Konačno je došlo vreme da popričam sa njom. Emocije, misli i stavovi su mi razbacani. Po pitanju trudnoće se nije šalila, pa čak i onda kada je rekla da je dete moje. Nisam znao šta radim, ali sada znam. Ako je to istina i ako je dete stvarno moje, biću spreman da sve učinim za nju. Ako nije, takođe ću se postarati da bude na sigurnom.

Gledam je dok seda u auto, a zatim se usredsredim na put. Napolju je mračno iako je još uvek podne, ulice su mokre i natopljene zbog kiše koja već sat vremena pljušti. Vreme je ovih dana promenljivo baš kao i moja osećanja jer ni ne znam šta osećam prema ovoj devojci. U trenutku me izludi, razočara, usreći, učini da mi srce brže kuca, da mi zdravi razum napusti um, ali na kraju dana znam da sam se borio za nju i znam da sam je voleo kao nijednu dosad.

***

Parkiram auto ispred mog stana i kažem joj da me prati jer nikada nije bila ovde. Ulazimo zajedno, sa prvim korakom u stan se pale svetla. Zađem dublje kroz prostoriju i odgurnem zavese na prozoru kako bih ponovo ugledao kišu koja je i dalje padala.

"Sedi." Tiho izgovorim. "Želiš da popiješ nešto?"

"Ne..." Odgovori mi. "Pričaćemo, a ja ću potom otići." Pogleda me dok idem ka kuhinji.

"Oprosti, ali meni će za ovu priču itekako biti potrebno piće." Sipam si viski, a zatim se vratim k njoj. Sednem preko puta i gledam je kako nervozno dodiruje svoja kolena. "Kako se ovo dogodilo, Amela? Mislio sam da si na pilulama."

"Nisam znala da ti toliko mrsko pada misao da ćeš postati otac."

"Nisam to rekao." Odbijem da mi preokrene reči jer znam da to voli da radi. "Mrsko mi pada kada čujem da Stefana nazivaju ocem mog deteta." Ispravim je.

"Stefan mi je oduvek bio samo prijatelj i to ti vrlo dobro znaš." Izgovori iako joj ja nikada nisam tražio opravdanje. "Bila sam u stresu. Puno se toga dogodilo u mom životu, a ti si mi u tom vremenu bio jedino svetlo i osoba koja me zapravo usrećuje." Duboko izdahne. "A pored tolikog stresa sam verovatno zaboravila na pilule."

"Amela... Ne tražim to od tebe." Spustim čašu na stočić pred nama, a potom joj priđem. "Samo sam tražio da mi potvrdiš da je sve to istina, a sada kada znam da jeste, postaje mi lakše. Ali još lakše bi bilo da sam o trudnoći prvi put čuo s tvojih usana, a ne od tamo nekog Stefanovog brata."

"To je problem..." Osmehne se gledajući u prazno. "Stefan nema brata, a osoba koja je prenela tu radosnu vest mome ocu je Marselov čovek."

"Propalica." Dlanovi mi se odmah počnu znojiti, a šake se skupljaju u pesnice. Moram videti tog ološa, što pre. "Ne brini se. Verujem da će sve biti u redu."

"Ništa nije u redu, Leon..." Pogleda me. "Pogledaj haos u kom živimo. Otac mi se probudio iz kome i veruje u radosnu vest da sam trudna sa čovekom s kojim me je od malena idealizovao. Osoba koja me je maltretirala ne prestaje to da radi, zna svaku sitnicu o meni pa čak je i za trudnoću prvi saznao jer je moćan, moćniji od nas." Oči joj postaju crvenije, a ja znam da se trudi da ne zaplače. Ne želim da je zaustavljam u pričanju jer želim da sve to izbaci iz sebe kako bi bila bolje. "Naša ljubav nikada neće biti prihvaćena i znam da sam se s tim trebala odavno pomiriti, ali nikada nisam ni sanjala da ću te zavoleti i biti trudna, ja ništa od ovog nisam planirala."

"Znam, ljubavi. Veruj mi. Učiniću da sve bude u redu." Priđem joj bliže te je zagrlim. Osetim njeno krhko telo koje mi vibrira pod rukama.

"Plašim se, ali sada ne zbog mene. Plašim se za dete koje nosim. Marsel je čovek koji mi može uništiti život u svakom smislu te reči."

"Neće. Reci mi da mi veruješ i smiri se." Uhvatim je oko obraza i pogledam.

"Verujem." Smiri se kada joj oči zalutaju u mojim i drhtavo plakanje na trenutak nestane. "Ne želim nikakvu opasnost u svom životu Leon..." Izgovori. "Želim da budem voljena, da te pred svima mogu uhvatiti za ruku i govoriti da si samo moj. Želim da budemo na otvorenom bez straha da će nas neko videti i uništiti nam život."

"Sve to će ti biti ispunjeno. Obećavam ti. Znaš zašto?" Prebacim je oko sebe i čvrsto je zadržim u svom naručju. "Zato što ja ne planiram da odem zbog toga što je naša ljubav opasna. Voleću te svaki minut, sat i dan. Biću pored tebe kada se kazaljke u gluvoj noći sklope. Vreme nam čini dobro. I vremenom će sve doći na svoje." Ohrabrim je te vidim najlepši osmeh i rupicu na obrazu.

"Onda ćemo dozvoliti vremenu da nam pokaže pravi put. Samo me čuvaj i ne odlazi dok naš sat ne otkuca."

Zagrli me i tada soba postane tiha.

"Dođi." Osmehnem se i uhvatim je za ruku. Prati me do spavaće sobe. Otvorim vrata i gledam je kako korača do mog kreveta. Sedne, a zatim sačeka mene sa druge strane. Priđem joj otpozadi, a svoju ruku spustim oko njenog stomaka kako bih je privukao k sebi. Približi mi se i kao klupko se sklopi u mom zagrljaju, kao izgubljeni delić koji je konačno pronađen. Kosa joj se prospe svuda po jastuku, a ja joj preostalu pomerim s lica i podignem kako bih svoje usne spustio na njen vrat. "Odmori." Šapnem joj i zatvorim oči. "Sigurna si ovde sa mnom." Čvršće je zagrlim i prikupim svaki njen miris i jedan kikot pre nego što me posluša i opusti se zatvarajući svoje oči.

Kasnije me probudi zvuk telefona. Napolju je već mrkli mrak, a Amela još uvek spava pored mene. Ureći me kada je zateknem u svom zagrljaju i zbog toga je ostavim da se odmori. Pogledam u telefon i vidim poruku od agenta kojeg sam debelo platio da pronađe onog ološa.

Sapphire. VIP predeo. Separe 392.

Vrlo dobro poznajem taj striptiz bar. Nije kao da Amelina majka već dugi niz godina tamo služi.

Polako se izmigoljim od nje kako me ne bi ni osetila, a zatim odem i polako zatvorim vrata sobe kako je ne bih probudio. Pogledam na sat. Tačno 02:53 ujutro. Obučem se pristojnije i skuplje jer drugačije neću biti primljen tamo, a i pokušam da tim svojim neobičnim izgledom ne privučem mnogo pažnje na sebe kako sutradan moja slika ne bi bila na tabloidima. Obučem crno odelo i oko ruke stavim svoj najskuplji zlatni sat.

Spreman sam.

Drhtavih ruku izađem i kada budem siguran da sam zaključao vrata i ostavio Amelu gde joj niko ne može nauditi pođem. Ovo nije dobro i znam da nije, ali dok vozim ovim praznim ulicama, u glavi mi je samo slika ološa koji pati i plaća za svaku grešku koju je ikada počinio.

Parkiram auto, a sve što ispred objekta vidim su svetla koja se naizmenično menjaju iz nijanse crvene u tamniju i masu ljudi koja je unutar objekta. Polako ulazim i dobro prolazim pored čuvara, a zatim gledam unaokolo.

"Dobro veče, gospodine. Rezervisano ili rezervišete?" Priđe mi krupniji momak i upita me dubokim tihim glasom.

"Rezervišem. Separe. Privatnost mi je bitna, ako znate na šta mislim." Osmehnem se i pođem za njim.

"Separe 399. Uživajte u večeri, gospodine."

Na trenutak ostanem sam. Znam da ga sada moram pronaći i obaviti razgovor sa njim, a ako sve dobro prođe, moći će da moli za svoj život, a ako ne... Život će mu biti oduzet u sekundi a ja ni sekund neću zažaliti jer ovde nisam sam.

______

Hvala na 1k zvezdica (vote stvarčice😂)
I takođe jedno veliko hvala na 800 pratioca!
😘😘😘
______