Budim se u mračnoj, ali toploj prostoriji. Oko sebe ne vidim ništa sem mesečeve svetlosti koja dopire kroz prozor. Soba miriše na njega. To mi odmah izmami osmeh na lice, pa se šćućurim u toploj posteljini. Zanimalo me je šta on radi. Okrenula sam se i rukom opipala drugu stranu kreveta, no njega nije tamo bilo. Tada sam otvorila oči i primetila da ga stvarno nema.

***

Imam osećaj kao da se budim iz sna u kom sam dugo bila, a budi me zvonjava na vratima. Pomislila sam da je Leon, da se vratio tako da sam istog trenutka ustala i dotrčala do vrata. Otvorila sam kada mi je hladni vetar ošamario lice, a kiša prskala u mom pravcu. Ispred mene se nije nalazio Leon, već jedna žena, prelepa žena. Imala je crne oči, baš kao što su i moje. Crnu kosu koja je podsećala na moju i osmeh koji mi se milo smejao. Uplašila sam se na prvi pogled. Obe smo ćutale jer smo bile šokirane, pretpostavljam. Pomislila sam da je to žena s kojom me Leon vara, a ona je verovatno pomislila isto.

"Ko si ti?" Upitam i konačno odledim lice. Ona me pogleda, a potom sama sebi napravi mesto da prođe pored mene. Uđe unutra i spusti kapuljaču svoje maslinasto zelene jakne. Crna kosa joj padne niz ramena i zvuk se začuje jer je mokra do samog korena.

"Raskomoti se." Znam da ovo ne bih trebala da radim, ali pogled ove žene je mio i topao, takvi ljudi mi pridobiju poverenje u trenutku.

Gledam je kako otkopčava svoju maslinastu jaknu, a ispod nje se nalazi figura kakvu bi mnoge žene volele da imaju. Ovoj ženi i sama zavidim. Ljubomorna jesam, ali u Leonov ukus nimalo nisam razočarana. Onda na trenutak stanem i pomislim... Bože o čemu ja razmišljam?

"Dakle ko si ti?" Upitam sada malo glasnije i gledam je kako seda i pali cigaretu.

"Laura." Prvi dim joj se mota oko usana. "Poznato?"

"Majka mi se zove..." Zbunim se. "zvala Laura." Ispravim se.

"Drago mi je, Amelice" Osmehne se.

Moj pogled se u jednom trenutku zaledi kao i svaki mišić u mom telu. Niko me dosad nije zvao Amelice, niko sem moje majke. Pogled mi se opet pomeri k njoj, a slika postane jasnija. Ja poznajem ovu ženu. Iste smo kose, očiju, sličnog lica, pa čak nam je i figura slična. To nije njegova ljubavnica, to je moja majka.

Sednem preko puta nje i u razmišljanju me prekine grom koji za trenutak učini da sva svetla u sobi zatrepere. Gledam je dok uzima još jedan dim cigarete i razmišljam... Evo je... Stoji preda mnom. Zar nisam ovo celog svog života čekala? Da je konačno upoznam?

"Znam da imaš puno pitanja, Amelice moja..." Spusti cigaretu u pepeljaru i milo mi se osmehne.

"Da." Ozbiljno odgovorim. "Prvo je, šta ti uopšte tražiš ovde?" Upitam. Možda sam je nekad želela, ali sada mi je nepotrebna. Trebala mi je majka, a ona to meni u ovom trenutku i posle dvadeset godina ne može biti. Ona je za mene samo jedna žena koja mi je dala život, ali mi majka nikada neće biti jer biti majka za mene predstavlja osećaj, a ja prema ovoj ženi više ništa ne osećam.

"Znam da si zbunjena, mila." Ponovo podigne cigaretu. "Došla sam da popričam sa tobom, iskreno nisam bila nimalo srećna kada sam saznala da Leon nije održao svoje obećanje."

Kakvo crno obećanje?

Ovo me nasmeje, a isto tako i zbuni. Šta će ova žena ovde? Šta želi? Kakvo obećanje? Leon nju poznaje? I za kraj... Gde je uopšte Leon?

"Ne znam o čemu je reč, niti znam šta ste vas dvoje naumili, ali poznajući Leona, znam da mu neće biti drago kada čuje da sam stranca pustila da pređe njegov prag." Istina je ubije. Vidim to. Ona jeste stranac.

"Takođe mu neće biti drago kada ti kažem da on mene vrlo dobro poznaje i da tačno zna zbog čega sam ovde?"

Njene reči me povrede, ali moram da budem jaka i da ne dopustim samoj sebi da poverujem u njene laži.

"A zbog čega si ovde?" Upitam nervozno.

Gledam je kako polako ustaje i prošeta po sobi. Gleda slike koje su okačene na zidu, dodiruje Leonovu gitaru koja se nalazi na dvosedu, a zatim pogled prebaci nazad na mene. "Tu sam da ti ispričam sve ono o čemu je Leon oduvek ćutao." Osmehne mi se te se vrati na mesto.

"A to je?" Hladno postavim pitanje.

"Nemoj da se šokiraš, Amelice..." Pomazi me po ruci, ali ja to ne dopustim te odmah pomerim svoju ruku. Priznajem... Nije mi svejedno da je tako gledam, iako znam da sam jaka. "Ali Leon nije osoba kakva se predstavlja."

Ovo me nasmeje. Znala sam to, pa zbog toga sam i bila zahtevna na početku. Znala sam sve ono što sakriva. Znala sam svaku njegovu tajnu, a najbolja stvar u svemu tome, on nije ni bio svestan da ja poznajem pravog njega.

"Nastavi." Kažem.

"Vidiš, imala sam prijateljicu... Natalija se zvala." Oh koliko dugo nisam čula to ime. "Ona je bila s njim."

"Znam za to, pređi na stvar." Nervoza mi je sada već vidna. "Nećeš mi valjda reći da i dalje voli mrtvu devojku?" Nasmejem se u ironiji.

"Hoću da ti kažem kako je ta mrtva devojka stvarno umrla."

Slušam i ne verujem. Sada shvatam da imamo jednu zajedničku stvar, a to je lukavstvo. Ja se nikada ne bih zaljubila u muškarca bez da znam ko je on uistinu. Leon je bio dobar, čak i previše dobar da bi njegova dobrota bila istina. Danima sam se kao zaljubljena tinejdžerka motala oko njegove vile i gledala u njegove prozore kroz koje on svoju ljubav nije ni želeo sakriti, sve do tog dana. Od tog dana njegove zavese su bile zatvorene, a vila mračna i tužna. I ja tačno znam zbog čega.

"On ju je ubio. Moraš to shvatiti!" Njen krik me povrati iz mojih misli. Gledam kroz nju jer me ne zanima o čemu to priča. Taj šok saznanja da je Leon ubio Nataliju preživela sam odavno. Mrzela sam ga i plašila ga se, ali sam onda upoznala njegovu dobru stranu i shvatila da on nije ubica. Natalija je sama kriva za svoju smrt.

"Izlazi napolje." Tiho izgovorim i spustim pogled.

"Molim?"

"Izlazi napolje." Ponovim.

"Ne veruješ mi iza kakvih stvari Leon stoji?"

"Verujem jer sam i sama upućena, ali ne verujem da bi se osoba poput tebe brinula o mojoj vezi s njim."

"Brinem se. Itekako se brinem, Amelice moja." Obrve podigne i još jednom mi pomazi ruku.

"Kasno je da se brineš sada." Osmehnem joj se. "Pogledaj me... Odrasla sam, imam sve što sam ikada želela, dobro.. Sve sem tebe, zar ne?" Naglasim. "Imam ljude koji me vole, budućnost mi priprema bolje stvari" Uhvatim se za stomak i osmehnem. "Ti si bila prolazna stvar. Shvati."

"Ne možeš tako da pričaš sa mnom, pa majka sam ti!" Vikne.

"Ne, Laura." Ponovim njeno ime. "Ti meni nikada nisi bila majka. Biti majka znači mnogo više od same reči koju upotrebljavaš. Zapamti to." Osmehnem se. "A sada te molim da odeš." Ustanem i uzmem neki od Leonovih kišobrana. "Uzmi ovo, da ne kisneš." Predam joj ga. "I molim te, više mi se ne pojavljuj u život."

Nervozno ustaje i otima mi kišobran iz ruke. Oblači svoju maslinastu jaknu i kosu si stavlja u punđu koju posle prekrije kapuljačom. Hoda ispred mene u svojim crnim blatnjavim čizmama koje za sobom ostavljaju tragove, a zatim otvara vrata te me još jednom pogleda. "Htela sam da se iskupim za svoje greške."

"Ne moraš. Sve ti je oprošteno, samo mi nemoj dolaziti više. Ne želim da te viđam." Srce mi se cepa dok izgovaram ove reči, ali znam da moram prihvatiti istinu. Ona meni nikada više neće biti potrebna. Svom detetu ću biti majka o kakvoj sam ja sanjala, a ona će svoje greške isplatiti sama, bez da se izvinjava meni.

Zatvorim vrata i tek onda dopustim sebi da se ugušim u suzama. Oduvek sam bila takva, nikada nisam dopustila nebitnim osobama da vide moju slabost. Podignem kosu u visoki rep te upalim još jedno dodatno svetlo kada vidim otiske blatnih cipela svuda po parketu. Uzmem sredstvo za čišćenje i spustim se na kolena kako bih obrisala. I dalje plačem i mislim da u narednih pola sata nisam stala. Sve dok ponovo nisam začula zvono na vratima.

Otvorila sam i videla Leona. U crnoj košulji, bio je mokar. Drhtao je celim telom što me je uplašilo. "Leon? Šta nije u redu? Gde si bio?!" Upitam u strahu, a zatim osetim kako me grubo privlači k sebi i čvrsto me zagrli.

"Sada je sve u redu." Poljubi me u kosu. Osećam njegove brze otkucaje srca što mi govori da se trebam brinuti. "Od danas si slobodna i nikada više nećeš živeti u strahu." Nasmejem se na njegove reči, a potom ga pogledam.

"Volim te... I sledeći put ne izlazi po ovoj kiši."

"U redu." Nasmeje se i uzvati mi pogled. "Volim i ja tebe, ljubavi." Uhvatim ga za ruke i primetim da mu je jedna krvava što me ponovo uplaši, ali naravno i on odmah primeti gde gledam, tako da me istog trenutka uhvati oko struka i podigne. "Hajde da odmorimo malo." Nosi me u svom naručju nazad u spavaću sobu i spušta me na krevet. Čvrsto me zagrli s druge strane i ljubi me po ramenu.

"Nisi svesna koliko te volim." Šapne mi i kroz koji trenutak tišina ponovo zavlada u sobi.

Srećan Uskrs svima koji danas slave!❤️