Sedela je i gledala u jednu tačku, kad joj je neko prišao. "Dobro veče."

Podigla je glavu, pa ustala kad je ugledala dva policajca. "Dobro veče.", tiho je rekla.

"Rečeno nam je da ste Vi dovezli ranjenog muškarca srednjih godina?"

Klimnula je glavom. "Konstantina Lučića, mog verenika."

"Možemo li da Vam postavimo par pitanja?"

"Naravno, sve što je potrebno."

"Da li ste bili prisutni kad se sve desilo?"

"Jesam, to se sve desilo ispred vrata naše kuće, gospodine."

"Znate li napadača?"

"Moj bivši muž, Negovan Gvozdenović."

"Motiv?"

Duboko je uzdahnula. "Ima ih i previše, ali glavni je to što je njegovoj ženi rekao da je vara sa njenom rođenom sestrom. Mesecima nam Konstantinova bivša žena i on prave pakao od života, na kraju su odlučili da odu, a Konstantin je morao da kaže njegovoj ženi, koja je bila pred porođajem da joj je muž otišao sa sestrom od strica. Izvinite, još uvek sam pod stresom, a jedino što me zanima je da Konstantin preživi."

"Viki...", Tina i Anči su potrčali ka njoj, a onda je obe zagrlile. "Kako je tata?"

Uzdahnula je. "Ne znam, još je na operaciji, Tina, ali biće dobro, vaš tata je jak čovek.", nežno je rekla, pokušavajući da ih uteši. Možda je tešila i samu sebe, više nije ni znala.

"Misliš?", Anči ju je kroz suze upitala.

Uspela je nekako da joj se osmehne i klimne glavom. "Znam. Gde ste ostavile Vučka?"

"U kući, zaključala sam vrata.", Tina je ozbiljno rekla.

Uzdahnula je i klimnula glavom. "Bolje bi mu bilo da ne pojede i ovaj kauč. Gospodo, imate li još koje pitanje?", umorno je upitala. 

"Znate li gde možemo naći Negovana?"

Slegnula je ramenima. "Živeo je kod Konstantinove bivše žene, sa ženom, ali ne verujem da je sad tu. Možda da odete kod njegovih roditelja, ne znam, zaista."

"Imate li obe adrese?"

Klimnula je, pa izdiktirala im obe adrese, rekla im doviđenja, pa pogledala u obe devojčice. "Ko vas je dovezao ovde?"

"Taksi."

"Zašto ste kretale same, Anči, ne verujem da bi vaš tata bio zadovoljan da zna za to?", tiho je rekla. "Ni ja nisam zadovoljna.", dodala je, kad je Anči krenula nešto da kaže.

"Ima li ikakve šanse da tata ne sazna za ovo?", Tina je molećivo upitala.

Obe ih je pogledala, pa prevrnula očima. "U redu, može, ali pod jednim uslovom, da nikad više ne uradite ništa slično. Javila sam vam da bi znale gde ste, a ne da bi toliko rizikovale. Jel važi?"

Obe su klimnule glavama. "Važi."

Sedele su u tišini i čekale, kako im se činilo čitavu večnost. "Gospođice..."

Skočila je sa stolice kad je ugledala doktora koji je odveo Konstantina i zabrinuto ga pogledala. "Kako je on, doktore?"

Uzdahnuo je i pogledao je. "Imao je obilno unutrašnje krvarenje, ali to smo sanirali. Na sreću, osim toga, nije bilo nikakvih komplikacija tokom operacije. Za dva sata će biti prebačen iz šok sobe na odeljenje, pa ćete moći da ga vidite."

Osmehnula mu se. "Hvala Vam, doktore. Šta sme da jede, šta da mu donesem?", zabrinuto je upitala.

Doktor se nasmejao. "Dok je ovde, biće na bolničkoj hrani, verujte mi, ništa mu neće faliti. Možete mu doneti neko voće, sok i plazmu, ali to je zaista sve."

Klimnula je glavom. "Kako Vi kažete doktore. Idem da odvedem devojke na doručak, ali doći ćemo za dva sata.", promrmljala je, pa krenula ka Tini i Anči, kad je doktor klimnuo glavom i udaljio se. "Tata vam je operisan, za dva sata ćemo moći da ga vidimo. Hoćemo li da odemo na doručak, pa da uzmemo tati ono što treba?"

Obe su zaklimale glavama, pa krenule za njom. "Jesi li sigurna da je dobro?"

Osmehnula im se. "Pa, teško da mu je dobro, operisan je i sigurno ga boli, ali nije u opasnosti, Anči."

"Kako mi možemo da mu pomognemo?"

Violeta se nasmejala. "Nikako, osim da me slušate dok nije tu. Ja nemam pojma kako treba da se ponašam sa vama, kako ćemo se naći na nekoj polovini, pa bih vam bila veoma zahvalna kad bi mi pomogle.", promrmljala je.

Obe su joj uzvratile osmeh. "Ne brini, velike smo, Viki, ne treba ništa da radiš. Osim da nam skuvaš ponekad.", Tina je promemljala.

Nasmejala se. "Valjda ćemo se snaći, nek nam je Bog u pomoći.", rekla je smejući se. Ušli su u prvu pekaru na koju su naišle, ušle unutra, Tina i Anči su posedale za sto, a Viki im je uzela peciva i jogurt i donela za sto. "Izvolite.", promrmljala je i spustila sve na sto, pa i sama sela za sto.

"Jesi li uzela i za tatu?"

Viki se osmehnula. Tek je sad videla da je i Anči podjednako nežna i dobra kao i Tina. "Ništa nisam uzela za Konstantina, jer on ne sme sad ništa da jede, osim onoga što mu daju u bolnici, voća, soka i plazme. Uzećemo mu kad krenemo nazad u bolnicu. Jedite sad.", promumlala je, pa i sama zagrizla svoje. Jele su u tišini, svaka zaokupljena svojim mislima. Violeta je mislila da će izludeti dok ne prođu ta dva sata. Sve što je želela bilo je da se vrati u bolnicu i vidi Konstantina. Morala je da ga vidi, kako bi se uverila da će zaista biti dobro. "Jeste li završile?"

"Jesmo, Viki. Idemo li sad kod tate?"

Pogledala je na sat. "Idemo da mu kupimo voće, plazmu i sok, a onda ćemo polako krenuti ka bolnici. I, devojke, nemojte da vas vidi tako neraspoložene, biće dobro, obećavam."

"Nismo samo zato neraspoložene, Viki."

Uzdahnula je. Pretpostavljala je već šta još muči ove devojčice, ali nije želela da o tome priča na ulici sa njima. "Mm, šta mislite da o tome razgovaramo kad se vratimo kući, uz kafu i toplu čokoladu?"

Obe su zaklimale glavama. Osećale su da mogu da joj veruju, kao i da će im sigurno dati neki savet, kako da preguraju ovu situaciju. Svratile su do prodavnice, kupile banane, plazmu i sok, a onda se polako uputile ka bolnici. "U kojoj li je sobi?", Tina je upitala.

Taman je krenula da slegne ramenima, kad su začuli njegov glas kako grmi iz susedne sobe. "Našli smo ga.", progunđala je, a onda polako otvorila vrata. 

"Naravno da je negde ispred, ili ćete je Vi potražiti, ili ću ja ustati da je potražim.", režao je na jadnu sestru, koja je pokušavala da ga umiri i zadrži ga u krevetu.

"Gospodine..."

"Koga to tražiš?", Violeta je upitala sa vrata. 

Okrenuo je glavu ka njoj, a onda se osmehnuo kad je ugledao sve tri na vratima. To su bile jedine tri osobe koje je on voleo više od samog sebe, a sad ih je najzad imao na okupu. "Tebe, veštice jedna. Gde si bila?"

Prevrnula je očima, prišla mu, a onda se nagla nad njim, pa ga željno poljubila. "Po tvoju decu, želele su da dođu da te vide, a nisam smela da ih pustim same taksijem, Konstantine. Kako se osećaš?", zabrinuto je upitala.

Podigao je šaku, pa je nežno pomilovao po obrazu. "Dobro sam, ne brini.", nežno je rekao, a onda spustio šaku na njenu i jako je stegao, pa pogledao u Anči i Tinu. "Šta je sa vama dvema? Ne želim da plačete, jel jasno? Za par dana ću izaći odavde i biću sasvim dobro, jel to u redu?", nežno je upitao.

Obe su klimnule glavama. "Dobro, tata. Jel te boli?", Tina je zabrinuto upitala.

Uzdahnuo je. "Malo, Tina. Slušajte, moram da vas zamolim da slušate Violetu."

Violeta se nasmejala, pa ga ponovo slatko poljubila. "Ostavi ih na miru, one su divne devojke. Jedino o čemu ti treba da razmišljaš je da se što pre oporaviš.", nežno je rekla.

Pogledao ju je. "Ne brini, još dugo me se nećeš otarasiti.", šaljivo je rekao.

Zacerekala se. "Budalo. Htela sam da ti donesem da jedeš, ali mi je doktor rekao da ćeš jesti bolničku hranu, dok si ovde, pa smo ti doneli banane, sok i plazmu. Anči, možeš li mu staviti tu na natkaznu?"

Anči je klimnula glavom, pa uzela da uradi šta joj je Violeta rekla. "Potrebna mi je i voda."

"Jebi ga, znala sam da sam nešto zaboravila. Brzo se vraćam.", promrmljala je i krenula da ustane, ali ju je Konstantin uhvatio za ruku i zadržao je.

Tina je to primetila, pa je shvatila da njen otac ne želi da Violeta ode. "Neka, Viki, Anči i ja ćemo otići po vodu. Treba li još nešto da kupimo?"

Violeta je odmahnula glavom, pa izvadila pare iz torbice i pružila im. "Uzmite vodu i nešto vama, ako želite."

Obe su joj uputile osmeh, pa minut kasnije izašle iz sobe. Violeta je vratila pogled na Konstantina. Osmehnuo se zbog njenog zabrinutog pogleda, uvrzao šaku u njenu kosu, pa je povukao ka sebi i pogledao je u oči. WJebi ga, veštice, nemoj.", nežno je rekao, pa joj obrisao suze, koje su nekontrolisano krenule. Nije mogla da ih zaustavi, jednostavno su probile barijeru i potekle u potocima. Povukao joj je glavu na svoje grudi i jako je stegao. "Hej, šta ti je sad, veštice?", nežno je upitao. "Violeta, zvaću doktora da ti daju nešto za smirenje, ako odmah ne prestaneš da plačeš.", strogo je rekao, kad se samo još jače rasplakala, umesto da prekine.

"Mislila sam da ću te izgubiti.", procvilela je, kad je uspela da dođe do daha. 

Uzdahnuo je. "Nisi me izgubila, tu sam i nemoj da plačeš, molim te. Više me bole tvoje suze, nego rana.", tiho je rekao.

Klimnula je glavom, obrisala suze rukama, a onda podigla glavu sa njegovih grudi i pogledala ga. "Izvini, jednostavno sam pukla.", promrmljala je.

Približio ju je k' sebi, pa je zahtevno poljubio. "Za par dana sam kući, a onda ću ti naplatiti, izvinjenje nije prihvaćeno."

Najzad se nasmejala. "Budalo, zar ti se sad to vrzma po glavi?"

"Žao mi je, veštice, ti si kriva. Bićeš dobro, zar ne?"

Bledo ga je pogledala. "Nisam ja ta koja se nalazi u bolnici."

"Zato deluješ kao da ćeš u svakom trenutku da se srušiš, u najmanju ruku. I?"

Klimnula je. "Obećavam. Evo ti tvoj telefon, ako bilo šta treba, samo me pozovi i doneću.", promrmljala je, kad je izvadila njegov telefon iz torbice, pa ga stavila na natkaznu.

"Evo vode, tata.", Anči je sa vrata rekla, pa i tu flašu stavila na natkaznu. 

Osmehnuo joj se. "Hvala vam."

"Gospođice, mislim da ste dovoljno ostali, pacijent mora da se odmara.", medicinska sestra je rekla, kad se pojavila u sobi.

Konstantin je prevrnuo očima. "Pacijenta ne uznemiravaju njegove ćerke i žene.", progunđao je.

"Gospodine..."

"Valjda ja mogu da odlučim u svoje ime da li želim da odmaram i da li želim da odu od mene."

Violeta se osmehnula, nežno ga poljubila, pa ustala. "Moraš da odmoriš, ljubavi. Doći ću sutra, obećavam."

Mrko ju je pogledao. "U redu."

Prasnula je u smeh. "Volim te, lepi moj mrgude.", rekla je, još jednom ga poljubila, sačekala da se devojčice pozdrave sa njim, a onda su krenule kući. 

"Ooo, ko se to nama vratio? Kako ti je "verenik"?", Snežana je zajedljivo upitala. 

Violeta ju je hladno pogledala, pa bez i jedne reči se uputila ka kući. Isto su uradile i Tina i Anči. Nisu želele da se svađaju sa majkom, a nisu ni želele da slušaju njene gluposti. "Viki, ja ću izvesti Vučka napolje.", Tina je promrmljala.

Klimnula je glavom. "Nemojte dugo, želim da porazgovaram sa vama.", promrmljala je.

Tina je klimnula i izašla van, a Violeta se uputila ka kuhinji, kako bi im skuvala čokolade i sebi kafu. "Može li meni kafa?"

Iznenađeno je pogledala u Anči. "Nisam znala da piješ kafu."

Pocrvenela je i klimnula glavom. "Pijem."

"Cigarete?"

Odmahnula je glavom. "Samo kafa."

"Dobro je, ne bih nikome rekla, ali je mnogo bolje ako ne pušiš, Anči. Godinama pokušavam da ih se otarasim, ali mi ne uspeva.", progunđala je.

Osmehnula joj se. "Ne brini, ne koristim to. Viki..."

Violeta je uzdahnula. "Nisam ja najbolja osoba za to, Anči. Mogu da vas saslušam, ali nisam sigurna kakav savet da vam dam, Anči."

"Misliš li da je ona imala nešto sa tim što je Negovan pucao u tatu?"

U tom trenutku su se Tina i Vučko pojavili na vratima. "Ja mislim da jeste.", Tina je progunđala.

Anči ju je pogledala. "Misliš?"

"Mislim, seko. Oduvek pokušava da mu naudi."

"Možda ga je čak i nagovorila da to uradi.", Anči se nadovezala.

"Hej, hej, polako vas dve. Ne možete donositi takve zaključke, bez i jednog dokaza. Slušajte me sada. Nemojte nikad da osudite bilo koga, pre nego što budete sto posto sigurne u to, pogotovo ne majku. Ok, grešila je, napravila je mnogo grešaka, ali vam je majka. Sačekajte da se sve otkrije, a onda sudite, važi?"

Devojčice su se pogledale, a onda klimnule glavama. "Važi."

Sedele su i razgovarale, a onda su devojčice otišle u sobu, a Violeta je raspremila kauč i legla. Bila je premorena, mislila je da će zaspati istog trenutka kad spusti glavu na jastuk, ali nije mogla. Suze su joj same krenule, osećala se usamljeno, prazno i krevet joj je bio preveliki. Zazvonio joj je telefon, duboko je uzdahnula kad je videla Konstantinov broj, pa se javila. "Molim?"

"Zašto plačeš?", zarežao je.

"Od sreće, najzad nemam sa kim da se guram na kauču.", zajedljivo je rekla. 

Nasmejao se. "Priznaj da ti nedostajem."

Prevrnula je očima. "Samo želim da se vratiš.", prošaputala je. 

"Sutra ću potpisati..."

"Ne, nećeš, ostaćeš tu dok se ne oporaviš, inače ćemo se žestoko posvađati."

"Veštice..."

"Ne i kraj!"

"I ti meni nedostaješ."

Osmehnula se. "Znam, doći ću sutra. To je samo par dana, ljubavi."

"U redu, neka bude kako ti hoćeš. Začarala si me i sad moram da te slušam.", promrmljao je. Nastavili su da pričaju skoro sve do svanuća, kad je iscrpljeno zaspala, dok ju je njegov glas milovao kroz slušalicu. Shvatio je da je zaspala, kad nije dobio odgovor, osmehnuo se, rekao joj da je voli, pa spustio slušalicu. Zaspao je sa njom u mislima.