Ketrin

"Više od života mala!"

Izgovara nežno polako ustajući iz kreveta dok ja pratim njegove pokrete. Nemo oblači svoje odelo dok moje srce opet ludački udara. Divlja od prelepog prizora, divlja od straha i ne znanja šta radi. Hoću li ikad prestati da se bojim, hoću li ikad prevazići prošlost. Gubim se u mislima. Da li ću zauvek ostati oštećena? Prekida haos u mojoj glavi prilazeći mi, pružajući mi ruku ne bi li ustala dok ga nemo gledam idalje neznajući šta se dešava.

"Hajde, obuci se. Želim da te odvedem negde."

Izusti tonom koji me istog trena smiruje, koji mi istog trena uliva sigurnost. Prihvatam njegovu ruku ustajući dok mi drugom rukom pruža crnu haljinu.

"Učini mi, obuci je."

Izusti pružajući mi je. Istog trena je uzimam i oblačim dok se ogledam u ogledalu. Haljina je uska i duga, pripija se uz moje telo kao da je šivena baš po mojoj meri. Duž celih leđa se prostire rajfešlus. Podigem pogled tražeći u odrazu ogledala njegove oči. Istog trena ih pronalazim, od njegovog pogleda telo mi zadrhti, dok ostajem bez daha. Prilazi mi ne skidajući pogled sa odraza ogledala. Gleda u moje oči u odraz ogledala dok svojim rukama zakopčava rajfešlus moje haljine. Radi to tako senzualno da istog trena poželim da mi strgne haljinu i uzme me opet. Od tog prizora iz grudi mi se ote uzdah dok on pogledom proučava nas odraz u ogledalu.

"Da se opet rodim opet bih se zaljubio u tebe. Ako smo sve ovo prebrodili više nam se ništa ne može dogoditi. Ništa nas više ne može rastaviti. Zatvori oči mala."

Izgovara reči od kojih ostajem bez daha. Oduzima mi dah, dok me u istom trenu oživljava. Zatvorim oči prepuštajući mu se. Nije mi bitno kuda me vodi, ništa mi nije bitno dok me njegova ruka drži. Vodi me polako dok me čvrsto drži uz sebe. Smešta me u automobil odvozeći nas.

"Kad otvoriš oči ja ću biti tu. Ali još uvek nemoj."

Izusti te ja samo potvrdno klimnem glavom još uvek žmureći. Osećam one davno zaboravljene leptiriće u stomaku, nestrpljenje, ushićenost, radost, sigurnost, ali od svega najviše ljubav. Dok žmurim iz oka mi se iskrada jedna suza. Opet se ote suza, opet je izmamio onu suzu radosnicu. I srećna sam, srećna što je uz mene jedini muškarac kojeg sam ikad volela, srećna sam jer ispunjava svoje obećanje. Usrećuje me, ne dozvoljavajući mi da zaplačem od tuge, dajući mi najveći poklon suze radosnice. Zaustavlja se polako pomažući mi ne bi li izašla. U trenu kad sam stala na tlu, istog trena sam izgubila tlo pod nogama jer sam se istog trena našla u njegovim rukama.

"Ne još.

Upozori me tren pre nego što sam otvorila oči. U tom trenu shvatam da me čovek kojeg volim poznaje bolje i od mene same. Čvršce ga obgrlim oko vrata naslonivši svoju glavu na njegove grudi dok me nosi. Nakon par trena osećam da smo u liftu koji se ubrzo zaustavlja. Polako me spušta čekajući par trena ne bi li se uverio da stojim čvrsto na svojim nogama, dok me svojim rukama grli oko struka.

"Sad možeš da otvoriš oči."

Istog trena otvaram oči. Nalazim se u njegovom stanu. U njegovom stanu koji je sam u svećama i laticama ruža. Ispred mene se prostire put posut ružama dok sa strane stoje male upaljene sveće. Koračam gazeći latice ruža prateći put, dok srce udara sve jače. Nakon što stignem do ogromnog buketa ruža on se pojavi ispred mene vadeći jednu ružu iz buketa pružajući mi je.

"Kad god otvoriš oči ja ću biti tu."

Uzimam ružu shvatajući da je jedina ona zlatna. Podignem pogled sudarajući se sa njegovim očima.

"U moru istih tako si prokleto jedina drugačija. I samo moja."

Obgrlim ga oko vrata sudarajući se sa njegovim usnama ljubeći ga tako strastno kao da mi od toga zavisi život. Nemam reči, nemam moć govora. Jedino što znam u ovom trenu je da sam više njegova nego svoja. Ljubi me dok mi miluje svojom šakom lice, polako odvajajući se od mene.

"Polako mala, imamo svo vreme ovog sveta. Moja si do kraja života. Zauvek."

Izusti dok me vodi ka stolu koji je postavljen za nas dvoje. Sve je dekorisano svećama i cvećem. Izvlači moju stolicu čekajući da se smestim te seda naspram mene. Jedina svetlost u stanu su sveće koje u ovom trenu gore isto kao ja, gore trepereći, topeći se polako ali sigurno baš kao i ja.

"Prijatno Ketrin. Nadam se da ti se izbor sviđa."

Izusti kroz osmeh, tek u tom trenu ugledam školjke u svom tanjiru. Setim se noći kada sam ga prvi put videla nakon par godina, noći kada je sve počelo. One noći u njegovom restoranu. Iz misli me trgne zvuk muzike. Naša pesma istog trena ispuni prostoriju razbijajući tišinu. Ona ista koju mi je puštao ispred stana, ona ista koja je svirala te noći kad sam ga opet ugledala. Osećaj sreće me obuzima, dok shvatam da se seća svakog detalja, svakog trena.

"Sećaš se?"

Izustim tihim setnim tonom. Osmehne se izgovarajući dok uzima moju ruku nežno je držeći.

"Svakog trena, nikad, ali nikad te nisam zaboravio Ketrin. Dok živim neću nas zaboraviti, ako je u mojoj moći neću te zaboraviti ni posle toga. Od noćas želim da stvaram nove trenutke kojih ćemo moći da se sećamo u starosti. Jer jedino kraj tebe želim da ostarim."

Nakon što završi prinese moju ruku svojim usnama te je poljubi. I ne znam da li mogu ovu količinu sreće podneti, ali zahvalna sam. Od ovog trena ću se boriti protiv svega što me može razdvojiti od njega, čak i ako sam to ja. Jer bez njega ja nisam živa. Samo kraj njega ja opet dišem, samo kraj njega opet živim. Nakon što smo večerali, ustaje polako povlačeći me ka sebi počinje da pleše sa mnom. Polako se kreće dok plešemo, držeći me nežno ali čvrsto. Jer samo je on umeo da me voli divlje, dok me drži nežno.

"Znaš da te volim?"

Upitam ga tiho dok sam naslonjena na njegovim grudima.

"Znam, i ti znaš koliko."

Odgovori pre nego što me uzme u naručije i ponese ka svojoj sobi.

"Tebi je izgleda stvarno prešlo u naviku da me nosiš svako malo. Taj pećinski čovek u tebi ti ne da mira."

Osmehne se dok me unosi u kupatilo i spušta polako.

"Sad je vreme da te ovaj pećinski čovek okupa nakon što te je nahranio."

Izgovara dok otkopčava rajfešlus moje haljine koja istog trena sklizne sa mene i pada na pod. Djakuzi je napunjen toplom kupkom, penom i laticama ruža dok se oko nas nalaze sveće koje trepere. Skida sve sa sebe dok ja pratim svaki njegov pokret. U trenu kad skine i poslednji komad svoje garderobe ugrizem se za usnicu. Potrebno mi je da me neko uštine, potrebno mi je da mi neko kaže da ne sanjam. Da je ovo stvarnost. On je tu, ovo se dešava. Podiže me polako i spušta u toplu kupku koja istog trena opušta moje telo. Ulazi i smešta se iz mene grleći me i nežno mazeći dok mi ljubi vrat. Izaziva u meni nova osećanja za koja nisam znala da postoje. Dok sam u njegovim rukama ovde, osećam se tako spokojno, tako mirno, tako sigurno, ponajviše voljeno i srećno.

"Samo želim da ovaj tren traje zauvek."

Izustim pre nego što ga poljubim.

"I posle zauvek mala."

Odgovori pre nego što me smesti u njegovom krilu i počne da vodi ljubav sa mnom nežno kao nikad pre. Uzimajući od mene sve, davajući mi sve, svaki deo sebe. Nakon tople kupke i vođenja ljubavi ostala sam bez snage. Čini mi se da sam istog trena kada nas je smestio u krevet zaspala. Spustivši glavu na njegove grudi.

"Laku noć mala. Od danas počinje naš novi život. Od noćas svaki put kad otvoriš oči ja ću biti tu. Do kraja života Ketrin Moreti."

Sa tim rečima, na najsigurnijim grudima sam zaspala. Jer na kraju dana jedino bitno je bilo da sam u tim rukama, u njegovim rukama. U tim rukama želim da ostanem zauvek, na tim rukama želim da zaspim i da se budim, jer te ruke su moj dom. I nije mi bitno gde će me odvesti ili koliko će biti teško, sve dok sam u njegovim rukama ništa mi nije bitno. Jer samo u tim rukama ja sam živa, samo kraj njega opet dišem.

Aleksej

Dok je držim u rukama i gledam kako mirno spava osećam se kao da sanjam. Zar je moguće da u rukama držim anđela dok spava. Kada je ona upitanju šta je san, a šta stvarnost nisam siguran. Jedino što želim u ovom trenutku je da ovaj tren potraje zauvek. Da je zauvek držim u svojim rukama. Utisnem joj nežan poljubac na usnama pre nego što se neprimetno i polako izvučem iz kreveta. Dok stojim pod tušem imam želju da je probudim i donesem ovde, ali ne činim to. Znam da joj je potreban odmor, a i meni je potrebno vreme da organizujem sve. Nakon što se obučem izađem kretajući se ka kuhinji ne bi li sebi napravio kafu. Tamo me sačeka domaćica kuće na koju sam totalno zaboravio.

"Dobro jutro gospodine Aleksej želite kafu dok pripremim doručak?"

Upita me i tek tad postajem svestan da je sve očistila i dovela u prvobitnom stanju.

"Da. Hvala Isabel."

Ona trepnu par puta pre nego sto se posveti pravljenju doručka i kafe. Isabela je mlada lepa devojka koja radi za mene od kad sam se vratio. Upoznao sam je neposredno pre nego što sam se vratio u kafiću u kome sam se opijao radila je kao konobarica ne bi li skupila dovoljno novca i došla u Sijetl gde je želela da započne novi život. Slušala me je kad god bih se napio, pomno je upijala moju bol za Ketrin. Dok jedne večeri nije pokazala svoje zube kojima me je razdrmala. Dok sam se utapao u alkoholu otela mi je čašu iz ruke uz reči.

"Ti si jedna kukavica koja sedi ovde i utapa se u alkoholu umesto da ode i vrati ženu koju voli."

Tim rečima me je prodrmala. Ponudio sam joj istog trena posao kućne pomoćnice dok se ne upozna sa gradom i dok ja ne sredim sve. Prihvatila je i od tada radi za mene. Iz misli me prekida zvuk telefona. Na ekranu zasvetli ime koje sam nekad mrzeo iz dna duše.

"Kaži?"

Javljam se odsečno.

"Želim da je vidim. Želim da joj kažem sve. Ali za to mi je potrebna tvoja pomoć. Hoćeš li mi pomoći?"

Emocije tražimo kroz reči, zaboravljajući da najlepše emocije ostavljaju bez reči.
On je bio dobar samo za nju, a loš za sve ostale. Nežan samo prema njoj, grub za ceo svet. Zbog toga ga je i volela. Jednu njegovu stranu videla je samo ona.