Konstantin se namrštio kad je ugledao  Snežanu i Tinu ispred vrata, kao i dva policajca. Pogledao je u Violetu i ona je slegnula ramenima. Izašli su iz automobila i prišli vratima. "Šta se događa?", Konstantin je zabrundao.

"Gospođa nas je zvala da otvorimo vrata, kako bi mogla da uđe unutra, ima sva dokumenta da je kuća njena, ali gospođica kaže da je kuća njenog oca."

"Kuća je moja, ja tu živim i celo imanje je u sporu, gospodine, juče je podneta tužba i zvanično. Možete kontaktirati mog advokata kako bi se uverili."

Čovek je uzdahnuo i klimnuo glavom. "Nema potrebe, gospodine. Verujem Vam.", promrmljao je, pa pogledao u Snežanu. "Moj Vam je savet da ne radite ovo, samo ćete na sudu gore proći, gospođo. Doviđenja."

Konstantin je pogledao u Tinu. "Uđite ti i Violeta u kuću, želim da razgovaram sa tvojom majkom."

Tina je klimnula glavom, Violeta je otključala vrata, pustila Vučka napolje, pa ušla sa Tinom unutra. Znala je da Konstantin ne želi da Tina prisustvuje njihovoj svađi, ali je izgarala od želje da čuje o čemu se radi. Rekao je da će joj pričati kad dođu kući, a sad će morati da sačeka da Tina zaspi. "Jesi li gladna, ili da stavim tati i meni prvo kafu?"

"Stavi kafu, nisam gladna.", tiho je rekla.

Violeta je klimnula glavom, pa stavila dve kafe, a onda sela do nje i pomazila je po kosi. "Nemoj da se sikiraš, Tina, proćiće to, jedino je bitno da imaš oba roditelja živa. Kad tad će se smiriti."

"Misliš?"

"Mhm, samo treba vremena, Tina."

"Nadam se da si u pravu, mada ne znam koliko treba vremena, jer su ovakvi od kako znam za sebe."

Klimnula je. "Razumem. Slušaj, porazgovaraću ja sa Konstantinom da spusti on prvi loptu, Tina, ali ne mogu ništa da ti obećam."

"Nije tata ništa loše uradio, Viki.", skoro uvređeno je rekla.

Nasmejala se. "Ne, nije, ali tvoja majka je navikla da on ćuti i da je sve po njenom. Ne brini, doći će sve na svoje mesto."

Konstantin je pogledao u Snežanu i ona je po prvi put osetila istinski strah od njega. Varnice su mu izbijale iz pogleda. Nije bio ljut, bio je besan. "Šta ti sve ovo znači, Snežana?", zarežao je. "Sinoć mi dovodiš policiju, pod izgovorom da sam oteo Tinu, a sad da mi provale u kuću!"

"Okrenuo si Tinu protiv mene. Ti i ona tvoja kurvetina!", zacičala je.

Uhvatio je za ruku, pa je jako trgao. "Još jednom je nazovi tako i odlazim pravo kod tvoje sestre da joj kažem da joj se setra jebe sa mužem. Zato je Tina došla nama, zgadila si joj se kad vas je zatekla pre neko veče." Snežanin izraz lica mu je sve rekao i on se nadmeno nacerio. "Vodi računa kako ćeš se nadalje ponašati, mislim da se Kristini i Anči ni malo ne bi svidelo to što imam da im kažem.", zasiktao je, odgurnuo je i krenuo ka kući. 

Ostala je da šokirano gleda za njim. Predpostavila je da je Tina videla nešto onu noć kad je otišla kod njega i Violete, ali nikad ne bi ni pomislila da bi mu bilo šta od toga prenela. Naravno da jeste, ono malo đubre što je primila u kuću je okrenulo njeno dete za sto osamdeset stepeni. "Platiće mi oboje.", prosiktala je, okrenula se i otišla.

Konstantin je ušao u kuću, pa se osmehnuo kad je ugledao Tinu i Violetu kako sede i tiho razgovaraju. "Ogovarate me?", nasmejano je upitao.

Violeta je prasnula u smeh i klimnula glavom. "Ti si nam jedina tema. Kafa ti je skuvana."

Prišao joj je, pa spustio sladak poljubac na njene usne. "Hvala."

Pocrvenela je. Nikako nije mogla da se navikne da je ljubi u Tininom prisustvu. Nije želela da se Tina loše oseća zbog njihove bliskosti. Ispod oka je pogledala u Tinu i videla je da se cereka. "Tata..."

"Mm?"

"Ti si se baš zaljubio, a?"

Konstantin je pocrveneo do korena kose. "Mhm.", promrmljao je. Nije se stideo svojih osećanja prema Violeti, ali mu je bilo neprijatno da o tome priča sa svojom ćerkom.

"Kad bude svadba, moraš mi kupiti lepu haljinu, cipele, mogu li da se šminkam sa tobom?", upitala je i pogledala u Violetu.

"Svadba?", bilo je jedino što je uspela da upita. 

"Naravno, lepo se slažete, zaljubljeni ste jedno u drugo, naravno da je svadba sledeći korak. Ja ću ti pomoći sve što ti treba i ići ću sa tobom da kupimo venčanicu.", brbljala je i nabrajala ne primećujući uopšte da se njih dvoje zabezuknuto gledaju. Pogledala ih je, pa se namrštila. "Zar to nije logičan sled događaja?"

Violeta se prva pribrala, pa klimnula glavom. "Jeste, Tina, kad se ti budeš zaljubila. Nas dvoje smo već isprobali brak i ni jednom nije uspelo.", progunđala je.

Konstantin je klimnuo glavom u znak da se slaže sa njenim rečima. Nije se slagao, on je imao u planu da je ženi, ali je morao da sačeka da se sve postavi na svoje mesto, pre nego što je zaprosi. Uz ovolike komplikacije, niko normalan ne bi pristao da se uda. "Violeta je u pravu.", promrmljao je.

Na trenutak joj je srce potonulo. Mogla je da laže sve njih, ali sebe nije mogla. Dok je Tina pričala o venčanju, ona je u svojoj glavi mogla da zamisli sebe u belom kraj njega. Mada to i nije tako bitno, svađala se sama sa sobom, jedino je bitno da se njih dvoje vole. "Ni jedno niste u pravu.", Tina je tvrdoglavo rekla. 

"Tina..."

"Ne, niste, tata. Volite se i to što su vam prošli brakovi nisu uspeli, ne mora da znači da neće i ovaj."

Uzdahnuo je i podigao obe ruke u vazduh. "U redu, ti si u pravu, ali se brak ne planira posle mesec dana veze i u ovim uslovima, Tina. Najbolje je da pustimo da sve ide svojim tokom.", promumlao je.

Zatreptala je. "Pa to i jeste logičan tok. U svakom slučaju, pošto znam da će tako biti, ja sam već rekla šta mi treba i počeću da tražim haljinu. Idem da učim, dok ne bude gotov ručak, ako ti ne treba pomoć, Violeta."

Osmehnula joj se. Ovo dete joj je toliko priraslo srcu, da to nije bilo normalno. "Ne treba mi pomoć, hvala ti, lutko. Ako tebi zatreba pomoć, slobodno se javi, tu smo tata i ja.", promrmljala je.

Tina joj se osmehnula, pa izašla iz kuhinje. "Izvini zbog nje, samo si joj se svidela."

Nasmejala se, ustala, a onda mu sela u krila i strastveno ga poljubila. "I ona se meni svidela, Konstantine. Slušaj, ona je tinejdžerka, u oblacima je, ovo je sasvim normalno za njene godine. U njenim godinama sam gutala ljubavne romane i maštala samo o tome.", rekla je smejući se. 

Nasmejao se. "Nadam se da Tina uopšte ne razmišlja o tome, kao ni o momcima."

Sažaljivo ga je pogledala. "Žao mi je što ću te razočarati, ali još malo očekuj da će i toga biti. Sad verovatno ima samo simpatiju."

Prevrnuo je očima i slatko je poljubio. "Iskreno se nadam da grešiš, previše je mlada."

Prasnula je u smeh, ustala pa krenula da da pretura po frižideru, kako bi videla šta će da sprema. "Samo se ti nadaj. Nemamo ništa pametno u frižderu, moramo otići u kupovinu."

Ustao je, prišao joj, okrenuo je ka sebi i poljubio je u nos. "Danas ćemo naručiti ručak. I nema rasprave. Da Tina nema da uči, izveo bih vas negde ."

Slatko ga je poljubila. "Tebe čovek i ne može da odbije, kad me gledaš tako.", progunđala je.

Privukao je uz sebe, spustila je glavu na njegove grudi i duboko uzdahnula. Neko je pozvonio na vrata. "Idem da vidim ko je.", nezadovoljno je promrmljao, odvojio je od sebe, pa otišao do vrata. "Dobar dan, izvolite?"

"Konstantine..."

Negde iz podsvesti mu je izašao lik ove starice, ali kao slika mnogo mlađe žene, koja drži malu bebu u naručju. "Mislim da ste pogrešili.", promrmljao je, pa zalupio vrata.

"Šta se desilo?", Violeta je upitala.

"Greška.", promumlao je.

Prekrstila je ruke na grudima i izvila obrvu. "Neću dozvoliti da me lažeš."

Uzdahnuo je. "Nisam hteo da te slažem.", prošaputao je. "Mislim da je ispred moja majka."

"Misliš, ili si siguran?", nežno je upitala i prišla mu.

"Siguran sam."

"Otvori joj vrata, ljubavi.", nežno je rekla.

Odmahnuo je glavom. "Ne želim da je vidim, ne želim da je saslušam, jednostavno..."

"Povređeno dete u tebi govori. Ti više nisi dete, dušo, već odrastao muškarac i vreme je da se suočiš i sa tim. Jednog dana ćeš se možda kajati, molim te."

Prevrnuo je očima. "Rekao sam ja da si veštica, ubedila bi me i da skočim sa mosta.", progunđao je i otvorio vrata. "Izvinite zbog ovoga, ali morate se složiti sa mnom da retko kad duhovi zvone na vrata.", cinično je rekao.

Violeta se lupila po čelu. Vratio se njen mračni muškarac, valjda to ode po potrebi. "Mogu li da uđem?", žena je tiho upitala.

Gledao je u tu staricu i iznenađeno shvatio da on u stvari više ne oseća onu gorčinu, koja ga je pratila ceo njegov život. Sad je osećao samo ljutnju zbog izdaje. Izdaje majke prema svom detetu. "Uđi.", promrmljao je.

"Tata... Izvinite, nisam znala da je još neko tu."

Violeta je uzdahnula i pogledala u Konstantina. "U redu je, Tina, idemo nas dve tamo.", promrmljala je, pa je povukla ka dnevnom boravku. Nije imala nameru da prisustvuje prvom razgovoru između majke i sina.

"Ko je ona baka?", Tina ju je prenula iz razmišljanja.

"Tvoja baka, Tina. Konstantinova majka."

Tina je raširila oči. "Zajebavaš me?"

"Ne."

"Idemo tamo..."

Uhvatila ju je za ruku i zaustavila je. "Sad nije vreme, Tina. Prvo oni moraju sami da razgovaraju. Hajde da vidimo šta to učiš.", nežno je rekala. Tina je uzdahnula, pa sela nazad i pokazala Violeti šta je do tada učila.

Konstantin je pokazao majci da sedne, a onda seo i on, zapalio je cigaretu i pogledao je. Izvio je obrvu. "I? Da čujem šta imate da mi kažete posle više od četrdeset godina?", zajedljivo je upitao. 

"Sine..."

"Ne zovite me tako, molim Vas. Na to je imao pravo samo moj pokojni otac, on me je i odgajio. Recite šta imate, primio sam Vas samo na nagovor svoje žene. Počnite, dok još imam živaca.", progunđao je.

"Došla sam da te zamolim za oproštaj i objasnim šta se desilo, sine."

"Konstantin, tako me zovite, ne "sine". Probajte, mada ne znam šta bi uopšte moglo da Vas opravda.", mirno je rekao. Da li je bio miran? Ne, u njemu se odvijala oluja, hiljadu osećanja mu se mešalo i stvaralo mu haos u glavi. 

"Kriva sam, znam da jesam. I znam da nema opravdanja za mene, ali imala sam samo osamnaest godina kada sam te rodila. Gušila sam se u tom braku, ti si bio mali, tražio si previše pažnje, a tvoj otac je non stop radio. Jednog dana sam samo odlučila da ne mogu više i otišla."

Bledo ju je pogledao. Pričala je o tome, kao da je ostavila psa, a ne dete, ono što je nosila pod srcem devet meseci. U stvari ne, Violeta je zbog Vučka spavala na ulici, bila spremna da ga trpi i svađa se sa njim, kako bi Vučko ostao sa njom. Ova žena, koju nije mogao da nazove majkom, je pričala tako mirno, kao da nije povredila i ostavila jedno malo biće. "Jesi li završila?", hladno je upitao.

"Sine..."

"Ne zovi me tako. Izgubila si to pravo onog trenutka kad si otišla i nikad se nisi više vratila da me bar obiđeš, vidiš kako sam i da li sam uopšte živ. Tata je prošao sve sa mnom, iako je bio non stop pijan, iako je umro od pića, razočaran i ostavljen sa tvoje strane. Kad sam se ja razvodio, samo je jednu stvar rekao, da ne ostavljam svoju decu, kao što si ti mene. Malo posle toga je i umro. Ništa mi lepo nisi donela u životu, osim što si me rodila. Sva ostala lepa sećanja, sve lepe uspomene su mi pružili tata, baka i deka. Tebe nije bilo ni u jednom trenutku. Sad bih te molio da ustaneš i odeš."

Žena se rasplakala. "Ne moraš nikad da me više vidiš, ali mi samo daj svoj oproštaj.", zacvilela je. 

Odmahnuo je glavom. "Vidiš li ovog psa?", upitao je i pokazao glavom na Vučka, koji je ležao i kunjao kraj stola. Klimnula je glavom. "Videla si onu devojku na vratima, spvala je na ulici, da ga ne bi ostavila. Uselila se u ovu kuću i, iako sam sve od sebe dao da je oteram, odbijala je da ode, da bi on ostao uz nju i da bi imali krov nad glavom. Ti si me ostavila, svoje dete koje si rodila. Ne mogu da ti oprostim, niti želim. Idi.", tiho je rekao.

Klimnula je glavom i krenula ka vratima. Violeta je čula kad su se vrata otvorila i zatvorila. "Idem da porazgovaram sa tvojim ocem, važi?", nežno je upitala Tinu.

Klimnula je. "Važi."

Tiho je ušla u kuhinju i pogledala ga. Sedeo je zamišljen i pušio cigaretu. Uzdahnula je prišla mu, pa mu sela u krila i jako ga zagrlila. Uzvratio joj je zagrljaj i, po prvi put za svojih četrdeset pet godina, se rasplakao.