Ketrin

Toplina koja me obuzima polako me budi. Otvaram lenjo oči susretajući se sa najlepšim, najmračnijim očima koje sam ikad videla, sa njegovim očima. Sanjivo gledam u najleše oči dok mi u glavi odzvanjaju njegove reči. "Od sada kad god budeš otvorila oči ja ću biti tu." Osmehnem se zadovoljno tren pre nego što se njegove usne nađu na mojim.

"Dobro jutro mala. Spremna za početak beskraja?"

Upita me svojim muževnim promuklim glasom. Dok mi sklanja sa lica pramen kose. Kako može tako jednostavnim potezom da natera moje srce da ubrzano lupa.

"Početak beskraja?"

Upitam ga dok ga upijam pogledom, nemoćna da pogledam u išta drugo sem u njega. Pomerim se ne bi li se sćućurila na njegovim grudima. Što ga nasmeje.

"U tebi postoji i umiljata mačka."

Izusti kroz osmeh. Te podignem glavu ne bi li se susrela sa njegovim očima.

"U meni su dve."

Njegov osmeh ispuni sobu, dok se ja topim gledajući ga. Retko se smejao, ali ovako od srce čini mi se da ga nikad nisam videla da se tako smeje. Bio je još lepši dok se smejao ako je to bilo ikako moguće.

"Hajde onda da te nahranimo ipak ste dve."

Izgovara kroz osmeh dok ustaje i spušta ispred mene stalak na kome je serviran doručak sa kafom. Pratim svaki njegov pokret u neverici. Da mi je iko ikad rekao da će Aleksej spremiti doručak i doneti mi u krevet ne bih mu verovala. Mojoj sreći nema kraja. Muškarac, moj muškarac, veliki Aleksej je spremio doručak za mene i doneo mi ga je u krevet. Namestim se udobno ne bi li mogao da spusti stalak ispred mene. Sa lica mi ne silazi osmeh dok uzimam gutljaj kafe.

"Nikad nemoj prestati da se smeješ."

Izgovara potom ljubeći me u čelo. Dok gledam u njegove tamne oči na licu mu se nazire čudan izraz lica, kao da me skenira pogledom, kao da me proučava.

"Nešto nije uredu?"

Upitam tiho dok rukom ispipavam lice u nadi da ću ukloniti to u šta gleda.

"Sve je u najboljem redu. Samo nekako si mi drugačija."

Izgovara dok me gleda pravo u oči.

"Oči ti sijaju sjajem koji do sada nisam video. Nešto neverovatno lepo izbija iz tvojih očiju mala."

Izusti izazivajući mi osmeh na licu.

"Srećna sam Aleksej."

Izustim reči za koje sam mislila da nikad neću reči. Nakon što ih izustim te reči osetim se tako oslobođeno, tako spokojno, srećno. Trepnu par puta gledajući me zbunjeno, dok njegov zbunjeni izraz lica prelazi u srećni, zadovoljni.

"Srećna si? Srećna si sa mnom?"

Upita dok mi prilazi sa osmehom. I kunem se u ovom trenu izgleda kao dete koje je upravo dobilo omiljenu igračku.

"Ti me usrećuješ."

Potvrdim pre nego što ga poljubim strastveno i dugo. Prekida poljubac ne skidajući osmeh sa lica.

"Hajde jedi. Ako nastavimo mislim da nećeš doručkovati, niti ću ja uspeti da stignem na sastanak."

Izgovara dok oblači sako stavljajući parfem.

"Sastanak? Sa kim? Gde?"

U trenu me preplavi ljubomora koja obuzima svaki deo mene. Osmehne se zadovoljno pre nego što izusti.

"Saznaćeš uskoro. Hajde jedi, neću dugo."

Namigne mi zavodnički pre nego što napusti sobu dok ja istog trena gubim apetit. Ljubomora me obuzima sve više ne dozvoljavajući mi da razmišljam o ičemu sem o tom prokletom sastanku. I zašto se tako sredio? Pa dobro uvek je tako obučen. A onaj parfem? Protresem glavom pokušavajući da prekinem svađu sama sa sobom. Daj Ketrin dođi sebi. Govorim sama sebi ustajući uputivši se ka kupatilu. Topla kupka će mi pomoći, opustiće moje napeto telo. Nakon tople kupke izvučem iz njegovog graderobera jednu od njegovih košulja te je obučem. Začujem lomljavu koja dolazi čini mi se iz dnevne sobe ili kuhinje. Sigurno je došao. Izgovorim više za sebe dok sa osmehom krećem u susret mom muškarcu. Ali na moje iznenađenje zatičem lepu brinetu koja skuplja ostatke razbijene čaše. Telo mi obuze jeza, dok srce bije sve jače. Stojim nepomično i nemo gledajući u nju dok mi u ušima toliko pišti da postaje nepodnošljivo. Samo stojim i posmatram je kao zaleđena. Okreće se i naše oči se susreću. Čini mi se da mi se osmehuje. Ma da li ja ovo umišljam. Ona se meni smeje. Neka od njegovih droca je došla u njegov stan i smeje mi se u lice. I kako je dođavola mogla da uđe? Ona ima ključ. Znači ona mu je nešto više. Bes me obuzima dok brineta ustaje kretajući se ka meni sa osmehom. Pre nego što išta izusti uhvatim je za rep i svom snagom je povučem ka izlazu.

"Napolje kučko! Da te nikad više nisam videla ovde ili u njegovoj blizini. Inače ću te ubiti kunem ti se!"

Urlam na nju besno dok je izbacujem iz stana. Govori nešto ali ne čujem je, ne čujem ni reč koju izgovara. Nakon što je izbacim zalupim vrata vraćajući se u stan. Neće me iko više odvojiti od njega, naročito ne neka kučka. Šetam levo desno po stanu pokušavajući da se umirim, ali mi ne polazi za rukom. Ubiću ga, kunem se ubiću ga. Opsujem u trenu kad se vrata otvore otkrivajući Alekseja i brinetu. Korača ka meni i kunem se čini mi se da pokušava da prikrije osmeh dok ima ozbiljan izraz lica. Brineta stoji kraj ulaznih vrata nemo posmatrajući me. U meni kulja vatra, vulkan koji istog trena popusta kada je ugledam. Ma kako se usuđuje. Krenem ka njoj u nameri da ispunim obećanje. Ali Aleksej me hvata držeći me u mesto polako pojačavajući stisak jer se ja uporno otimam ne bi li se dočepala brinete.

"Pusti me! Odmah da si me pustio! Aleksej pusti me ubiću je! Ubiću je, a onda ću ubiti tebe!"

Vičem dok se otimam, ali njegove jake ruke pobeđuju. Podiže me noseći me ka ugaonoj garnituri dok ja mlataram nogama i rukama.

"Smiri se Ketrin. Smiri se jebote. Ona je domaćica ovde."

"Domaćica? Ooo pa to je jedan razlog više da..."

Zastanem sa borbom dok moj mozak obrađuje informacije.

"Domaćica? Misliš radi ovde?"

Izustim dok pogledom prelazim sa njega na nju.

"Da, radi ovde. Sedi. Smiri se objasniću ti. Jebote napravila si opsedno stanje."

Umirim sebe te sednem, brineta još uvek nepomično stoji kraj vrata gledajući me.

"Kad nisam bio tu, svake noći sam se opijao u jednom baru. Ona je tamo radila kao konobarica, slušala je dve godine, svake jebene noći samo priče o tebi dok sam se ja utapao u alkoholu. Dok mi jedne noći nije rekla da sam kukavica jer sam tu, a ne tamo gde si ti. Nakon što sam odlučio da se vratim ponudio sam joj da pođe sa mnom i radi za mene dok se ne snađe."

Upijam svaku reč koju izgovara dok pomno posmatram brinetu, ne bi li dokučila kakva je osoba.

"Radila je u tom baru skupljajući novac ne bi li došla u Sijetl i započela novi život. I ona je jedna od nas."

Izusti te pogled prebacim sa brinete na njega.

"Kako mislis jedna od nas?"

Upitam malo jačim tonom nego što sam želela. Jer bes me možda polako popušta ali ljubomora me obuzima svu. Uzima me za ruku gledajući me u oči te izusti.

"Mala i ona ima svoju bol kao što smo mi imali. Možda ne istu, ali i njena bol u srcu je jača od svih fizičkih bolova. Kao što si i sama napisala. Razumeš? Ako bude želela ispričaće ti jednom sve."

Klimnem glavom dok obrađujem sve informacije. Dok je gledam ispitivačkim pogledom uočim da je jedna od onih devojaka koje ne pokazuju svoju ranjivost, čini mi se da je jaka. Ali ja sam svedok da i ako se žena raspada iznutra i ako joj se svet ruši može to prekriti tako da samo ona zna kako joj je. Osetim grižu savest te polako ustanem kretajući se oprezno ka njoj. Kad joj priđem dovoljno blizu pružim joj ruku. Pogleda me u oči te se blago osmehnu prihvatajući moju ruku.

"Baš si onakva kakvom te je opisao gospodin Aleksej."

Izustim dok mi se osmehuje te pojača moju grižu savest još više, do te mere da mi se oči počnu puniti suzama. Šta se sa mnom dešava? Kakve su ovo nagle promene raspoloženja? Ludim li?

"Izvini za ovo moje ponašanje ali razumi me, samo..."

Prekinu me pre nego što završim rečenicu.

"Znam gospođice Ketrin i razumem Vas. Samo branite ono što je Vaše. Razumem Vas."

"Molim te bez tog gospođice, možeš me zvati samo imenom. Uredu?"

Klimnu glavom te me iznenada privuče u zagrljaj. Uzvratim joj zagrljaj i brana popusti, iz oka mi se ote suza. Kako sam mogla uraditi tako nešto ovoj devojci. I zašto ne mogu da prikrijem svoje emocije, pa tako mi je dobro išlo zadnje dve godine. Aleksej nam se približi te se nakašlje ne bi li privukao pažnju. Okrenem se spuštene glave te prođem kraj njega žureći ka kupatilu ne bi li se umila i sredila. Dok umivam lice hladnom vodom začujem vrata kako se otvaraju u trenu kad podignem pogled ugledam ga u odrazu ogledala kako stoji tik iza mene.

"Kako si? Jesi li uredu? Ovo što se desilo..."

Prekinem ga okretajući se ka njemu dok ga gledam u oči izgovarajući.

"Neću se izviniti tebi jer si ti kriv. Da si mi rekao do ovoga ne bi došlo. Samo me je pogodilo sve ovo."

Izustim drhtavim glasom, dok me on povlači u zagrljaj, te ja zagnjurim glavu u njegove grudi.

"Mislim da si postala malo više ljubomorna."

Izusti zadirkujući me. Odvojim se od njega odgurnuvši ga praveći se da sam ljuta.

"Ja nisam ljubomorna nikad. Ne pridaj sebi toliko na značaju."

Odmarširam natrag u sobu, dok me on prati u stopu smejući se.

"Dakle to što si devojku izbacila pre nego da si je saslušala nije zbog ljubomore?"

Upita podižući obrvu gledajući me pravo u oči. Prekrstim ruke na grudi dureći se.

"Dobro i da jesam šta?"

Povičem ljutito, u istom trenu me zgrabi i pribije uz zid gledajući me.

"Uzeo bih te ovog trena sad! Pokidao bih tu košulju sa tebe i pokazao bi ti čija si i čiji sam. Ali moramo da odemo na jedno mesto. Doneo sam nešto tvojih stvari. Obuci se idemo u jedan restoran moramo se naći sa nekim."

Gledajući me ti strastvenim pogledom osećam kako mi trnci gmižu telom. Dok izgovara samo te reči moje telo treperi, gori. Svaki deo mog tela ga želi istog časa.

"Šta je to bitnije od toga da mi pocepaš košulju?"

Upitam ga te se ugrizem za usnicu. Palcom pređe po mestu koje sam ugrizla dok me gleda u oči. Priđe mi bliže uvu šaputajući mi zavodnički.

"Večeras ću pocepati sve sa tebe."

Odalji se par centimetara te nastavi.

"Hajde obuci se, uskoro moramo da krenemo."

Nakon što sam se obukla i nanela malo šminke izađem tražeći Alekseja. Zatičem ga kako stoji nasuprot brinete govoreći joj.

"Isabela slobodna si, nećemo ručati kući, a večeru ćemo preskočiti. Tako da si slobodna do sutra."

Obraća joj se hladno dok ona samo potvrdno klimnu glavom. I u tom trenu shvatim da sam jednu njegovu stranu videla samo ja, samo sam ja upoznala onog nežnog Alekseja. Telo mi obuze osećaj sreće i zadovoljstva. Priđem mu obgrlivši ga s'leđa šaputajući mu uz uvo.

"Jedva čekam da pocepaš sve sa mene."

Okrene se naglo gledajući me u oči iz kojih izbija želja. Uhvati me za ruku te me žurno povede ka izlazu.

"Hej, polako ne mogu trčati u štiklama."

Povičem upozoravajući ga.

"Ako treba nosiću te samo da što pre ovo završimo i vratimo se našoj kući."

Nakon što izusti te reči presavije me preko ramena noseći me ka izlazu. Dok u mojoj glavi odzvanjaju njegove reči "našoj kući". Njegova kuća je sada naša kuća, njegov krevet je sada naš krevet. Postali smo mi. Iz misli me trgne zvuk otključavanja automobila. Dok me on polako spušta na tlo otvarajući mi vrata.

"Zar mi nećeš reći kuda idemo?"

Upitam ga znatiželjno, u tom trenu primetim da steže volan istom jačinom kao i njegovu čvrstu vilicu.

"Aleksej?"

"Iznenađenje mala, ubrzo stižemo."

Izgovara vozeći nas ka cilju. Ubrzo stižemo ispred njegovog restorana i ne mogu da dokučim zašto je onako reagovao obzirom da idemo u njegov restoran. Nakon što smo ušli uhvati me za ruku te me pogleda.

"Šta god da odlučiš ja sam uz tebe, nemoj to nikad da zaboraviš. Nikad neću odustati od nas, nikad neću pustiti tvoji ruku."

Gledam ga nemo i zbunjeno dok srce počinje ubrzano da lupa.

"Spremna?"

Upita me u trenu kad za stolom uočim Erika, Taru, Megi, i mog oca. Moj otac je tu. Mi koračamo ka njemu. Aleksej me vodi ka njemu. Zastanem ukopavši se u mestu, stežući jače Aleksejovu ruku dok se u meni odvija bura emocija. Podigne mi drugom rukom bradu ne bi li ga pogledala. Gledam u njegove tamne oči tražeći spas. Od čega ni sama ne znam u ovom trenu. Jer moje sklonište, moja sigurnost, moja večnost bio je njegov zagrljaj, njegova ruka, on. Od čega ni sama ne znam u ovom trenu.

"Tu sam. Možeš ti to."

Izusti te me povede ka stolu za kojim sede svi moji dragi ljudi i moj otac.

Nije važno kojim putem idemo, nego ko ide sa nama. Od puta je važniji saputnik.