Aleksej

Ulazim u dnevnu sobu i zatičem je kako spava dok film još uvek traje. Taj prizor mi izmami osmeh. Prilazim joj polako uzimajući je u naručije noseći je u krevet. Tako duboko i čvrsto spava da nije osetila ništa. Nakon što sam je pokrio i smestio se kraj nje zagrlivši je, samo je tiho nešto promrmljala i nastavila da spava. Iz sna me trgne njen glas, drži se za stomak i čini mi se kao da jeca.

"Ketrin boli te nešto?"

Izustim dok pokušavam da je probudim.

"Šta ako se jednog dana pojavi neka nova devojka?"

Mrmlja kroz san, zatvorenih očiju. Sanja li ona ili. Prodrmam je ali ne otvara oči već samo pravi bolnu grimasu. Poljubim je u čelo te je zagrlim jače dok joj šapućem.

"Poljubiću joj ruku i reći ću joj koliko je srećna što si joj ti mama."

Nakon što izgovorim reči umiri se istog trene te me zagrli. Dok se u meni budi sve veća želja za očinstvom. Nikad nisam mislio da ću želeti decu, ali dete sa njom je moj najveći san sa tim mislima utonem u san.
Zraci sunca su se polako pojavljivali najajvljivajući zoru. Ustajem polako iz kreveta ne bi li je probudio. Obavljam svu jutarnju rutinu što brže mogu i izlazim pre nego što se ona probudi. U putu do restorana obavljam par poziva.
Moram ovo da izvedem dobro, maestralno dobro. Dok razmišljam o raznim idejama iz misli me trgnu ulazak Erika i Megi, za njima se odmah pojavljuju Tara, Majk i Isabel.

"Šta se dešava Aleksej? Zašto si nas hitno zvao ovako rano?"

Oglasi se Megi.

"Sedite, sve je uredu. Potrebna mi je Vaša pomoć."

Nakon što su se smestili pređem odmah na iznošenje plana

"Ovako želim da organizujem venčanje za dva dana. Venčanje iz njenih snova, ono o kakvom je oduvek maštala. Ali želim da ona ne sazna za to sve do trena dok ne dođe taj dan, taj tren. Želim da je iznenadim."

Svi me gledaju u šoku, dok Megi ima neki negodovajući izraz lica.

"Za dva dana? Nemoguće. Zašto joj ne bi rekao? Možda ona želi da učestvuje u tim stvarima, ipak smo mi žene..."

Prekinem je pre nego što završi rečenicu.

"Reč nemoguće za mene ne postoji, posebno kad je ona u pitanju. Megi ona ima strah. Plaši se trena pre nego što dođe do samog čina, plaši se da će se nešto opet desiti. Ne želim da ima pritisak ikakav. Želim da u tom danu uživa."

Nakon što iznesem sve detalje koje sam imao u glavi, svi se osmehnu uz reči da će mi pomoći.

"Devojke od Vas mi je potrebna pomoć da saznate od nje sve detalje koje bi želela."

"Neke detalje znamo Aleksej, nešto slično vašoj nesuđenoj veridbi."

Izusti Tara. Probadajući me u srce tim rečima.

"Ne, ne želim išta čak ni slično tom danu."

Klimnuvše glavom te počeše da zovu dekoratere i još puno ljudi za koje i ne znam da postoje i čemu služe. Dok ih posmatram osemhnem se.

"Ketrin je srećna žena ima izvanredne prijatelje."

Izustim te izazovem osmeh i na njihovom licu. Erik me potapša po ramenu te izusti.

"Sad ih imaš i ti, sve dok usrećuješ nju."

Potvrdno klimnem glavom te se usredsredim na Isabel.

"Isabel idemo nazad u stan uskoro će se probuditi. Društvo ostavljam Vas na tren, čim se Ketrin probudim tu sam."

Izustim dok me svi gledaju čudno.

"Ne razumem, ideš da bi došao kad se ona probudi?"

Upita me Majk začuđeno.

"Da. Obećao sam joj da će kad god otvori oči ugledati mene. I ne nameravam da prekršim obećanje."

Završim ustajući dok na njihovim licima ugledam osmehe i sreću. Ali najveći srećnik od svih sam jebeno ja.

Ketrin

Otvaram oči i prvo što ugledam je moj savršeni mračni muškarac, koji mi ovog jutra ne izgleda tako mračno. Više je razdragan. Gleda me sa osmehom, u tom trenu shvatam da su mi obe ruke na stomaku. Brzo ih sklanjam da ne bi primetio, te mu brzo utisnem poljubac dok ustajem iz kreveta. U trenu mi se zavrti u glavi, dok mi se na tren pred očima zamrači. Aleksej me brzim pokretom hvata i grli.

"Mala da li si dobro?"

Upita uplašenim glasom.

"Jesam, samo sam naglo ustala. Uredu sam. Idem da se istuširam potom možemo doručkovati."

Gleda me opreznim pogledom.

"Stvarno sam dobro Aleksej."

Izustim, uveravajući ga.

"Kad trebaš ići kod lekara?"

Upita ozbiljnim tonom. Osmehnem se te izustim.

"Sutra. I dobro sam Aleksej. Vidiš?"

Izustim te napravim okret što na njegovom licu izazva osmeh.

"Dobro balerino ne napreži se previše, čekam te u trpezariji."

Obavesti me te napusti sobu uz osmeh. Dok se ja uputim ka kupatilu. Danas moram nekako pobeći i krišom otići do ginekologa. Dok se tuširam i razmišljam o tome kroz misli mi proleti nešto poput flešbeka.

"Šta ako se jednog dana pojavi neka nova devojka?"

"Poljubiću joj ruku i reći ću joj koliko je srećna jer si joj ti mama."

Te reči? Da li sam sanjala ili je on to izgovorio. Kao da i sad mogu da čujem te reči i njegov glas. Ubrzam sa tuširanjem te se obučem i uputim ka trpezariji.

"Pripazi danas na nju Isabel, ukoliko primetiš i na tren da joj nije dobro odmah me obavesti."

Začujem Alekseja kako izdaje kao po običaju naređenja. Pojavim se u trpezariji izgovarajući.

"Rekla sam da sam dobro. A gde ti to ideš danas Aleksej?"

Osmehne se zadovoljno te uzvrati.

"Da li si ti to malo ljubomorna?"

Upita me dok prilazi ka meni, dok se ja polako odmičem, jer ne, neću mu priznati da jesam.

"Ja? Nikad!"

Uhvati me brzim pokretom te me zavrti.

"Aleksej spusti me!"

Povičem, jer izaziva mučninu u meni ovo. Spusti me polako i oprezno te se smesti za stolom.

"Hajde mala da doručkujemo, potom moram do firme imam sastanak. Moram da poradim na mnogo stvari kako bi sve nastavilo da funkcioniše."

Klimnem glavom setivši se firme te sednem ne bi li doručkovala. Nakon što smo doručkovali i nakon što je Aleksej otišao uzmem telefon i pozovem odmah Megi i Taru spojivši ih u jedan poziv.

"Devojke potrebne ste mi odmah."

Izustim čim se jave.

"Da li si dobro?"

Povikaše u glas.

"Jesam samo mi trebate."

"Tu smo za sat vremena."

Obaveste me te prekinuše. Šta je sa njima? Tako su čudne. Dok čekam devojke zakažem pregled za sat vremena te pozovem Isabel.

"Isabel hoćeš li nam skuvati kafu i hoćeš li je popiti sa mnom?"

Upitam je, ona se osmehnu te izusti.

"Biće mi zadovoljstvo gospođo Ketrin."

"Isabel molim te bez tog gospođo."

Izustim uz osmeh dok ona sa osmehom klimnu glavom te nam naspe kafu i smesti se kraj mene.

"Jedina si koja zna da sam trudna, zato mi je potrebna tvoja pomoć."

Izustim nervozno dok čekam njen odgovor.

"Naravno, šta mogu da učinim za tebe?"

Izgovori kroz osmeh. Te odahnem.

"Moraću kroz sat vremena do ginekologa, ako Aleksej dođe pokrivaćeš me?"

"Naravno. Ali Ketrin zašto mu ne kažeš? Zašto kriješ tako lepu vest od njega?"

Upita pogodivši me tim rečima pravo u srce.

"Zato što nisam sigurna da li je on spreman. Ne znam da li želi. Glava i misli su mi u haosu."

Izustim drhtavim glasom jer emocije u meni se smenjuju kao da sam na prokletom rolerkosteru. Ona se osmehnu te me uhvati za ruku.

"Ketrin nikad nisam videla da se neko tako voli kao Vi. Nikad nisam videla da neki muškarac toliko voli ženu. Veruj mi da bi bio presrećan."

Završi rečenicu kojom me dozva pameti. Uzmem telefon te odlučim da pozovem Rouz, ali bez uspeha. Ostavim joj poruku na sekretaricu da mi se javi te počnem sa presvlačenjem ne bi li krenula kod doktora. U trenu kad sam bila spremna u stan ulaze Tara i Megi vidno raspoložene dolaze do mene sa osmehom grleći me. Znaju li one? Ne. Kako bi znale.

"Ketrin dušo kuda?"

Upita me Tara osmehivajući se.

"Idete sa mnom, ispričaću Vam kad stignemo na to mesto."

Bez reči krenuše za mnom, dok im se srećni izraz lica menja u zabrinuti. Ubrzo stižemo ispred ordinacije izlazim brzo te sačekam da mi se pridruže. Gledaju u natpis ordinacije potom u mene.

"Ketrin šta radimo ovde? Da nisi?"

Upita me Megi dok joj se na licu nazire osmeh.

"Izgleda."

Izustim, u trenu Tara i Megi toliko glasno počinju da vrište i skaču grleći me da privlače pažnju svih oko nas. Brzo ih uvučem u ordinaciju jer ne želim da ovo dospe u štampu pre nego do oca deta.

"Ketrin ti si? Jaooo Bože, Aleksej će odlepiti od sreće."

Izusti Tara kroz osmeh i viku, dok je Megi udara laktom kao da joj daje do znanja da ćuti.

"Kako znaš da će biti srećan? Kako si tako sigurna?"

Upitam je iznenađena njenom sigurnošću. Nakašlja se te se zagleda u Megi.

"Gospođica Ketrin?"

Oglasi se medicinska sestra prozivajući me te nas prekinu. Uputim se ka njoj.

"Izvolite možete u ordinaciju."

Izusti pokazivajući mi ka vratima.

"Mogu li i one?"

Upitam oprezno. Dok me ona gleda čudnim pogledom. Te klimnu glavom potvrdno. Za mnom u odrinaciju uđu i Tara i Megi.
Nakon razgovora sa doktorkom pređem na sto ne bi li mi uradila ultrazvuk. Dok ležim i čekam ne bi li išta videla Tara i Megi su se nadvile nad doktorkom i gledaju u monitor dok se drže za ruke. Odjednom prostoriju ispuni zvuk srca koji mi oduzme dah.

"Da li je to?"

Doktorka se osmehnu okretajući monitor ka meni.

"Da, to su otkucaji srca Vaše bebe."

Suze se same slivaju niz moje lice dok gledam u malenu tačku nalik sočivu na ekranu. Naša beba. Srce naše bebe kuca. Osećaji u meni se smenjuju da mi se čini da ludim od emocija.

"Ovo je najlepši zvuk koji sam ikad čula. Možemo li ga snimiti?"

Upitam doktorku koja potvrdno klimnu glavom uz osmeh dok Tara i Megi vade telefone i snimaju ekraj i otkucaje srca. Nakon pregleda uputimo se ka stanu. Dok mi još uvek u glavi odzvanja zvuk otkucaja srca naše bebe Tara i Megi pojačavaju muziku ludujući u kolima.
Nakon što stignemo u stan, izvadim sliku ultrazvuka te sednem sa njima.

"Devojke želim da ga iznenadim, prebacite mi snimak. Trebaće mi i par stvarčica još, želim da mu priredim iznenađenje."

Dok mi prebacuju snimak Tara me upita.

"Kad planiraš da mu prirediš iznenađenje?"

"Što pre, mislim da ćemo uspeti da organizujemo sve za dva dana?"

Izustim, dok me one istog trena pogledaju zbunjeno, šokirano. Par trena me gledaju ćuteći potom pogledaše jedna u drugu.

"Devojke nešto nije uredu? Ili mislite da nećemo stići?"

"Šta nećete stići?"

Upita Aleksej pojavljivajući se na vratima.
Koliko je uspeo da čuje? Da li je upravo na ovaj način saznao? Dok u meni sve drhti gledam ga pokušavajući da doznam na osnovu njegovog izraza lica da li zna? Da li je čuo. Izraz lica mu je opušten, čini mi se srećan, ali i znatiželjan.

"Šta sam prekinuo?"

Upita me dok me ljubi u teme glave. A ja odahnem jer se nismo odale.

"Ništa, neke ženske teme. Pričale smo o šopingu."

Izustim pokušavajući da zvučim što opuštenije. Dok se Tara i Megi gledaju osmehivajući se.

"Devojke."

Pozdravi ih te nam se pridruži smeštajući se kraj mene.

"Mogli bi smo večeras da organizujemo večeru sa njima i Erikom i Majkom."

Iznesem predlog Alekseju.

"Večeras ne možemo Ketrin imamo nekih obaveza."

Izusti Tara dok ustaju istog trena kao po komandi. Da li su se unervozile da se ne odaju? Sigurno je to inače bi pristale. Dok ja razmišljam u sebi, pričajući sama sa sobom Aleksej ustaje ne bi li ih ispratio. Potom mi prilazeći s'leđa šaputajući mi.

"Večeras si samo moja. Obući haljinu koju je u sobi na krevetu."

Okrećem se ka njemu gledajući ga u oči koje opet imaju onaj mračni sjaj dok razmišljam u sebi kako je uspeo, kad je doneo haljinu. Isabel bi mi javila da je dolazio.

"Kako? Kad?"

Osmehne se uhvativši me za ruku stavljajući je na srce.

"Dok imam tebe mogu sve mala."

Na krevetu je položena zlatna haljina identična onoj koju sam nosila na dan naše veridbe. Ona koju sam uništila, isekla na milion delova. Stojim i nemo zurim u nju dok mi kroz glavu prolaze flešbekovi tog dana. Koža mi se ježi dok mi krv juri niz vene, srce ubrzano lupa dok gubim dah. U trenu ga osetim, osećam da je iza mene.

"U meni gori divlja vatra dok te gledam. Ti si vazduh koji želim da udišem. Ti si toplina koju želim da dodirnem. Tvoje usne me vraćaju u život. Obećavam ti voleću te do poslednjeg daha Ketrin."

Šapuće mi kraj uva svojim muževnim glasom. Od kog mi telo gori, svojom blizinom, svojim rečima otera flešbekove iz moje glave, davajući mi potpuno druga osećanja.

"Zašto baš ova?"

Upitam slabašnim glasom ne okretajući se.

"Zato što želim da te vidim u njoj. Zato što želim da ispravim sve. Učinićeš mi? Dozvolićeš mi da ispravim sve? Da te vidim u njoj? Želim da noćas proslavim sa tobom naš novi početak. Neće biti kao tada, ovog puta samo ti i ja. Ovog puta je zauvek."

Izgovara šaputajući mi uz uvo dok me svojim snažnim rukama miluje po ruci. I ne znam kako mu uspeva, ali ovom čoveku ne umem da kažem ne. Okrenem se ka njemu gledajući ga u oči.

"Voleti tebe je najveći rizik."

Izustim.

"Čak se i život zabrine."

Uzvrati mi kroz osmeh. Ljubeći me u čelo. I u tom trenu znam da mu pripadam, oduvek sam, zauvek.

"Živote neka brine, ja ću rizikovati. Kad te pogledam u oči ne vidim savršenstvo. Ali vidim ljubavnu priču o kojoj će ljudi godinama nakon nas pričati. Vidim nekog ko će se od sad boriti za mene, štititi me i voleti uprkos svemu i svima. Vidim kuću. Gde god da si, to je moj dom. Ti si moj dom Aleksej."

Izazvati sjaj u očima, osmeh na licu i radost u srcu voljene osobe, podvig je koji se ne može meriti ni sa jedinim drugim.