Ušla je u kuću, izula se i uputila se ka dnevnom boravku. Zapanjeno je stala kad je ušla unutra. Na malom stočiću su bila postavljena dva tanjira, predivno aranžirana, kraj njih su stajale dve čaše za šampanjac, a po celom podu su bile rasute latice ruža, dok je Konstantin sedeo na kauču. Osmehnuo se kad ju je ugledao, ustao, pa krenuo ka njoj. "Stigla si, veštice."

Nasmejala se, zagrlila ga, pa ga željno poljubila. "Šta je ovo?", zapanjeno je upitala.

"Ručak.", promrmljao je. "Devojke su ga organizovale.", promrmljao je, kad je izvila obrvu.

Nasmejala se i odmahnula glavom. "Idem da operem ruke i vraćam se.", promrmljala je.

Slatko ju je poljubio, pa je pustio. Srce mu je tuklo kao ludo. Znao je da ga voli, da želi da ostane kraj njega, ali nije imao jebenog pojma kako će je pitati da se uda za njega. Tražio je odgovarajuće reči celo jutro, ali nije mogao da ih nađe. Svaka reč mu je zvučala tako prokleto mlako u odnosu na ono što je osećao prema njoj. Uskoro je sedela preko puta njega na podu i gledala ga. Krenuo je da sedne kraj nje, ali je odmahnula glavom i on je ostao gde je i sedeo. "Šta su ti rekli kod lekara?"

Uzvrpoljila se. Kako, zaboga da mu kaže da je trudna, a pre samo par meseci mu je rekla da ne može da ima decu? "Pa, ovaj, zdrava sam.", promucala je.

Namrštio se. Instiktivno je osećao da nešto krije. "Ali?"

"Ali nemam jebenog pojma kako ti kažem šta su otkrili.", prošaputala je.

Uhvatio je za ruku, povukao je da ustane i da sedne do njega. Privio ju je uz sebe, a onda izvadio jednu kutijicu iz džepa, a joj pružio. "Kao nekome ko želi da čitav svoj život provede kraj tebe, veštice.", tiho je rekao i pružio joj kutijicu.

Zapanjeno ga je pogledala, a onda mu se bacila oko vrata i jako ga stegla. Ovo ona definitivno sanja, jedino tako je mogla da objasni današnji dan. San, ništa više. "I da ustaješ sa mnom noću, smiruješ bebin plač i nosaš?", prošaputala mu je na uvo.

Osetila je kad se ukočio, a onda ju je povukao za kosu i naterao je da ga pogleda u oči. "Šta hoćeš da kažeš?"

"Dobićemo dete, trudna sam."

"To su ti rekli?"

Klimnula je glavom. "Da. Znam da sam ti rekla da ne mogu da imam decu, znam i da nismo razgovarali o ovome, ali... Ja želim ovo dete i rodiću. Ono je moje čudo, Konstantine."

Najzad mu je doprlo do mozga da ona nema pojma šta on misli i da je već zauzela odbranbreni stav. Obuhvatio joj je lice rukama i zagledao joj se u oči. "Volim te više od sebe.", jedva je istisnuo, a onda je željno poljubio. "Ustajaću, smirivaću bebin plač i raditi sve što treba, da ostaneš zauvek uz mene, obećavam.", prošaputao je, a onda je opet željno poljubio. Oborio ju je na kauč, ali ga je nežno odgurnula od sebe.

"Popio si lekove?"

Spustio je čelo na njeno i nasmejao se. "Prvo ćemo ručati."

"Znači nisi?" Odmahnuo je glavom. "Moraš, Konstantine, zarad nas. Moraš da vodiš računa o sebi zbog našeg deteta, Tine i Anči. Zbog mene. Šta bismo mi radili, ako bi se tebi nešto desilo? Ja to ne bih preživela."

Slatko ju je poljubio, polako ustao sa nje, a onda je povukao u krila. "Smiri se, zbog vas četvoro neću dozvoliti da mi se bilo šta desi, veštice. Šta su ti rekli, jel sve u redu?"

Klimnula je glavom, dohvatila tanjir, pa počela da ga hrani. Uzvratio joj je. "Sve je u redu. Moraću da pijem neke vitamine, ne smem da dižem ništa teško i, po mogućstvu, ne smem da budem pod stresom.", mrmljala je između zalogaja.

Slatko ju je poljubio. "Ja ću paziti na vas dvoje. Već mi je dovoljno dobro, da možemo odmah da krenemo u potragu za novom kućom."

Odmahnula je glavom. "To će doktor da kaže, Konstantine. I nema rasprave, jedino što možemo je da preko interneta pogledamo šta nam odgovara, a kad doktor bude dozvolio, možemo i da idemo da pogledamo."

Nasmejao se i poljubio je. On je smatrao da ona preteruje, ali nije želeo da se raspravlja sa njom, niti da je još više brine, nego što je već bila zabrinuta. "Dogovoreno.", umiljato je rekao i zavukao glavu u njen vrat.

Tina i Anči su tek bile ušle u dvorište sa Vučkom, kad im je Snežana preprečila put. "Znači, vas je zadužila da joj dadiljate psa."

"Izašli smo da ga prošetamo, da bi tata mogao da ostane nasamo sa Violetom, želi da je zaprosi."

"Ma, zar ne?"

Tina je krišom munula Anči u rebra, kako ne bi odala isuviše. Ona nekako nije verovala Snežani, iako joj nije bilo lako da to prizna sebi. "Da.", Anči je promumlala.

"Ne mogu da verujem da vas dve to podržavate. Ona je došla samo da bi vam sve otela. Ne budite naivne, toliko je mlađa od vašeg oca, zaista mislite da ga voli?"

Njih dve su se pogledale. "Moramo da idemo, mama.", Anči je progunđala, pa povukla sestru i Vučka dalje. "Ne mogu da verujem da bih joj do skora u to i poverovala.", promrmljala je.

Tina je uzdahnula. "Ne znam da li je gore to, ili to što ja nikad nisam ni imala mnogo vere u njene reči. Ćuti sad, ne želimo da im kvarimo raspoloženje.", progunđala je, pa otvorila vrata i tiho su se ušunjale u kuću, radoznale da vide šta se dešava. Zatekli su ih kako zagrljeni spavaju. "I, još ništa nećemo saznati.", Tina je razočarano rekla.

Anči je prevrnula očima, prišla kauču, pa prodrmala Violetu. Ona nije imala nameru da čeka da se oni probude, kako bi saznala šta se dešava. "Izvini što te budim, ali da li te je tata zaprosio? Šta si mu odgovorila?"

Violeta je na trenutak zatvorila oči, a onda ih ponovo otvorila. "Idite i skuvajte nam kafu, sad ćemo doći, pa ćemo vam sve reći, važi?"

Obe su klimnule glavama i otišle, a Violeta je prodrmala Konstantina. "Vreme je da ustanemo, ćerke su ti došle i mislim da ne mogu da dočekaju da saznaju novosti."

Lenjo se protegao, a onda je pogledao, pa je slatko poljubio. "Hajde, idemo.", promrmljao je. Kad bi njega neko pitao, ne bi ustao nikad sa tog kauča. Ceo život je mogao da provede sa njom tu. Navukao je donji deo trenerke i majicu, a onda je uzeo za ruku i poveo je ka kuhinji. Vučko, Tina i Anči su sedeli i u iščekivanju gledali u vrata, dok su se dve kafe dimile na stolu. Konstantin je seo, pa povukao Violetu u krila. "I?", Tina je nestrpljivo upitala, kad nijedno nije progovorilo.

Konstantin i Violeta su se pogledali, a onda se on nasmejao. "Pristala je da se uda za mene.", nasmejano je rekao.

"Zaista? To je super, čestitam!", Tina je kriknula, pa se bacila oboma u zagrljaj.

Konstantin je pogledao u Anči i izvio obrvu, kad je video da i dalje sedi. "Druga informacija nas isto zanima.", mirno je rekla.

Violeta ju je zbunjeno pogledala. "Ne razumem?"

"Šta ti je rekao doktor?"

"A, to. Pa, ovaj, ja..." I šta sad? Dve tinejdžerke je gledaju i očekuju da im kaže šta joj je doktor rekao, a ona nije imala pojma šta bi odgovorila. Znala je da im moraju reći, ali kako d aim saopšti sad to?

"Violeta je trudna, dva meseca."

Anči se nasmejala, pa ustala i oboje ih zagrlila. "Vidiš da sam bila u pravu.", veselo je rekla. "I hoću brata, sestru već imam. Dovoljna mi je jedna."

Tina je prevrnula očima. "Složila bih se sa njim."

"Žao mi je, deco, ali mi bebu ne kupujemo na pijaci, pa da možete da birate.", Konstantin je progunđao, na šta je Violeta prasnula u smeh.

"Pusti ih, mogu da izraze svoje želje, Konstantine."

Mesec dana kasnije su našli lepu, malu prizemnu kućicu, sa pet soba i tri kupatila, kao i velikim dvorištem, skoro u komšiluku, kako devojčice ne bi morale da menjaju školu, ili da putuju autobusom. Tek pet meseci kasnije je počelo suđenje Negovanu i Snežani. Tužioc je odlučio da ima dovoljno dokaza i protiv Snežane, pa je podigao optužnicu i protiv nje. Konstantin je zabrinuto gledao u Violetu koja se spremala da pođe sa njim na sud. Bila je sedmi mesec trudnoće i nije želeo da joj bilo šta naškodi, niti da je uznemiri. Zadnjih pet meseci ju je pazio kao malo vode na dlanu i sad je zaista bio u iskušenju da je zaključa i ostavi u kući. "Jesi li sigurna da je bezbedno za tebe i naše dete da kreneš sa mnom?"

Petnaesti put ju je to pitao samo od jutros, pa je prevrnula očima i pogledala ga. "Savršeno je bezbedno, Konstantine. Uostalom, ti si uz nas dve, nemaš zbog čega da brineš.", umiljato je rekla, pa se uvukla u njegov zagrljaj.

Osmehnuo se i poljubio je. "Gde su deca i Vučko?"

"Izvele su ga u šetnju, ne žele da čuju za suđenje, kao ni za majku. Ne kažem da ih ne razumem, Konstantine, ali me plaši kako se one zaista osećaju, povodom svega.", zabrinuto je rekla.

"Same će nam reći, kad budu spremne za to, veštice moja. Hajde, idemo.", promrmljao je, uzeo je za ruku, pa je poveo van. Otvorio joj je vrata automobila i zadivljeno je gledao dok je ulazila unutra. Obožavao je njen obli stomačić, u njemu je raslo njihovo dete i on je bio isuviše nestrpljiv da vidi plod njihove prevelike ljubavi. Zatvorio je vrata za njom, obišao automobil, pa i sam ušao unutra. Pokrenuo je auto, a onda spustio šaku na njen stomak. "Svaki put kad ga dotaknem, ona se pomeri."

Violeta se nasmejala. "Zna da jedva čekaš da dođe na svet.", raspoloženo je rekla. 

Uskoro su bili u sudu. Konstantin ju je držao u zagrljaju, a ruka mu je počivala na njenom stomaku. Ušli su u sudnicu, a nedugo potom su uveli i Negovana i Snežanu. Violeta je primetila njihov zapanjeni poogled, kad su je ugledali. Negovan je tokom celog suđenja se okretao i gledao u njen stomak. Na kraju prvog ročišta je zastao kraj njih, dok su ga izvodili, pa pogledao u njen stomak. "Rekli su..."

"Mislim da me je Bog spasao i pogledao kad mi je poslao onu budalu koja mi je rekla da ne mogu da imam decu. Spasao me od tebe i dao mi blagoslov da rodim dete čoveka kojeg volim najviše na svetu. Nadam se da ćeš dugo godina provesti u zatvoru.", promrmljala je, a onda sa rukom u Konstantinovoj krenula van iz sudnice. Posle samo mesec dana Negovan je osuđen na deset godina zatvora, a Snežana na pet. Bilo im je teško da deci saopšte da će im majka provesti narednih pet godina u zatvoru, ali su Anči i Tina to dosta smireno prihvatile. Jedno veče su sedeli na kauču i gledali tv, kad je Violeta osetila oštar bol u predelu leđa. Prećutala je, sve dok nije osetila i sledeći, desetak minuta kasnije. "U redu, mislim da je vreme da me odvedeš u bolnicu, Konstantine."

Pogledao ju je, a ond aje polako spustio sa svoje ruke, pa skočio sa kauča i potrčao ka sobi. Uzeo je njenu torbu, obuo se, pa se vratio u dnevni boravak. "Ponesi torbu, Tina. Zaključajte vrata i nikom ne otvarajte.", promrmljao je, a onda podigao Violetu u naručje i poneo je van iz kuće. 

"Mogu i sama, Konstantine, pobogu."

Odmahnuo je glavom. "Ne možeš, jel treba da se porodiš u hodu?"

Uprkos sve većim i češćim bolovima, Violeta se nasmejala. "Nisi normalan, majke mi.", progunđala je. Dva sata kasnije joj se činilo da je sva ona njena ljubav nestala i d aje ostala samo želja da ga ubije. On je bio jedini "krivac" za njene bolove u njenim očima tog trenutka, ali ih je stoički podnela i uskoro donela malog Vasilija na svet. Onog trenutka kad ga je ugledala zaboravila je na sve bolove i ponovo je osećala neizmernu ljubav prema njemu i njegovom ocu, na kog je Vasilije isuviše ličio. Široko se osmehnula, kad je Konstantin ušao u sobu dva sata kasnije, kako bi video svog sina i ženu. Seo je na krevet, a onda pogledao u bebu u njenom naručju. "Uzmi ga.", tiho je rekla i pružila mu dete.

Uzeo ga je u naručje i zaplakao od sreće, kad ga je Vasilije pogledao. Imao je njegove oči. "Prelep je, veštice."

Osmehnula se, polako se ispravila, a onda mu obrisala suze i slatko ga poljubila. "Volim te, obojicu."

Nasmejao se, pa joj uzvratio poljubac. "I ja tebe volim, najviše na svetu. Oboje vas volim, najviše na svetu."

Tri dana kasnije je Konstantin je poveo ceo svoj svet kući. Anči i Tina su napravile pravi doček za svog brata i Violetu. "Deco, zaboga..."

"Sve smo same uradile, Viki. Jel ti se dopada?"

Klimnula je glavom, dok su joj suze same potekle niz obraze. Nespretnim rukama su napravile najlepšu tortu koju je ona videla, a veliki meda je sedeo na stolici i čekao Vasilija. Spustila je nosiljku na stolice, a onda izvadila Vasilija iz nje, pa ga pokazala sestrama. "Pogledaj, imaš dve najbolje sestre na svetu. Vidi šta su ti sve spremile."

"Možemo li i mi da ga uzmemo?", Tina je upitala.

Violeta se nasmejala, pa joj pokazala kako da drži Vasilija i spustila ga u njene ruke. "Uvek, obe."

Anči je odmahnula glavom. "Mnogo je lep i mnogo ga volim, ali ja ne smem, Viki. Neću da ga povredim."

Violeta se nasmejala, pa je poljubila u obraz. "Nećeš, ali kad budeš spremna, sama ćeš znati."

"Dođi da vidiš krevetac, kupili smo i kolica. Sve u plavoj boji."

Konstantin je prevrnuo očima, pa uhvatio Violetu i spustio je da sedne. "Ona mora da odmori malo, deco, videće sve, polako."

Tu noć je spustila njihovog sina u krevetac, a onda legla kraj svog voljenog. Nežno ju je povukao u svoj zagrljaj, prešao šakom po njenom obrazu, a onda spustio usne na njene. "Volim te, Konstantine."

Duboko je uzdahnuo. "Volim te, veštice moja. Najviše na svetu.", prošaputao je.