Ne želim zvučati sebično, ali ponekad razmišljam o tebi Leon. Pitam se šta bi se dogodilo da sam ti ranije rekla o tome kako se osećam?

Mislim da odgovor znam. Stajao bi preda mnom i u lice bi mi se smejao. Govorio bi mi kako sam samo jedna klinka sa simpatijom prema tebi i kako će me sve proći kada odrastem. Kao što vidiš nije prošlo.

Leone, ti mene ne bi ni primetio da Natalija nije umrla. Bio si lud za njom i ako ti je ona svakog puta pričala o tome kako te vara. Vaše svađe su se završavale bez priče i pokušaja da pronađete kompromis, a ona bi sledećeg dana sijala sve više.

Zbog čega joj se nisi na vreme suprotstavio?

Razumem tvoje greške i mogla bih svaki tvoj problem da rešim, za druge ljude uvek nađem rešenje, dobra sam u tome. Snalažljivo i lukavo se ponašam za druge. Sve dok sama ne budem u problemu.

Vidiš... Tako je bilo sa Marselom. Rešavala sam probleme drugih ljudi. Brinula se o svojoj majci koja me se sigurno sada i ne seća. Potražila pomoć u jednom čoveku koji me je upropastio.

Da li sam ja za to kriva?

Da li sam kriva što se nisam opirala? Da li sam kriva za svaki njegov dodir? Možda sam i sama tražila da se to dogodi. Oduvek mi je govorio kako ga moje oblačenje izaziva i da sam sama kriva zbog toga što se dogodilo.

Leon on je mlad, mlađi od tebe, ali bio je zao. Možda ne pokazujem to, ali se i te kako plašim. Ne usuđujem se prosto da zamislim scenu u kojoj to nekom govorim jer se prosto bojim da se to ne ponovi.

Sada kada je tu biće teže. Znaće šta želi i neće otići dok ne dobije.

***

Gledam kako se sala polako prazni i kako tu ostajemo samo Pavel, Viki, ti i ja. Osmehujemo se jedno drugom jer smo uspeli da prodamo većinu slika. Imala sam šanse da se pokažem u najboljem svetlu i prikažem ono na čemu sam radila. Sa ovim novcem sada mogu plaćati račune barem na neko vreme i to mi pokazuje da moj mali biznis napreduje. Ovo mi je prvo prikazivanje, vremenom će ih biti više. To me čini ponosnom na ono što sam postigla.

"Hajde mila, idemo kući." Pavel izgovori i stane pored mene.

"Žao mi je da odem, ova noć je bila predivna." Osmehnem se i spustim glavu ne bili mi se videla suza koja mi je iz oka silazila. Osetim ruku oko struka i vidim Viki ispred sebe.

"Bilo je divno. Uspela si i verujem da ćeš uspeti u još mnogim stvarima. Shvati da si nas večeras napravila sve ponosnim." Osmehne mi se.

"Hvala vam." Zagrlim Pavela i nju. U snažnom stisku mi se pogled uputi ka tebi. Gledam te kako mi se osmehuješ. "Hvala što si bio ovde Leon." Osmehnem se i zagrlim te na kratko, previše kratko. "Ne znam šta bih radila bez tebe i kako bih pregovarala sa onim ljudima." Nasmejem se.

"Bilo mi je zadovoljstvo da sam ti pomogao." Osmehneš mi se. "Idemo sad?"

"Pa ovako, u mom autu od onih silnih slika ima mesta za dvoje. To znači da će Leon voziti Viki." Pavel se osmehne. "Je li je to u redu za tebe, Viki?"

Ona je odmah pogledala u mene. Naravno da nije u redu! Očekujem da kažeš ne, Viki.

"Ja sam mislila da je bolja ideja da ja pođem sa Vama, Pavel. Ako je to za Vas u redu." Osmehne mu se i priđe mu. "Ne poznajem Leona toliko dobro." Šapne mu dovoljno glasno da svako od nas čuje.

"Oprosti. Naravno." Pavel se pomeri i pogleda u tebe i mene. "Leon, nadam se da ti nije problem da odbaciš Amelu kući?"

"Nikakav problem, hajdemo."

Pavel i Viki su se uputili ka zadnjim vratima, dok smo mi išli ka prednjim. Nervoza me hvata čim pomislim da ću ponovo biti sa tobom nasamo.

Prilazimo parkingu i vidim tebe kako mi otvaraš vrata i osmehuješ se. Ovo je baš kao prvi put kada smo vozili Pavela pijanog kući. Podseća me na predivno vreme koje sam provela s tobom u tako glupoj situaciji.

"Stvarno je ovo veče bilo divno." Izgovoriš i koncentrisano gledaš na stazu ispred nas.

"Da... Jeste." Osmehnem se.

"Amela... Možda bismo sada trebali da popričamo."

Možda si u pravu. Možda je ovo pravo vreme da popričamo, ali ja se jednostavno ne osećam spremnom da dajem bilo kakve odluke.

"Ne znam, Leon... Još uvek ne znam šta bih trebala da uradim."

"Ja znam da grešimo, ali isto tako ne želim bežati od toga više. Činiš me ludim kada sam u tvojoj blizini i prosto je više ne izdržljivo. Svaki razgovor sa tobom me smiri, to nijedna dosad nije umela." Kažeš i pogledaš me.

"Treba mi još vremena, Leon." Izgovorim spuštenim pogledom.

"Naravno." Kažeš promuklo. "Koliko god ti vremena bude bilo potrebno." Osmehneš mi se, ali to nije bio tvoj iskreni osmeh. U njemu se osećala nervoza i nestrpljenje.

Ovo nije do mene Leon... Želela sam. Sve sam sa tobom želela, ali si ti uplašeno otišao. Ne želim da te krivim, ali želim da me razumeš.

"Hvala na vožnji." Nasmešim se i spremim da izađem iz auta.

"Želiš da ostanem sa tobom neko vreme? Dok se Pavel ne javi."

"Nema potrebe, snaći ću se sama do osmog sprata." Kažem i izađem. Primetim kako nervozno skloniš pogled, te mi te bude žao. Možda nisi zaslužio toliko bola. Pređem sa tvoje strane auta i pokucam ti na prozor. "Laku noć." Gledam te kako ga polako otvaraš. Približiš glavu k meni i očekuješ da se nešto dogodi, no žao mi je... To je sve za danas.

Okrenem se i uputim ka svom stanu. Polako se penjem uz stepenice dok razmišljam o ovoj večeri i o tome koliko mi je bilo lepo. Otključavam vrata i u mraku pokušavam da rukom pogodim gde se pali svetlo. Još uvek se nisam navikla. Nasmešim se kada ga upalim i bacim torbicu sa strane. Skinem štikle, a zatim kada prođem pored kupatila odlučim da se opustim i uđem pod topli tuš. Skinem sa sebe haljinu i ostanem u čipkanom vešu. U nameri da odem do svoje spavaće sobe i uzmem odeću koju ću kasnije obući, primetim kako se neki zvuk dopire iz kuhinje.

"Sranje!" Viknem.

Toster mi je i dalje bio uključen. Zagrejao se dok je para izlazila iz njega. Brzo sam ga ugasila i osvrnula oko sebe. To je jedna mana kod mene. Izgleda da sam jako zaboravna. Stvarno mi se ovakve stvari ne smeju ponavljati.

⛔️Sledeće dešavanje sadrži neprijatnu scenu, ako ste osoba koja ne može da čita o nasilju, preporučujem da preskočite ovaj deo. ⛔️

Ponovo se uputim ka spavaćoj sobi i prolazim pored dnevne sobe.

"Dobro veče, Amela." Čujem dubok glas.

Na prvu se prestravim. Polako uđem u sobu i upalim svetlo.

"Marsel?" Namršteno sam ga pogledala. Imala sam osećaj da će mi srce svakog trenutka iskočiti iz grudi.

"Nedostajao sam ti?" Ustane sa sofe i priđe mi. Prosto nisam mogla da se pomerim. Ostala sam na mestu dok mi je on prebacio kosu sa jedne strane. Prstom je prošao preko ruba mog brushaltera i osmehivao mi se dok mu se druga ruka obavila oko mog vrata i ujedno me stiskala.

"Nedostajalo mi je ovo."

"Meni nije." Usudim se da izgovorim nešto. "Šta želiš od mene?"

"Zar ti ne znaš šta ja želim? Želim ono što svaki muškarac želi." Nasmeje mi se i pribije me uz zid. "Sada budi dobra devojčica i pokaži mi put do spavaće sobe."

"Zašto si ponovo u ovom gradu, Marsel? Zar dosad nisi pronašao devojku? Ja ti nisam potrebna." Pokušavam da se izvučem iz njegovog stiska.

"Ne budi dosadna već uradi ono što ti kažem." Počne da zamahuje glavom od nervoze.

"Ne!" Izmaknem mu se iz ruku i pobegnem.

"Nećemo se igrati te igre, makar ne večeras. Potrebna si mi." Kaže i uzdahne. Vidi kako sam stala iza sofe te se nasmeje. "Ne beži od mene, ljubavi. Možemo da uživamo zajedno." Kaže mi dok mi polako prilazi.

"Marsel, ostavi me na miru!" Zavrtim se po dnevnoj sobi, ali prosto je brži od mene.

U trenutku me uhvati oko struka i podigne preko ramena.

"Taman te ne moram toliko skidati." Nasmeje se. "Da nije ovde?" Kaže i uđe u jednu sobu.

Vikala sam, molila. No niko nije dolazio. Njegovi dodiri su bili grubi. Svaki njegov pokret bio je nemio.

Telefon je bio pored mene, ali ga nisam upotrebljavala. Ležala sam pokraj Marsela koji je teško disao. Ležala sam i plakala. Moje telo je drhtalo od straha.

Čula sam ga kako ustaje i oblači se. "Čućemo se mi." Kaže i poljubi me. Nestane iz sobe dok se za njim čuju vrata.

Još uvek nisam mogla da se pomerim. Pitala sam se... Zbog čega moj život mora biti ovakav? Zbog čega se ovo meni dešava? Da li sam sama kriva?

⛔️ Ponovo smo na sigurnom! ⛔️

Bilo je oko dvanaest u ponoć kada sam čula zvono na vratima. Evo ga vratio se, pomislila sam.

"Amela..." Čula sam kucnjavu i ustala. "Amela, otvori. Molim te."

Priđem vratima i polako ih otvorim. Ispred sebe vidim Leona sa flašom u ruci i suzama u očima.

"Dozvoli mi da uđem. Ne znam gde drugde da odem." Kaže i pokuša da okrene glavu kada mu jedna suza sklizne sa obraza.

Njegova jedna suza naterala je moju da krene.

Snažno me je zagrlio dok sam ga ja spremno dočekala. Ni sama nisam znala razlog njegovog dolaska, ali sam znala da mi je ovaj zagrljaj bio potreban. Posle svega, ostala mi je nada da će se sve završiti i konačno doći na svoje mesto.