Odavno se nisam osećao ovako, Natalija. 

Imati te i znati da ne moraš biti tajna... Bilo je prosto ostvarenje sna. 

Voleo bih da te upitam kako si se ti tada osećala? Kako si se osećala one večeri kada sam na stotinu obožavateljka slomio dok sam tebe vodio za ruku i bio predstavljen svim blicevima i novinarima. 

Sećam se kao da je juče bilo... Naslov u novinama Leon slomio srce obožavateljkama! Bože koliko si se tada osećala uzdignutom. Primećivao sam to i bilo mi je drago. Želeo sam da se osećaš posebnom. Naravno, znao sam tvoju stranu priče i zbog toga si u mojim očima vredela puno. Rečima neopisivo. 

Govorila si mi da sam tvoj. Samo tvoj. Govorila si kako si ponosna na mene i time što sam postigao u životu. Nekada si me svojom dobrotom ostavljala bez reči. Umela si da budeš pravi anđeo.

Ali sa tobom je sve bilo iz nekog razloga. Bio je to razlog koji je meni bio nepoznat. Bože... Nisi svesna koliko si mi u snovima dolazila i pokušavala da mi objasniš. Svake hladne noći bih sanjao isti košmar. Moje srce bi se jednim sećanjem na tebe zagrejalo, zaplakao bih kao dete, Natalija.

Ne mogu reći da te mrzim. To nije moj stil ili način na koji postupam.

Mogu reći samo jedno. Ide mi bolje. Pokušavam da stvari radim na drugačiji način. Uspeva mi. 

No... Ti znaš mene. Kad tad će mi se obiti o glavu. 

Zamisli koliko bi bilo smešno da sam zapravo nastavio da mislim da si ti ta prava? Čak i posle svega što se dogodilo.

U odbrani nemam ništa. Nijednu stavku koja bi trebala da me zaštiti. Samo mi je ostalo da se nadam da će sve to ostati tajna.

***

"Zašto ovo veče ne bismo proveli kao u onim starim danima? Znaš ono kada smo bili mladi?" Pavel mi se nasmeje.

"Ne vređaj me. Ja nisam nimalo star." Izgovorim. "Uostalom... Šta je sa onom sisatom koju si upoznao na internetu? Zašto nisi sa njom nego meni dosađuješ."

"Kao prvo, sisata je odavno odlepršala. Jedna noć, sećaš se?"

"Ma daj... Ti si lud. Ili bolje rečeno prostak?"

"Nisam. Samo uživam u životu dok sam još u formi." 

"Tebi je potrebna žena, ne brzi seks bez briga. Čoveče skoro ćeš napuniti četrdeset."

"Vidi ko mi kaže. Kao da ti jebeš sad u trideset šestoj!"

Pa bogami... Jebem.

"Šta ti znaš?" Osmehnem se spuštenim pogledom tok prst uvijam oko čaše. Podsećam se tvojih usana, Amela... Podsećam se tebe onako slabe i drhtave. Nedostaje mi taj osećaj.

"Meni treba nešto da me uozbilji znam, ali tebi vraže... Tebi je potrebna piletina. Mlada i sveža."

"Ma šta to pričaš?"

"Znaš kako..." Ustane i ostavi čašu viskija na stakleni stočić. "Ti i ja idemo večeras da uživamo. Idemo da se nagledamo one gole omladine, ali-" Kaže i vidi mene kako prevrćem očima. "Dolazimo kući sami! Znači nema nikakvog pipkanja i dovođenja ovde u kasne nepredvidive sate. Jasno?"

Nije kao da mi je potrebno nešto da skrenem misli s tebe, Amela.

"Dobro... Gde planiraš?"

"Najbolji striptiz bar." Kaže i priđe mi držeći telefon u ruci. "Vidi. Lepo piše Gledaj i ne pipaj, pa mili moj to je ono što nam je potrebno!" Poljubi me u glavu te se odmah odalji kako bi obukao sako. "Hajde. Idemo."

Dobro. Poslušaću ga, moram da ga poslušam. Ustanem i ispijem poslednji gutljaj viskija te otkopčam prvo dugme košulje koja me steže i čini nervoznim. 

"Nego... Gde je Amela?" Pitam.

"Misliš da ja znam?" Nasmeje se. Primećujem da mu nije svejedno. "Valjda je sa drugaricom. Pravo da ti kažem... Muka mi je da glumim savršenog oca ili da je puštam da ide negde samo u pratnji mojih ljudi."

"Veruješ joj?" Upitam.

"Ne. Nimalo." Odgovori mi i sedne u auto. "Ali... Znam da može čuvati samu sebe." 

"I to je nešto." Kažem i izvadim dve male bočice rakije. "Vidi. Čista i stvorena za nas."

"Ubiće nas, to znaš?" Nasmeje mi se i rado mi uzme jednu bočicu iz ruke. 

Popijemo dok na licu držimo zgrčeni osmeh. Pavel pritisne po gasu i pusti muziku. Oboje pevamo. Osećam kako smo već pijani, a to nije dobro. No... Kao što sam i rekao, moram malo skrenuti misli s tebe. 

"Vidi ovo!" Kaže dok se polako parkiramo. Gledam u sve svetiljke koje na lokalu stoje. Došli smo na pravo mesto. Polako smo ušli i platili. Gledao sam kako se devojke vrte oko šipke u ritmu muzike i dodiruju svoje telo.

"Bože, Pavel... Gde si me ovo doveo? Koliko imaju godina ove? Sedamnaest?" Upitam u neverici dok šetamo do našeg mesta.

"Punoletne su, a i uostalom... Znaš kako kažu." Nasmeje se. "Najslađe piče kad mu dlaka miče!" Prasne u smeh i udara me rukom o rame kako bih se i ja smejao.

"Ozbiljno Pavel?" Pogledam ga. "Molim te... Gledaj ove tetke i uživaj. Mani se omladine i toga što si rekao."

"Ni ove tetke nemaju loše sise." Kaže. Mogu se složiti, bogami... Nisu loše. "Ali..." Okrene glavu ka jednoj mlađoj devojci i ostane nem.

"Ali šta?" Upitam.

"Mora da me zajebavaš." Kaže sebi u bradu dok ne skida pogled sa visoke devojke crne kose. 

"Šta Pavel? Ispljuni."

"Amelina majka... Tamo." Promuca i ja odmah okrenem glavu.

"O Bože, Pavel! Proklet bio, koliko godina ima njena majka?!" 

Ne skidam pogled sa devojke koja izgleda mlado. Premlado. 

"Ima trideset i nešto... Zaboravio sam." 

"Jebeš mi sve ako ona izgleda tako." Izgovorim. "Kako se zvala?"

"Ma to ime da pominjem neću." Kažem. 

"Pavel kako se zove?" Ponovim.

"Laura Varga." Toliko o tome da to ime neće pominjati.

Odmah ustanem i odem do krupnog muškarca. Priđem mu i primetim kako me gleda nervozno. Ko zna koliko je dugo ovde i koliko se suzdržava da ne dotakne ili pogleda ove devojke.

"Zdravo, moram razgovarati sa šefom." Kažem i gledam ga kako klimne glavom i pokaže mi da idem za njim. Krenem duž jednog hodnika koje je bilo svetljeno crvenim lampicama. Ovo je više ličilo na hotel ili bolje rečeno javnu kuću. 

Ostavi me ispred nekih vrata, a ja pokucam. Otvori mi jedan masni stariji čovek koji me gleda popreko. Skida koru s jabuke dok mi govori da mogu sesti. 

"Dakle, koju želiš?"

Ovo je bilo čudno.

"Želim da znam ime one visoke devojke crne kose u krugu B." Odlučno kažem i vidim ga kako mi se podsmehuje. 

"Ne dajemo imena." Zagrize i glasno sažvaće. "Hoćeš da je jebeš? U redu, sredićemo. Ali ime je nešto drugačije." Zavali se nazad u stolicu i primeti kako ga začuđeno gledam. "Dakle? Šta će biti?"

Bože, gde li smo mi? Šta je ovo? Došao sam da učinim Pavelu i ujedno se malo zabavim, nisam došao u javnu kuću, ovo ne bi smela biti javna kuća.

"Ništa. Hvala Vam." Ustanem sa stolice nervozno i uputim se nazad ka Pavelu. Gledam ga kako se podsmehuje dok mu jedna plavuša vrti guzicom ispred lica.

"Pavel." Kažem i primetim kako me ne gleda.

Okrenem se oko sebe i pokušam da pogledom potražim crnku. Amela... Ovo radim zbog tebe, prvenstveno želim da znam ko je ona. Da si ovde, ne bi verovala, baš kako i ja ne verujem. Svetla se naizmenično menjaju u dve boje. Crvena i ljubičasta. Ni sam ne znam zašto. Odem dublje kroz masu ljudi i nađem se u nekom takozvanom separeu. Sednem i shvatim da sam ostavio Pavela samog. Spreman da mu se vratim, neko me zaustavi i odgurne kako bih ponovo seo.

"Mala zabava?" Ne zajebavaj me. Pavel... Ispred mene je. Smeška mi se tako pokvareno dok se polako dodiruje po grudima i okreće se. Polako počne da meša guzicom, a ja ne odvajam pogled sa njenog lica. Tražim joj neke sličnosti sa tobom, Amela. Nisam verovao, ali... Imate sličnosti. Ta kosa, koža...

"Laura...?" Tiho izgovorim.

Gledam je kako se odmah okreće i sa nevericom u oči me pogleda. Podigne brushalter i skloni kosu s lica. 

"Nisam vas razumela?" Nasmeši se iako se vidi da joj je neprijatno.

"Da li ste Vi Laura Varga?" Upitam.

"Ja..." Uplašeno kaže te se odmah uozbilji. "To se Vas ne tiče." Kaže i ponovo se okrene kako bi nastavila sa svojim poslom. 

"Stani." Tiho izgovorim i uhvatim je za ruku. Odmah se uplaši i skloni. 

"Ne radite to! Muka mi je osoba kao što ste Vi!" Nimalo nije srećna dok izgovara ovo. Amela... Jesi li svesna činjenice da sam ti upravo pronašao majku? Otrčala je od mene, uplašena. 

Razmišljam o tome da te odmah pozovem, ali treba mi vremena. Prvo bi trebalo da dođem sebi, a onda da pogledam šta se dešava sa Pavelom. Ipak te neću zvati. Još uvek nisam siguran, a sigurnost je kod ovako nečega najpotrebnija. 

Ustanem, te ispravim košulju. Odem i nađem Pavela, sada ne sa dve, već sa tri devojke koje su... Ma ja bih rekao da jedva po osamnaest imaju. 

"Pavel, idemo." Kažem i uhvatim ga.

"Zbogom moje dame! Moje kočije čekaju!" Izgovori mrtav pijan. One se nasmeju, a ja ga i dalje vučem za rukav. "De, de! Smiri se, evo idem." Izlazimo i uputimo se ka autu. "Mislio sam da ćemo se zabaviti." 

"I ja sam mislio." Odgovorim. "Hajde veži se pa da nas vozim kući." Pogleda me te učini isto. Polako vozim i pokušavam da ne mislim na ono što sam upravo saznao. Pavel je dovoljno pijan da se do jutra neće ni sećati, ali ja... Ja ću o ovome ujutru i dalje razmišljati.

"Rođena je da me ubije!" Vikne i udari o ekran na telefonu.

"Šta je sada Pavel?"

"Amela. Ne javlja se."  Nervozno kaže i ostavi telefon.

"Pozovi je opet." Kažem i parkiram se ispred njegove kuće. "Hajde, ući ću sa tobom. Možda je i Amela već unutra. Sigurno spava." Izgovorim i pređem sa njegove stane auta.

Zajedno uđemo. Pomognem mu da se izuje, a zatim ga odvedem do dnevne sobe. On sedne na fotelju i osmehne mi se.

"Nisi svestan koliko je teško biti tvoj prijatelj." Kažem i pomerim praznu čašu sa stola.

"Treba ti biti drago da imaš tu čast da mi budeš prijatelj." Kaže i stavi noge preko stočića. "Hajde proveri gde je Amela, ako spava zatvori joj vrata."

Ko sam mu ja? Služavka? Nego nema veze, rado ću te još jednom videti, Amela.

Uputim se ka njenoj sobi i polako otvorim vrata. Vidim kako ti je prozor otvoren i kako u sobi pirka vetar, tako da odmah uđem i zatvorim ga. Upalim svetlo i primetim kako nisi tu. Možda si otišla do kupatila, ko zna... Okrenem se i primetim otvoren ormar. Priđem i pogledam. Vidim da više u njemu nema nijedne tvoje krpice. 

Šta se ovde dešava? Gde si?

Nazovem te, ali se ne javiš. Da li namerno želiš da nas uplašiš? Da li si svesna da će Pavel podići ceo grad na noge ako mi se još jednom ne javiš?

Opet se nisi javila.

Definitivno mu moram reći. I sam se bojim.

"Pavel." Uhvatim ga kako hrče na fotelji. "Pavel, Amela nije u sobi." Istog trenutka otvori oči.

"Šta?" Pogleda me uplašeno i odmah uzme svoj telefon u ruke. 

Ja se pitam... Ima li ovo veze sa Laurom? Toliko se toga dogodilo ove večeri da više ne znam kako da razmišljam. Imam osećaj da blago ludim, ali  onda zastanem i zapitam se. Zašto bi pobogu otišla? Gde bi otišla? Zbog čega si ranije pristala da se vidiš sa mnom ako si planirala da odeš? Poznajem tebe... Ne smeš otići.