Okrećem se po krevetu u nadi da ću konačno pronaći svoj telefon koji zvoni. Mrzim taj zvuk, a pogotovo mrzim kad me tako nešto probudi. Sigurno je Pavel, sigurno mu je opet potrebna pomoć oko posla.

"Halo?" Javim se. Osećam toplotu na licu zbog sunca koji se probija kroz moje roletne, to me sputava da uopšte otvorim oči.

"Gospođice Braun?" Glas mi je nepoznat. "Dobro jutro, zovemo iz bolnice, Vi ste ćerka Pavela Braun?"

Sranje.

Istog trenutka otvorim oči i pogledam oko sebe. Okrenem se i vidim Leona kako i dalje spava. Izgleda tako dobro bez majice...

Ali Leon... Sranje, ponovo.

"Da, da. Ja sam njegova ćerka." Otkrijem se i tada primetim da na sebi ne nosim ništa. 

"Imam dobre vesti za Vas. Pavel Braun je sada ponovo u svesnom stanju. Sve njegove stvari potpisane su Vašim imenom, tako da ćete Vi morati da ih pokupite."

"Molim?" Moje telo se naježi od sreće. "Da, odmah dolazim." Kažem glasnije što probudi Leona.

Istog trenutka ustajem sa kreveta ne mareći njegove poglede. Pitam se jedno... Zbog čega sam mu tako lako oprostila? A onda se setim da ja zapravo samo želim srećnu porodicu sa njim. Ako nešto znam, to je da je osećaj biti dete bez jednog roditelja užasan. A ja to svom detetu ne želim.

"Dobro jutro i tebi." Ustane potpuno nag i osmehne mi se. Želela bih da se svađam sa njim, o kako bih samo želela da mu sve kažem, ali sada nije pravo vreme za to.

Gledam kako mi se približava i prstima mi polako prolazi niz grudi i spušta se ka stomaku. Znam da se moja sinoćna slabost na njegov tako slab šarm ne sme ponoviti. Zbog toga odlučim da se udaljim. "Obuci se, Pavel se probudio."

"Ozbiljno?" Nasmeje se. "Što se ti ne oblačiš?"

"Moram da se tuširam." Kažem i okrenem se kako bih zanemarila sve njegove poglede. "Odeća ti je na podu." Pokažem prstom i odem ostavljajući ga nasmejanog.

***

Osećam kako mi vrele kapljice vode padaju niz leđa što me istog trenutka opusti. Nažalost, moram požuriti jer ne mogu da dočekam da vidim Pavela ponovo. Rukama prođem kroz telo koristeći mirišljavu kupku, a potom ponovo pustim vrelu vodu ta teče niz moje telo. Osetim prste koji me laganim pokretima češkaju na leđima, Bože koliko samo ovo prija...

"Voliš to?" Pita dok mu se ruka polako spušta niz moja leđa i zaranja među mojim nutrinama. Osećam kako se njegovo telo otiskuje uz moje i kako me samim tim istražuje.

"Leon... Žurimo." Ne mogu da pomognem. Njegovi prsti tačno znaju kako da me zadovolje. Zna mi svaku slabu tačku. Okrene me i pogleda pravo u oči.

"Koliko si mi samo nedostajala." Spusti svoje usne na moje, osećam kako me njegova brada bocka, no taj osećaj mi ovog puta prija. Najgori osećaj u svemu ovo me je to da je i on meni nedostajao, pa čak i više nego što je trebao. 

Svojom šakom čvrsto me uhvati za grudi, a drugom me podiže. Moje noge se poput čvora zavežu za njega kada osetim kako me polako i nežno ispunjava. Njegovo disanje je ubrzano, kao i moje, poljupci su mu sve duži, a naša tela postaju sve vrelija.

"Leon, ja..." Nisam sigurna da li je ovo pravo vreme da mu saopštim.

"Volim te, Amela." Ponovo osetim naše pulsiranje, a zatim mu padam u zagrljaj. Cela prostorija je puna pare što govori da je vreme da konačno obuzdamo strasti. 

Pokušam da stojim, ali me osećaj trzanja u nogama jednostavno sprečava što njega nasmeje. "Treba li ti pomoć?" Uhvati me oko struka i podigne u naručje. Zajedno sa mnom izađe i uputi se nazad prema spavaćoj sobi. Spusti me na krevet, a zatim otvori moj ormar. "Šta oblačiš?" Upita, a potom otvori drugi deo ormara u kom mi stoji donji veš. "Ovo mi se dopada." Izvadi moje crne čipkaste gaćice i dobaci mi ih.

" U redu. Mislim da mogu dalje sama. Šta kažeš na to da me pričekaš u dnevnoj?" 

"Preterujem?" Pogleda me. "Ja sam ološ... Znam da si mi tek oprostila i ne bih trebao da stvari prihvatam kao da se nikada ništa nije dogodilo."

"Hej...Pokušavam." Kažem. "Pokušavamo." Ispravim se. "Stvari će kad tad ponovo biti kao pre." 

"Siguran sam da hoće." Osmehne mi se te me ostavi samu.

Već nekoliko minuta kasnije se nalazimo u autu na putu do Pavela. Gledam njega kako ushićeno vozi dok mu vetar koji se probija kroz prozore auta šamara lice. Moja kosa je i dalje mokra, ali je vreme danas posebno sunčano. Ruka mu se nalazi na menjaču, dlanovi su mu grubi, a prsti negovani. Ruka mu je velika i iz ovog ugla sat koji nosi je čini tako seksi. Ovo je muškarac kom ne mogu odoleti. Njegov miris, način na koji sa mnom priča, njegovo ponašanje... Sve me dovodi do jednog, a to je da je on zapravo dobar čovek i da tom dobrotom može biti dobar otac.

Izlazimo iz automobila i brzim koracima ulazimo u bolnicu. Ulazimo u Pavelovu sobu i konačno vidim čoveka koji me gleda s osmehom na licu i koji me miluje pogledom. Moj otac.

"Pavel!" Uzviknem i potrčim da ga zagrlim. Prikupim svaki njegov miris i jakim stiskom osetim njegovo disanje i žarko lupanje srca. Konačno. Ovo je sve što sam želela. Da ponovo čujem njegov osmeh i to srce koje brže lupa kada me vidi. "Oprosti." Osmehnem se kada primetim koliko sam ga svojim zagrljajem pritisla. Izmaknem mu se iz zagrljaja, a zatim pogledam u čoveka koji sedi na fotelji i osmehuje nam se. "A ovo je?" Upitam.

"Ja sam prijatelj... Porodični prijatelj." Ustane muškarac u crnom odelu koji mi je odnekud poznat. Pruži mi ruku kako bi se pozdravio, a onda mi umesto pozdrava preda mali papirić.

-Nedostajao sam ti?
Marsel.

Srce mi u trenutku brže zalupa, a ovaj čovek mi postaje poznatiji. U glavi mi se zamuti slika večere na koju je došao Marsel. Držao je telefon na stolu kada mu je zazvonio, a slika osobe koja ga je zvala se sama pokazala. A to je upravo slika ovog čoveka koji stoji ispred mene. A to je njegova desna ruka kako ga je on sam nazvao.

"Amela... Znaš li da sa mnom možeš o svemu da pričaš?" Pavel me upita.

"Da, što?" Konačno se posle malog šoka fokusiram na Pavela.

"Zašto onda ne bi podelila radosne vesti sa svojim ocem?" Upita muškarac u crnom odelu.

"Kakve radosne vesti? Da se probudio iz kome?" Upitam zbunjeno. "Pavel, nisi svestan koliko mi je sada lakše i koliko sam srećna." Osmehnem se i stavim svoju ruku preko njegove. 

"Ne te radosne vesti..." Pavel mi se osmehne. "Čuo sam, ali bi mi bilo draže da sam takve stvari čuo od tebe."

"O čemu pričaš?" Zbunjeno se osmehnem.

"O trudnoći!" Nasmeje se. "Oduvek sam znao da je Stefan pravi muškarac za tebe."

Noge mi klecaju, ovog puta od straha. Okrenem se ka Leonu ne bih li uhvatila njegovu reakciju, ali sve što vidim na njegovom licu je razočarenje. 

"O čemu pričaš?" Upitam. "Kako znaš za...?" Moja zbunjenost mi ne dozvoli da završim rečenicu.

"Ovo je Stefanov brat. Stefan se razboleo pa je odlučio da pošalje svog brata kako bi mi saopštio ovu divnu vest koja me je razveselila čim sam se probudio!"

Pogledam ponovo u čoveka sa crnim odelom i primetim kako se smeška. Stefan je jedan razmaženi jedinac, ja ni za kakvog brata nisam čula. A ponajmanje je on otac ovog deteta koje nosim. Stefan mi je oduvek bio samo prijatelj, nikada me nije privlačio, baš zbog njegove razmaženosti. On za mene nikada nije bio pravi muškarac.

"Pavel, ja..." Nemam reči, prosto ne znam šta bih u ovoj situaciji trebala reći. Delimično je ovo istina, trudna sam, ali dete nije Stefanovo. Sama pomisao na to me tera da se smejem.

Gledam Leona kako duboko uzdiše, a potom izlazi iz sobe. 

"Vidi... Objasniću ti sve." Kažem ustajući s kreveta na kom sam sedela pored njega. Pogledam još jednom u dobro poznatog muškarca, a onda mi bude sve jasno.
Marsel ga je poslao samo kako bi mi dokazao da je i dalje upućen u moj život iako više ne dolazi u noćne posete.

Potrčim iz sobe i vidim Leona kako izlazi napolje. Govorim mu da me sačeka, ali on ne staje.

"Leon, mogu da objasnim." Kažem kada mu se približim.

"Da objasniš šta?" Okrene se prema meni. "Ostavio sam te na nedelju dana i ti si odlučila da spavaš s njim? Oduvek sam znao da ti je on nešto više od prijatelja..." Uhvati se za glavu i okrene.

"O čemu pričaš?"

"Amela, ljubavi..." Ponovo me pogleda. "Reci mi da ovo nije istina." Očekuje moj odgovor, ali ga ne dobija. "Jebeno mi reci da to nije istina!" Uhvati me za podlaktice i čvrsto stisne. "Zašto ćutiš?!"

"Leon... Pravimo scenu." Kažem gledajući u ljude koji prolaze. 

"Briga me je! Ja sam ti se izvinjavao, mislio da posle svega možemo funkcionisati, krivio sam sam sebe, bio spreman da ti se odužim na svaki mogući način, a ti si me samo tako zamenila i uz to si mi se vratila znajući da si trudna!"

"Nije bilo tako..." Ne znam šta govorim. Emocije su mi pomešane. Želim da mu kažem kako je njegovo razmišljanje pogrešno, ali takođe želim da zna da me je povredio misleći da sam osoba koja bi mogla da vara. 

"Onda ispljuni!" Vikne. "Ako mi ne kažeš, ništa mi drugo ne preostaje sem toga da zamrzim svaki trenutak koji smo proveli od pomirenja."

"Dete nije Stefanovo."

"Znači trudna si..." Duboko uzdahne. "Kako da ti verujem? Posle svega?"

"Veruj mi jer će me najviše povrediti ako me izdaš." Izgovorim iako ni sama nisam sigurna o čemu pričam.

"Izdaja? TI si MENE izdala!" Oboje žarimo u ovom trenutku, a to nije dobra stvar. 

"Dete je tvoje!" Viknem.

"Molim...?"

"Da, Leon."

"Amela, nismo razgovarali dve nedelje, želiš stvarno da mi prodaš tu priču?"

"U petoj nedelji sam... Mesec dana."

"Molim?!" Imam osećaj da ću ga izludeti. Okreće se i ponovo stavlja ruke preko glave. "I ja za to tek sad saznajem?!"

Ne mogu ovo. Ne mogu da slušam njegovo raspravljanje.

"Ovo nije pravo vreme, a ni mesto za raspravljanje, Leon." Izgovorim i uspem da ga smirim. "Ako želiš da ozbiljno razgovaraš sa mnom, učinićeš to u četiri zida i nećeš ovde izigravati tinejdžera. Ovo nije dobro za tvoju karijeru, a nije dobro ni za mene ako Pavel sazna. Tako da molim te..." Udahnem. "Vratićemo se tamo i ponašaćeš se normalno. Bićeš srećan zbog deteta koje očekujem, a ja ću vam u međuvremenu sve objasniti." Još jednom ga pogledam pre nego što se okrenem. "Možeš li to učiniti za mene?"

Okleva, ali se složi. Tada se razočarano okrenem i nabacim lažni osmeh na lice. Vratim se svom ocu i ponovo sednem pored njega. "Tačno je... I oprosti što ti ranije nisam rekla. Trudna sam." Obrišem suzu s lica i gledam ga kako se osmehuje.