Ketrin

U povratku do Sijetla svi su bili ushiceni, smejali su se. Boze zaboravila sam kako izgleda njihov iskreni smeh, njihova sreca. Po izlazku iz bolnice, jedino sto sam trazila od njih bilo je da mi nadju smestaj daleko od Sijetla i da me ostave samu. Prvo su ispunili, ali drugo nisu nikada. Zahvalna sam im, samo ja znam koliko, ali isto tako osecam grizu savest. Ma koliko oni meni pricali da je to njihov izbor, da su oni tako zeleli osecam grizu savest. Jer da ja nisam bila u takvom stanju ne bi bili tu gde jesmo. Da nije bilo njega. Mislim da sam se samo dva puta nasmejala od srca za ove dve godine. I to kada mi je Megi rekla da ce ona i Erik postati roditelji i kada se Met rodio. On je moj mali andjeo. On je lek nasim dusama. Kako smo bivali sve blizi bivalo mi je sve vise muka. Srce se stezalo, osecala sam pritisak u grudima. Zasto se ovi osecaju vracaju.

"Ketrin pomoci cemo ti sa stvarima i
Tara ostaje sa tobom."

Obavestavaju me Megi i Erik.

"Za stvari ce se pobrinuti domar, umorni ste kao i ja, i zelela bih da ostanem sama."

"Ali Ketrin..."

"Uredu je. Hvala Vam na svemu, ucinili ste i previse za mene. Dobro sam stvarno. Odmoricu se. Potrebno mi je ovo. Taro sutra se vidimo na dorucku."

"Dorucak pa novi posao. Jesi li sigurna da zelis ostati sam?"

Klimnula sam glavom ulazeci u zgradu. Dok sam stajala u liftu cekajuci da se otvore vrata u meni su se smenjivala osecanja previse brzo. Ispred ociju su mi se pojavljivali mali kratki flesbekovi svega sto smo doziveli. Bol, tuga, ljubomora, razocarenje, ljubav, bes...ispred ociju mi je bio samo on. Vrata lifta su se otvorila. Sve je bilo isto, sve je bilo na svom mestu. Isto kao onog dana kada sam odavde otisla. Uputila sam se u spavacoj sobi. Prosla sam pored kreveta pokusavajuci da ne gledam u krevet i ono sto je na njemu. Gledala sam kroz prozor. Grad je svetleo pod mojim nogama, automobili, svetla iz stanova, ulicna svetla, sve je svetlelo sem njegovog stana. Nekad sam volela ovaj pogled. Pritisnula sam predeo izmedju grudi, cvrsto stezuci.
Uredu je Ketrin disi, disi. Mozes ti to. Hrabrila sam samu sebe. Okrenula sam se polako, plasljivo. Gledala sam u prelepu zlatnu haljinu koju sam nosila tog dana. Tog prokletog dana. Zlatni dan se pretvorio u crni. Uzela sam haljinu i otisla do kuhinje, izvadila makaze i isekla je u hiljadu delova, sa svakim isecenim delom sam bila sve bolje.
Uh, ovo je bilo dobro. Trebala sam ovo pre da ucinim. Boze kako je ovo oslobadjajuci osecaj. Ostatke haljine s iznela na terasu i upalila ih. Stojim i gledam kako gori, gori kao sto sam ja izgorela. Noc sam provela na terasi, gledajuci u mesec i nebo. Nisam imala snage noc da provedem u krevetu. Iz sna me je trgao Tarin glas i lupanje.

"Sta radis to?"

Upitala sam zbunjeno dok sam gledala Taru koja vuce fotelju.

"Menjam ti enterijer. Mogla bi da mi pomognes malo dok ne dodju momci."

Hvatam fotelju i vucem je na pravobitnom mestu.

"Kakvi momci? Ostavi to. Ne zelim ista da menjam. Jedino sto moze biti promenjeno ovde je sijalica."

"A, krevet? Mislis da ne znam zasto si spavala na terasi?"

Prekrstila je ruke na grudi i znam da je spremna za raspravu.

"Taro bila sam na vazduhu i zadremala. Uredu je, ako mi ista bude smetalo i nocas menjacemo. Obecavam."

"Uredu, onda izvoli spremi nam kafu dok ja idem da operem ruke."

Dovikivala je vec kretjuci se ka toletu. Dok sam ja ukljucivala aparat za kafu i vadila soljice, vrata lifta su se otvorila. Jedina osoba koja ovako moze da udje je on, on i Megi. Ali ona se uvek najavi. Iz ruku mi je ispala soljica.

"Ketrin jesi li dobro?"

Pritrcali su mi Erik i Tomi. Klimnula sam glavom i zatvorila oci. Tomijev miris me je tako podsecao na njegov.

"Dobro sam, samo...iskliznula mi je iz ruku."

"Sta se desilo?" Upitala je Tara zabrinuto gledajuci u njih pa u mene. Ispratila je moj izgubljeni pogled koji je vodio do vrata lifta.

"Usli smo i zaculi da se nesto razbilo, Ketrin je samo ispala solja. Sve je uredu."

Odgovorio je Erik dok je preuzimao aparat i spremanje kafe. Posle par sekundi sam progovorila.

"Kako ste usli? Mislim kako ste prosli pored recepcije? Niko me nije obavestio da dolazite."

Tomi mi je odgovorio odmah.

"Erik ima karticu jos uvek."

"Znas da ne mogu da ti je vratim? Znas zbog hitnih situacija."

"Ovo sada nije bila hitna situacija. Znas mogao je ovde biti neki muskarac, imaj to na umu."

Na ovu izjavu Erik i Tara su se glasno nasmejali, dok je Tomi ostao ozbiljan. Nakon sto su popili kafu Tara ih je ispratila, dok sam ja birala odevnu kombinaciju za svoj prvi dan na poslu. Tara radi u izdavackoj kuci koja je izdala moju knjigu. Vlasnik joj je odavno ponudio da radim kao urednik, ali ja sam odbila. Potom je usledio poziv za njegovog zamenika. Nisam razumela zasto je toliko uporan i zasto je pristao na sve stavke mog ugovora bez prigovora. Tara mi je objasnjavala da je to zbog velikog tiraza, zbog popularnosti knjige, obrazovanja.
Dok oblacim crnu usku suknju sa dubokim strukom i zakopcavam belu kosulju Tara ne prestaje da prica. Ushicena je vise od mene. Ja ne osecam nista. Nista sem nemira.

"Kazem ti covek ima njuh za biznis. Slagacete se odlicno. Moci ces i da ga savetujes cak i oko pravnih pitanja."

"Uredu je Taro, pristala sam, idemo."

Kosu sam skupila u nisku pundju, diskretno sam se nasminkala i bila sam spremna.
Firma je bila prelepa, velike police pune knjiga, novina, slika. Ovo mesto je bilo raj. Svi su bili nasmejani. Videlo se da u firmi vlada harmonija. Tara me je uvela u moju kancelariju kojom je preovladavala bela boja, belinu je razbijala crno bela slika devojke kojoj se lice nije videlo od sesira, samo crvene usne.

"Ha, sta kazes? Vlasnik danas nije tu, ali rekao mi je da ti pozelim dobrodoslicu i u njegovo ime i da se raduje sto si nam se pridruzila."

"Hvala Taro."

Rekla sam odsutno dok sam proucavala sliku.

"Hej."

Mahala je rukom ispred mojih ociju, ne bi li mi skrenula paznju.

"Veceras stize vlasnik i zaboravila sam da ti kazem veceras je organizovana zabava povodom proslave prodaje jedne od njegovih firmi. Hajde sada da te upoznam sa svima."

Dok sam se ja upoznala sa svima i poslom vece je vec palo. Usla sam u kupatilo i popravila sminku, stavljajuci crveni karmin. Tara me je cekala i povela ka sali za proslave. Svi su vec bili za svojim stolovima, atmosfera je vise podsecala na atmosferu u kaficu. Svi su bili lezerno raspolozeni. Kao da ne rade ovde. Stajala sam sa Tarom i jos dveju koleginica pribliznih godina. Muzika je bila galasna toliko da nisam uspela da dozovem konobara.

"Zasto je tako glasna muzika? Zar ovo nije povodom posla?"

Upitala sam zbunjeno Taru.

"Ovo je proslava. Vlasnik casti svoje radnike zurkom povodom prodaje, a kasnije ce predstaviti inostranog partnera."

Klimnula sam glavom, dok sam rukom mahala konobaru koji se kretao prema nama kroz guzvu. U tom trenu za mene je sve stalo. Muziku vise nisam cula, masu ljudi nisam videla, tlo pod nogama nisam osecala. Osecala sam samo bol u grudima, mucninu u stomaku, srce je lupalo ludacki, stomak se uvijao, usta su se susila, dah vise nisam imala. Ispred mene je stajao covek koga sam zadnji put videla pre dve godine, covek koga sam volela vise od svega, covek za kog sam disala, a koji mi je i sada posle svega dah oduzimao. Kolena su klecala dok su mi se ruke preznojavale. Stoji nasuprot mene dva stola i gleda me, gleda me kao nekad. Lepsi nego pre. Ispod bele kosunje su mu se ocrtavali napeti misici. Ta bela kosulja mu je tako lepo stajala na preplanuli ten. Ne skrece pogled sa mene, taj pogled. Njegov pogled. Gleda me direkno u oci, od njegovog pogleda mi je koza gorela. Skidao me je pogledom, ma mogu se zakleti kako sam mogla da osetim njegove ruke na mojim butinama samo dok me je gledao. Uzimam od konobara prvo pice koje dohvatim i eksiram, okrecem se i odlazim. Trcim koliko me noge nose. Radim ono sto sam trebala da uradim one noci kada sam ga prvi put ugledala. Pritiskam dugme vise puta kao da ce to ubrzati dolazak lifta. Stojim i ne pomeram se, zmurim, cekam zvuk lifta ne bi li pobegla. Osecam ga. Srce ga prepozna onda i kad oko posumnja. Osecam njegov miris, njegov dah, iza mene je. Hvata me za nadlakticu i okrece me. Otvaram oci i gubim se u tami njegovih ociju.

"Gde god da pobegnes ja cu te tamo cekati."

Taj glas, glas koji sam toliko volela, toliko me boli da u meni budi buru emocija, ali od svih emocija bes je najjaci. Istrgnem ruku i udaljim se korak od njega udarivsi ledjima o zid.

"Pusti me! Skloni se! Sta zelis vise od mene?! "

Zaurlam besno na njega.

"Posle toliko vremena video sam te opet. Ne mozes da se ponasas kao da se nista nije desilo medju nama."

Svakom recenicom izaziva sve veci bes, svakom recenicom mi slama vec slomljeno srce, kidajuci od duse deo po deo.

"Sta jebeno hoces vise od mene?"

Vicem, vicem toliko glasno da me grlo boli, ali sta je taj bol u odnosu na bol u srcu, dusi.

"Ne vici Ketrin. Ne vici molim te."

Govori mi previse tiho, previse smireno. Dok se u meni sve lomi, sva bolna tisina, sve neprespavane noci, sva pitanja na koja nisam dobijala odgovore.

"Sta je bilo? Da li sam ti povredila ponos? Jedna rec Aleksej, jedna rec! Da li su ti prislonili pistolj na glavu? Da li su ti pretili? Kako si mogao da me veris i ostavis bez reci i odes?!"

"To vise nije bitno."
Govori dok steze vilicu.

"Ti! Koliki si nitkov! Koliko si sebican!"

"Dosta Ketrin."

Polazi rukom prema mom licu ne bi li me dotakao. Dok ja podizem automatski ruku u znak da stane, da prestane. Jer njegov dodir ne bih mogla da podnesem.

"Ni slucajno me ne dodiruj. Ni slucajno. Zasto si mi ovo uradio? Da li je sve bila laz? Zar se ni malo nisi zabrinuo kad si me ostavio? Reci mi? Reci nesto!"

Dok besno govorim pogled mi pada na njegove sake koje steze u pesnice toliko jako da mu prsti bele od stiska.

"Nemam sta da ti kazem. Neka to ostane u proslosti."

Nasmejem se cinicno.

"Cudno je traziti objasnjenje od tebe. Naravno da ga nema. Ti nikad ne objasnjavas! Ne polazes nikome racune! Ti si veliki Aleksej!"

"Da li ce se ista promeniti ako ti objasnim? Hoces li zaboraviti sve? Hoces li mi oprostiti? Sta ce biti? Sta ce se promeniti?"

"Nista se nece promeniti! Mozda ce mi biti lakse. Mozda zelim da razumem. Reci mi."

"Ketrin bolje je da ne znas. To sto sam otisao i pustio te, ne znaci da sam to i zeleo."

"Ti si najveca kukavica koju sam upoznala u zivotu. Nemas u sebi gram ljudskosti. Ti si zivotinja, monstrum. Sram te bilo."

Lift se otvara, ulazim besno gledajuci ga u oci dok u sebi govorim. Slucajno, da slucajno nisi zaplakala.

"Mala."
Izusti dok se vrata lifta zatvaraju.

"Nisam vise tvoja mala."

Cak i ako vise ne verujemo u bajke. U najnesrecnijem i bezizlaznom trenutku naseg zivota...jedna recenica, jedna pomisao, jedan dodir, moze biti lek za nasu nesrecu.