Napolju je već odavno pao mrak. Kiša i dalje prska i priprema se jedno veliko nevreme. Ja sedim u uglu sobe i pitam se šta je Leona moglo toliko da zadrži? 

Zovem ga, ne javlja se.

Pišem mu, ne odgovara. 

Rekao je da ćemo se videti večeras, a evo mene u gluvo doba noći čekam da se on pojavi na vratima sa dobrim razlogom zbog čega se zadržao.

Odlučim još jednom da ga pozovem. Ovog puta mi se javi. 

"Leon? Gde si?"

"Amela..." Ovo nije njegov glas. "Leon je u bolnici, bez svesti je, barem tako kažu, ne mogu ući da ga vidim."

"Molim?" Zbunjena sam. Prvo, na telefon mi se javlja Pavel, drugo zbog čega je Leon pobogu u bolnici? Još jednom razmislim o Pavelovim rečima i telom mi prođe neobjašnjiva jeza.

"Biće sve u redu. Čućemo se ujutru, važi?" Njegov glas je uzrujan.

"Ne, Pavel. Odmah dolazim." Odlučno kažem, a potom spustim telefon pored sebe. Nisam spustila slušalicu jer su mi misli bile na nekom drugom mestu. Bojala sam se iako nisam ni znala o čemu je reč. Krivila sam samu sebe, iako nisam imala zbog čega. 

Obukla sam se, a potom istrčala napolje. Na putu sam srela taksistu koji me je gledao kao ludaču, a tako mokra i uplašena sigurno sam i ličila na jednu. Rekla sam gde želim ići, a on me je zatim bez daljih pitanja odvezao. 

***

"Gde je?" Pitam dok ubrzanim hodom prilazim Pavelu. "Pavel, reci mi. Gde je?!"

"Evo ga, slušaj me. Dobro je. Malopre su doktori izašli i objasnili."

Pogledam kroz prozor koji deli njegovu bolničku sobu od hodnika i vidim Leona kako leži u svojoj postelji i uzima kiseonik. Pored njega je doktor koji mu proverava analize, pretpostavljam, a na drugoj strani sobe se nalaze njegove stvari. Njegova majica koja nije više potpuno bela kao što je bila jutros... Sada je umazana crvenom bojom za koju odmah znam da je krv.

"Pavel, šta se dogodilo?!" Moja zabrinutost se sada vrati.

"Tvoja majka se dogodila..." Tiho izgovori da ga jedva čujem.

"Laura? Šta je ona htela?"

"Misliš da ja znam? Uhapsili su je odmah nakon toga, a onda sam zatekao Marsela i Leona bez svesti."

"Marsela?" Zbunim se. "Pavel, šta se to desilo?"

"Duga priča."

"Imamo vremena. Reci mi kako sama ne bih izbijala odgovore iz tebe." Namrštim se.

"Želeli smo da pokažemo Marselu s kim ima posla, time što smo ga zaključali u podrum Leonove vile i namera nam je bila da ga mučimo dok ne dobijemo odgovore, a potom nabavimo osobu koja će ga ubiti jer takvi loši ne zaslužuju da žive."

"Ozbiljno?" Preokrenem očima. "Zaključali ste ga u podrum? Pavel, koliko imaš godina, dvanaest?!" Uplašeno izdahnem. "Dobro, šta se dogodilo dalje?"

"Onda je Laura došla." Rekao je. "Verovatno nas je pratila. Bez ikakve emocije je upucala Marsela kome je smrt bila odmah utvrđena, a zatim Leona koji je, ne znam kako, izgleda uspeo da živi."

"Hvala Bogu..." Uhvatim se za stomak dok mi jedna suza radosnica klizne niz obraz. U tom trenutku se setim svih naših lepih trenutaka i shvatim koliko sam srećna što ga imam u svom životu i zato znam da će se on boriti za budućnost sa mnom.

"Što si ti tako uzrujana?" Pita zbunjeno. "Što si dojurila ovamo? Nije bilo potrebno da te stavim pod ovolikim stresom, naročito ne sada." Pogleda u moj stomak.

Ovo je pravo vreme.

"Pavel... možda imam nešto da ti kažem." Izgovorim i u tom trenutku primetim kako medicinska sestra trči iz sobe. 

"Zovite doktora, gubimo ga!" 

Pavel istog trenutka ustane sa stolice, kao i ja, a potom se oboje približimo i gledamo šta se dešava. Puls mu polako opada.

Ne mogu da ga izgubim, ne smem da ga izgubim.

Okrenem se jer shvatim da ne mogu ovo da gledam. Čujem kako iz sobe viču i isto tako čujem kako mu se puls ponovo normalizuje, ali sebi ne mogu pomoći. Uplašena sam, a kada sam uplašena suze mi same krenu. Plakala sam i nisam se ni trudila da to sakrijem.

"Hej... Sve će biti u redu." Pavel mi je ponovo prišao.

"Neće." Pogledam ga crvenih očiju. "Pavel, ja njega volim..." Usudim se da mu priznam. Možda je to dobra stvar posle svega što sam mu u životu prećutala. "Kazni me, reci mi kako ne vredim, reci mi kako sam najgora osoba i kako ti on nije prijatelj ako mi uzvrati ljubav, ali ja to više ne mogu kriti. Ja ga volim."

"Jesi li dobro? Hajde da pokupimo malo svežeg vazduha, ne znaš šta izgovaraš..." Uhvati me za ruku, ali se ja istog trenutka trgnem i pogledam ga.

"Dete koje nosim je njegovo."

Nastala je tišina. Nijedno od nas nije želelo da nastavi ovaj razgovor. Ja sam se sada na neki način osećala puno bolje. Život bez tajni je dobar.

"Gospodin je ponovo pri svesti." Izađe jedna doktorka i osmehne nam se. "Ni sama nisam svesna kako, ali mogu Vam reći da je Vaš prijatelj borac." Obraća se Pavelu. "I... Jeste li Vi Amela?" Pogleda me.

"Da. Ja sam." 

"Gospodin je izgovorio Vaše ime. Verujem da ste vi njegov mali anđeo čuvar." Ponovo mi se osmehne. "Kao što rekoh, potrebne su nam još neke analize, a nakon toga će vam biti dopušteno da vidite pacijenta."

"Hvala Vam." Odgovorim, a potom kada ostanemo sami nanovo pogledam u Pavela. "Želim da pričamo o ovome, zaista želim."

"Kako Amela? Otkad? Zbog čega on? Razlika u godinama..."

"Znam, Pavel, sve znam. Veruj mi ni sama nisam svesna kako sam se zaljubila u njega, kako je uopšte ovo sve ispalo, ali znam da ga neizmerno volim i molim te da to razumeš."

"Otkad je to?"

"Dve godine nakon Natalijine sahrane. Njegov prvi koncert nakon toga."

"Znači mogao sam da znam, ali mi nijedno od vas dvoje nije reklo." Nasmeje se ironično. "A ja sam mislio da imam prijatelja."

"Molim te, nemoj da se ljutiš na njega. Pa on ti je i dalje prijatelj."

"Nije, Amela... Moj prijatelj nikada ne bi gledao moju ćerku na takav način." Ustane. "Želim ti puno sreće sa njim, ali ja kao tvoj otac nikada neću biti srećan tvojom odlukom." Izgovori i zakopča sako.

"Gde ćeš?"

"Idem. Reci mu da mu šaljem puno pozdrava i da mu želim brz oporavak."

"Pavel, gde misliš da ideš?!"

"Daleko od svih vaših laži. Da pročistim misli sada kada su mi se sve kockice spojile." Namršti se. "Ja sam uvek dozvoljavao da provodiš s njim vreme na Somondiju, kakva sam samo budala bio..." Izgovori i tada se okrene.

U hodniku ostanem sama. Sedim nervozna i razočarana u samu sebe. Možda mu i nisam trebala reći? Ali ako mu nikada ne bih rekla onda ne bih nikada mogla da imam budućnost sa Leonom... Sama sebi sam postavljala pitanja i sebe pozitivnim odgovorima tešila iako sam znala da je moj život jedna jako zeznuta priča.

"U redu, Gospođice... Braun. Možete videti pacijenta."

Ulazim i osećam kako mi se noge tresu od treme koju, pretpostavljam, ne bih trebala da imam. Ulazim u sobu i vidim čoveka kog najviše na svetu volim. Gledam ga kako me svojim nebesko plavim očima posmatra.

"Amela... Zbog tebe sam ostao."

"Zbog mene si ostao." Priđem i sednem do njega. Suze mi nanovo krenu, a njegova ruka se nađe tu da ih obriše. Uzmem njegovu ruku u svoju, a zatim je poljubim. "Bože, odsad te držim pod ključem. Samo za sebe." Nasmejem se.

"Sada možemo živeti bez straha, ljubavi..." Izgovori jedva.

"Tako je..."

"Gde je Pavel?" Upita.

"Otišao je, ali će se vratiti. Ništa se ti ne brini." Osmehnem se i čvrsto ga uhvatim za ruku. "Bitno je da si ponovo sa mnom, jer šta bih ja radila bez tebe?"

"Sanjao sam nešto..." Preokrene očima i osmehne se. Po njegovom osmehu se na neki način i dalje vidi da je u velikim bolovima, ali ja tačno znam šta pokušava da uradi. On ne želi da ja brinem. 

"Šta, ljubavi? Šta si sanjao?" Oslonim glavu na njegovu ruku i uzvratim mu osmeh.

"Tebe u belom, pred oltarom, kako izgovaraš da. Nekoliko godina kasnije tu odraslu devojčicu koja je došla iz tvog stomaka."

"Da li ti se dopao san?" Osmeh ne silazi sa mog lica.

"Jeste, ali ja ne želim da to bude samo san." Odvoji ruku od moje i pomazi me po kosi. "Zbog toga sam odlučio da se borim i da ti se vratim. Naš san mora biti stvarnost."

"Samo mi se ti oporavi." Suza mi još jednom pođe, ali mi je njegovi prsti obrišu.

Sreća je jedini osećaj koji opisuje ovu situaciju. On je moja sreća i sve što me je održalo u ovom životu nakon svih ružnih stvari koje su mi se dogodile.

Sada sam sigurna da ću imati srećan život s njim.

______

Spremni za epilog?☺️
_______