Stvarno sam te to želeo pitati, ali nikada nisam smeo pokrenuti tu temu. Znao sam da ako bih bilo šta rekao, odmah bi se pokupila i otišla. Bila bi sa drugima i ponovo bi me povredila.

Da li si znala kako sam se osećao? Da li si znala kakvom si me budalom pravila svaki put kada si mi se kao kuja vraćala u one rane jutarnje sate i kada sam te bez reči puštao u topli dom? Da li si svesna koliko sam te puta uhvatio u laži? Znaš li koliko si tim tvojim lažima uticala na mene i naterala me da i sam činim greške.

Nije fer ovo što radim, znam. Otišla si i ostavila me ovde da se sam borim sa svojim mislima. Da razmišljam o tome kako sam brisao tvoju krv sa svojih ruku dok mi je celo telo podrhtavalo, ali znaš... Jedino sam u tom trenutku bio siguran da me više nećeš izigrati.

Možda sam najgori. Možda sam jedan pas više koji čini odvratne stvari, ali svakom zasluženo, Natalija.

Ti si jednim pogledom uspela da napraviš novi svet, sazidaš najviše zgrade i budeš moja najjača tvrđava, moja sigurnost i spas.

Dok je tu bio i tvoj drugi pogled...

On je rušio sve što smo sazidali, obeshrabrio nas je tako neustrašive i pokazao kako taj naš svet može biti surov kad jedno od nas prestane da veruje.

Zašto si prestala da veruješ u nas, Natalija? Ništa od ovog se ne bi dogodilo, samo da si verovala... 

A sad... Sad je meni ostalo da živim sa ovom krivicom do kraja života.

Zašto, Anđele moj?

*** 

Javi se. Zašto se prokleto ne javljaš, Amela? Brineš me. Brine me ova celokupna situacija sa tobom. Prolazio sam kroz ovakvu nervozu, čekao sam pozive koji nisu dolazili i nadao se da ću ponovo ugledati svoj centar sveta... A onda si se desila ti. Činiš isto ono što me izluđuje. Kako ne shvataš da se brinem? 

"Pavel, meni je dosta čekanja. Zašto ti pobogu ne radiš ništa?!" Upitam i vidim njega kako ispija još jednu čašu viskija.

"Zar ne vidiš da nisam pri sebi? Zar ti nimalo ne izgledam pijano?" Upita me.

"Pa kad bi prestao da gutaš to kao vodu, možda ne bi tako izgledao." Nervozno mu otmem čašu iz ruke i stavim je podalje. "Kako ćemo dalje?"

"Ne znam, Leon. Stvarno ne znam. Moji ljudi bi mi dosad već javili da su nešto pronašli, ko zna gde se sakrila." Nervozno pukne prstima i zamišljeno pogleda.

"Svakako ne možemo samo tako sedeti, moramo je sami potražiti." Kažem i dobacim mu sako. "Ustaj. Idemo."

"Pa gde idemo kad ne znamo gde je?"

"Idemo da je tražimo, logično." Izgovorim. "Ne bi ti valjda bilo drago da čuješ da ju je majka uzela pod svoje, sećaš se? Laura?" Izgovorim.

"Šta pričaš?" Pogleda me uplašeno.

"Nećeš me sada lagati da se ne sećaš. Oboje smo videli Lauru, Amelinu majku."

"Ja Lauru ne videh." Spusti glavu. Laže sam sebe. Mrzim kad mu to moram u lice reći, ali nervira me taj njegov gard koji ne može spustiti. Čak i posle toliko godina ne može normalno popričati sa tom ženom. Ni sam ne znam šta se između njih dogodilo, ali pobogu imaju dete zajedno!

"Biće ovo duga noć." Kažem dok sedam za volanom. 

Ugledam kako prolazi kroz listu kontakta i gleda sa suzama u očima. Zove je, ali se ona ne javlja. Meni je samo jedna misao u glavi. Moj koncert. Njena prijateljica koja ju je naterala da pođe sa njom. Ko je ta prijateljica?

"Nego, Pavel... Znaš li neke njene prijatelje?" 

"Pa onaj dečko Stefan."

Bogami nećemo njega zvati.

"A prijateljice?"

"Ima neka Viki, Kiki, kako god se zvala."

"Moramo potražiti tu Viki Kiki." Izgovorim.

Još uvek prolazi kroz listu i traži brojeve. Kada je konačno pronađe, nazove je i nervozno pogleda u mene. Telefon je zvonio, ali se međutim niko nije javljao. Pavel je bio uporan, pomislio je da je Amela sa njom, morala je biti. 

"Halo!" Vikne u s šalicu te pojača telefon.

Čujemo muziku i smeh. Čujem tvoj smeh, Amela. Da li si svesna koliko mi je laknulo? Da li znaš kakva struja ide mojim telom?

"Zovi brzo ovamo kod mojih, neka lociraju ovaj poziv." Šapne mi i ja odmah učinim isto.

"Ma ko je ovo? Ko nas to uznemirava? Da nije Tvoja Tajna?" Viki izgovori, a ja na prvu ne shvatim šta time želi da kaže. "Želiš li da se javiš svojoj Tajni?" Čujem kako se smešiš, Amela. 

"Želim te! Smesta. Mhm, tako." Kažeš i zakikoćeš se.

Koga želiš, Amela?

"Reci mu, hajde reci šta još želiš!" Tvoja drugarica se nasmeje zajedno sa tobom.

"Nisi svesna koliko ga želim u sebi, želim da ponovo vidim ona njegovo telo i da se zasladim, znaš kako jebe!" Izgovoriš ne prestajući da se smeješ. "Jebe baš onako...!"

"Kako, Amela? Reci mu!"

"Jebe onako... Jebački!" Obe ste prasnule u smeh.

Ja sam samo ćutao i gledao Pavela kako pokušava da utiša telefon dok čeka obaveštenje da je Vikin telefon lociran.

"E Njena Tajno, mi sada odlazimo!" Viki izgovori i čujem tebe u pozadini kako zapitkuješ ko je to uopšte bio na telefonu. Samo me zanima šta bi rekla da si znala da ja slušam. Da li si uopšte pričala o meni? Ako jesi... Srećan sam. Ako ne, saznaću o kome.

"Pijane su, pa videće ona! Kazniću je do kraja života, pogledaj šta mi je napravila!" Kaže dok spušta slušalicu kada primeti da je dobio obaveštenje. "Hajde, idemo tamo, slušaj adresu."

Nagazim gas. "Pavel... Normalno je da se nekad i napiješ, pa ti si konstantno pijan, a sećaš se tek pre deset godina? Jedva sam te vadio iz kafane!" Pokušam da ga smirim.

"To je drugo. Amela je žensko."

"I žensko sme piti." Odgovorim mu i primetim kako me na trenutkom besno pogleda.

"Još koliko imamo do tamo?" 

"Evo stižemo još malo. Ni sam ne poznajem ovaj kraj, ko li će znati šta ovde rade..." Kažem dok probam da se fokusiram na maglovit put ispred mene. Nisam pijan kao Pavel, ali mi se svakako pomalo vrti ispred očiju. 

Ugledam jednu visoku zgradu i primetim da mi na telefonu prikaže da smo na tačnoj lokaciji. Amela... Zamišljao sam te u nekom klubu kako se pijana uvijaš oko muškaraca, ali nisam bio u pravu. Šta radiš tako pijana u ovako mirnom kraju?

"Tu smo." Kažem i vidim Pavela kako istog trenutka izlazi. Pođem za njim dok mu govorim da bude miran i da normalno popriča sa tobom. 

Ulazimo u zgradu, gledamo unaokolo. Pokušavam da čujem makar jedan šum, muziku, tvoj smeh. Ali ne čujem ništa. Bila je to odvratna i strašna tišina. Negde na petom spratu je polako nadolazio neki smeh. Čuo sam ga, ali nije bio čist, tako da ga nisam mogao prepoznati.

"Pavel, hajde gore." Izgovorim.

"Pijan sam ti ja za toliko stepenica." Vikne mi sa drugog sprata.

"Hajde vamo! Mislim da je čujem." Penjem se uz stepenice i proverim da li Pavel ide za mnom. Tu je negde. Mlitavo se penje, ali ne odustaje.

Bože šta li radiš toliko visoko? Zašto uopšte ovoliko visoka zgrada nema lifta? Jesu li ovi ljudi normalni? 

Priđem vratima iza kojih se čuju ženski glasovi. Još uvek ne mogu da ih definišem, tako da odlučim da pokucam. Smeh odmah zastane kada čujem kako se nečiji hod približava vratima. Mislio sam da se odmah izvinim i okrenem, bio sam siguran da sam na pogrešnim vratima. A onda sam video Viki... Pijanu Viki.

"Oho! Vidi, tu je i Tvoja Tajna!" Nasmejano me pogleda i vikne ti. "Izvoli Leone, čast mi je primiti tako slavnu osobu." Zagrcne se. "U stan primiti."

Tvoja Tajna?

Mislim da sam upravo shvatio neku tvoju tajnu šifru koju je tvoja pijana drugarica izgovorila u mom prisustvu.

Uđem i primetim tebe kako mokre kose izlaziš iz kupatila. Oči su ti poluzatvorene dok trljaš kosu rukama. Ne znam da li sam više srećan zbog toga što te vidim ili zbog toga što si toliko opuštena.

"Amela!" Viknem i priđem ti. "O Bože, pronašao sam te..." Izgovorim i konačno mi lakne.

Primetim Pavela kako polako ulazi u stan i zatekne mene kako držim ruke na tvojim obrazima. Odmah ih sklonim, stvarno bi se trebao više paziti u Pavelovom društvu.

"Ah, vraćaj te ruke ovamo!" Promumlaš i podigneš mi ruke. Staviš mi jednu preko svojih usana, a meni se telo odmah zagreje. Amela, ovo ne bi smela raditi... Ne sada.

"Amela... Pavel." Pokušam da sklonim ruku iz tvog čvrstog stiska. Primetim kako istog trenutka širom otvoriš oči i uputiš pogled ka vratima.

"Pavel!" Nasmeješ se.

"Amela... Jako si me razočarala. Jesi li svesna šta mi je sve prošlo kroz glavu?! Šta uopšte radiš ovde?!" Mrzim kad ovako viče na tebe.

"Pavel. U redu je. Sa drugaricom je." Izgovorim. "Kod drugarice je." Ispravim se. "Za džabe smo napravili uzbunu, vidiš da je na sigurnom." 

"Na sigurnom?!" Vikne na mene. "Pijana je i izgleda nadrogirano!"

"Ti tako svakog dana izgledaš pa te niko ne vređa." Tiho izgovoriš, ali ne dovoljno tiho da se ne čuje. Amela... Zašto ti ovo treba?

"Šta si rekla?" Pogleda te besno. "Ja makar znam gde mi je kuća!"

"I ja znam." Nasmeješ se i podigneš glavu. "Pavel, dobrodošao u moj novi stan. Stan koji je samo moj i koji ću sama plaćati, bez tvoje pomoći."

Mogao sam primetiti taj bes u njegovim očima. Iskreno ni ja nisam bio siguran u to što si pričala. Nisi mi bila jasna, Amela. Mislio sam da je to samo zbog toga što si se pošteno napila.  Međutim, na tvom osmehu se nije dala primetiti niti jedna inicijativa koja bi ukazala na to da se šališ. 

"O čemu pričaš?" Upitam.

"Da, Leon. Istina je. Mala Amela je odlučila da uradi nešto za samu sebe i da se konačno počne starati sama o sebi bez svojih dvorskih luda i Pavela za vratom!" 

"Nećeš se snaći sama." Pavel izgovori.

"O i te kako hoću." Namerno mu se inatiš. Zašto to radiš?

"Šta ti znaš o životu?!" Pavel vikne jače.

"Možda ne znam toliko, ali znam da te neću više gledati svako veče pijanog i nikakvog! Da li misliš da mi je lako kad te iz svoje sobe čujem kako jecaš u suzama? Ja sam ta koja tebe ne razume!" Uzvratiš mu. "Pokušavam da te razumem, Pavel. Ali ako mi ne želiš reći razlog, ja neću dopustiti da tvoja tuga utiče na moj život. Molim te shvati da ja više nisam dete."

Dosta sam čuo. 

Stavim ruku preko Pavelovog ramena i vidim kako mu se pogled trenutak kasnije fokusira na mene. Znam da je povređen i znam da su ga tvoje reči povredile. Samo jedno ne znam, Amela... Koliko dugo ću još morati da stojim između tebe i tvog oca? Gledam vas kako se iznova rušite, a ni sam ne razumem razlog. 

Ove noći sam ga vozio slomljenog kući. Da li možeš da zamisliš, Amela? On ne želi biti slomljen, ne na taj način. Prošao je mnogo teških stvari u životu, voleo je.