Zašto se ne bi vratili u prošlost?

One večeri kada sam pomislila da sam upoznala svoju majku. Kada sam čula svađu i prvi put videla Pavela toliko nervoznog.

Žena crne kose i vitkog tela došla je po mene. Bilo mi je rečeno da se zatvorim i ne izlazim iz sobe. To su bila vremena kada se Pavel iselio od svojih roditelja. Imao je dvadeset dve godine i nije znao ništa o očinstvu. Voleo me je i čuvao me je od svih. Govorio mi je kako sam ja njegova princeza i kako će celog života biti tu za mene. Pričao bi mi najlepše bajke i dozvoljavao bi mi da maštam. 

Sada kad pomislim... On je sa dvadeset i dve godine još uvek bio momak. Trebao je studirati, trebao je izgraditi svoju budućnost, a ne brinuti se o maloj devojčici i sam je odgajati. Ponekad mi ga je žao. Razumem ga.

"Amela, teta dolazi, uradićeš što smo se dogovorili?" Upitao me je.

"Da, tata. Praviću se da sam kod bake i deke i biću u svojoj sobi dok ti ne dođeš po mene." Govorila sam.

Tog puta bilo je drugačije. Ta teta je vikala na Pavela. Bila sam ljuta na nju. Kako ona sme da viče na mog tatu? On je najbolji čovek kog sam ikada poznavala.

Otišla sam iz svoje sobe, uradila sam nešto što mi nije bilo dozvoljeno. Povukla sam je za njenu crnu haljinu i pogledala je. Vikala sam na nju i govorila kako ona ne može pričati sa mojim tatom na takav način. 

Stajala me je i gledala izbezumljeno. Htela je da me zagrli. Bila sam uplašena kada sam videla kako me je Pavel pogledao. Nisam smela izaći iz svoje sobe.

***

"Podseti me, zbog čega ne idemo sa Pavelom?" Viki me upita dok umorno ide za mnom.

"Kao što sam rekla... To je završena priča, idem da preuzmem ključeve, a za to mi ne treba Pavelovo društvo." Odgovorim i zastanem na semaforu.

"Zašto mi uopšte tek sad govoriš da si ga kupila? Mislila sam da ćeš doveka živeti sa Pavelom." 

"Nije bilo potrebe za tim sve dok ne budem sigurna da ga kupujem. Evo sada ti kažem." Osmehnem joj je i primetim kako me nervozno posmatra. "Hajde, tu je u uglu."

Stojimo ispred jedne visoke zgrade. Viki pogleda skroz do gore i uzdahne. "Podseti me... Na kom je beše to spratu?"

"Na osmom." Odgovorim.

"Koliko se sećam... Ima lifta?"

"Ne." Nasmejem se. "Hajde, Viki... Malo penjanja do osmog sprata ti neće naškoditi." Kažem dok je gledam kako polako ide unazad. "Uostalom, koja kila manje bi ti dobro stajala!"

"Sad mi još kažeš da sam debela!" Prekrsti rukama.

"Ti si najzgodnije biće koje poznajem." Osmehnem joj se. "Možemo li sada molim te da uđemo?"

Poslušala me je i pošla za mnom. Zgrada je iznutra izgledala novo, mirisala je sveže i izgledala moderno. Stan koji sam bez razmišljanja kupila, na slikama je izgledao isto tako. Novo i lepo. Možda nije pametno što sam ga samo preko interneta videla, ali šta je tu je... Leon je u pravu, imam devetnaest godina i konačno trebam da pomerim svojom guzicom. Ako se već ne mogu baviti fotografijom, mogu raditi ostale stvari za početak... Trgovina? Vrtić? Glavna stvar je ne zavisiti od Pavelovog novca.

"Koliko još ima?" Viki upita zadihano.

Bila je ona bucmasta, ali ne toliko da ne bi mogla da se penje. Razumela sam je, ali mi je svakako bila slatka kad sam je tako videla. 

"Još jedan sprat, Viktorija." Uozbiljim se.

"Svesna si činjenice da ti neću dolaziti u goste?" Upita me ljutito. "Ili si ti to i želela? Da li si zbog toga kupila stan na osmom spratu?!"

"Smiri se, Viki. Tu smo." Stanem ispred vrata i ignorišem njeno pitanje. Pokucam na vrata stana u kom bi, po dogovoru, trebao da me čeka gazdin sin koji će mi predati ključeve.

"Zdravo! Amela?" Otvori mi muškarac tamnije puti sa blistavim osmehom. 

"Tako je." Nasmešim se i zakoračim u stan.

Na prvi pogled mi se dopadne ono što vidim. Sve je čisto i miriše na sveže ofarbano. Nameštaj je nov i sve je na svom mestu. Sređeno je s ukusom.

"Rekli su mi da Vam samo trebam predati ključ. Papirologije su završene?" 

"Da." Nasmešim se i vidim kako mi predaje ključ. "Hvala."

"Sve najlepše, vidimo se." Ode iza belih zidova i zalupi vratima.

Pa ovo je bilo brzo. Gledam Viki kako seda na sofu i pogledom promotri ceo stan. Nasmeje mi se dok ja polako sedam na stolicu.

"Reci mi koliko dugo si radila na ovom paklenom planu?" 

"Manje od mesec dana, reklo bi se..." Osmehnem joj se. "Hoćeš nešto da gricnemo? Imam u torbi čips." 

"Bilo bi lepo da povratim koju kaloriju, ono penjanje me je uništilo." Srećno dočeka čips. Otvaram kesicu i u tom trenutku mi pozvoni telefon koji mi je bio u zadnjem džepu. Viktorija mi ga brzo izvuče i pogleda ko mi piše. 

"Ko je Moja Tajna?" Zbunjeno upita. Trenutak se gledamo u oči, a trenutak posle ona širom otvori usta i nasmeje se u neverici. "Nemoj mi reći?!"

"Viktorija... Ostavi to." Uzmem joj telefon iz ruke i pogledam poruku. 

Moja Tajna:

Znaš da ćemo morati da pričamo o onome što se dogodilo?
______________
Znam... Prokleto znam na šta on misli, ali... Prosto mi se ne priča o tome. Osećalo se i previše dobro da bi morali da diskutujemo o tome. Možda nije bilo ispravno, ali se osećalo ispravnim. Možda nismo trebali da učinimo tako nešto, ali smo ipak učinili. Otišli smo preko svih granica i prevarili zdrav razum. Što bismo više o tome pričali? 

"Znači ti i..." Viki i dalje gleda šokirano.

"Tako je, Viki... Leon i ja." Bacim se nazad na stolicu. "Hajde. Počni sa pitanjima. Slušam."

"Kako? Kada?" Zagrcne se. "Da li Pavel zna?! Ne seliš se valjda zbog toga?!"

"Ne!" Namrštim se. "Naravno da se ne selim zbog toga. Samo želim da imam svoj mir." Pogledam je. "Viki... Bili smo zajedno na njegovoj vikendici... Vikendici njegove bivše. Zaneli smo se i jednostavno se dogodilo."

"Jednostavno se dogodilo?" Ponovi za mnom. Nervira me.

"Da. Dvaput..." Tiho izgovorim.

"Dva puta zaredom?!"

"Želiš baš da odeš u detalje?!" Viknem i podignem glavu. 

"Očigledno? Kao tvoja najbolja drugarica je normalno da znam takve stvari..."

"Prvi put je bilo dok smo pričali o Nataliji, bio je slab i jednostavno je želeo to koliko i ja."

"Nemoj mi reći da je zamišljao Nataliju? Fuj!" Mahne rukom.

"Ne bih rekla... Jutro posle sam probala da pričam sa njim, ali se i to jednostavno otelo kontroli. To je bio drugi put. Rekla bih da su mu tu misli bile samo oko mene." Osmehnem se i pocrvenim kad se setim.

"I šta sada planiraš?" Upita me.

"Ne znam, Viki... Ni sama ne znam u šta se upuštam."

"Piši mu. Morate da razgovarate." Odlučno kaže.

"To nije dobra ideja. Nije dobra ideja da ga ponovo ugledam, nisam normalna kada sam u njegovoj blizini, a on mi čini da se tako ponašam."

"Ali... Ne možeš ga samo tako izbegavati, Amela. Time nećeš ništa postići sem zaborava, a ja ne mislim da ti želiš biti zaboravljena."

"Dobro, evo."
_____________

Gde predlažeš?

_____________

Moja Tajna:
Ne mislim da je dobra ideja da pričamo negde u kući. Pavel je tamo.

______________

"Vidiš Viki? On više ne želi da bude na zatvorenom sa mnom!" Uzviknem i bacim telefon. 

"Gde je on tebe beše odveo?" Upita me.

"Natalijina vikendica, rekla sam ti."

"Kako klasično..." Preokrene očima.

"Nije... Pre toga smo bili na Somondiju. Govorio je kako je to mesto posebno za njega."

"Znači ipak nije klasika." Osmehne se i vrati mi telefon. "Piši. Piši o mestu koje je za tebe posebno i ne brini se. Sve će biti u redu."

"Jesi li luda? Sigurno ga neću tamo voditi. Uostalom, čime bi došli do tamo? On nema automobil, a Pavelov je u delovima."

"Zašto ga ne bi odvela tamo?" Upita me. Možda je u pravu. Možda ja samo preuveličavam. "Pokušaj nije nikoga ubio. Uostalom, tamo ćete samo pričati." Osmehne se. "Ma daj... Ne pričaj mi o automobilima. Tvoj ludi otac ima bogatstvo u vrednosti pola ovog grada. Imate preko deset automobila u garaži. Sigurna sam da možeš pozajmiti neki, on to neće ni primetiti."

Zašto je uopšte slušam? Znam da je ovo loša ideja.

______________

U redu. Znam za jedno mesto. Nađimo se sutra kod centra.

______________

Moja Tajna:

U redu. Verovaću ti na reč. Vidimo se.

______________

"Srećna sada?" Upitam.

"Jesam i biću. Biću srećna kada čujem sve detalje!"

"Mrzim te, Viki..." Pokušavam da sakrijem osmeh.

"Voliš me. A i da me mrziš, oprosti mi, ali bolju drugaricu nemaš. Trpi me ovakvu kakvu si me dobila!" Osmehne se. "Imaš kablovsku?" Upita.

"Da."

"Super. Sedi ovde da vidimo šta ima da se gleda. Nisam se za džabe penjala osam spratova."

U pravu je. Bolju od nje nemam. Bolju i ne želim. Koliko god je ponekad uporna, nikakva, podla, volim je. Ona je jedina osoba kojoj mogu sve u lice reći i za koju znam da će me na kraju dana gledati istim očima. Očima punim ljubavi.