Samo sam zeleo da osetim njen miris. Koji mi se djavo desio pa sam je pustio da ode? Vise je nikad necu pustiti.

"Gospodine Aleksej."

"Da?"

"Upravo je stigla i gospodjica Sofija, unutra je sa Tomijem i gospodjicom Ketrin."

"Sta? Koj djavo ona ovde trazi? Ko je pustio unutra? Kako ste je kog djavola pustili?"

Poceo sam da urlam.

"Izvinjavamo se gospodine rekla je da je vasa devojka."

"Nesposobnjakovici jedni sa vama cu se jebeno kasnije obracunati."

Potrcao sam ka vili.
Cula se vika, neko je vikao " zovite hitnu".
Sta se desava? Otrcao sam unutra. Ketrin je lezala na podu iznad nje je stajala Sofija koja je imala zapanjen izraz lica, Tomi je klecao pored nje i vikao zovite hitnu.
Pao sam na kolena kraj nje i uzeo njenu glavu u narucju.

"Ketrin otvori oci, Ketrin. Mala gledaj me, otvori oci."

"Sta joj se desilo Tomi?"

"Aleksej ja, nisam znao, ne bih je dovezao ovde, izvini."

"Reci mi jebeno sta se desilo? Gde je hitna? Koliko im treba da dodju?"

Urlao sam. Cula se sirena. Stizu.

"Pomerite se, oslobodite prostor oko pacijenta."

Nisam je pustao.

"Gospodine pomerite se od pacijenta da bi moga doktor da je pregleda, dozvolite nam da radimo nas posao."

"Ne pada mi na pamet!"

Urlao sam i dalje.

"Aleksej pomeri se, doktor ce joj pomoci."

Tomi me je odvukao.

"Sta joj je doktore?"

"Da li pacijent boluje od neke bolesti?"

Pogledali smo se, nisam znao.

"Ne znamo."

"Stavite pacijenta u sanitet, trebace mi podaci o pacijentu."

Tomi je diktirao sestri sve sto je znao, potrcao sam za njima dok su je nosili i usao u sanitet.

"Gospodine ne mozete u sanitet, da li ste rodjak?"

"Gledaj me da li ne mogu, ja sam joj sve. Zatvorite jebena vrata i vozite."

Stigli smo u bolnicu izneli su je brzo i odvezli u bolnicku prostoriju, ubrzo su stigli Tomi i Sofija.

"Da li su rekli nesto?"

"Niko ne izlazi Tomi, samo ulaze doktori unutra izleducu."

"Smiri se ortak bice ona dobro."

Naslonio sam celo na zid i poceo da udaram celom u zid. Minuti su prolazili kao godine. Nikad mi vreme sporije nije teklo, nikad mucnije. U zivotu se nikad nisam uplasio. Nikad se nisam bojao zbog ikog i iceg. Prvi put sam se uplasio. Uplasio sam se da za nju. Ako pakao postoji onda sam ja u njemu. Jebeno me boli sve. Strah jebena nepoznanica za mene, a sada je svuda oko mene, svuda u meni.

"Aleksej?"

Sofija me je pozvala.

"Sta ona kog djavola trazi ovde? Sta ces ti ovde? Zasto si dosla? Sta si joj uradila?"

Okrenu sam se besno ka njoj i uneo joj se u lice uhvatio sam je za vrat i poceo da rezim na nju.

"Sta si joj rekla? Odgovori mi."

Tomi me je sklonio od nje.

"Aleksej ja ne znam. Samo sam dosla i ona je pala. Ja ne znam ko je ona. Mislila sam da je Tomijeva devojka. Ali vidim da nije. Ko je ona? Tomi je li ona sestra Alekseju? Ili?"

"Zacepi usta!"

Urlao sam na nju.

"Sta kog djavola radis ovde? Zasto si dosla?"

"Zelela sam da te vidim. Ja nisam se pomirila sa tim da si me ostavio."

"Sofija ja nikad nisam ni bio sa tobom da bih te ostavio, znala si na cemu si, nisam te jebeno zavlacio. Znala si da dolazim povremeno da imamo cisto zadovoljstvo obostrano u krevetu i to je to. Sta ces onda ovde?"

"Ja sam zaljubljena u tebe Aleksej."

"Ti ne znas ni sta to znaci, ti samo volis da budes devojka Alekseja, volis ono sto ide uz to."

Rezao sam besno na nju.

"Zar to nije zaljubljenost Aleksej?"

"Tomi skloni mi je, skloni je napravicu sranje."

Tomi je odvukao i vratio se.

"Izvini brate nisam ocekivao da ce se pojaviti."

"Nisi ti kriv."

Izasao je doktor.

"Porodica gospodjice Ketrin Huber?"

"Ja, ja sam njen. Ja sam njen buduci muz."

Izletelo mi je kao iz topa.

"Da li ste znali da gospodjica boluje od hipertioroze?"

"Ne, sta je to doktore? Je li to opasno? Kako je ona?"

"Podjite za mnom u kancelariju."

Usli smo u kancelariju, recite mi doktore sve.

"Ovako gospodine Aleksej, gospodjica Ketrin pati od bolesti stitne zlezde, to je cesta bolest danasnjice, ona se ne leci ali moze se normalno ziveti uz odgovarajucu terapiju koja se pije tokom celog zivota."

"Zasto se razbolela?"

"To medicina jos nije otkrila, razlog oboljevanja, mogu vam reci da ukoliko je imala stresan zivot to je najcesci uzrok oboljevanja. Da li je imala neki stres u skorije vreme?"

Pogledao sam se sa Tomijem, zeleo sam da me neko prebije zeleo sam da mi neko naudi jer zbog mog besa i sjebanog uma, u bolnickoj postelji lezi zena koju volim.

"Imala je sinoc stres."

"Gospodine Aleksej ona je trenutno u komi, morate biti spremni na sve. 80% ljudi se ne probudi iz kome. Ukoliko se probudi morace da pije hormone i terapiju i morace da se kontorlise cesto."

"Da se ne probudi? U komi je? Moram da je vidim, moram odmah da je vidim doktore. Ona mora da se probudi, mora da zivi. Moram da joj pokazem svet."

"Mozete da je vidite na kratko, podjite za mnom."

Usao sam u sobu, lezala je nepomicno bila je prikacena na nekoliko aparata koji su pistali, imala je masku na licu. Seo sam kraj nje na krevetu. Svet mi se srusio.
Boze prvi put ti se obracam i prvi put te molim, ne uzimaj mi nju, samo ne nju.

"Mala, mala probudi se molim te. Hajde mala dosta si spavala, ovo je bio samo kosmar, hajde mala molim te otvori oci svet nas ceka. Molim te mala poslusaj me samo jebeno jednom, samo me poslusaj sad molim te mala."

Prvi put su mi potekle suze, naslonio sam celo na njenu ruku u kojoj je bila bronila, molio sam je da otvori oci, moli sam je i plakao kao dete.

"Hajde mala ne inati se, poslusaj me samo jednom. Otvori oci."

Zapistali su aparati jace, srce mi je sislo u pete.

"Sta se desava? Doktore?"

Uleteli su doktori.

"Izadjite napolje gospodine!"

Vikao je doktor.

"Sestro pacijent se budi dodajte mi stetoskop. Izadjite napolje gospodine vikala je sestra."

Bio sam ukopan u mesto gledao sam u moju malu, otvorila je oci. Poslusala me je, gledala je u mene, video sam da su joj suze klizile iz ociju i dalje me je gledala. Aparati su opet zapistali jace.

"Doktore pacijent je uznemiren otkucaji srca su sve jaci."

"Gospodjice Ketrin da li me cujete? Gledajete u mene?"

"Doktore sta joj je?"

Povikao sam. Osecao sam se tako nemocno, prvi put sam bio nemocan. U meni su se smenjivala osecanja za koje nisam znao da postoje.

"Izadjite napolje odmah ako zelite da pomognem pacijentu."

Izasao sam i gledao kroz stakleni prozor, vadili su joj plastiku iz usta i skidali masku pa vracali, nisam mogao da se smirim, suze su same tekle srce je tuklo mozda brze nego njeno.

Hajde mala, jaka si mozes ti to. Bori se za nas, obecavam ti boricu se za tebe do zadnjeg daha.

Prisao mi je Tomi.

"Bice uredu brate. Smiri se."

Gledao sam u nju. Pokazala je doktoru na mene rukom i nesto rekla, doktor je pogledao u mene i zapisao nesto. Sta se desava mozda zeli da udjem. Posao sam ka vratima, i sudario se sa doktorom.

"Doktore kako je?"

"Podjite sa mnom gospodine Aleksej."

Otisli smo opet u ordinaciju.

"Gospodine Aleksej, znate da vas jako cenim i da sam vam zahvalan na svim donacijama za nasu bolnicu i za nas grad. I izvinjavam se ali ovo moram da vam prenesem."

"Doktore recite?"

"Gospodjica Ketrin je trazila da vas udaljim od njene sobe, trazila je da vam ne dozvolim da ulazite."

"Zasto? Ne razumem?"

"Ne znam gospodine, ali zamolicu vas da dok je ovde ispostujete njenu zelju, uznemiri se kada vas vidi. I trazila je da obavestim Gospodju Rouz da je ovde. Zeli samo nju da vidi."

"Uredu doktore to cu ja zavrsiti odmah."

"Molim vas gospodine Aleksej ispostujte ovo zbog nje."

Samo sam klimnuo glavom, u grlu mi je stajala knedla. Izasao sam cutke iz ordinacije, prosao kraj Tomija, pitao me je nesto ali nisam ga cuo samo sam odmahnuo rukom da me ostavi.

"Aleksej samo mi reci da li je dobro?"

"Bice Tomi mora da bude."

Izasao sam iz bolnice i posao kod gospodje Rouz. Dok sam isao ka Rouz u glavi su mi se smenjivale slike, slike nje. Moje male. U grudima sam osecao bol, strah, bes.

"Gospodjo Rouz."
Izasla je iz knjizare.

"Molim mladi gospodine?"

"Da li mozemo da popricamo?"

"Naravno, kako to izgledas? Sta se desilo?"

Ispricao sam sve gospodji Rouz.

"Aleksej da li je ona sada dobro?"

"Bice Rouz."

"Uredu spremicu se i idem odmah kod nje, a ti se mladicu priberi."

"Ne mogu Rouz, ne mogu da podnesem da je gubim, volim je vise od svega, od sebe samog, mrzim sebe sto sam je povredio Rouz."

"Dete slusaj me sta cu ti reci, ljubav koja ne boli nije ljubav. I jos nesto ako je ljubav filmska kraj je uvek u nastavcima. Razumes?"

"Ne razumem Rouz."

"Razumeces. Idi kuci i odmori malo, a ja idem kod nase male gospodjice, bice sve uredu. Idi i sredi svoje misli, i odluci sta zelis."

"Zelim nju, ali je samo povredjujem."

"Aleksej nekad ljude koje volimo povredjujemo nesvesno, ali ljubav brise i najvece oziljke. Idi sada, da bih mogla da odem kod Ketrin."

Otisao sam, setao sam satima dok nisam odlucio da odem u vilu. Morao sam o svemu da razmislim, da odlucim.