Aron

Gledam u sliku poslatu sa jednokratnog telefona koji ne možemo da pratimo. Gledam u sliku moje Mie gole, krvave, vezane za stolicu u kutku prostorije. Gledam u njene oči goleme od straha, u njeno lice niz koje se cede suze. Gledam je i osećam da svaki nerv, svaki mišić mi drhti od nemoći, od straha za njenim životom. A kada pročitam poruku ispod slike taj strah se pretvara u bes. U gomilu besa, koji ću iskanalisati dok budem ubijao boga u onima koji su se usudili uzeti ono što je moje. Ono što pripada meni i dušom i telom.

Predsednikov život u zamenu za život tvoje drage. Tik-tak. Sat otkucava tačno u ponoć. Ko će umreti zavisi samo od tebe.

Čitam poruku čini mi se bezbroj puta. I znam. Ja znam da neću izložiti život predsednika opasnosti, još po najmanje ga pružiti na pladnju ovim gadovima. Zakleo sam se da ću čuvati njegov život kao sopstven. Ali neću sedeti skrštenih ruku. To odbijam, ne dozvoljavam. Mia će biti spašena, naćiću je, osloboditi makar me to koštalo sopstvenog života. Ona je oživela moje srce, ona mora nastaviti da postoji po cenu svega.

- Ron!

- Da šefe.

Izbor. Istovremeno imam izbor, ali kao da ga nemam. Jer moje srce vrišti da učinim ono što ne smem. Moje srce želi da izdam predsednika i oslobodim moju ženu, ali moja glava govori drugačije. Ona je racionalna. Zna da ukoliko bih predao predsednika ni on ni Mia ne bi poživeli. Gubim kako god da okrenem i to me ubija.

Udahnem duboko.

- Pozovi sve članove obezbeđenja u Milerovu kancelariju. Naloži Semu da dovede predsednika kada završi sastanak sa ministrom.

- Šta se dešava Woren?

- Problem. Imamo golem problem.

Pogledam još jednom sliku Mie koju su mi poslali. Po cenu života. Po cenu mog života ti ćeš biti sigurna.

. . .

Nakon što sam izvestio predsednika o otmičarima i njihovoj nameri, isto sam učinio i sa sopstvenim timom. Naredni sati su bili ravni paklu. Miler naš komijuterski tehničar nije mogao da uđe u trag otmičara. Predsednik Vils je potezao sve veze koje je imao, ali jednako kao i ja znao je da će to biti bezuspešno.

Miler je hakovao moje kućne kamere, koje su bile čist ćorsokak. Mia je otišla u bolnicu u 8:30. Kao i svakog jutra. Nakon pregledavanja bolničkih snimaka, viđeno je kako je na posao stigla tačno u 9 kada joj i počinje smena. Nakon toga ništa. Nije zabeležen njen izlazak iz bolnice, njen auto i dalje je na prilazu. Nakon što sam zvao njene koleginice shvatio sam da pojma nemaju gde je. Snimci u bolnici je ne beleže nakon 13 časova. Prosto Mii se gubi svaki trag.

Na momente sam čupao sopstvenu kosu, jer dođavola. Vreme je proticalo, a mi se nismo mrdnuli sa početne tačke. Kako je moguće da je samo tako isparila iz bolnice. Da nijedna kamera nije uspela da uhvati bilo šta. Barem neku sitnicu za koju bih uspeo da se uhvatim. Slamku spasa koja mi je u ovom trenutku i više nego potrebna.

- Miler, imaš li išta? – nervozno priđem njegovim monitorima.

- Nažalost Worene situacija je i dalje ista. Telefon je jednokratni, ne mogu da pratim ID lokaciju. Ne mogu da im uđem u trag. Jebeno su ovo odigrali, ipak ne ideš samo tako protiv predsednika države.

Glava mi pada.

Znam. I sam sam svestan toga. Otmičari su morali isplanirati svaki korak. U njihovom planu, ubeđen sam, nema rupa.

- Arone, smislićemo nešto – predsednik mi prilazi nakon što je završio razgovor sa direktorom FBI- a.

- Predsedniče, uz dužno poštovanje, nemamo puno toga što možemo da učinimo.

Gledam ga i znam da i njemu ovo pada teško jednako kao i meni. Šon i ja smo bili prijatelji pre nego što je on postao predsednik i pre nego što sam ja postao šef njegovog obezbeđenja. Znam da se jede zbog ove situacije, znam da smatra sebe odgovornim, iako i on i ja znamo da on nije kriv. Niko osim bolesnih umova koji su mi oduzeli Miu nije kriv, ali trenutno ne mogu da ga uveravam u to. Ne kada život moje supruge visi o tananoj niti.

- Da li su se javljali?

- Ne. Očekujem ih svakog časa kako bi potvrdili mesto primopredaje.

Moj telefon već satima je nem. Na zadnjem sam rubu živaca jer dok ja ovde pokušavam da učinim nešto, a zapravo ne činim apsolutno ništa. Mia tamo negde pati. Lud sam zbog neznanja o njenom stanju.

- Želim sve videe iz bolnice još jednom da pregledam. Hoću da znam ime i prezime svake osobe koja je ušla i izašla. Želim da vidim sve osobe sa kojima je Mia imala kontakt.

- Worene to je apsurdno. Ne mogu ti dostaviti ime svake osobe koja je ušla i izašla iz bolnice. Neki snimci su pod uglom lica se ne vide. Budi razuman.

- Ja nemam vremena da budem razuman – sedam u njegovu stolicu iz koje je nekoć ustao i sam palim video nadzire bolnice koje je Miler takođe hakovao.

Količinu zakona koje smo u ovih par sati prekršili ne bih mogao da izbrojim na prstima ruke. I da nemamo lično odobrenje predsednika bili bismo u debelim govnima.

- Woren. . .

- Miler! Pusti ga – Šon mi se i sam pridružuje za monitorima.

Šaltam snimke i pokušavam da pronađem bilo šta.

Mia operiše, ide na pauzu za ručak sa koleginicom, odmara u sobi za odmor, razgovara putem telefona. Proverim vreme i svoj telefon, da. U to vreme je sa mnom pričala. Prisećam se našeg razgovora sve je bilo u redu, bila je vedra kao i uvek, ni naznake da je nešto muči. Pobogu zadirkivala me je što sam skoro odlučio da se pravim bolestan i ne odem na posao.

Nastavljam da gledam snimke... Mia priča sa muškarcem u mantilu, razmenjuju osmehe, poglede, on je dotiče po ramenu.

- Saznaj mi njegovo ime.

- Nije vreme za ljubomoru Arone.

- Želim jebeno ime!

Muškarac produžava niz hodnik, a Mia nastavlja na suprotnu stranu. Pratim kamere iz drugog hodnika i nema je. Ne prolazi tim hodnikom, ne vraća se putem kojim je došla. Jednostavno od ovog trena se gubi. Pratim vreme 12:46.

Promatram kamere koje prikazuju muškarca sa kojim je razgovarala. Ulazi u kancelariju čini mi se, u nju sekund kasnije ulazi neka žena. Njih dvoje počinju da se ljube, skidaju...

- Muškarac je Nik Hopen, radi u bolnici već osam godina. Miin kolega. Oženjen, ima dvoje dece, žive stabilno. Nik ...hm... ponekad voli da zgreši sa strane. Vara suprugu sa medicinskom sestrom Klarom s vremena na vreme. Osim toga tip je čist.

- Presporo Miler, presporo.

Ponovo sam na hodniku kojim je Mia trebala da prođe. Hodnik je pust, nema žive duše što je čudno za bolnički hodnik. Uočim sat na zidu preko puta vrata jedne sobe. Uvećan snimak. Sat pokazuje pet ujutro. Namrštim se na kamerama protiče 12:48 časova. Opsujem sebe, trebao sam ranije da vidim. Trebao sam ranije pretpostaviti da su ubačeni snimci, kojima zataškavaju šta se zaista odigralo u bolnici.

I dalje gledam hodnik kojima je Mia trebala proći. U 12:49 vrata u dnu hodnika se otvaraju. Gledam sat u hodniku 12:49, dakle snimak je vraćen. Muškarac u odelu kakvo nose prilikom operacija izlazi. Za sobom gura sto na kome je onaj ko leži pokriven belim pokrivačem. Mogao bih se opkladiti sopstvenim životom da je pod pokrivačem Mia. Pratim muškarca. Proverava hodnik koji polako počinje da se puni, stvara se gužva, potom on kreće levo. Desno, desno, levo i otvara vrata zadnjeg ulaza. Izgurava sto i izlazi. Nakon toga prebacujem se na kamere sa parkinga, ali tamo ga nema. Opsujem ponovo su to učinili.

- Miler. Ubačeni su snimci – osvrćem se preko ramena da ga pogledam.

- Zataškavaju sopstveni trag, ali imam sliku osobe na koju sumnjam da je otela Miu. Delimičnu sliku – dodam kada vratim snimak i vidim masku na licu ovog muškarca.

Miler se primiče posmatra ono što mu pokazujem, sluša me i na kraju ruši svu moju nadu.

- Woren, muškarcu vidim samo oči i kosu. Skener neće moći da prepozna lice. Pokušaću, ali moraš biti svestan da će verovatno biti bezuspešno.

- Jebem ti.

Ponovo gledam snimke. Ovaj put sam na parkingu, ali kojih sat vremena unapred. Motam, motam. Veliki beli kombi se parkira kod zadnjeg ulaza bolnice. Pratim vreme 12:32. Gledam snimak, gledam. . . Kombi odlazi sa parkinga u 12:54. Niko nije ušao, niko nije izašao. Nemam dokaze da se u tom kombiju nalazi Mia, nemam nikakav trag. Imam samo svoju intuiciju, a ona me nikada nije izneverila.

Uvećam sliku tablica. Velika verovatnoća da su lažne, ali moram da pokušam. Moram.

- Miller! Mislim da imam nešto.

. . .

Sedim u džipu koji smo parkirali nedaleko od napuštenog skladišta. Pored nas parkiran je isti onaj beli kombi. Što više vremena protiče shvatam da nisam pogrešio. Nisam. Moja Mia je tamo.

Zvuk mog telefona prekida Millera u obaveštavanju plana skladišta i kojim putem bi bilo najbolje da izvršimo upad.

Kada vidim ko je pozivatelj bez razmišljanja se javljam.

- Halo?

- Za sat vremena tvoje vreme će isteći. Nadam se da si pametno odlučio.

- Gde je Mia? – modifikovani glas kreće da se smeje što čini da se naježim od glave do pete.

- Voleo bi da znaš zar ne? Dovedite kurvu!

Čujem neko šuštanje, a potom uplakani glas pred kojim zatvaram oči. Moja Mia.

- Arone... ne čini to. Ne smeš ići protiv predsednika zbog mene. Protiv države.

- Ljubavi, da li si dobro?

- Da, ali to sada nije bitno. Arone oni su ludi! Pobiće i predsednika i tebe i mene. Ne čini to!

- Dosta je bilo!

Usledi buka tokom koje ne čujem više ništa. A onda do mene dopre vrisak žene koju volim.

- Mia!

- Ponoć. Park koji je dve ulice udaljen od vaše kuće. Samo ti i presednik. Ne izvodi ništa inače tvoja draga ostaje bez glave.

Nakon toga veza se prekida, a ja osećam kako sopstvena krv ključa. Osećam je u ušima. Moram da se smirim, ne smem dopustiti besu da preuzme kontrolu nadamnom. Samo ću čiste glave uspeti da pomognem Mii.

- Unutra ih je barem dvojica, sumnjam da ih je više od petoro.

- Ulazim sa tobom – istupa Sem.

- I ja – javlja se Ron.

- U redu ostali bićemo na vezi. Ukoliko bude potrebno pojačanje ulazite. Proverite sa Ridom da li je u beloj kući sve u redu.

Izbor. Imao sam izbor i učinio sam ono što je ispravno.

Time sam zgazio svoju ljubav i ignorisao srce koje kuća samo za jednu ženu.