Ulazio je u naš dom i pogledom pratio Leona. Imam osećaj kao da sve zna, ali me to i ne čudi. On je osoba koja je u sve upućena.

Jedino što me sada čudi je to da je Pavel tako lako pao. Bugarski tajkun? Novac koji mu je dao? Da li je Marsel ovoliko daleko otišao? Da li želi da mi ovim dokaže da moram biti njegova?

Kako je Pavel dopustio da ovako nisko padne i pusti čoveka u svoj dom koji je njegovu ćerku maltretirao i koji je i dalje maltretira?

A onda se setim da sam za sve to samo ja kriva... Kriva sam zbog svojih tajni i zbog toga što se nisam usudila da progovorim o tome.

Zbog toga mi se sada sve vraća.

Pitam se koliko ću još podneti? Da li ću uopšte umeti da podnesem?

***

Napolju se smračilo kada je bugarski tajkun naišao. Pratio je Leona koji ga je uveo u naš dom, a zatim video mene. Primetila sam mu osmeh na licu koji nije bio ni najmanje mio i drag. Imala sam osećaj kao da želi da me kazni zbog toga što sam mu nekoliko puta utekla. Istim osmehom smejao se Leonu, kao da je znao da nešto između nas postoji, da je postojalo. Seo je do mene, što je učinilo da mi telo u trenutku zadrhti. Bojala sam se šta mi može učiniti pa čak iako smo bili u društvu Pavela i Leona. Marsel je bio sam, iako je prethodno odložio sastanak zbog svoje desne ruke. No Pavel je i previše euforičan da bi to primetio. Leon je postavio hranu, a zatim svakog od nas pitao šta ćemo piti.

"Džek ili viski, šta god imate." Marsel se nasmejao.

"Ima svega. Idi Amela, pomozi Leonu da donese." Osmehnuo mi se želeći da ih ostavim same što sam i učinila. Od straha nisam više razmišljala o Leonu i meni, samo sam znala da se ova večera mora što pre završiti.

Nas dvoje ćutke smo otišli do kuhinje. Ja sam uzimala čaše, a on je otvarao bocu. Nijedno se nije usudilo da progovori, a možda je i bolje tako. Začula sam Marselov glasni smeh i zatvorila oči. Slika koje sam se u tom trenutku setila, gde se on tako isto smeje nakon toga što me je iskoristio, učinila je da moje ruke ponovo zadrhte.

"Amela, šta ti je? Otkad je on došao ponašaš se tako." Leon mi je prišao i uzeo čašu iz ruke. "Smiri se."

Nervozno otvorim oči i setim se da me je Leon ostavio na način koji me je isto toliko povredio, te ga pogledam ljutito. "Ti si poslednja osoba koja će mi govoriti da se smirim."

"Šta nije u redu?" Ponovo upita i stavi ruku preko mog ramena.

Želela sam da mu se u tom trenutku otvorim i da mu kažem sve o čemu sam oduvek ćutala, ali moj prokleti ponos nije dozvolio. To bi pokazalo moju slabost i na neki način bih mu se opet predala, a ja to ne želim. "Sve je u redu. Zar ne glumim dobro? Zar to nije ono u čemu sam najbolja?"

"Pitao sam te i očekivao odgovor, nisam očekivao da na pitanje odgovoriš pitanjem."

"Izgleda da ne može sve biti kako si ti očekivao." Osmehnem se i okrenem, duboko uzdahnem kada shvatim da se trebam vratiti tamo, gledati Marsela u oči i praviti se kao da ga prvi put u životu vidim. Napravim jedan korak, te osetim Leonov snažan stisak koji me odmah vrati i odgura.

"Zbog čega mi ovo radiš?" Njegov pogled se spusti ka mojim usnama što me za trenutak otopi. I dalje me čvrsto drži za ruke, i dalje pogled ne pomera... Prokleto sam slaba kada mi ovo radi.

"Šta to?" Upitam i takođe spustim pogled.

Čujem njegov izdah i primetim koliko je u ovom trenutku nervozan. Pitam se šta krije? Zbog čega mi ovo radi? Zbog čega i dalje imam tračak nade da će sve biti baš kao pre, ali istovremeno ne želim da sve bude kao pre. Ovo je sve tako komplikovano. U ovom trenutku ponovo osetim mučninu, previše mi je blizu, treba mi svežeg vazduha.

"Jebeš sve." Izgovori te me pusti iz snažnog stiska. Čvrsto me zgrabi oko struka i podigne, usne silovito prilepi uz moje. Ne želim da se prepustim, ali u ovom trenutku je to najmanje o čemu razmišljam. Osećam njegove poljupce koji se spuštaju niz moj vrat i završavaju se kod mojih grudi.

"Leon..." Tiho zastenjem i zatvorim oči kada osetim njegovu ruku među mojim nutrinama. Sve mi se pred očima zamagli, ali mi pogled stane na muškoj silueti koja je stajala na vratima. "Leon!" Istog trenutka se povratim i odgurnem ga sa sebe. Spustim haljinu i sklonim kosu s lica. "Marsel..." Tiho izgovorim.

"Ne znam da li da ga ubijem ovog trenutka ili da sačekam." Nasmeje se i otkopča dugme košulje.

"Marsel, sačekaćeš."

"A šta imam od čekanja, malena?" Upita me i priđe nam. Pogledam u Leona čiji je pogled zbunjen. "Želiš da čekam? U redu. Čekaću. I sama znaš da si mi ostala dužna." Prstom mi prođe preko ruke što učini da se moje telo naježi.

"Odužiću se. Samo molim te nemoj reći Pavelu."

"Amela šta je ovo? Odakle ga znaš?" Leon me okreće i vidi kako se moja suza spušta niz obraz. Još jednom pogleda u Marsela. "Tako je!" Priđe mu. "Ti si kupac njenih slika! Video sam te tamo, odatle si mi poznat."

"Vidim da si me dobro upamtio, a i tvoja devojka će me svakako upamtiti." Izgovori pre nego što se okrene i ode.

Istog trenutka kada vidim da je otišao, pogledam se u ogledalo i rukom sklanjam maskaru koja mi se u toku plakanja razmazala. Govorim sebi kako se moram smiriti.

"Amela, hoćeš li mi reći o čemu je reč? Da li si zbog toga celo veče uznemirena?" Upita me, ali mu ne odgovorim. "Amela, jebeno progovori! Pričaj sa mnom!"

"Šta želiš da ti kažem?!" Okrenem se k njemu. "Da li očekuješ da ti se samo tako vratim nakon svega? Očekuješ da ti verujem kao pre i da ti sve ispričam? Ne verujem... Ti si taj koji me je naterao da budem ovakva." Ponovo se okrenem i obrišem poslednji trag maskare.

"O čemu pričaš? Amela šta to uopšte radiš?!" Zgrabi me za ruku i okrene.

"Prestani s tim!" Otrgnem mu se iz stiska. "Radim ono u čemu sam najbolja, pravim se kao da se ništa nije dogodilo. Baš kao što i ti celog svog života činiš."

"Molim?"

Možda sam preterala. Šta ako je shvatio da znam...?

"Ništa." Još jednom pogledam haljinu i spustim je. "Slušaj me," svoje ruke stavim preko njegovih ramena. "sada ćemo se vratiti sa čašama, pićem i osmehom na licu. Učini mi ovo."

"Ne želim dok mi ne kažeš o čemu je reč."

"Ne inati mi se, prokleto ne sada. Uradićeš šta ti kažem, makar me jednom poslušaj. Sada nije vreme za razgovor."

Uradio je rečeno. Krenuo je sa mnom hitro nasmejan. Sela sam do Marsela što znači da je sve moglo da počne i ide savršenim tokom. Sve dok Marsel nije stavio svoju ruku preko moje butine. Gledala sam isključivo u Pavela koji to nije ni primećivao, ali mislim da je to čak i dobra stvar. Znala sam da će se ovako nešto dogoditi. Ruku sam stavila preko svoje haljine kako bih je zadržala na mestu, a zatim sam uhvatila njegov mali smešak.

"Tako je. Ne želiš da tatica sazna za tvoju aferu sa njegovim najboljim drugom? Onda ćeš me slušati." Šapne mi, a zatim se ponovo okrene ka Pavelu i nastavi da priča s njim.

Primetim Leonove pokrete i pokušavam da ne odam neprijatnost koja mi je skoro vidljiva na licu. Pratim njegov pogled i uplašim se kada vidim da gleda u Marselovu ruku na meni. Ustane, a ja odmah osetim Marsela kako sklanja svoju kandžu s mene.

"Pavel, mislim da je najbolje da ovde na trenutak zastanemo." Izgovori. U prostoriji prevlada tišina. Pavel izgleda nervozno i besno, po njegovom mišljenju je sve išlo svojim tokom, čak i bolje nego onome čemu se nadao. "Želeo bih da popričamo pre nego što napravimo tako veliki korak za tvoju firmu. Ne želimo da nas jedna greška dovede u propast."

Pavelovo lice je za trenutak postalo crveno, ljuto, spremno da ubije. Razumem ga, čekao je ovu ponudu toliko dugo, ali samo kada bi saznao da je sve ovo samo jedna velika laž i klopka u koju je upao zbog mene.

"Leon, mislim da nema potrebe za tim." Odgovori mu. Pogled mi odluta ka Leonu koji već gleda u mene. Imala sam osećaj kao da je znao da mi nije svejedno, imala sam osećaj kao da tačno zna ko je Marsel.

"Ima potrebe." Osmehne se. Priđe Marselu te ga potapše po ramenima. "Hvala Vam gospodine Ivanov, ali moraćemo još jednom da popričamo o svemu," zastane kada primeti da Marsel i dalje ne ustaje. "nasamo." Naglasi.

Bugarski tajkun ustane i skloni loknu s lica koja mu je u međuvremenu pala. "Dogovoreno." Okrene se prema Pavelu. "Nadam se da ćete razmisliti o mojoj ponudi, gospodine Braun." Osmehne mu se, a potom se okrene ka Leonu, ali nastavi da se obraća Pavelu. "I stvarno biste trebali da pripazite o Ameli... Dok ne bude kasno." Izgovori i osmehne se.
Ponovo nastane odvratna tišina koju on sam prekine. "Hvala Vam na divnoj večeri i mom skupoceno potrošenom vremenu. Zamolio bih Vas da me pozovete kada se dogovorite sa svojim... Ne znam kako da ga oslovim," ponovo sa osmehom pogleda u mene. "ko zna šta će vam on biti u budućnosti."

Okrene se i uputi ka vratima. Pavel ustaje za njim, ali ga ne prati do vrata. Okrene se prema Leonu i meni. Pogleda u Leona, a potom u mene. Prstom mu pokaže da ga prati, a meni telo zadrhti od straha na svaki njegov pokret.

Marsel je otkrio delimičnu istinu, a da li je Pavel shvatio pravu istinu među svim ovim lažima?