Pomislila sam da je sve gotovo, da sve jednom dođe kraju, a onda je tako i bilo. Svaka moja patnja bila je završena na neki način... Imala sam dve jake osobe uz sebe, šta je moglo loše krenuti? Osećala sam se slobodnom posle toliko godina, ali moja sloboda se ubrzo zamenila strahom. Znala sam šta sam obećala Marselu, a to je da ću biti njegova. Poznajem ga i znam na šta je sve spreman, a to je sve na šta ja nisam. Pavel ne sme saznati za Leona i mene, makar ne sad.

I upravo je to nešto što moje strahove vraća. Marselu neće teško pasti da oda svaku moju tajnu, sve što mi je godinama činio, a Pavel će bez oklevanja ubiti obojicu. Muškarca koji me je iskoristio i muškarca koji mi je slomio srce ostavljajući me bez razloga.

***

"Hoćeš li mi reći što si dosad krila to od svih?" Upita me i seda na fotelju. Oči su mu zatvorene, a glava podignuta kako bi krv stala, nisam sigurna zbog čega ima toliko krvi, ali verujem da je sve u redu.

"Šta sam trebala reći, Leon? Da, ovo je muškarac koji me godinama maltretira ili bolje Taj muškarac je upravo ovde kako bi mi dokazao da mi niko od vas ne može pomoći? I sam si video kako me je nasmešenog lica dodirivao gledajući u Pavela." Muka mi je kad pomislim na to, taj film ne želim da vraćam. Mrsko mi je da pomislim kakvu sam mu satisfakciju svojim ćutanjem dala. Imam osećaj kao da se sve ovo gomila i da nikada ne staje. Rekla sam i priznala, ali se i dalje osećam bezvrednom. 

"Trebala si meni reći. I sama znaš da te u svemu podržavam."

"Da, Leon... Podržavao si me, dok smo bili zajedno." Donesem kutiju prve pomoći kako bih mu očistila krv s lica, ali moja nervoza čini pokrete grubljim. "Ali to je sve bilo dok me nisi ostavio, sećaš se? Kad si bez ikakvog razloga odlučio da nestaneš iako sam te molila da ostaneš." Suze mi naviru dok grubljim pokretima utapkavam krv, znam da ga boli ali u ovom trenutku ne marim. "Zato molim te, ne pravi se da ti je stalo."

"Stalo mi je." Čvrsto me uhvati za ruku i namršti se.

"I to je tvoj način pokazivanja da ti je stalo?" Nasmejem se. "Da, Leon... Otići od osobe do koje ti je stalo pokazuje samo korist i ništa više od toga." Ustanem i poklopim kutiju, njegov pogled me prati ali se ne usuđuje da bilo šta izgovori. "Znaš šta? Nema veze jer je to sada najmanje bitna stvar. Imam oca koji je sada na ulici i koji je spreman da ubije čoveka zbog mene."

"On..." Leon ustane i pokuša da balansira telo. "Rekao je da ide da pije."

"Da. Toliko dobro poznaješ mog oca, stvarno sam oduševljena." Namrštim se. "Naravno da nije otišao da pije!" Okrenem se, ali nezadugo osetim snažan stisak na ruci, mrzim kada mi to radi.

"Amela... Zbog čega mi ovo radiš?"

"Ja sam tebi nešto uradila?!" Ironično se osmehnem. "Leon, svet se ne vrti oko tvog glamuroznog života i tebe, shvati to! Ovo što se upravo meni dešava naziva se životom. Ovo su posledice svega što nisam imala u životu, a to je ljubav. Sada pogledaj gde me je ta ljubav dovela." Odaljim se. "Sada ako želiš i možeš, shvati." Tiho izgovorim.

Okrenem se i krenem ka hodniku. Gledam ga kako me pomno prati, ali ništa ne izgovara. Imam osećaj da se i njemu nešto loše dešava, toliko puta sam ga videla kako plače i sažaljeva samog sebe misleći da je sam, iako nikada nije bio. Uvek sam ja bila ta ludo zaljubljena tinejdžerka koja je danima stajala pod njegovim prozorom, ali ostala u senci neprimetna. Znam svaku njegovu lošu stranu, a i znam da ovo sada nije on. 

"Gde planiraš da ideš?"

"Idem po svog oca." Pokušam da ne zvučim uznemireno. Bojim se za Pavela jer on ni ne zna s kim se opušta u igru. Marsel nije čovek koji bi nekog žalio. 

"Možemo li da popričamo o svemu?" Njegov glas drhti. U ovom trenutku bih ga najradije zagrlila i rekla kako mu za sve opraštam, kako sam bez njega slaba, ali ne želim. Želim da mu kažem koliko sam bila luda za njim, ali ovo nije pravo vreme.

"Ne. Pričali smo dovoljno, pusti me da sada idem po svog oca pre nego što se dogodi nešto."

Tako je i bilo. Izjurila sam iz kuće i krenula niz ulicu, u sebi sam imala neki adrenalin koji me je prosto nosio, iako sam bila u visokim potpeticama, vešto sam trčala. Bože da me je neko ovako video... Moja kosa bila je razbacana, moje telo i dalje je krasila bordo haljina, a preko ramena imala sam svoj stari pleteni džemper. A ko će tek znati na kakvu ludaču sam ličila tako trčeći sa razmazanom maskarom preko obraza.
Skrenula sam u usku ulicu iz koje se čuo samo smeh koji je dolazio iz jednog manjeg bara, pomislila sam da je Pavel tamo. Ulazila sam i pogledom ga tražila, ali on se nigde nije video. Odustala sam i izašla. Više ništa ne osećam sem svog srca koje kuca kao ludo i mučnine koja je danima tu. 

Setila sam se nečega što mi može pomoći, a to je njegov Marinac ili kako god ga on zvao. "Halo? Čuješ li me?" Zvonjavu telefona prekinuo je muški glas.

"Ko je to? Zbog čega pobogu zoveš u ovo doba?"

"Pavelova ćerka. Slušaj me, ne znam kako se zoveš ali mi moraš pomoći." Pogledam oko sebe i znam da se moram smiriti ako želim da uspem u ovome. "Pavel sa sobom ima telefon, treba mi tvoja pomoć oko lociranja. Hitno je."

"Ne znam da li to smem uraditi, gospođice."

"Smeš. Ja ti to kažem."

"Ja Vas čak ni ne poznajem, odakle da znam da ste vi Amela Braun?"

"Samo prokleto uradi, njegov život je u opasnosti." Ne znam ni sama zbog čega sam to rekla, ali znam da sam mu privukla pažnju. 

"Uradiću šta mogu." Čujem njegovo pomeranje, a on mi potom spusti slušalicu. Nastavim da hodam niz ulicu gledajući u noćne svetiljke. U ovom trenutku sve što želim je da ugledam Pavela, iako se često raspravljam s njim, ubilo bi me da ga izgubim. 

━━━━━━━━━━━━
Marsel, pristajem na sve što kažeš, samo mi reci gde trebam doći.
━━━━━━━━━━━━

Pustim poruku na nepoznati broj koji me je danima zvao. Primetim kako mi telefon zvoni, mali osmeh na licu mi se pojavi ali isto tako i nestane kada vidim da je to Leonov poziv.

"Leon, rekla sam da ćemo razgovarati kada pronađem Pavela."

"Neće biti potrebno." Čujem njegov strah i jecaj. "Našao sam ga, Amela..."

"Dakle, stvarno je bio da pije?"

"Naprotiv... Našao sam ga u drugačijem stanju."

"O čemu pričaš Leon?" Zbunjeno upitam.

"Slušaj me dobro. Nazvaćeš taksi da te dovede do urgentnog. Dođi što pre."

Sve što je nakon toga rekao u mojim mislima se zamaglilo. Više nisam ništa čula. Prekinula sam poziv i pozvala taksi koji je došao za pet minuta, a tih pet minuta osećali su se kao večnost. Bila sam uzrujana tako da se ni ne sećam kako smo stigli do urgentnog. 

Prolazila sam kroz hodnike prljavo plave boje, sve se ovde činilo tako tužnim. Onda sam ugledala Leona koji stoji ispred bolničke sobe. Potrčala sam k njemu, i osetila njegov snažni zagrljaj. Moj pogled zastao je ka Pavelu koji je bez svesti ležao na bolničkom krevetu pocepane majice i rane na stomaku.

"Šta se...?" Ne uspem da izgovorim. Pokušam da uđem, ali vidim doktorku koja mi to brani.

"Našao sam ga na putu, ležao je, a u ruci je imao nož koji mu je bio postavljen. Bio je bez svesti i doveo sam ga ovde."

"Marsel...?"

"Niko drugi ne može biti."

Sledeće što osećam je ova prokleta mučnina. Povratiću. Okrenem se i odem do toaleta. Plačem jer ni sama ne znam šta bih drugo u ovom trenutku trebala uraditi. U meni se godinama sakuplja bol, o ovome nisam ni sanjala. Ovo je najgori scenario mog života. Ali znam Pavela. 

Neće me napustiti. 

Ne sme me napustiti.

Još uvek ne.
___________
Svakako ću vam se zahvaliti na čitanju, ali ovaj put imamo citat!🥰
Hvala na čitanju!❤️