Ketrin

Gledam u njega kako odlazi do kuhinje vraćajući se pruža mi lek i čašu vode, dok se u mojoj glavi odvija haos, srce lupa nekontrolisano. Osećam da tonem, nemam vazduha, dok mi telo drhti sve više.

"Popij ovo. Znam sa ćeš tek kasnije reagovati. Još si u šoku, a ovo će ti pomoći."

Udaram ga po ruci kako bih sklonila lek koji mi pruža. Dok uzimam iz njegove ruke čašu i bacam je tako da se razbije na hiljadu delova. Baš onako kako sam ja razbijena. Pogledom prati moju ruku koja krvari. Nisam ni bila svestna da sam se isekla. Jer ne osećam više ništa. Fizički bol je ništa naspram bola u duši koju osećam. Prilazi mi dok pokušavam da ujednačim disanje. Osećam da se gubim, potreban mi je lek, lek od njega, od mog oca, od svega. Uzima moju ruku polako. Dok mu se na licu nazire bol i bes.

"Ketrin krvariš, dođi.."

Povlači me ka sebi, ne bi li mi sanirao posekotinu. Besno izvlačim svoju ruku iz njegove.

"Ne diraj me. Pusti. Šta hoćeš više od mene? Šta hoćeeeš?!"
Vičem na njega iz svog glasa.

"Želim da prekineš saradnju sa Džonom."

Odgovara mi ravnim tonom gledajući me u oči dok mi prilazi.

"Molim?"

Upitam ga iznenađeno. Ma šta zamišlja on više . Posle svega on zahteva.

"Zatvori priču sa Džonom. Previše je."

"Šta da zatvorim? Koju priču? O čemu ti? Ja odlučujem koju ću priču zatvoriti, ne možeš ti da odlučuješ. Ne možes da mi naređuješ. Ne možeš više da me kontrolišeš. Šta zamišljaš ti?"

Vičem sve više dok mi glas puca. On stoji i dalje previše blizu mene, ne pomerajući pogled sa mog lica. Gleda me ozbiljnog pogleda.

"Ketrin i sama si svestna da se previše odužilo. Dosta."

"Šta se odužilo? Uvek mora da bude kako ti kažeš? Neću da podižem nikakav zid. Ne možeš više da me usmeravaš kako ti hoćes!"

"Ja tebe usmeravam?"

Upita me podižući jednu obrvu, dok mu se ugao usana osmehuje, a oči zasijaju. Dok me gleda tim pogledom gubim razum, ne mogu da razmišljam.

"Da! Ne! Tako je bilo ranije. Sada sama odlučujem šta ću raditi. Nema više stare Ketrin."

Izgovrama, nesvesna šta sam uopšte rekla. Ne mogu da se skoncentrišem, u glavi mi je haos. Ne znam više šta izgovaram, šta mislim, šta želim, šta radim.

"Dobro, pošto hoćeš da se igramo, igraćemo se."

Izgovara udaljavajući se od mene, uzimajući čašu u kojoj sebi naspe viski.

"Kakva igra? Kakvu igru igramo? Ti si lud! U glavi mi je haos. Može li neko da mi razbistri misli. Da mi kaže šta je ispravno, a šta ne? Kad bi samo postojala pravila šta je ispravno, kojima bih mogla da se prilagodim. Kad bi moglo da bude sve tako jednostavno."

Govorim dok šetam nekontrolisano, nesvesna da sve ovo izgovaram na glas.

"Sve i jeste tako jednostavno."

Odpija gutljaj viskija i izgovara prilazeći mi.

"Na primer. Pravilo broj jedan postavićeš zid između Džona i tebe."

Stojim ukopana, dok mi on govori uz uvo. Od njegove blizine, daha i glasa zaboravljam da dišem. Znao je šta treba da uradi, znao je kako reagujem na mene, sve je znao i sve je to koristio.

"Pravilo broj dva, ne razmišljaj o prošlosti iznova i iznova i ne plaši se ničega. Pravilo broj tri. Od sada si moja devojka. Bila si tada, moja si i sada."

Izgovarajući zadnje reči udaljava se gledajući me u oči svojim mračnim požudnim pogledom.

"Ne! Ne igram više po tvojim pravilima."

Izgovaram jedva čujno.

"Uredu. Onda ti postavi pravila."

"Ja?"

Upitam začuđeno. Jer sve sam mogla da očekujem od njega, ali ovo. Očekivala sam da me veže, prebaci preko ramena i odvede daleko. Sve to sam očekivala, ali ovo ne.

"Da ti. Slušam te "

Izgovara bezličnog izraza lica, odpijajući još jedan gutljaj viskija gledajući me preko ruba čaše.

"Sad kad mi tako kažeš..."

"Šta hoćeš Ketrin?"

Prekida me pitajući me ozbiljno, dok mu se na licu nazire bes, ljutnja.

"Hoću da dišem. Ali kad si ti blizu mene ne mogu. Srce me steže i ne mogu da dišem. Ne mogu da razmišljam kada si kraj mene. Ne želim da se vraćam u prošlost."

Izgovaram konačno ono što mislim, ono što osećam.

"Shvatam. Možda ne želiš da se vraćaš, ali idalje živiš u prošlosti. Dobro, od sada me nećeš viđati, dok ne poželiš. Razbistri malo misli, odahni. Kao što želiš diši."

Završava pružajući mi ključ. Prolazi kraj mene pritiska crveno dugme i začuje se nekakav zvuk. Pokazuje mi rukom ka vratima izgovarajući.

"Izvoli, sad možeš otići ako želiš. Više te ništa ne sprečava."

Izlazim i odlazim od njega dok me srce boli, duša krvari, a u glavi se odvija haos. Njegove reči me bole. Želela sam da me ostavi na miru, da me se kloni, i sada kada je to uradio, boli više nego pre. Dok ulazim u svoj stan tragajući za tabletama uzimam telefon pozivajući Taru.

"Dođi sa Erikom i Megi, potrebni ste mi."
Izgovaram kroz plač.

"Ketrin da li si dobro? Desilo se nešto?"
Upita zabrinuto.

"Ne znam više šta želim Taro. Ne znam šta da radim. Gotova sam. Samo dođi."

"Stižemo, samo budi dobro dok ne stignemo."

Izgovara i prekida vezu dok ja pijem lek. Dve godine sam svakog dana postavljala pitanje zasto, zasto je otišao bez reči, zašto mi je to uradio. I sada kada znam sve u meni se slomilo. U glavi mi odzvanjaju njegove reči dok mi se pred očima smenjuju slike. Sve se slaže, sve mi je sada jasnije. Njegov odlazak, očev dolazak, prihvatanje. Kako je samo mogao ovo da mi uradi. Jedina dva muškarca koja sam volela u životu su me ubila, slomili su me. Jedan odlučivši da ode, drugi ucenom. Iz misli me trgne Megi koja je uletela u stan, prilazi mi i grli me jako, dok Erik i Tara stoje ćutke.

"Dušo da li si uredu? Šta se desilo?"
Upita me zabrinuto.

"Oni. Oni su se desili. Moj otac i Aleksej. Uništili su me."

"O cemu pričas Ketrin?"

Upita me Megi koja nije razumela o čemu pričam, gledajući me zbunjeno. Nakom što sam im ispričala sve što sam saznala pogledala sam u Taru i Erika koji su još uvek imali izraz lica kao da nisu upravo saznali istinu, dok je Megi bila vidno uznemirena.

"Znali ste?"

Upitam jedva čujno gledajući ih. Erik ne progovara, dok Tara spušta pogled. Ustajem prilazeći im. Dok Megi gleda iznenađeno u njih isto koliko i ja.

"Koliko dugo znate?"

Upitam razočarano, povređeno, dok suze naviru iz očiju.

"Juče... juče mi je Aleksej rekao, ali..."
Prekidam je govoreći besno.

"Juče? Znala si i nisi mi rekla. Zašto Taro? A ti Erik?"

Upitam gledajući ga. Dok on ne progovara i dalje.

"Znali ste koliko patim, koliko sam patila zbog tog odgovora koji nisam dobila dve godine. Pa vi ste najbolje znali kroz šta sam prošla. Zar i vi?"

"Dosta Ketrin!"
Poviče Erik besno. A ja ustuknem.

"Dosta više. Trgni se. Razumem da si povređena i slomljena, ljuta. Ali u pogrešnim ljudima tražiš krivca. Znaš ko je kriv i gde se krivac nalazi. Tara je znala i rekla je meni. Rekla mi je da ga ne bih sprečavao da ti priđe. Koliko god ga ne volim, na njemu je bilo da ti kaže. Od njega si morala da čuješ istinu. Sad sedi, a ja ću nam svima sipati piće jer je svima potrebno. I Ketrin spremi se, jer večeras ćeš otvoriti dušu, reći sve što prećutkuješ i odluči šta želiš."

Svojim rečima mi udara šamar realnosti dok odlazi ka kuhinji uzimajući čaše i vino.

"Izvini Taro."
Govorim joj dok je grlim.

"Erik i ti..."
Prekida me podižući čašu koju mi pruža.

"Nemoj da se izvinjavaš, razumemo te i tu smo. A, sada popi to i počni."

Ispijam vino dok se oni udobno smeštaju, znam da me neće pustiti dok im ne kažem sve, sve što osećam, dok im ne otvorim dušu.

"Znate kakva sam bila posle njega, posle njegovog odlaska. Bila sam slomljena, tužna, mrtva. Ali vremenom sam naučila da živim sa tim osećanjem. Zahvaljujući Vama živela sam. Sad kao da opet sve proživljavam. Koliko god da mi je srce slomljeno, čak i ako su mi snovi slomljeni, ljubav prema njemu ne prolazi. Znam, govorila sam Vam da je prošlo, da je gotovo, da sam dobro. Ali nije prošlo, nikad neće proći."
Izdahnem bolno, završavajući.

"Ketrin to da ga voliš znamo, znaš i ti i svaka osoba bi to shvatila samo da je čula svaki uzdah koji si ispustila i način na koji si pogled spustila kad god mu neko ime spomene."

Govori mi Tara dok pogledom prelazi sa mene na Erika i Megi koji klimanjem glave potvrđujući da se slažu sa njom.

"Oduvek smo znali da nije prošlo, možda si nas juče na tren uverila da je prošlo, ali dok si čitala knjigu noćas znali smo svi da nije i da nikad neće."

Dodaje Megi odpijajući gutljaj vina.

"Šta ti želiš Ketrin? Odustaćeš i otići kao i on ili ćeš se boriti?"
Upita me Erik podižući obrvu.

"I da znaš šta god da odlučiš mi smo uz tebe."

Dodaje Tara, dok me gledaju čekajući odgovor na pitanje koje i sama sebi postavljam. Šta želim?

"Želim svoj život nazad. Odlučila sam uzimam konce u svojim rukama. Od sada ja postavljam pravila. Od sada ćemo igrati po mojim pravilima, pod mojim uslovima, sa mojim kaznama.Taro daj mi papir i olovku."

Izgovaram, dok Tara ustaje tražeći papir i olovku. Pruža mi dok me gledaju zbunjeno, ispisujem velikim slovima.

Ugovor o vezi između Ketrin Huber i Alekseja Moretija.

"Šta radiš to?"
Upita me Erik zbunjeno gledajući me.

"Postaje ženski Kristijan Grej."
Dobaci Megi smejući se.

"Znaš li šta želiš?
Ubaci se tiho Tara.

"Svi znate šta ja želim. Oduvek, zauvek. Proživeću onaj deo knjige koji sam izmislila. Želim kraj kakav sam izmislila i napisala. Želim moj kraj iz knjige."

Klima glavom dok briše suzu sa lica. Jer zna da smo mi na kraju knjige srećni, zagrljeni, imamo devojčicu koja liči na mene, i dečaka koji je nepopravljiv na njega. Zna da je kraj knjige bio moj san, san koji sam sanjala dve godine, san za koji sam znala da se nikad neće ostvariti. Nakon što sam napisala sve tačke ugovora i potpisala, odložila sam papir i pogledala u Erika.

"Možeš li da me odvezeš kod oca?"

Upitala sam Erika. Na pomisao da ću ga uskoro videti bes je počeo da me sustiže. Kako smo se bližili kući mog oca bes me je obuzimao sve više. Prošla sam pored čuvara pozdravljajući ih, potom ušla u kuću.

"Tata!"

Dozivala sam ga besno vičući. Pojavio se dolazeći iz dnevne sobe sa osmehom. Dok je on imao zadovoljni osmeh što me vidi, u meni je taj njegov osmeh izazivao još veći bes. Prišao je šireći ruke, ne bi li ga zagrlila. Izmakla sam se korak nazad gledajući ga besno.

"Ketrin šta ti je?"

Upita me začuđeno. Na njegovo pitanje sam se nasmejala cinično.

"Imaš li nešto da mi kažeš tata? Ima li nešto što bi trebalo da znam?"

Upitam ga ozbiljno i besno stežući sake u pesnice, dok je bes u meni divljao.

"Ketrin šta ti je? Šta ti se desilo?"

Dok mi postavlja pitanje, uzimam vaznu koja je bila blizu mene i bacam je svom snagom o pod. Dok me on gleda šokiran mojim postupkom.

"Šta mi je?! Šta mi je? To me pitaš?

Vičem iz sve snage dok uzimam skulpturu koja je njemu jako vredna i bitna i lomim je vičući.

"Ti si mi! Prokleto ti, ti si uništio moj život, ti si razbio moje snove! Kako si mogao?! Kako?!"

Vičem i lomim sve što nađem pred sobom, dok on stoji nemo posmatrajući me. Iza njegovih leđa ugledam Erika. On se okreće upitajući ga.

"Šta joj je Erik?"

Erik stoji i ne progovara dok očima traži signal od mene.

"Mene gledaj oče! Meni si uništio život. Mislio si da nikad neću saznati? Sve si smislio, zato si se pojavio u noći veridbe, došao si da se uveriš da si pobedio?! Znaš šta? Nisi! Nisi pobedio i nikad nećeš. Izgubio si, ovog trena si izgubio mene. On me je ubio odlazeći, ali prvi si ti povukao okidač, ucenom. Ti si prvi pucao, ti si me ubio."

"Ketrin, stani. Objasniću ti. Moraš da me razumeš."
Govori molećivim glasom.

"Ne moram ja ništa. Zaboravi da postojim. Zbogom."

Izgovaram vičući dok prolazim kraj njega izlazeći iz kuće. Erik me drži za rame koračajući uz mene.

"Kuda sad?"
Upita me dok ulazimo u automobil.

"Kući, za danas sam završila. Od sutra počinju moja pravila."

Ponekad samo jedan trenutak može učiniti da zaboraviš ceo život. Ponekad ceo život nije dovoljan da se proživi taj veličanstveni trenutak. Koliko god puta počinjala ponovo, vraćam se na tu istu tačku. Sve što me je držalo u životu je osnov svega. Videti dno u mraku, brinuti, imati osećaj da si izgubljena. Kao da ne znaš šta da radiš i kuda da ideš. Kao da je zauvek gotovo. Padati sa visine i znati to prihvatiti. Ponovo se podići gore, ostati na nogama, u tome je stvar. Ne pobeći, već reći: "Ja sam ovde. Ovde sam i ne odustajem."