Bila sam samo jedna prosta tinejdžerka u ovako surovom svetu. Nisam želela da se bilo šta od ovog dogodi. Nisam želela da bilo kome ispričam jer sam se stidela. Stidela sam se same sebe, i dalje se stidim. 

Imala sam sedamnaest godina kada se prvi put dogodilo. Znala sam tačno o čemu se radi, ali sam bežala od problema. Pavel nije razgovarao sa mnom, smatrao me je razmaženom i brinuo bi se samo kad bih negde trebala izaći. Nije bio otac kakvog sam želela imati, nije bio onakav o kakvom sam maštala, ali mi je takođe bilo jasno da ga ne mogu zameniti. Bilo mi je jasno da moram živeti svoj život koliko god on loš bio.

Kada bih god pomenula majku, Pavel bi me odveo kod psihijatra koji je trebao pričati sa mnom o njoj i pokazati mi kako mogu živeti bez nje... Ili je Pavel samo mislio da je to ono što psihijatri rade?

Svakog puta bih se opirala. Tamo bi me jedino puštao samu da idem, iako jedino tamo nisam trebala sama ići. 

Zvao se Marsel i bio sve ono što jedan psihijatar ne bi trebao biti. Imao je samo dvadeset tri godina i bio suprotnost od privlačnog. Njegova kosa uvek bi bila u loknama i dok bi mu jedna padala niz lice. Imao je tik i time stalno zamahivao glavom uvek pokušavajući da ga sakrije. Bio vitak i visok, ali ni približno onome što sam ja tražila.

Prema njemu nisam osećala ništa, pa čak ni tu sigurnost u razgovoru. Uvek bi me gledao na čudni način. Svakog novog sastanka bi mi prilazio sve bliže i zapitkivao.

"Čija si ti? Ko dira to tvoje telo?" Govorio bi dok bi mu se prsti uvijali oko mojih grudi.

Tada nisam znala šta trebam uraditi. Bio je jači. 

Tada sam prvi put bila sa muškarcem. Oduvek su mi govorili... Ljubav je lepa. Ljubav ume da prija i opusti, da ljubav ume da bude jedino svetlo u mračnim danima.

Zašto to nije bilo u mom slučaju? Trebalo mi je puno vremena da shvatim. Imala sam poverenja u Marsela, iako sam tek kasnije shvatila kako me je koristio na način koji nijedna devojka ne želi biti iskorišćena. Bila sam njegova na silu, kao kuju bi me vraćao Pavelu s pretnjom da ne smem imati nikog sem njega i da ću morati da ga slušam ako želim da ovo funkcioniše.

***

"Jesi li videla ko je sve došao?" Viki me upita dok nervozno pucketa prstima.

"Ne i iskreno, iako je neko poznatiji došao, tu je zbog Leona." Odgovorim.

"Leon je tu?!" Upita me širom otvorenih očiju.

"Da, Viki. Tu je." Izgovorim i pokušam da izbegnem da je pogledam.

Osmehne se i uzme čašu šampanjca. Stane ispred mene i podigne mi glavu.

"Da li ja to vidim da se tvoji obrazi crvene?"

"Ne, Viktorija. O čemu pričaš?"

"Pričam o tome kako vidim da ti u njegovoj blizini nije dobro. Nisi svesna koliko se očito vidi, a bogami i miriše."

"Šta miriše?" Uplašeno upitam.

"Miriše na pomirenje." Osmehne se. "Iskreno, ja ne bih imala ništa protiv, iako me je razočarao. Nikada mu ne bih uzela to za ozbiljno. A i ti se moraš malo opustiti, mislim... Vidi ga." Kaže dok se obe zagledamo u tebe, Leone. Gledam te kako pričaš sa nekim ljudima koje čak ni ne poznajem, smeješ se i kad-kad pogledaš u mom pravcu.

"Aha! Vidi ti ovo, rekla sam ti!" Viki se nasmeje kada vidi da me pogledaš.

"Viktorija, sada stvarno preteruješ... Uostalom, ovde smo zbog mojih slika, kako ti se one čine?" Zajedno se okrenemo i pođemo prema jednoj slici. Ispred nas se nalazi čovek koji je pomno gleda i zamahuje glavom.

"Mogu ti reći da je prelepa. Ti si prelepa na njoj, ali pobogu, baš si narcis. Nisam se nadala da ćeš staviti svoje slike." Osmehne mi se i konačno stanemo ispred portreta.

"Leon me je slikao. Bila je posebna za mene." Spustim pogled i pokušavam da ne odam mali smešak na licu. Slika mi je i te kako draga.

"Bila?" Ponovi. "Nisi svesna koliko je providno da si zaljubljena u njega!"

"Dobro i da jesam? Viktorija to se nikada neće desiti, ja ne mogu da krijem od Pavela." Kažem dok je gledam. U tom trenutku obe čujemo kako se osoba crne kose ispred nas osmehuje.

"Ništa, ja samo kažem, možda bi trebala da popričaš sa njim." Odgovori mi i uzme gutljaj šampanjca.

"Šta ako ti kažem da smo već popričali...?" Tiho upitam.

"Molim?!" Pogleda me nervozno. "Zašto ja to ne znam? Kad? Stvarno me ljutiš, ko si ti? Jesi li mi uopšte drugarica?"

"Posle se pitaj što ti ništa ne pričam! Vidi kakva si, odmah navaljuješ s pitanjima!" Uzvratim joj.

"Ne žali se već propevaj, šta si pričala s njim?"

U tome je problem... Mi nismo pričali, Leon.

"Nismo baš pričali o nama, ali..." Promucam.

"Šta želiš time da kažeš? Niste se valjda...?" 

"Mhm, to valjda." 

Na trenutak me je pogledala zbunjeno. Znala sam da hoće jer se tako nešto nije smelo desiti. Ne posle toga kako si me ostavio i otišao. Ne posle razgovora o Nataliji i upoređivanjem sa njom, ali ja nisam mogla protiv svojih emocija. To nije nešto što ja radim, Leon... Nije nešto u čemu sam snalažljiva. Želeo si me, pristala sam. Ništa nije bilo drugačije sem toga da sam i ja na trenutak uživala sa tobom. Toga pre nije bilo u mom životu. Vidiš... Sa tobom imam puno novih stvari o kojim učim i koje mi prijaju. To je novina.

Viki me je trenutak zatečeno bez reči gledala. Pokušala je da me razume, ali nije mogla. Iskreno, ni ja samu sebe ovih dana ne razumem. Čovek crne kose je još glasnije cupkao nogom i sklanjao kosu s lica, toliko primetno da je prosto bilo ne izdržljivo.

"Izvinite! Dopada vam se slika?" Viki  ga nervozno upita dok se ja molim da ga ne izbaci.

"Da. Slika je divna, podseća me na divne trenutke." Kaže grubim glasom. Glasom koji je meni bio jako poznat. I dalje se ne okreće.

"Da li biste želeli da je kupite?" 

"Da. Lepo bi stajala u mojoj ordinaciji." Kaže i okrene se. Pogleda me dok njegove oči odaju moć i ljutnju.

Mora da se šališ. Ovo ne može biti... Prosto se ne sme dogoditi. 

"Ne želi da kupi fotografiju." Uhvatim Viki za ruku i primetim kako me ona zbunjeno posmatra.

"Naravno da želim" Zamahne glavom i pruži ruku. "Ja sam Marsel, drago mi je!" Pruži Viki ruku, a zatim meni.

"Viktorija, drago mi je!" Osmehne se i primeti kako ja ne želim pružiti ruku. "Ovo je moja prijateljica i umetnica Amela Braun." Kaže umesto mene.

"Drago mi je da sam vas upoznao, Amela." Uhvati mi ruku i poljubi je.

Oko svog struka odmah osetim ruku. Osetim telo koje se pribije uz moje i uzima mi tu istu ruku. Podignem glavu i ispred sebe vidim tebe Leone. 

"Amela, dobili smo još jednog kupca. Trebaće mi tvoja pomoć." Osmehneš se i uhvatiš me za ruku. Istog trenutka pogledam nazad ka Marselu i pokušam da delujem uverljivo.

"Drago mi je da sam vas upoznala, Marsel." Osmehnem se dok mi stomak drhti od straha. "Žao mi je što sada moram otići."

Osmehnem se i ostavim Viki s njim. Iako to nije dobra ideja, sigurna sam da će se Viki snaći i da neće slušati njegove proste komentare.

Ponovo se s tobom uputim kroz jedan hodnik. Tačnije, kroz isti taj hodnik od ranije. 

"Ne, Leon! Jesi li lud, to se neće ponovo dogoditi!" Kažem i namrštim se. 

"Amela..." Ne želim da čujem ono što imaš da mi kažeš.

"Rekla sam ne. Treba mi vremena da razmislim. Vidi, hvala ti što si me izvukao, ali ono se neće ponoviti."

"Amela..." Uhvatiš me za ruke i nateraš me da te pogledam. "Stvarno imamo kupca. Pet tvojih slika su prodane."

"Molim?" Upitam zbunjeno i istovremeno se osramotim.

"Da. Moramo otići da pregovaramo. Znaš i sama kako to ide."

Zaćutala sam i pratila te. Čvrsto si moju ruku držao u svojoj i hodao ispred mene. Moram priznati, osećaj mi se dopadao. Nije izgledalo čudno, ali je ipak imalo neki značaj za mene. Osećala sam se sigurnom i po prvi put se nisam plašila iako znam šta me čeka. Crnokosi se ne vraća za džabe, takođe mu nije prvi put da se vrati posle tako dugog vremena.