Ne želim da ode.

Čitavu noć sam provela pored njega, osećajući ovu prokletu krivicu. Marsel je bio tu zbog mene. Rekla sam Pavelu istinu i samim tim ga dovela ovde gde je. Jedino što sada želim jeste da čujem njegov glas jer će me ovaj osećaj u suprotnom ubiti. 

Sunce je polako izlazilo, a sa njim se spremilo da nastupi jedno hladno jutro. Konačno sam sebi dala malo prostora i sklonila pogled sa Pavela. Primetila sam kako na fotelji sedi Leon. Spavao je u svojoj polu otkopčanoj i krvavoj košulji, izgledao je iscrpljeno, ali za mene je on i dalje bio najdivniji muškarac s kim sam ikada bila.

Želim da mu verujem, želim da sve bude kao nekada, ali se bojim. 

Bojim se Marselovog sledećeg koraka.

***

Plašljivim koracima sam prilazila Leonu kako bih ga pokrila svojim džemperom, ali samo jedan dodir ga je probudio.

"Izvini... Želela sam da te pokrijem." Tiho izgovorim dok gledam njega kako se uspravlja na fotelji. Oči su mu crvene, a kroz njih se vidi samo bol i bes.

"U redu sam, hvala." Promuklo kaže, a potom istog trenutka pogleda u Pavela. "Kako je on?"

"Dobro je... Doktorka ga je obišla oko šest, ali sada nisu sigurni kad će se probuditi."

"Ne brini se, probudiće se." Pogleda u mene i stavi svoju ruku preko moje.

Jedan njegov dodir mi vrati sve one naše lepe trenutke. Počevši od Somondija. Kada vratim vreme unazad, shvatim koliko sam bila srećna sa njim, bezbrižno sam se zaljubila i nisam se ni najmanje nadala da će se Marsel ikada više pojaviti u mom životu. Noći provedene sa Leonom, iskazivale su samo ljubav, a dani su nam bili prekriveni slatkom tajnom. Oh kako je samo bilo lepo.

Sve je moglo biti lepo, samo da nije otišao od mene.

"Mislim da je najbolje da odeš kući i presvučeš se." Odmah sklonim ruku i nervozno počešem vrat. "Mogao bi i Pavelu da doneseš neku novu garderobu, u slučaju da se probudi."

"U redu." Klimne glavom i ustane. Krene prema vratima, ali zastane i pozove moje ime. Izgledao je zbunjeno što je mene samo uplašilo. Polako sam prilazila i videla Viki, moju Viki. Moju prijateljicu koju nikad dosad nisam videla u suzama, makar ne preda mnom.

"Viki?" Osmehnem se, ali nezadugo krenem zajedno sa njom da plačem. Potrčim joj u zagrljaj u kom me ona spremno dočeka. "Hvala ti što si došla."

"Kako je on?" Upita dok me čvrsto drži u zagrljaju.

"Dobro je. Bolje." Odvojim se i pogledam u te mile plave oči. "Drago mi je da si ovde."

"I meni je drago da mogu biti tu za tebe." Osmehne mi se. 

Gledam Leona kako prolazi pored nas i samim tim izlazi na glavna bolnička vrata. Razumem da mu je potrebno odmora, i meni bi dobrodošlo, ali ni pod koju cenu ne ostavljam Pavela. 

Viki i ja smo ulazile nazad u Pavelovu sobu. Primetila sam da ga gleda sa strahom u očima, ali joj nisam ništa spomenula jer sam ga i ja na isti način sinoć posmatrala. Sela je na stolicu i pogledom pratila mene kako idem do fotelje. Osmehnula mi se i milo pogledala.

"Sve će biti u redu, Amela."

"Mora biti." Odgovorim. Osetim bol u stomaku, te se zgrčim. Strah čini da se ove stvari u mom telu dešavaju.

Pričale smo dugo. Rekla sam joj sve o čemu sam ćutala, a tu je bilo puno stvari. Zaobišla sam samo jednu, a to je da ona Marsela već zna. Da je Marsel za nju bio samo kupac mojih slika.

"Jesi li ti dobro? Izgledaš mi bledo."

"Jesam..." Izdahnem. "Tačnije, ovih dana osećam mučninu i stomak me užasno boli, ali to je od straha."

"Trebala si pričati sa mnom, o svemu..." Kaže mi i namršti se. "I mene boli stomak, ali znaš već od čega..." Blago se osmehne i promeni temu kada shvati da sada nije pravo vreme pričati o Marselu.

Shvatim na šta misli kada kaže da znam od čega je boli, a onda se sledim. "Viki, koji je datum danas?"

"Sedamnaesti, što?" 

"Sranje." Kratko izgovorim i uzmem telefon u ruke. Nikada mi pre nije kasnilo. Veoma sam paranoična osoba tako da sve te datume pratim preko raznih aplikacija, a imam posebnu aplikaciju za to. Uđem te vidim da je već mesec dana kako nisam dobila menstruaciju. Okrenem se ka Viki koja me zbunjeno gleda.

"Šta nije u redu?" Sumnjičavo upita.

"Kasni mi." Hladno odgovorim.

"Leon i ti...?"

"U svađi smo. Poslednji put je bio pre..." Zbunim se. "Nije ni bitno kad se to poslednji put dogodilo jer mi kasni mesec dana."

"Mesec dana?!" Vikne te pogleda oko sebe pa se utiša. "Izvini molim te, svaka normalna osoba primeti da joj nešto fali u roku od dve nedelje!"

"Mislila sam da nemam o čemu brinuti, pa na pilulama sam!" Odgovorim jednako iznervirano.

"Dobro, smiri se. Možda je samo stres. Mislim pogledaj... Ne želim reći da imaš lak život."

"Tako je. To je samo stres."

"Ali ako nije..." Ponovo me ozbiljno pogleda.

"Viki!" Viknem u nameri da shvati da je vreme da prestane. 

Ne mogu biti trudna. Možda smo imali nezaštićeni seks, ali sam svakako bila zaštićena.

"Idi. Proveri. Ništa te ne košta." Ustane i priđe mi. "Nemaš se čega plašiti."

"To je obična mučnina Viki... Znam jednostavno." Primetim kako neko ulazi u sobu te odlučim da završim priču o tome. 

Gledam Leona kako ulazi i stavlja torbu Pavelovih stvari. Na sebi sada ima belu košulju i crne pantalone koje mu savršeno stoje. Kada mi je jedan korak bliže osetim njegovu mirišljavu kožu što me natera da se stopim, ali se onda setim da ga trebam mrzeti za to što me je ostavio. 

"Ima li nekih novosti?" Upita i sedne do Pavela.

"Ne. Niko nije ulazio otkad si ti otišao."

"U redu." Ponovo ustane i protrlja ruke o pantalone. "Šta je s vama dvema?" Upita. "Što ste tako ćutljive?"

"Amela je možda..." Viki izgovori, a ja širom otvorim oči kada čujem šta namerava da kaže. 

"Bolesna. Možda sam bolesna." Odgovorim umesto nje. "Ne osećam se baš najbolje ovih dana, ovo je puno stresa za mene."

"Razumem." Odgovori. "Zašto ne bi otišla da se odmoriš? Ja ću biti tu sa Pavelom."

U pravu je, potrebno mi je malo odmora, ali ne za sebe, već da vidim šta se to dešava sa mojim telom. Svakako kako god to bilo, ne mogu da ostavim Pavela. Osećaću se užasno ako se probudi dok mene ne bude bilo.

"Pavel..." Tiho izgovorim.

"Biće na sigurnom, tu dok se ti ne vratiš." Viki mi priđe i osmehne se. "Idi. Vidi šta se zbiva." 

Klimnem glavom te priđem Pavelu. Pogledam ga još jednom, a zatim podignem glavu prema Leonu. Njegove oči mi govore kako se trebam smiriti, ali kako da se pobogu smirim? Problemi se u mom životu samo nagomilavaju. Više ne vidim izlaz iz svih njih. Više se ni o samoj sebi ne brinem jer sam slomljena, umorna od života. Ali mi je na kraju ostala samo nada da ću ponovo čuti Pavelov glas.

______

A šta vi mislite?🙈 Šta se to zbiva sa Amelom?🍀

______