Gledala sam ga kako odlazi, ni sama sigurna zbog čega.

Gledao me je dok mi je rušio srce, ali je nastavio da korača.

Zvala sam ga, nije se vraćao.

Odlazio je, iako je čuo moje dozivanje.

Posmatrala sam malo udubljenje na zidu i gledajući ga zaspala. Nisam bila sigurna što je otišao,  zbog čega je samo tako odlučio da prekine sa mnom na tako mizeran način, da uništi sve ovo što smo dosad imali. Možda mi nismo uopšte bili mi, ali svakako smo imali ljubav koja je bila neobjašnjiva, malo mi je trebalo da ga zavolim, a imam osećaj da će mi večnost biti potrebna da ga prebolim.

Ali... Šta ako ja ne želim da ga prebolim?

Šta ako želim da znam zbog čega se zapravo tako poneo? 

To nije Leon.

To ne liči na njega.

***

Budim se iz sna koji nije bio čvrst. Gledam unaokolo jer se plašim. Trebala bih biti ovde s Leonom, a ne strepeti da će se Marsel svakog trenutka pojaviti. Ustanem iz kreveta i potražim svetlo. Pogledam se u ogledalo, a sve što vidim je samo jedna izigrana devojka koja je zaboravila da skine maskaru pre kvalitetnog plakanja! 

Muka mi je. Osećaj u grlu me ubija. A osećaj da će Marsel svakog trenutka naići me iznova prestravljuje. Obučem trenerke, a zatim gore navučem plavi džemper koji sam sama napravila. 

Jutro je hladno i ružno, baš kao i ja sada. Pogledam na telefon i vidim nekoliko propuštenih poziva od Pavela što znači da bih trebala da pođem kako bih na vreme stigla do njega. Ubija me to što ga moram i dalje služiti.

Izađem iz stana i odlučim da pozovem taksi jer mi se danas ne vozi. Napolju pričekam koji minut dok pomoću prednje kamere telefona uspevam da obnovim maskaru na trepavicama i da pokušam da ne izgledam mrtvo. 

Od bivših naučila sam jednu stvar.

Plači, budi slomljena, gori iznutra - Osmehni se, sakrij svoju bol, sijaj spolja.

I hvala im na tome jer mi u ovom najgorem trenutku pomaže!

Sedam u taksi i primetim kako mi se mladi taksista smeška, jedino što me sada brine je to što mu se ovakva dopadam. Baš ovakva, raščupane kose koja je zavezana u niski rep, kućnih trenerki i pletenog džempera! 

Put do Pavela je tih što mi prija, mrzim one taksiste koji pričaju i očekuju da se smeješ na njihove glupe fore, takvi ljudi su čudna stvorenja.

Plaćam, a zatim izlazim i u trku ulazim u kuću. Primetim Pavela koji se šeta unaokolo i izgleda nervozno. Skinem džemper sa sebe i krenem ka njemu. Čujem njegovo ubrzano disanje i osećam njegov strah.

"Pavel... Šta se dogodilo?"

"Tek će se dogoditi," kaže i pogleda me. "hvala ti što si došla mila moja."

Laganim koracima krenem ka kuhinji kako bih prikuvala sebi kafu, ali me zaustavi Pavelov glas. "Mnogo novca je obećao, Amela. Ne znam kako uopšte da se ponašam u njegovom društvu."

Znači to je problem... Bugarski tajkun. Skroz sam na to zaboravila.

"Ponašaćeš se prema njemu kao i prema svakom tvom klijentu." Odgovorim i stavim vodu da se greje.

"Svaki regularni klijent mi ne dolazi na ručak danas." Tiho izgovori i očekuje moju reakciju.

"Molim?" Okrenem se k njemu.

"Rekao je da hoće da se sretnemo na nekom privatnijem mestu, tako da..."

"Tako da si mu predložio ručak u svojoj kući?!" Iznervirano nastavim. "Pavel, to nisu obični ljudi! Taj novac nije čist i ko zna kako ga je zaradio, a takvog bandita upravo dovodiš u kuću!"

"Znam, Amela. To mi je prvo palo napamet, nisam trebao to reći, ali eto... Zajedno smo ovde Amela, pa pomoći ćeš mi valjda?" Raširenih ruku kaže.

"Moram." Uzdahnem i smirim se. Nema razloga da mu sada govorim gde je pogrešio. "Kakva jela vole bugarski tajkuni?" Upitam i uhvatim njegov osmeh.

"Ne brini za hranu, naručiću nešto iz restorana." 

Tako je i bilo. Hrana je ubrzo stigla. Na prvi pogled izgledala je skupo, a kad sam pogledala račun uverila sam se da slobodno mogu verovati svom instinktu. Pavel se obukao formalnije, a meni je ostalo da obučem neku od svojih starih haljina kojih mi je ovde ostalo puno. Tačno još pola sata imam da se sredim kako bih mogla da pomognem Pavelu u ovome. 

Vrata zazvone, a meni srce preskoči otkucaj... Pobogu zar on nije trebao doći kasnije?

Otvorim vrata, a onda uplašeno uzdahnem. Ispred mene stoji Leon, takođe obučen čak i previše formalno za jednu večeru sa tajkunom. Bez reči sam ga pustila unutra i okrenula se. Boli me to što ga moram ovako gledati, ali šta je tu je. Ne mogu ništa uraditi s obzirom na to da je on prekinuo sa mnom.

"Pavel, mislila sam da ću ti ja biti dovoljni pomoćnik." Kažem dok gledam njega kako se spušta niz stepenice i osmehuje kada ugleda Leona.

"Hvala Bogu da si stigao!" Priđe mu i uzme šampanjac iz ruke. "Spasioče naš. Skroz sam zaboravio za ovo, a trebaće nam kada potpišemo ugovor!" Osmeh mu nestane s lica kada ugleda u mene. "Amela, objasni mi zbog čega si još uvek u tim uflekanim trenerkama i zbog čega nosiš tu malu majicu? Zar se ne misliš obući lepše?"

"Hvala Pavel što mi ukazuješ na to da izgledam kao smeće." Odgovorim i pogledam u Leona koji svoj pogled odmah spusti. "Idem se obući, dosad sam spremala posuđe i čaše koje će nam biti potrebne. Svaku sam morala nanovo oprati jer su na njima bili karmini raznih boja." Gledam Pavela kako se smeška, a zatim odlazim.

Pogledam se još jednom u ogledalo i odlučim da uradim nešto i više nego dobro. Iz ormara uzimam bordo haljinu i navučem je preko tela, uska je i spušta se do iznad kolena. Uz to dodam tamne ljubičaste štikle.  Precizno povučem ajlajner i budem ponosna kada primetim da sam iz prvog pokušaja uspela da ga precizno nacrtam! Ivice usana pojačam crvenom olovkom za usne, a potom namažem crveni karmin. 

Umorna sam i imam osećaj da mi se onaj osećaj mučnine i tuge vraća. 

No nastavim.

Svoju crnu kosu uvijem u lokne, a kada to završim osmehnem se sama sebi u ogledalo.

"Sada si spremna za cirkus!" Kažem sama sebi i nastavim da se smejem.

Zatvaram vrata svoje sobe, a zatim silazim niz stepenice. Uputim se ka trpezariji i primetim kako se njihovo smejanje utiša kada me pogledaju.

"Amela, izgledaš..." Pavel me pogleda, a Leon uzdahne.

"Izgleda kao karma koja mi se sada vraća." Leon tiho izgovori što me nasmeje.

"Šta si rekao?" Pavel se okrene k njemu.

"Rekao sam da će dobro ići uz ovu večeru." Promuklo kaže i u istom trenutku zvono na vratima se čuje. "Ja ću." Leon izgovori i ustane. Još jednom me pogleda pre nego što ode da otvori.

Nije li ovo ono što sam želela? Da vidi šta je izgubio? 

Da li me je izgubio? Nisam sigurna jer prokleto i dalje osećam ovu žudnju kada prođe pored mene. 

"Smiri se, čuješ me?" Izgovorim kada ugledam Pavela kako nervozno pucketa prstima. 

"Šta ako ne prihvati ponudu? Izgubićemo sav keš."

"Pa šta ako ne prihvati? Pavel... Pogledaj gde živimo, i te kako imamo novca što znači da će njegov biti samo doprinos, a ne bilo kakva finansijska pomoć."

"Možda si u pravu." Kaže i čuje kako ih Leon pozdravlja.

"Znam da sam u pravu, uvek jesam." Izgovorim, a zatim široko otvorim oči kada čujem glas koji dolazi od osobe koja upravo ulazi u naš dom.

Ludim li?

Toliko mi nije dobro da sam počela da haluciniram?

Ili ipak ne...

Na vratima stajao je muškarac u crnom odelu sa tim lažno nevinim pogledom i opakim osmehom. Njegova lokna pala mu je na čelo zbog trzaja glave, a potom je ušao i čvrsto stezao Leonovu ruku.

Marsel.

Marsel se vratio po mene i ne verujem da će posle ovoga otići.