Ponovo sanjam. Ovaj košmar mi dolazi iznova i iznova. 

Napolju je mračno. Čujem cvrkut ptica, ali ih ne vidim kako lebde nebom. Ostavljam sekiru i uzimam drva koja sam prethodno iscepao. Ulazim u našu vikendicu i uputim se ka našoj toploj sobi. Ubacim koje drvo u peć te čujem kako vatra pucketa.

Polako skinem sve sa sebe spremajući da se tuširam, ali me prekine zvuk tebe. Otškrinem vrata naše spavaće sobe i zateknem te.

Gledam te kako se okrećeš po našem bračnom krevetu, kako tvoje mirišljavo telo ostavlja trag na postelji. Gledam te iz daleka, miran sam. Smeškaš mi se i dozivaš me da ti se pridružim. Otkrivaš svoje golo telo dok ti gusta crna kosa pada preko grudi. Gledaš me tim đavolskim očima, bile su najlepše, ali su mi u snovima uvek dolazile tako ružne. Tvoje zenice zauzimale su ceo prostor u tvojim očima. Izgledalo je strašno, ali bio sam oduzet.  Prišao sam ti i pao sa tobom u postelju, gledao sam te kako se migoljiš dok ti se telo nalazi na mom, a sledeće što vidim jeste kako vadiš pištolj i predaješ mi ga. Ne čujem pucanj, ali vidim tebe kako padaš pored mene. Zatvaraš oči. Ne mogu ti pomoći. Ne umem.

Šta ovo treba značiti? Šta želiš Natalija?

***

Koliko god govorim sebi da su to samo snovi i da me nijedan od njih ne može uplašiti, ne mogu da sakrijem činjenicu da se probudim sa jakim lupanjem srca. 

Otvorio sam oči i rukama je pomazio po leđima . Još uvek je mirisala. Bila je divna i baš ono što mi je trebalo bila je ona. Natalija.

Ali... Natalija je umrla.

Konačno razbudim misli i širom otvorim oči. Uhvatim Amelu kako mi leži na grudima naga. Njena koža bila je hladna. Šta pobogu sada da uradim? Na sebi imam golu devojku koja je pre svega bila zabranjena. Pogledam u sat i uzdahnem. 

"Sad smo i slikare propustili." Kažem i vidim tebe kako se pospano okrećeš i padaš pored mene. Dovoljno da mogu ustati. Polako se pomerim i kada ustanem pogledam te. Tvoje grudi su još uvek bile slobodne, zadnjica ti je bila lepo oblikovana, celo tvoje telo bilo je predivno.

Pogrešili smo, Amela... Šta bih pobogu sada trebalo da uradim?

Obučem farmerke, te izađem napolje kako bih uhvatio malo zraka. Zapalim cigaretu iako sam sebi govorio kako ću prestati. Prva mi je posle pet meseci. Uzmem mali dim čisto da pokušam. Sa prvom cigaretom mi se glava razbistri i dozvoli mi da sada razmišljam bez zaluđenih misli.

Šta ti mogu reći? Kako ću postupiti? Moram li se praviti? Pobeći?

Ne.

Čujem kako se vrata otvaraju i vidim te kako izlaziš uvijena u čaršaf koji je stajao na sofi. Kosa ti je razbarušena, a obrazi crveni. Prilaziš mi i ugledaš paklu koja je stajala pored mene. Bez reči uzimaš cigaretu te je upališ.

"Dobro jutro i tebi." Kažem pokušavajući da te ne gledam. Uzmem još jedan tim cigarete.

"Dobro jutro." Kažeš i povučeš prvi dim cigarete. Dobro se nakašlješ što me nasmeje.

"Nemoj mi reći da prvi put pušiš?"

"Želela sam da probam." Kažeš osramoćeno. 

Pomerim se i stanem ispred tebe. Otkrijem ti lice i nasmešim se. Iz ruke ti uzmem cigaretu i ugasim je o drvenu ogradu na kojoj si naslonjena. 

"Nemoj to više da pokušavaš." Kažem.

"Leone... Ono sinoć..." Izgovoriš, ali staneš. Spustiš pogled. "Ja sam za sve kriva. Kriva sam što se oboje ovako osećamo."

"Ne krivi sebe. Oboje smo želeli da se nađemo u toj zabranjenoj pričici, znali smo kakve su posledice."

"Bojim se. Ako Pavela sazna to... To prosto neće biti dobro." Kažeš dok se na tvom licu videla samo zabrinutost.

"Amela..." Pokušam da izgovorim nešto, ali ti otkriješ čaršaf i zagrliš me. Naša tela se opet poklope. Osećam tvoje grudi koje su utisnute uz moje telo. Uzvratim ti zagrljaj. Moje ruke se nađu oko tvog golog struka. Stegnem te i pokušam da prikupim sve tvoje mirise.

"Ne znam zašto se ovako osećam..." Kažeš i pogledaš me pravo u oči.

Ne mogu. Prosto ne mogu ovo.

Pokušam da se obuzdam, ali mi ne polazi za rukom. Silovito spustim svoje usne i ti ih spremno dočekaš. Želim te. Sada. Ruke si podigla i obrgrlila me, čaršaf je skliznuo sa tvog tela, a ja sam te podigao i uveo u kuću. 

Nisam mogao da se obuzdam. Udarali smo o zidove do spavaće sobe dok si se ti uvijala oko mene i spuštala svoje usne oko mojih. Želiš me. Amela, ti me želiš isto koliko i ja tebe.

"Leone..." Došla si do daha. "Pogrešićemo. Ponovo." Držiš me oko vrata i uplašeno gledaš.

Znam. Jebeno znam. Ali ne mogu protiv sebe. Kao što ni ti ne možeš.

"Neka nam ovo onda bude najslađi greh." Kažem i osetim kako odmah spojiš svoje usne s mojim.

Bacim te na krevet i vidim kako mi se osmehuješ dok me gledaš kako sa sebe skidam i poslednji komad odeće. Pomerim ti kosu s lica i osmehnem ti se. Polako ti prstima prođem duž celog tela i svaki poljubim. Gladan sam. Gladan sam tvog tela. Bilo mi je dovoljno gledati ga izdaleka.

"Leon..." Zatvoriš oči i podigneš se sa osmehom. Opet te spustim svojim poljupcima koji su kružili oko tvog vrata do tvojih usana. Zadovoljavam te svojim prstima i primećujem kako si vlažna.

Glasna si. Previše glasna. Slatka si dok se tako boriš sa mnom i pokušaš da pobegneš od mog dodira. 

"Okreni se." Kažem te i gledam kako otvaraš oči.

"Ne." Kažeš i odguraš me na drugu stranu kreveta. Padnem i vidim te kako polako stavljaš svoje noge između mojih kukova.  Sa osmehom na licu mi podigneš ruke i staviš ih na svoje grudi. Sedneš na mene. Konačno.

Goriš. 

Osećaj biti u tebi je neopisiv. Nešto između dva sveta koja se podudaraju.

"Leon... Tako je." Tiho izgovoriš. 

Mogu reći da me oduševljavaš.

Moj red.

Skinem te sa sebe i položim te na bok. Stanem ispred tebe i uhvatim te za ruke. Gledam te kako uzdišeš i stenješ. Soba se pretvori u maglu strasti i požude na trenutak. Trebali smo jedno drugome. Bože koliko sam želeo da budeš moja. Pogledaj ovo... Imam te baš takvu nevaljalu.

"Leon?!" Čujem glas koji nije tvoj. Dubok je i muški. Pavelov.

"Sranje." Stavim ruku preko Amelinih usta i vidim kako me pogleda. "Pavel." Izgovorim. "Obuci se, smesta." Istog trenutka ustaneš i otvoriš Natalijin ormar. Ubija me to što ću te opet videti u njenoj odeći. 

Brzo navučem odeću na sebe i izađem.  

"Hvala Bogu da nas je neko pronašao!" Kažem sa tako lažnim osmehom na licu.

Amela... Ostao bih ovde s tobom doživotno.

"Imaš sreće da su ti moji ljudi pronašli auto. Zašto me nisi nazvao?"

"Nigde nema dometa." Odgovorim.

"Tvoji fanovi su ludi. Ma to nisu ni fanovi! Na šta to liči?!"

"Ne znam, Pavel..."

"Nikada nisam bio ovde..." Kaže i zakorači u dnevnu sobu. "Lepo je Natalija to sve napravila." Osmehne se. "Nego... Gde je Amela?" Upita.

Izaći će uskoro, nadam se...

"Zdravo, Pavel." 

Evo je. Pokušavam da je ne gledam u Natalijinoj odeći, jednostavno ne mogu da je gledam u tome...

"Bože šta to nosiš?!" Pavel vikne.

"Morala sam u nečemu da spavam!"

"Pavel... U redu je. Ja sam joj dao, nije mogla spavati u farmerkama." Neprijatno mi je kad ovako pričam sa tvojim ocem, Amela...

"Za mene nije u redu. Kao da gledam drugu Nataliju. Hajde idi obuci se u svoju odeću."

Odmah ga posluša i krene.

"Odmah si trebao nekako da me nazoveš, da negde nađeš domet. Mogu da zamislim kako je tebi vratiti se ovde bez Natalije. Oprosti ako sam ti uvalio Amelu, verovatno je i ona doprinela tome da se vratite ovde." Izgovori i izađe ispred vikendice. 

"Amela je bila u redu. Lepo smo se proveli i najbolje od svega, slikala je." Odgovorim sa knedlom u grlu.

"Ma kakav je ovo čaršaf ovde?" Upita i podigne ga.

Pokrivao je Amelinu golotinju. Kako sad ovo da ti objasnim, Pavel?

"Bio je u našoj spavaćoj sobi, legao sam i još uvek je mirisao na Nataliju, tako da sam odlučio da ga bacim."

"Pa što baš ovde?"

"Previše pitanja, premalo vremena da odgovaram." Kažem i ugledam Amelu kako izlazi.

"Spremna sam." Pre bih rekao da si divna.

"O i te kako imamo vremena za priču." Pavel se nasmeje i nastavi ka njegovom autu.

Sednemo, a ja pogledam u retrovizor i pratim tvoj pogled. Gledaš u mene i crveniš se dok polako stežeš šake i nanovo ih opuštaš. Nismo završili, otišli smo neispunjeni. Ali razmišljaću racionalno... Možda me je Pavel spasio nečega što je već bilo započeto, možda trebam da prestanem sa svim ovim. Ovo nije bajka, već život. A ako se sazna za ovo, naš život će se pretvoriti u horor priču.

"Dakle... Amela, kako si se provela?" Pavel upita i pogleda je u retrovizoru.

"Super." Podigneš glavu uplašeno. "Slikala sam."

"Drago mi je zbog toga. Da li je Leon bio dobar prema tebi?"

"Pavel... Prestani s tim. Zapitkuješ me kao da imam deset godina. I da, Leon je bio jako dobar prema meni."

Shvatiću ovo na način na koji bi Pavel trebao shvatiti.

"Samo želim da pričamo. Ne znam zašto stalno pokazuješ svoj gard."

"Zato što me tako tretiraš." Odgovori nervozno. "Što se mene tiče, ne moramo pričati."

"U redu." Odgovori i nastavi sa vožnjom.

Nisam znao šta bih trebao na ovo reći na tu tvoju prepirku sa Pavelom. U pravu si. Za neke stvari si stvarno u pravu i ja ti verujem. Ali razumem i Pavela i znam njegov razlog zapitkivanja.

Vožnja je prošla u ćutnji, iako ja nisam ćutljivi tip. Nisam želeo da započinjem bilo kakvu temu jer sam primetio tvoje neslaganje sa Pavelom. Pitam se koliko ćeš još izdržati živeti pod istim krovom sa njim? Koliko ti još fali do pucanja?

"Hvala na vožnji, Pavel." Kažem kada vidim da se približavamo mom stanu.

"Nedostaje mi tvoja vila... Ovo mi uopšte ne liči na tebe." Kaže mi pre nego što izađem.

"Navići ćeš se." Nasmejem se i pogledam tu tebe. "Vidimo se, Amela." Osmehnem ti se i pogledam kako mi klimaš glavom.

Kako sad? Kako bih trebao ići dalje? Kako posle one užarene noći sa tobom? Sve se promenilo. Ni sam nisam siguran kako trebam da postupim kada te sledećeg puta budem ugledao. Igraš mi se sa mislima, Amela... I to uvežbano činiš.