Jako ga je grlila i ćutala. Čekala je da se smiri, pa da sazna šta je htela. Osetila je da mu je potrebno da se isplače, osetila je da su to sve suze koje je ko zna od kad suzdržavao. "Oprosti.", tiho je rekao.

Uzdahnula je. "Nemam šta da ti oprostim, Konstantine. Jel sad bolje?", nežno je upitala.

Jače je zabio glavu u njene grudi. "Ne znam, mislim da jeste."

Nežno ga je povukla za kosu i naterala ga da je pogleda. "Šta ti je rekla?"

Uzdahnuo je. "Gušio ju je brak i ja sam tražio previše pažnje. Bio sam samo beba, dođavola. Samo sam bio beba."

Spustila je čelo na njegovo, pa ga nežno pomazila po obrazu. "Znam da si bio samo beba, ljubavi. Zašto je došla posle toliko godina, jebote?"

"Da traži oprost, ali nema tu kajanja."

"Idi i oblači se.", promrmljala je i ustala iz njegovih krila.

Namrštio se. "Gde idemo?"

Slegnula je ramenima. "Sutra je subota, ne radimo, Tina ne ide u školu, nas dvoje na posao. Šta kažeš da odemo negde na vikend i odmorimo se od svega?"

"Idi reci Tini da se spremi, ja ću otići kod Snežane po njene stvari.", promrmljao je, ustao, pa je slatko poljubio i izašao iz kuće. 

Violeta je otišla u dnevni boravak. "Jel tata još plače?", Tina je tužno upitala.

Osmehnula joj se, sela do nje i zagrlila je. "Ne, morao je da izbaci to iz sebe, Tina, ali je sad dobro. Nego, mislila sam da bi mu još bolje bilo da ti, Vučko, on i ja odemo negde na vikend, šta kažeš?"

"Vau, to bi bilo odlično, gde idemo?"

Slegnula je ramenima. "Nisam sigurna. Gde zajedno odlučimo. Ja imam staru bakinu kuću u Užicu, možemo i tamo, a blizu nam je i Zlatibor. Videćemo sa Konstantinom kad dođe."

"Gde je otišao tata?"

"Po tvoje stvari."

"Šta ako mama ne dozvoli da idem?", zabrinuto je upitala.

Violeta je prevrnula očima, pa je povukla za sobom. "Pomoći ćeš mi da spakujem meni i tvom tati stvari. Naravno da ćeš ići, u to ni ne sumnjaj.", promumlala je.

Konstantin je zalupao na vrata i otvorila mu ih je Anči. "Šta hoćeš?"

"Pozovi Snežanu, trebaju mi Tinine stvari."

Snežana se pojavila na vratima. "Zašto sama nije došla po svoje stvari?"

"Ne želi.", odsekao je.

"Onda ni ja ne želim da ih dam."

Mirno je klimnuo glavom. "I ne moraš.", progunđao je, okrenuo se i vratio se u kuću. "Moraćemo prvo da svratimo u kupovinu, tvoja majka ne da tvoje stvari.", progunđao je kad je ušao u sobu.

"Kupovina, vau, jedva čekam.", Tina je veselo zacičala, pa mu se bacila oko vrata.

Nasmejao se i poljubio je u teme. "U redu, hajde, spremajte se."

"Mi smo spremne, da obučemo jakne i možemo da krenemo."

"Ja sedim pozadi sa Vučkom."

Nasmejali su, Violeta je stavila Vučku povodac, pa ga povela ka automobilu. "I gde idemo?", Konstantin je upitao.

Violeta ga je pogledala. "Živela sam sa bakom sve do studija u našoj kući u Užicu, u stvari u dekinoj kući. Nije propala, a zadnji put sam bila pre šest meseci. Možemo i tamo?"

Konstantin je klimnuo glavom. "Što se mene tiče, može. Šta ti misliš, Tina?"

"Može, tata.", veselo je rekla.

"Dobro, onda idemo da ti kupimo šta ti treba, a zatim u Užice."

Pola sata kasnije bili su u jednom tržnom centru, a Konstantin je kupio Tini sve što je pokazala da joj se sviđa. "Nisi trebao baš sve ovo da mi kupiš, tata.", promrmljala je dok su stavljali pune kese u automobil.

Strogo ju je pogledao. "Zaslužila si i više. Neću više da te čujem da tako pričaš."

Osmehnula se, propela se na prste, pa ga poljubila u obraz. "Hvala, tata."

"Nema na čemu, upadajte u auto, dok mi Vučko od sve nervoze nije pojeo sedište, ne izgleda baš srećan unutra.", progunđao je.

Violeta se nasmejala. "I nije.", rekla je smejući se, pa ušla u auto. "Evo nas, Vučko, ne brini.", nežno je rekla i pomilovala ga po glavi. 

Krenuli su dalje, a uskoro je Violeta zaspala na sedištu. Pogledao je u retrovizor i video da i Tina spava. Jedino je Vučko bio budan i gledao kroz prozor. Osmehnuo se i nastavio polako ka Užicu. "Veštice, budi se, stigli smo u Užice, ali ja nemam pojma gde je tvoja kuća."

Otvorila je oči i sneno ga pogledala, a onda pogledala kroz prozor, kako bi videla gde se nalaze. "Na sledećem skretanju desno." Klimnuo je glavom i uradio kako je rekla. "Evo je. Sačekaj, sad ću ja otvoriti kapiju.", promrmljala je, izašla iz automobila, došla do drvene kapije, stavila ruke na nju, pa pogledala u kuću. Duša ju je bolela, ali je skupila snage, skinula rezu, pa odgurnula kapiju. Bila je zima, sneg je opkolio malu žutu kućicu, sa kamenim podrumom, ali je Violeta mogla da se kladi da je u tom trenutku osetila miris jorgovana, posađenog duž cele ograde. "Vau, Viki, kako je lepa kućica.", Tina je oduševljeno rekla.

Trgla se iz svojih misli, pogledala je, pa se osmehnula. "Tek će unutra da ti se svidi.", nežno je rekla, pa je pomilovala po glavi. "Hajde, Vučko, izlazi, stigli smo u naš rodni kraj.", promrmljala je i otvorila mu vrata.

"Ovde si ga našla?"

Klimnula je glavom. "Došao je na kapiju i ušao kao da se znamo sto godina."

"Zar nisi rekla da je to bilo tri dana nakon sahrane?", Konstantin je zbunjeno upitao.

"Mhm, baka je ovde sahranjena, pored deke. Nikad nije volela Beograd, pošla je tamo isključivo da se ne bismo razdvajale. Znala sam da ne bi volela da tamo provede svoju večnost, pa sam platila pogrebnike da je doteraju ovamo. Hajde, da otključamo kuću, pa da vidim ima li drva u šupi.", progunđala je i krenula ka kući. Otvorila je vrata, pa ušla unutra. Još s' vrata se ulazilo u kuhinju i trpezariju. Upalila je svetlo. Na sredini prostorije se nalazio masivni drveni sto, ručno izrezbaren i isti takve stolice. S' desne strane je bila takođe ručno rađena kuhinja, isto boje čokolade, kao sto i stolice, sa električnim šporetom i frižiderom, a s' desne špret na drva. Pod je bio prekriven starinskim krparama. 

"Jebote, nikad nisam video lepše urađen nameštaj.", Konstantin je oduševljeno rekao.

Osmehnula mu se. "To je sve moj deka sam radio. Sve je to staro preko pedeset godina, Konstantine, ali nikad mi nije padalo na pamet da ga menjam. Sve što vidiš u kući, deka je sam svojim rukama uradio. Bio je vrstan majstor, najpoznatiji u to vreme u ovom gradu. I svestran. Jedino što sam promenila, su radijatori. Baka je volela da dolazi i zimi ovde, nisam želela da se muči i loži vatru i u sobi i ovde, ili još gore da spava u hladnom, pa sam uradila grejanje i izbacila stari šporet, a stavila ovaj. Idem da vidim imamo li drva, inače ćemo mi da se posmrzavamo.", promrmljala je i izašla iz kuće.

"Tata..."

"Mm?"

"Zašto Viki nikad ne spominje roditelje?"

Uzdahnuo je. "Poginuli su kad je imala deset godina, sine. Baka joj je bila sve. I deka, dok nije umro.", tiho je rekao.

"Jadna."

"De, de, nemoj tako pred njom."

"Neću, tata, obećavam."

Violeta je sišla u deo podruma gde su držali drva, pa odahnula kad je videla da je ipak ostalo dovoljno daim  ova dva dana bude toplo. Nastavila je da korača, a onda otvorila vrata i ušla u drugi deo podruma. Tužno se osmehnula. Mogla je da vidi jednu malu devojčicu, koja sa dekom sedi na panjevima, dok joj on secka tek skinutu pršutu. Ona je pila sokić, a deka rakijicu. Zakrizla je usnicu, kako bi sprečila suze, pa izašla iz te prostorije, vratila se u drugu, uzela drva i malo suvaraka, pa ih ponela ka kući. "Evo, donela sam drva. Brzo će planuti vatra, ne brinite.", brbljala je, izbegavajući Konstantinov pogled.

Znao je da je muče uspomene, pa nije hteo da je ispituje, kad bude mogla i želela, pričaće i  sama. "Hoćeš ja da naložim?"

Zasmejala se. "Hvala, ali ne bih da zapalimo kuću, ljubavi. Čisto sumnjam da si u životu zapalio više od šibice.", progunđala je, na šta je Tina prasnula u smeh.

Prevrnuo je očima, uzeo drva i potpalu od nje, pa prišao šporetu. "Za tvoju informaciju, rođen sam i odrastao u Vrmdži."

Zatreptala je. "Gde je to?"

Nasmejao se. "Ispod Rtnja. Moj otac je sve prodao kad su baka i deka umrli, pa smo se doselili za Beograd. Smatrao je da ću tamo moći da postignem mnogo više, nego u Vrmdži."

"Vrmdža, prvi put čujem za to, ali kad dođe leto, vodiš nas tamo."

Pogledao ju je preko ramena. "Ja tamo nemam više ništa."

Slegnula je ramenima. "Sigurno ima gde da se iznajmi apartman, ili sobe."

"Nemam pojma, od kako smo otišli, tamo je smo išli tek ponekad, baki i deki na grob. Evo, vidiš da znam.", ponosno je rekao i nacerio se. 

Zasmejala se, prišla mu, pa ga slatko poljubila. "Vidim. E ovde ima samo jedna mana. Nemamo tv.", progunđala je.

"Nema veze, imamo "Monopol", "Čoveče ne ljuti se" i karte. Možemo da biramo.", Tina je nasmejano rekla.

U tom trenutku je neko pokucao na vrata. Violeta ih je otvorila, pa se široko osmehnula kad je ugledala baka Lilu na vratima, najbolju prijateljicu svoje bake i bacila joj se u zagrljaj. "Bako Lilo..."

Nežna starica joj je uztvratila slabašan zagrljaj. "Zašto se nisi javila da stižeš, da ti naložim, da bude toplo. Uplašila sam se kad sam videla automobil i dim iz odžaka, a ti se nisi javila."

Nasmejala se, obgrlila je oko ramena, pa je uvela unutra. "Bilo je neplanirano, malo smo pobegli od problema u gradu. Baka Lilo, ovo je Konstantin i njegova ćerka Tina."

Baka Lila je skupila oči i pogledala je. "A šta je tebi Konstantin? I nemoj da mi se smeješ, jel treba da, kad umrem i odem na onj svet, me tvoja baka optuži da te nisam dobro čuvala?"

Violeta nije mogla da dođe sebi od smeha. "Prvo, Konstantin mi je dečko. Drugo, o kakvom umiranju ti pričaš?"

Žena je dobro odmerila Konstantina, pa onda frknula. "Pa baš i ne liči na dečka, ali nek ti bude. Na to drugo pitanje i sama znaš odgovor, niko se ovde nije večno zadržao, a bude li me ribala kad dođem gore, nagrabusićeš."

Violeta se tresla od smeha dok je stavljala kafu. "Ne brini, neće. Sedi, stavila sam kaficu, da je popiješ sa nama."

Krenula je da sedne, a onda poskočila, kad je videla Vučkovu njušku ispod stola. "Još vučeš ovog vuka sa sobom?"

"Baka Lilo, rekla sam ti da je on samo pas, čak ti je i čika Gogi to potvrdio."

Žena je pogledala u Konstantina. "Taj je seoski veterinar, a o životinjama zna taman koliko i ja, da ih raspozna na slici. Mada, pošto kaže da je pas, verovatno ne zna ni toliko.", u poverenju je rekla.

Konstantin se nasmejao. "I ja mislim da je vuk, gospođo."

"Vidiš, došao je ko zna odakle ovde u dvorište. Verovatno iz neke šume. Odmah sam joj rekla da je to mladunče vuka, ali ju je ludi Gogi ubedio da je pas."

Tina i Violeta su vrištale od smeha. "Gospođo, mogu da kažem da se slažem sa Vama."

"I, mogu li da znam kakve ti namere imaš sa njom? Na mene gledaj kao na izaslanika njene bake."

Pogledao je u Violetu, pa se osmehnuo starici. "Definitivno ozbiljne, gospođo. Pomirio sam se čak i sa tim da ću ceo život morati da pijem lekove protiv alergije na ovo stvorenje.", progunđao je.

Žena se nasmejala. "To mi je drago da čujem. Ona je imala izuzetno težak život, iako smo se svi mi ovde trudili da joj olakšamo, nismo mogli da joj zamenimo roditelje."

Violeta je spustila kafe na sto, a onda s' leđa zagrlila baka Lilu, pa je poljubila u obraz. "Niste mogli da ih zamenite, ali ste mi od detinjstva napravili bajku, uprkos svemu."

Starica je spustila ruku na njenu, pa je stegla. "Ti si i dalje mezimče ovog zaseoka, da znaš."

"Znam.", tiho je rekla.

Baka Lila je još malo posedela sa njima, a onda otišla, uz napomenu da sutradan želi da ih vidi na ručku. Njih troje su do dugo u noć igrali "Monopol", a onda ih je Violeta povela ka sobama. "Tina, ovo je moja soba, spavaćeš tu. Slobodno ostavi upaljeno svetlo ako se plašiš.", promrmljala je kad joj je namestila čistu posteljinu.

Tina se nasmejala, poljubila nju, pa Konstantina u obraz. "Vučko spava sa mnom, nemam čega da se plašim. Laku noć."

Violeta je uhvatila Konstantina za ruku, pa ga povela dalje. "A ovo je naša.", promrmljala je.

Nasmejao se, pogurao je ka krevetu, a onda legao preko nje i zahtevno je poljubio. "Najzad sami.", prošaputao je, pa ponovo spustio usne na njene.

Poželeli su joj "laku noć", a onda otiš