Prolazio sam pored našeg doma i gledao prozore kroz koje se mogla videti samo tama. Otkako nisi sa mnom, naš dom postao je hladan, nije gostoprimljiv i oseća se tuđe. Znam da bi se ljutila na mene kada bi saznala da sam se odselio, da sada živim u stanu koji je skučen i nimalo nalik našoj vili, no sve se menja. Ja sam se promenio.

Danima pokušavam da ne mislim na tebe, da počnem da živim neki novi život, život bez briga i bez osećanja ove krivice. Svaki deo tela me opeče kada se setim koliko sam stvari prećutao, mogao sam toliko toga da ti kažem pre nego što si otišla, Anđele moj.

Nisam imao prilike da se pozdravim, nismo imali prilike da se pomirimo. Tvoja ljubomora je bila bolesna, iako si znala da sam oduvek bio samo Tvoj. 

Uvek si mi govorila da sam neveran i da nikada neću pridobiti tvoje poverenje, a ja sam te voleo. Voleo više od sebe. Ali znaš... Kad čovek razbistri glavu, pročisti um i ne sluša srce, uvidi i greške ostalih.

Trebalo mi je puno vremena da uvidim greške u našem  odnosu, Natalija. Možda si bila prava žena za mene, ali se prosto nisi dogodila u pravom trenutku. 

Imam toliko toga da ti kažem, Natalija... Ovo je samo početak, Anđele moj.

***

Sedim i posmatram. Pitom sam. Nije mi svejedno kada te ugledam sa drugim muškarcem, ali se onda setim da ti nisi moja. Ne priliči ti on. Pitam se koliko li ima godina... Sedamnaest? Ti si ozbiljna devojka, Amela. Poznajući Pavela, siguran sam da mu se neće dopasti ako čuje da si izašla bez tvojih dvorskih luda i to još sa nekim klincem. Posmatram te od glave do pete. Zračiš i svesna si toga. 

Gledam tvoju bezobrazno kratku haljinu i osećam kako mi pantalone postaju sve tešnje. Ja sam ološ, Amela. Trebam te pustiti, ali ne mogu. Zagledam se ispod stola i primetim tvoje prekrštene noge. Podignem pogled i znam da si primetila da te gledam. Rukom si miluješ vrat i dodiruješ svoje usne. To radiš neprimetno, ali ja tačno znam šta želiš da postigneš. 

No, nema veze. Igraćemo tvoju igru.

Polako ustanem kako bih otpratio Sofi. Pričekam njen taksi, a zatim se vratim po tebe. Ugledaš me i odmah pokupiš svoje stvari. Gledam te kako se pozdravljaš sa tim muškarcem. Zagrliš ga, te svoje usne spustiš na njegov obraz. 

Tu nema ničeg lošeg, zar ne? 

Okrećeš se ka meni i blago se osmehneš. Nastavila si da hodaš ispred mene, a ja... Gledao sam svaki deo tvog tela. Znam da želiš da te gledam, u suprotnom se ne bi ponašala kao nevaljala devojčica. Zavrtim ključ oko prstiju i konačno kažem sebi da se smirim. 

Hladno ti je.

Tvoja koža se naježi čim se nađemo ispred restorana, a ti se polako obgrliš rukama. Bože, činiš me ludim...

"Hoćeš?" Osmehnem se i istog trenutka skinem sako sa sebe.

"Hvala."

I drugi put, pomislim. 

Polako sedneš u auto i gledaš u svoje dlanove. Da prekinem neprijatnost pustim radio i pogledam u tebe.

"Lepo izgledaš večeras." Nasmejem se dok u svojim mislima povratim te reči jer ne znam kako ćeš reagovati. Možda je bilo prenaglo sa moje strane.

"Hvala." Nasmeješ se, a ja prosto ne mogu da odvojim pogled sa tebe. 

Da li sam ti rekao da imaš najlepši osmeh na svetu?

"Pavel i ti planirate nešto večeras ili...?" Upitala si.

"Trebam mu pomoći nešto oko posla pa je bila dobra ideja da navratim kod njega." Odgovorim kratko. "Biće srećan kada vidi da sam te odbacio kući."

"Da, sigurna sam da hoće, ionako mu se Stefan ne dopada." Osmehneš se.

"Stefan?" To sam čekao. 

"Da. Momak iz restorana." Odgovoriš kratko. Zaobilaziš pitanje.

"On je...?" Ne želim da čujem ono što naslućujem.

"Tvoja pesma na radiju!" Vikneš i ne odgovoriš na moje pitanje. Svesno si to uradila jer ne želiš da znam da imaš nekoga. Stvarno se nisam ni nadao da te pale mlađi. 

Pevaš, a mislio sam da si samo poslušala nekoliko mojih pesama? Zar sam te ja upravo uhvatio u laži? Ponašaš se kao moj najveći fan dok ih ovako pevušiš. Nema veze. Imaćeš vremena da mi se otvoriš i da raskineš sa Stefanom. Za sada mogu pevati sa tobom.

Svaki pogled ka tebi me ubija. Fantaziram, a to nikada pre nisam radio. Razmišljam o tome kako ti polako skidam tu kratku haljinicu i ljubim svaki deo tvog tela. Kako se od vrata spuštam na dole. Kako te gledam dok stenješ i uvijaš svoje noge oko mene. Kako ti prsti zalutaju po mojoj kosi. Tražiš da idem dublje, migoljiš se i treseš. No, to je samo fantazija.

Posle pevanja moje pesme gledam te kako sva crvena gasiš radio. Prebrzo reaguješ i to te kasnije osramoti. Ne brini. Pored mene možeš biti opuštena.

"Kome si je posvetio?" Upitala si.

"Molim?" Srce će mi iskočiti iz grudi.

"U pesmi je stih Kako posle ljubomore dolazi zaborav. Šta to treba da znači?" Gledala si me i očekivala odgovor, a ja... Sedeo sam u neverici. Nisam znao šta da ti odgovorim. Naravno da sam pesmu posvetio Nataliji, ali taj tekst samo ja razumem.

"To je samo tekst, to mi je u palo napamet i samo sam zapisao." Osmehnuo sam se.

"Tako je lako biti tekstopisac?" 

"Kao što vidiš." Pokušavam da te ne pogledam. 

"Zašto imam osećaj da je ova pesma posvećena tvojoj bivšoj ženi?"

Zato što i jeste. Prokleto sam dva albuma njoj posvetio.

"I da jeste, a nije, dobra je pesma. Dopadljiva je." Nasmejem se i pogledam te na kratko.

"Meni deluje tužno. Shvatam je kao da te je neko povredio. Neko s kim sada ne možeš da pričaš u četiri oka." Kažeš i pogledaš kroz prozor.

"Lepo je što analiziraš tekst pesme." Nervoza u meni polako raste.

"Jesam li u pravu?" Pogledala si me Natalijinim očima. Na prvi pogled tvoje oči bile su lukavstvo, na drugi ljubav. 

Parkirao sam ispred tvoje kuće i gledao te izbezumljeno. Nisam mogao da verujem, Amela. Šta mi to činiš upravo sada? Zašto ne mogu biti imun na tvoje poglede ili samu tebe? Zašto ne mogu da prestanem da te gledam na ovakav način? Šta to budiš u meni?

"Mi definitivno nećemo imati konverzaciju o mojoj pokojnoj ženi." Nasmejem se i konačno sklonim pogled s tebe. Moram se odupreti.

"Zašto ne? Imali smo o mojoj majci."

"To je drugo." 

"Nije. Isto je. Isti je osećaj izgubiti nekoga. Samo što ja ovu prazninu celog života osećam."

"Ma daj, Amela, ti je čak ni ne poznaješ. Ne ponašaj se razmaženo. Porašćeš i shvatićeš da ti ne treba niko u životu. Zašto se uopšte brineš sada? Sve prolazi." Brzopleto izgovorim i vidim tebe kako se podsmehuješ.

"Znači ja sam po tvom mišljenju jedno razmaženo dete?"

Dete? Ne.

"Nisam rekao da si razmaženo dete."

"O i te kako jesi. Leone, žao mi je ako sam nešto učinila, ali ako se već ovako srećemo moram da saznam nešto o tebi, ne želim da budemo stranci!" Rekla si i sklonila pogled s mene.  "Mislila sam da me razumeš i da si jedini koji to čini, ali sada vidim da si po tom pitanju isti Pavel!"

"Zašto tako miliš? Amela, pogrešno si me shvatila." Stavim ruku preko tvog ramena i odmah primetim kako podigneš glavu.

"Možda jesam mlađa od tebe, ali razumem neke stvari, Leon. Uostalom, primetila sam da si me jako dugo izbegavao, nije mi jasno šta sad želiš?"

"Povređena si." Okrenuo sam se i gledao ispred sebe.

"Ma daj molim te... Zašto bih bila?"

"Reci ti meni." Opet se okrenem i osmehnem. Upravo sam shvatio nešto. A to je da ti tačno znaš razlog mog izbegavanja, svega si svesna.

"Učini mi uslugu i izbriši moj broj tako da ne bi morao opet glumiti mog vozača." Rekla si i istrčala iz auta. Potrčao sam za tobom, ali nisam mogao da te zaustavim. Na vratima nas je čekao Pavel. Ušla si, a meni je ostalo da sada objašnjavam.