Aleksej

Nesto se desilo, nesto se desilo za ove dve godine, nesto se promenilo, a ja cu saznati sta.
Nisam bio skoncentrisan na sastanak, iz glave mi nije izbijala ona. Morao sam sto pre da odem do nje, morao sam sto pre da je vratim. Morao sam sto pre da saznam sta se desavalo u njenom zivotu.

"Gospodine Aleksej da li me pratite?"

Obrati mi se Dzon trenutni vlasnik moje buduce firme.

"Dzone reci mi kada cu moci da preuzmem firmu? Ostalo me ne zanima."

Kazem odsecno, jer ne mogu ostati ovde vise ni minut, moram da odem do nje, ali pre toga moram da razradim plan.

"Trebace nam jos malo vremena Aleksej, ostalo je jos dosta toga sto moramo premestiti u Sijetl."

"Uredu Dzone, potpisacu ostala dokumenta i odlazim, u zurbi sam."

Potpisao sam dokumenta i uputio se ka Ketrin. Kako sam bivao blize adrenalin mi je bio sve veci.
Zaustavio sam dzip blizu imanja koje je bilo njeno. Kuca je bila mala, niska, ali prostrana. Sa jedne strane kuce prostirao se veliki travnjak pun cveca, voca i povrca, dok je sa druge strane kuce bila plaza. Kuca joj je bila sva u velikim staklenim prozorima.
Dakle idalje volis pogled na more, na nase more. U trenutku kad sam krenuo da izalazim i uputim se ka njoj uocio sam je. Trcala je po travi drzeci prskalicu sa kojom je prskala njega, dok je on prskao nju crevom koje predpostavljam sluzi za zalivanje cveca. Skakala je i smejala se, dok je voda kvasila njeno telo. Ispod bele mokre majice nazirao se crni cipkani ves, dok joj je mokra kosa prekrivala ledja. Promenila se. Telo joj je bilo maleno, izgledala je ispijeno, mrsavo, ali jos uvek je bila najlepsa devojka. Stezao sam jace volan, imao sam zelju da izadjem i polomim ovog mamlaza. Zeleo sam da mu polomim svaku kost. Trebao sam ga ubiti pre dve godine. Ljubomora me je izjedala, kuvao sam od besa. Zar je moguce da je nastavila dalje sa njim? Jebeno je od mene nece uzeti niko, ponajmanje on. Otvorio sam mejl i poceo da citam informacije o njoj.

Ketrin Huber
Na dan veridbe 06.06.2018. ostavljena od strane verenika Alekseja Moretija.

Izlazim iz mejla, bacam telefon I odvozim se. Informacija koju sam procitao, meni odlicno znana vezala mi je zeludac u cvor. Na pomisao kako joj je bilo kada je shvatila da me nema, da necu doci pripala mi je muka. Udario sam sakom o volan. Jebeno sam sve unistio, unistio sam jedinu osobu do koje mi je stalo. Ali popravicu sve.
Ulazim besno u vilu tragajuci za alkoholom, moram da ubijem ovu savest u meni. Moram ako mislim da je vratim, jer ako budem slusao savest otici cu i ostavicu je da bude srecna. Ali ja nisam covek koji ima savest. Ja sam los, jebeno zao, uzimam ono sto zelim, a jedino sto zelim i do cega mi je stalo je ona. Oduvek je bila samo ona.

"Mislis da ces tim utapanjem u alkoholu resiti problem?"

Upita me Tomi, koji ovog puta nije bio cinican.

"Necu, ali bez ovog ne mogu svariti sliku koju sam malo pre video."

"Ne znam sta si video, i sta si saznao. Ali zelim jedno da znas. Ti si moj brat, i uvek cu biti uz tebe to znas, ali ako ti Ketrin bude rekla da je se klonis, sklonices se. I ako je ikad vise budes povredio, veruj mi zaboravicu da si mi brat."

Gledam u Tomija koji mi ozbiljno i cini mi se preteci izgovara ove reci. Koji mu je? Pa on je jedina osoba koja zna celu istinu.

"Odlicno znas sta sam video. Verujem da znas mnogo vise od mene. I ne znam zasto mi ne govoris sve ono sto znas. Sta se desilo pa ti pokusavas da je zastitis od mene? Od mene! Jel to zbog Tare? Znas i sam da ceo jebeni svet nece moci da me spreci da odem do nje. Ceo jebeni svet! Znas da je nisam povredio namerno, ti jebeno znas celu istinu. A vidim da nije gubila vreme, odlicno je izgledala danas sa onim mamlazom."

Dok sam ja urlao besno, Tomi se smejao glasno. Bes u meni koji se skupio je bivao svakog trena sve veci.

"Nemas ti pojam Aleksej. Nisi procitao mejl jel da? Nemas muda?"

To je to, dosta mi je. Ustao sam besno I udario ga pesnicom. Zateturao se. Dok se pridrzavao za zid, drzeci napuklu usnicu nasmejao se cinicno.

"Da li ti je sada lakse? Nije ovo zbog Tare, vec zbog Ketrin. Dok mi nisi dozvoljavao da ti ista kazem o njoj znas li sta je ona radila? Dok si ti jebao kurve, znas li gde je ona bila? Dok si ti pio ja sam bio uz nju. Jebeno ja! Ja sam video sve ono sto nisi ti. Zato ako je budes povredio zaboravicu da si mi brat."

Uhvatio sam ga za kosulju rezeci mu u lice.

"Jel ti to meni hoces da kazes da si ti sa mojom?"

Kunem se ubicu ga, jebeno me ne zanima sto mi je brat, ako je i samo pipnuo ubicu ga. Sklonio je moje ruke sa njega odgovarajuci mi.

"Hocu da kazem da sam joj pomogao, kao prijatelj kretenu. Stitio sam je dok ti nisi bio tu. Bolje bi ti bilo da procitas taj izvestaj koji si trazio. I pripremi se, jer ono sto mislis da si video i sto te je toliko razbesnelo, nije ni deo onog koliko ces tek biti besan."

Okrenuo se i otisao. Uzeo sam telefon morao sam da saznam sta je to sto ce me razbesneti, sta se jebeno desavalo. Zasto sam mu jebeno zabranio da mi ista kaze o njoj.

Ketrin

Ludim, opet ludim. Nije moguce. Sta bi on ovde trazio? On nije ovde. Godinama je daleko. Ne, opet haluciniram.

"Opet si pocela da pricas sama sa sobom?"

"Taro!"

Bacila sam joj se u zagrljaj, zagnjurivsi glavu u njen vrat, stezem je toliko cvrsto kao da mi od toga zavisi zivot. I zavisi.

"Vodi me odavde."

Jedva izustim, dok me ona vec polako uvodi u automobil u kome nas ceka Erik. Svo vreme cutimo, dok ja gledam zamisljeno kroz prozor. Za ove dve godine Tara, Megi i Erik su me videli u svakom izdanju, najmanje su to bila lepa izdanja. Oni su bili moj spas. Moj spas od mraka u kome me je on ostavio, spas od tame u koju me je on gurnuo. Oni su me lecili, oni su me dizali iz pepela, zbog njih sada stojim na nogama. Erik je zaustavio automobil kao po obicaju kraj kuce gospodje Rouz.

"Ketrin?"

Otvara mi vrata cekajuci da izadjem. Ali ja se ne pomeram, ne mogu da upotrebim ni jedan deo svog tela.

"Samo je pozdravi i uzmi cvece. Umorna sam danas."

Okrece se i odlazi, zna on. Zna sta znaci to moje "umorna sam". Ubrzo smo stigli u vikendici.
Nakon izlaska dosla sam ovde, nisam mogla da budem u stanu, morala sam da odem na mesto na kome me nece sve podsecati na njega. Ali uzalud od sebe nisam mogla pobeci. Jer gde god da sam, sata god da radim on je tu, duboko skriven u mom srcu. Skriven od drugih ali ne i od mene. Kada smo stigli Megi je vec sve pripremila za sadnju cveca. Znala sam da joj je Erik javio da sam "umorna", znala sam ali o tome se nije pricalo, o njemu se nije pricalo sve dok ja to ne pomenem. Kada god bih rekla da sam umorna Megi ili Tara iznele bi cvece koje bi smo sadile. Svaki zasadjeni cvet bio je jedan komadic moje duse, jedan dan suza, jedan slom. Ali ovog puta nisu uspeli da izlece moje umorna sam, koliko god smo se smejali dusa u meni je vristala dok je srce krvarilo. Erik je uzeo crevo ne bi li zalio ono sto smo posadile dok je Tara postavljala rucak, a Megi hranila Meta.

"Erik nemoj!"

Upozorila sam ga smejuci se dok me je prskao, nije odustajao. Pokusala sam da se odbranim prskajuci ga malom prskalicom dok sam se smejala i bezala.

"Odustajem, pobedio si."

Podigla sam ruke u zrak u znak predaje.

"Nikad neces odustati jel da?"

Upitala sam malo boljeg raspolozenja.

"Znas da necu."

Ljubi me u celo dok me jednom rukom grli i vodi unutra gde nas svi cekaju. I srecna sam, srecna sam sto imam njih, oni su moja porodica, moja snaga. Odustali su od svojih zivota i dosli sa mnom ovde, lecili su me i najmanje sto mogu da im pruzim jeste bar moja gluma da sam srecna, da sam izlecena. Jer oni su zasluzili da budu pobednici, ne on.
Posle vecere krenula sam u uobicajenu setnju. Mesec me je obasjavao dok sam setala kraj plaze, zvuk morskih talasa me je smirivao. Dve godine su prosle, vreme je da se vratimo nazad. Dugujem im, moram da im vratim nazad njihove zivote, a jedini nacin je da se vratim sa njima. Vreme je. Dok prolazim kraj napustene kuce koja je u blizini moje vikendice uocim ispisani grafit koji do sada nisam primecivala.

"Sta ako se pojavi jednog dana ispred tebe?"

Pritiskam predeo izmedju grudi i ubrzam. Ne, necu ti dozvoliti, ovog puta ne. Ulazim u vikendicu, Tara sedi i dopisuje se predpostavljam sa Tomijem sa kojim je vec dve godine u srecnoj vezi. On nije kao on. Da ni ime mu vise ne izgovaram. Tomi je susta suprotnost njega. I drago mi je zbog njega i Tare. Izbegavam ga jer me podseca na njega, i on to razume. Megi i Erik sede zagrljeni i gledaju film. Ova ispunjena i srecna srca sastavljaju moje polomljeno, sastavljaju deo po deo i moram im se oduziti.

"Vreme je! Vracamo se sutra nazad."

Moj glas prekida tisinu, okrecu se ka meni i gledaju me ispitivackim pogledom.

"Hajde nemoj da me gledate tako. Pakovanje. Vracamo se sutra."

Tara ustaje, polako mi se priblizavajuci, kao da se plasi ako mi brze bude prilazila da cu se raspasti da cu pobeci...

"Jesi li sigurna?"

"Nikad nisam bila sigurnija. I Taro onaj posao koji si mi predlozila, prihvatam."

Prilaze mi brzo, dok me grle smeju se i skacu, srecni su. A, ja. Ja se raspadam. Ali necu dozvoliti da iko to vidi. Necu ti dozvoliti da ih pobedis, njih ne. Mozda si mene pobedio njih neces, ja ti necu dozvoliti.

Aleksej

Dok pokusavam da se ulogujem opet na mejl cujem zvono. Neko uporno i nervozno zvoni sto me toliko iziritiralo, da sam ja ustao da otvorim.

"Rouz?"

Stajala je na vratima osmehivajuci se dok je u rukama drzala malu kutijicu zavijenu u ukrasni papir.

"Dobro vece Aleksej ili dobro dosao."

"Izvoli Rouz."

Oslobodim joj put, pokazujuci joj rukom ka dnevnom boravku. Kao i sto sam ocekivao nije joj dugo trebalo da predje na stvar. U trenutku kada je domacica donela kafu i otisla Rouz je zapocela.

"Drago mi je da si se vratio, i da si dobro. Svratila sam samo da te vidim i zelela sam da ti dam ovaj poklon."

Dok je ustajala pruzala mi je kutijicu.

"Sta je to Rouz?"

"Knjiga tvog omiljenog pisca, nadam se da bez nje nece nikad vise ikud ici."

Odlazeci se smeskala. Kako ova zena moze da zna mog omiljenog pisca, pa i ja ga ne znam. Oduvek sam znao da je cudna zena. Cudna ali draga. Odmotavao sam knjigu kad je usao Tomi.

"Jesi li procitao?"

"Nisam. Rouz me je prekinula. Donela mi je knjigu mog omiljenog pisca, a cak ni ja ne znam da li uposte imam omiljenog. Cudna zena."

Tomi se nasmejao.

"Nije cudna koliko je lukava. Otvori poklon. Zelim da ti vidim izraz lica."

Cepam omot. Gledam u knjigu potom u Tomija. Njeno ime je ispisano na knjizi. Ruke mi drhte po prvi put. Citam zlatna ispisana slova na korici knjige dok mi srce lupa nekontrolisano jako.

"Pocetak kraja"

Otvaram knjigu, citajuci prvu stranicu.

" Bol jaci od svih fizickih bolova je bol u srcu. Jednom sam rekla da cu napisati roman o njemu, o nama, o nasoj ljubavi. Ovaj roman je posvecen mojoj ljubavi prema njemu. Ovo je nasa prica. Otisao je zauvek, ali nas ja vraca. Vracam nas da trajemo kroz ovaj roman, da trajemo koliko mogu papir i knjiga da traju. Zauvek."

Iz ruku mi ispada knjiga, u glavi mi odzvanjaju reci koje mi je jednom rekla Rouz.

"Dosla je da napise knjigu o svojoj nemogucoj ljubavi i da poslednjom tackom u knjizi stavi tacku i na tu ljubav."

Sedam u fotelju hvatajuci se za glavu, osecam bol u grudima, bes. Ona je stavila tacku na nas. Produzila je dalje sa onim mamlazom. Bes i ljubomora me obuzimaju. Rukom sam oborio sve sa stola. Tomi stoji naslonjen na zid i posmatra me nemo.

"Sta sam jebeno uradio? Pustio sam jedinu osobu koju sam ikad voleo. Koja me je ikad volela."

"Jos uvek ne znas ni deo price. Ali mislim da je vreme da ti kazem. Nakon tvog odlaska Ketrin se izgubila. Bila je u bolnici, lecila se. Razumes? Razumes li sad sta si joj uradio?! Sada je bolje. Zato sam ti rekao ako ti kaze da se klonis nje, poslusaces me."

Slusam reci koje izgovara Tomi i ne mogu da ih svarim, ne mogu da obradim sve informacije koje saznajem. Ona je bila u bolnici zbog mene. Toliko sam je povredio. Toliko me je volela. Kunem se vrati cu je. Ispravicu sve. Gde god da ode, ja cu je tamo cekati. Vraticu te mala. Cija god da si moja si.

Nastavak je tu. Krecemo u vrtlog ljubavi izmedju Alekseja i Ketrin jer uskoro sledi susret. Nadam se da Vam se nastavak svidja. Pisite misljenja, i ako Vam se svidja nastavak stavite ⭐ Saljem Vam puno ljubavi. 🖤