To veče je iscrpljeno legla na kauč i pogledala u Konstantina. "Pa, svaki dan sa tobom je sve samo ne običan.", rekla je cerekajući se. 

Nasmejao se, bacio se na kauč kraj nje, pa je slatko poljubio i povukao je u zagrljaj. "Ja bih samo jedan sasvim običan, dosadan dan sa tobom u krevetu. Zar tražim mnogo?"

Popela se na njega, obuhvatila mu lice rukama, pa ga željno poljubila. "S' obzirom da imamo dve tinejdžerke u spavaćoj sobi, ne vreujem da je trenutno to izvodljivo, ali možemo da se snađemo trenutno, bar dok ne nađemo kuću u kojoj ćemo imati svoju sobu."

Na trenutak se zamislio, a onda je jače stegao uz sebe, pa ustao sa njom u naručju i poneo je ka vratima. Tiho ih je otvorio, još tiše ih zatvorio. "Onda ćemo da ih stvorimo, bar na par sati.", promrmljao je kad ju je uneo u Snežaninu kuću. 

"Ne misliš valjda ovde?", zapanjeno je upitala. 

Klimnuo je glavom, pa je poneo stepenicama ka gore. "Mislim. Pola kuće je moje, gledaj na to tako.", rekao je i nacerio se. Doneo ju je do jednih vrata, otvorio ih nogom, pa je uneo unutra i bacio je na krevet. Zatim je svukao sve sa nje i prešao vrelim pogledom po njenom telu. Bila je savršena, baš onakva kakva jeste, za njega. Skinuo se, legao kraj nje, a onda je uhvatio oko struka, privukao je sebi, pa je strastveno poljubio. Ovila mu je ruke oko vrata, privila telo uz njegovo i glasno zaječala u njegova usta. Podigla je nogu na njegov struk, pa pokušala sama da se navuče na njega. Osmehnuo joj se u usta, malo pridigao kukove i nabio se jako u nju. Polako se pomerao, dodirivao je i uzvraćao joj vrele poljupce. Uskoro su zajedno doživeli vrhunac, jako se držeći jedno drugog. "Volim te."

Poljubila ga je u grudi. "I ja tebe volim, Konstantine. Mm, zaista misliš da je u redu ovo?"

Nasmejao se, pa je slatko poljubio. "Zabole me da li je u redu, želeo sam da te najzad držim golu uz sebe, veštice moja."

Umiljato je protrljala nos o njegov i slatko ga poljubila. "Kad ćeš prestati da me zoveš vešticom?"

"Zato što si me začarala od prvog trenutka kad si ušla u moju kuću, Violeta. Da je bilo koja druga bila u pitanju, letela bi napolje u roku od pola sata, a verovatno i manje.", promrmljao je.

Oboje su se trgli kad su čuli kako se ulazna vrata otvaraju. Pokazao joj je da ćuti, a onda tiho ustao i počeo da se oblači. Ustala je za njim, pa i sama počela da se oblači. "Rekla sam ti da ovo nije u redu.", gunđavo je prošaputala kraj njega.

Prevrnuo je očima. "Jebe mi se, ja sam dobio ono što sam želeo. Budi tiha.", promumlao je, uzeo ju je za ruku, pa je povukao ka vratima. Tiho ih je otškrinuo i provirio van. 

"Čudno, Anči nije ovde.", začuli su Snežanin glas.

Konstantin je jače stegao Violetinu ruku, pa je još više privio uz sebe. Imao je osećaj da mora da je zaštiti, da od ovo dvoje može da očekuje bilo šta. Uzvratila mu je stisak, pa se privila uz njegovu nadlakticu. Nije bila od onih kojima je bila potrebna zaštita, ali je uživala u osećaju koji je imala kad bi bila privijena uz njega. Nije se samo osećala voljeno i željeno, osećala se i sigurno. "Ni Katarina nije tu, jebote. Da se nije nešto desilo?"

Snežana je pogledala u njega. "Jedino što može da se desi je da se Katarina porodila, Negovane. Sigurna sam da Tina zna nešto o ovome. Idem tamo da..."

"Nema potrebe da ideš bilo gde, Snežana, Katarina je jutros postala majka.", Konstantin se pojavio iz gostinjske sobe sa Violetom.

Oboje su se iznenađeno okrenuli. "Šta vas dvoje tražite ovde?", Snežana je zasiktala.

Konstantin se nacerio. "Trebalo nam je malo intime, a pošto je polovina svega ovoga moje, rešio sam da iskoristim."

"Rekao si da se Katarina porodila, gde je?"

Konstantin ga je bledo pogledao. "Tamo gde je i vodila trudnoću.", mirno je rekao, ali ga je Negovan uhvatio za ruku. Pogledao je u njegovu ruku na svojoj, a onda izvio obrvu. 

"Pitao sam nešto.", zarežao je. 

Konstantin je otresao njegovu ruku sa svoje, pa ga besno pogledao. "To će ti biti poslednji put da si stavio svoju prljavu ruku na mene, nadam se da ti je to jasno. Rekao sam ti gde je, ali nemoj ići, bili smo prisutni kad je rekla doktoru da ti ne dopusti da uđeš unutra, jer ne želi da te vidi, kao i kad je zvala oca i molila ga za oproštaj, on će doći po svoju ćerku i unuka u bolnicu.", mirno je rekao i krenuo da ode, kad ga je Negovan ponovo uhvatio za ruku. To ga je još više razbesnelo, okrenuo se i udario ga pesnicom u glavu. Izgubio je kontrolu nad svojim postupcima, pa počeo da ga šutira i kad je ovaj pao na pod.

Violeta je uzdahnula, pa uhvatila Konstantina za ruku i počela da ga odvlači od njega. Ako bi nju neko pitao, zaslužio je i mnogo veće batine od ovih, ali nije želela da njen voljeni prlja ruke sa budalom. "Dobro je, dosta je, Konstantine!", dreknula je, kad ga je ponovo šutnuo u stomak.

Pogledao ju je, pa klimnuo glavom. "U redu.", promrmljao je, prezrivo pogledao u njih dvoje, pa poveo Violetu van sa sobom. Zastao je na stepenicama, pa pogledao u Snežanu. "Nemoj da tražiš Anči, kod mene je i ne želi da te vidi zbog svih laži koje si izrekla. Mislila si da im neću reći, ako pobegneš?", posprdno je upitao, kad je pobledela. "Doviđenja.", rekao je uz široki kez, pa poveo dalje Violetu.

Ušli su u njihovu kućicu. "Ti definitivno nisi normalan.", Violeta je rekla smejući se, dok im je kuvala kafu.

Nasmejao se, prišao joj s' leđa, a onda je nežno poljubio u vrat. "Mhm, ali ti me i dalje voliš."

Zasmejala se, spustila ruke na njegove, pa ga pogledala preko ramena. "Najviše na svetu."

Izvio je obrvu. "Više od Vučka? Da li to znači da bi i zbog mene spavala na ulici?", zadirkujuće je upitao. 

Nasmejano ga je poljubila. "Isto koliko i Vučka, vas dvojica delite prvo mesto. Mhm, na ulici, pod mostom, ma gde god, ali da se svako jutro probudim kraj tebe."

Srce mu je tuklo kao ludo u grudima. Nikada mu niko ništa slično nije rekao, a za ovu malu vešticu je znao da misli baš onako kako je rekla. Njoj je bio bitan on, a ne ono što je posedovao, ili ono ko je on bio za druge. Ona je zavolela njega, ovakvog kakav jeste. "I ja bih sa tobom, veštice. I Vučkom, moram da priznam da sam zavoleo tog ludog vuka.", nevoljno je priznao.

Nasmejala se, zakuvala kafu, pa se odvojila od njega i ponela je ka stolu. Sačekala je da sedne, a onda ga opkoračila, sela na njega i prešla rukom kroz njegovu kosu. "Znam da jesi, nisi morao da priznaješ.", nežno je rekla.

Snežana je stajala na vratima sobe i gledala kako Negovan unezvereno nešto traži po sobi. "Šta tražiš to?", zbunjeno je upitala, ali nije dobila odgovor. Sve joj je bilo jasno kad je dvadesetak minuta kasnije izvadio pištolj iz jedne od ladica. "Šta će ti to?", promucala je.

"Osvetiću mu se što je doveo moje dete u opasnost, kao i to što ga je odvojio od mene.", zaskitao je i poleteo ka vratima.

Snežana je stala na vrata, pokušavajući da ga spreči da izađe iz sobe. Nije je zanimao Konstantin, želela je da je mrtav, da ga najzad ukloni sa svog puta, ali nije želela da njen ljubavnik završi u zatvoru, niti da njene ćerke pomisle da ga je ona nagovorila na ovo. "Sačekaj, Negovane, dozovi se sebi, pobogu!"

"Skloni se!", dreknuo je.

Odmahnula je glavom. "Prvo me saslušaj, ako ga ubiješ, uhapsiće te i odvesti u zatvor, a onda ćeš sigurno izgubiti sina.", zacvilela je, pokušavajući da ga urazumi.

Odgurnuo je sa vrata i uputio se ka stepeništu. u ovom trenutku ga nije više zanimalo da li će ikada više videti svoje dete, jedino što ga je zanimalo bilo je da se osveti onom arogantnom i bahatom kretenu. Na njega nikad niko nije digao ruku, a da mu se kasnije nije osvetio, pa neće ni on. Snežana je potrčala za njim, a onda zastala na samim ulaznim vratima. Uostalom, zašto bi se ona mešala u ovo? Pokušala je da ga spreči, ali ako on želi da ga ubije, zašto bi trčala za njim, kad joj i samoj ide u prilog da bude mrtav. Zatvorila je vrata za njim, a onda otišla u dnevni boravak, sipala piće sebi, pa sela u fotelju, napeto očekujući da začuje pucanj s' polja. 

Konstantin je izvio obrvu kad je otvorio vrata i ugledao Negovana. "Šta želiš?", mirno je upitao, a već u sledećoj sekundi je ugledao pištolj uperen u njega. Prevrnuo je očima. Mogao je da se kladi da ovakve mlakonje nemaju srca da povuku taj obarač. 

"Šta se dešava ovde?", Violeta je upitala, a onda pobledela kad je videla da Negovan drži uperen pištolj u Konstantina. 

"Idi unutra, veštice.", promrmljao je. 

Tvrdoglavo je odmahnula glavom, pa stala kraj njega. "Ne pada mi na pamet.", mirno je rekla, mada je bila sve, samo ne mirna. U dubini svog bića je osećala da je Negovan čovek kojeg se zaista treba plašiti, na kraju krajeva, znao je da je njena baka teško bolesna od srca, pa je namerno otišao kod nje kući i doveo je do smrti. Sada joj se ledila krv u žilama, jer je na nišanu držao čoveka kojeg je volela najviše na svetu, čoveka koji ju je jedini iskreno voleo. 

"Oduzeo si mi priliku da vidim svoje dete, jedino što mi je bilo važno u životu.", zasiktao je i mahnuo pištoljem ka njemu.

Konstantin ga je bledo pogledao. "Ja sam ti je oduzeo? Ne, ti si sam sebi oduzeo tu priliku, jer nisi poštovao ženu koja je, uprkos bolesti, odlučila da rodi tvoje dete. Ostavio si je samu i uplašenu. Ne, ja sam joj samo rekao istinu, ostalo sio sve ti uradio.", Konstantin je progunđao. Pokušavao je da zadrži smirenost, ali jedino o čemu je mogao da misli je to da je Violeta stajala kraj njega i da je ovaj kreten mogao da povredi nju. 

Negovan je primetio da on non stop baca poglede ka njoj i u tom trenutku mu je postalo sve kristalno jasno. Ne treba da ubije njega, već nju. Ona je njegova slaba tačka, preko nje će ga najviše povrediti. Krenuo je da okreće pištolj prema njoj, ali ga je Konstantin u tom trenutku uhvatio za ruku, oborio ga na pod i počeo da se rve sa njim, pokušavajući da mu otme pištolj. U jednom trenutku je pištolj opalio i Violeta je vrisnula. Nije još uvek videla ko je povređen, ali nešto u njoj joj je govorilo da je to Konstantin. Pritrčala je, a onda videla da je Konstantin ustao i krenuo ka njoj, a zatim se srušio na zemlju. Kriknula je, prišla mu, pa mu obuhvatila glavu rukama. "Slušaj me, moraš mi pomoći da te odvedem do automobila i odvezem te u bolnicu, važi?"

Progutao je, nije imao pojma da li ima uopšte snage za tako nešto, ali je nekako klimnuo glavom. "U redu."

Nadljudskim naporima ga je povukla i pomogla mu da uđe u automobil, a onda dala gas i ludačkom brzinom vozila ka bolnici, bacajući zabrinute poglede ka njemu. Videla je, još dok ga je dizala, da je ulazna rana u predelu abdomena i mogla je samo da se moli Bogu i nada da nije pogodio ni jedan vitalni organ. "Kako se osećaš?", zabrinuto je upitala.

"Bilo je i bolje, veštice.", hrapavo je rekao.

Klimnula je. "Bićeš dobro, za dva minuta stižemo u bolnicu.", nežno je rekla, a onda još jače stisnula papučicu gasa. Parkirala je auto ispred samog ulaza u hitnu pomoć, pa ga pogledala. "Samo da zamolim za pomoć i tu sam.", nežno je rekla, klimnuo je glavom i izletela je van. Već na samom ulazu ju je dočekao visoki mladić. "Treba mi pomoć, imam ranjenika unutra, pomozite mi, molim vas."

Momak je klimnuo glavom, potrčao unutra kako bi doveo kolege, a ona se trkom vratila do automobila, otvorila vrata, pa čučnula kraj njega. "Sad će doći. Bićeš dobro obećavam."

Osmehnuo joj se. "Volim te, veštice."

Pokušala je da mu se osmehne, ali nije mogla, pa mu je samo spustila nežan poljubac na usne. "Volim te.", prošaputala je. 

U tom trenutku je došla ekipa iz hitne, Violeta se sklonila sačekala da ga stave na pokretni krevet, pa krenula za njima. "Metak je ušao u predelu abdomena, nisam videla da li ima izlaznu ranu.", mrmljala je za njima. 

Mušakarac se okrenuo i pogledao je. "Koleginica?"

Odmahnula je. "Patolog."

Klimnuo je. "Ja sam doktor Jelačić. Ne brinite, u sigurnim je rukama. Ostanite ovde i sačekajte. I sami ste svesni da on mora u salu."

"Mogu li i ja sa vama? Znam da nije praksa, ali....", počela je, pa ućutala. Shvatila je da je preterala. "Sačekaću.", promumlala je. Klimnuo je glavom i otišao, a ona je ostala da sedi i zuri u jednu tačku, sama sa svojim mislima. Sama sa svojim sećanjima. Od prvog njihovog zajedničkog trenutka, pa sve do ovog poslednjeg joj je prolazilo kroz glavu. Suze su same potekle. Zar je osuđena da čitav život gubi one koje voli? Do sad je negde i nalazila snage da preživi, ali je znala da ovog puta neće moći.