DVE GODINE KASNIJE

Dve godine, anđele moj. Ni dan nije prošao, a da ne pomislim na tebe. Dolaziš uveče, te se pre zore iskradeš. Dolaziš u raznim oblicima. Nekada si moj dobri duh, nekada mi samo dođeš u san i podsetiš me koliko smo bili srećni. Podsetiš me na sve te naše srećne trenutke koje nikada neću zaboraviti. Držiš našu bebu u rukama i govoriš kako će sve biti u redu, ja ti verujem Natalija. Sa mnom je sve u savršenom redu. Oporavak je trajao dugo, ali dobro sam.

Danju stojim podalje od nje Natalija. Možeš li da veruješ? Imam osećaj kao da je ophodim. Gde god krenem tu je i ona, dve godine mi je trebalo da se ohladim od nje. Razlika u našim godinama je velika. Ona je tek navršila devetnaestu, a meni će skoro trideset šest. Osećam se staro, Natalija... Ona me čini da se tako osećam, iako nije ni svesna toga. Njen hod, miris, pokret kojim prebaci kosu pa otkrije vrat... Izluđuje me da nije ni svesna.

Ali to je sve bilo pre dve godine. Danas je drugačije, anđele moj.

***

Na pauzi posle koncerta, nešto najgore... Fanovi već čekaju sa njihovim VIP kartama, a ja imam osećaj kao da ih obmanjujem sedeći u svojoj sobi, ali nezadugo odlučim da ustanem i izađem iz svoje sobe. Spreman da dajem autograme i slikam se sa njima, upoznam nekoliko njih i pretvaram se da sam srećan. Ponekad jesam, nije da lažem. Fanovi koje imam me čine srećnim, ali postoje i oni koji preteraju.

"Imaš još dvadeset minuta do VIP-a." Kaže mi menadžerka.

"Nema veze Sofi, idem odmah." Voli kad joj tepam. Dobra je to devojka. Osmehne mi se i priđe mi.

"Uradi ono u čemu si najbolji."

"Da se pretvaram da sam srećan i zadovoljan sa svojim životom?"

"Mislila sam na to da pričaš sa njima i pokažeš im da ti je stalo." Promuklo kaže, a mene kao da nešto opali po obrazu. To je ono što mi treba.

Uđem u sobu zlatne boje i ugledam petnaest devojaka kako sede u jednom uglu. Kada me ugledaju čuje se vrisak, a onda osetim snažan zagrljaj svih njih, sem tebe. Krenula si i zastala.

Ma daj... Mora da se šališ, nije kao da ti treba VIP karta kako bi došla do mene, Amela...

"Zdravo." Osmehnem se i fokusiram na devojke ispred sebe pa se svakoj pojedinačno predstavim, kao da one ne znaju moje ime.

"Leon, drago mi je." Osmehnem se poslednjoj i koračam nekoliko koraka ispred kako bih seo. One se okupe oko mene i onda počinje slikanje.

"Zar se ti nećeš slikati sa mnom?" Upitam Amelu koja je glumila nepristupačnost.

"Tu sam zbog drugarice, nadam se da ti je jasno kako smo dobile karte..." Nasmeje se.

"Kristalno jasno." Odgovorim dok ne skidam pogled sa nje.

Dve godine nisam uspostavio nikakav kontakt sa njom, koliko je odrasla... Bilo je teško ići kod Pavela, a ne sresti nju. I evo je sada, sama mi dolazi.

Lukava je i zna šta radi.

Nakon upoznavanja sve je bilo konačno završeno. Sala je počela da se prazni, a ja sam i dalje zatečen sedeo u VIP sobi i gledao u njene crne oči. Da li je moguće? Toliko milo me gleda i istovremeno lukavo.

"Devojke, vi morate sada poći, vreme je isteklo." Sofija ulazi.

"Ne, Sofi. Ona je moja..." Zbunim se. "Ćerka mog prijatelja."

"Oh, oprosti. Onda druga devojka mora poći. Znaš kakva su pravila, Leon. Ja ću snositi posledice."

"To je u redu, možemo poći." Amela pogleda u mene, a sve što želim je da ostane.

"Moj taksi je tu, ja polazim jer me neko čeka u autu. Mislim da ti imaš vožnju kući." Prijateljica joj namigne i poljubi u obraz.

Pametna neka. Amela, zar ne vidiš da ona prosto želi da nas vidi zajedno? Dopada mi se.

"Dakle... Pavel te nigde ne pušta samu, ali zato ti je dozvolio da dođeš ovde." Osmehnem se dok hodam ispred nje.

"Pavel ne mora više da bude toliko upućen u moj život. Stalno zaboravlja da sam starija sada."

"Da... Starija." Ponovim za njom. "Hajde da pođemo pre nego što Pavel digne ceo grad na noge." Kažem i podignem svoju jaknu sa sofe.

"Zašto on radi to sve?"

Bože, Pavel... Pa ona još uvek nije ničega svesna. Želim da joj sve ispričam, stvarno želim. Više je ne smatram detetom i mislim da bi trebala znati takve stvari, ali ne smem. To nije moj posao i ako treba od nekog da čuje tu priču, to će biti Pavel.

"Brine."

"To je to? Brine?"

"Da, Amela." Otvorim joj vrata od auta, a ona nervozno sedne.

"Leon... Sigurna sam da mi možeš nešto više reći. Ipak ti je on najbolji prijatelj."

"Bojim se da ne mogu. Ne pričamo toliko o tebi." Nisam slagao.

Dve godine ti nisam spomenuo ime pred njim, Amela. Nisam se usudio. A pogledaj, sada si tu pored mene u toj bezobrazno kratkoj haljinici koja otkriva svaki deo tvog tela. Ja sam bezdušan. Umesto da te sada sažaljevam i razmišljam o tome da nikada nećeš upoznati majku, jedino šta sada želim je da ti skinem tu haljinicu i da te vidim na sebi. Da te čvrsto držim svojim kandžama dok se uvijaš oko mene. Gladno ti prožderem telo i sakupim sve tvoje mirise.

Nisi ni svesna svega ovoga.

Okreneš glavu na stranu dok ti se kosa prirodno prebaci na istu. Otkrije tvoj beli vrat. Predivna si.

Moram prestati. Mlada si. Mlađa od mene.

"Nikada ne bih rekla da moj otac može da ima takvog prijatelja." Osmehneš se i pogledaš u mene.

"Ne?" Uzvratim osmeh. "Zašto?"

"Niste nimalo slični jedno drugom..." Tiho izgovoriš.

Pregrizem jezik u sekundi dok mi se nešto u grlu zaustavi. Pa Amela, ne želiš valjda da ti budem tatica? Ne pale me takve stvari, ali dobro je da saznam nešto više o tebi.

"Shvatiću to kao dobru stvar."

"Jeste." Kaže i uzme mi ruku sa menjača. Moja velika kandža u njenim majušnim ručicama pristaje taman. Ali šta to pobogu radi sada? Zadrži mi ruku na koji trenutak dok je već sledeći ostavi i okrene se.

"Zašto imam utisak da me lažeš, Leone?"

Nisam smeo da odgovorim. Nisam osoba koja laže, Amela... Ali Pavel mi je prijatelj i puno se tajni skriva iza svega ovoga. Ne znam da li bi podnela. Zato je bolje ovako, Amela.

"Stigli smo. Molim te se smiri." Kažem joj dok je gledam kako besni. Prelepa je.

"Hvala na vožnji." Lažno se osmehne spremna da mi potrči iz auta.

"Amela..." Tiho izgovorim i usudim se da je pomilujem po obrazu. Polako spustim svoju ruku te je okrenem k sebi. "Moraš da mi veruješ da je sve u redu. Ne lažem te, nikada ne bih."

"Imam osećaj da ne pripadam ovde, Leon... Samo tražim jedno, a to je da upoznam majku, muka mi je od svega ovoga. Jednostavno samo želim nekog kome mogu sve ispričati."

Shvatam. Sklonim ruke sa tebe i uzmem jedan mali papirić. Zapišem svoj broj i predam ti dok uhvatim tvoj zbunjeni pogled.

"Zovi me. Kad god. Noću, danju, kadgod ti zatreba priča. Tu sam." Osmehnem se i pogledam nju kako uzima papirić te izlazi iz mog auta.

Kada ostanem sam shvatim koja sam budala i tek onda shvatim da će biti nemoguće da te držim podalje od sebe, upravo sam te sam privukao i ko zna kako će se ovo završiti.