Aleksej

Dok sam pokusavao da se utopim u alkoholu, Tomi mi je prisao oduzimavsi mi casu.

"Slusaj me, znam koliko je volis. Ja sam svedok vase ljubavi. Ako planiras da je vratis moraces da joj kazes istinu. Ne postoji drugi nacin Aleksej."

"Kako? Kako da joj kazem? To ce je slomiti, ne mogu da joj kazem. Bolje je da mrzi mene nego da joj se zivot promeni za 180 stepeni. Ne mogu."

"Svestan si cak i ako ti nekim cudom uspe da je vratis, svestan si da ces jednog dana morati da joj kazes istinu."

"Bolje je da ne zna. I sam znas da je bolje."

"Tad sam ti rekao ono sto cu ti ponoviti i sada. Ako se odrices vas zbog njene srece, onda se odrici zauvek."

"Ne mogu Tomi, pokusavao sam dve godine da krenem dalje, ne mogu. Vidim je u svemu. U svemu je trazim, nema je. Zatvorim oci i tu je. U meni je. Ona je moja, neka sam proklet pogresio sam. Trebao sam da izaberem nas. Smatrao sam da je bolje da izaberem nju. Da izaberem njenu srecu. Ali sjebo sam, sjebo sam i nju i sebe. Sjebo sam nas. Pomoci ces mi?"

"U ovome si sam. Reci joj istinu. Bolece je ali razumece te, mozda ce ti i oprostiti. Ali moras joj reci istinu."

"Reci cu joj, samo ne sad. Ne danas."
Ja idem, moram da stignem pre tebe i zavrsim sve za veceras. Vidimo se tamo."

Sedim u tami sobe, iz misli i glave mi ne izbijaju Tomijeve reci. Besan sam, besan na sebe na jebeni svet koji me je odvojio od nje. Moram da ispravim sve. Mozda nas je svet rastrgao, ali ona je idalje moja. Jebeno nijedan dan nije prosao da nisam mislio na nju, nijedan sekund. Rani zraci sunca su se nazirali, cele noci sam razmisljao, procitao sam mejl i sve o njenom zivotu, saznao sam sve. I spremniji sam nego ikad da je vratim. Veceras se vracam u Sijetl, posle proslave koju priredjuje Dzon naci cu je.
Pala je noc, napokon sam stigao u Sijetl. Usao sam u stan i prvo sto sam uradio prisao sam prozoru i gledao u njen stan. Nista se nije desavalo, stan je bio u mraku. Gde si jebeno opet nestala?
Uzimam telefon i zovem Tomija.

"Saznaj mi gde je Ketrin. U stanu nije, a zelim jebeno sto pre da je vidim."

"Videces je veceras."

Izusti i prekida mi. Sta je sa njim kod djavola. Spremam se brzo i izlazim, jebeno mi se ne ide na ovoj proslavi ali moram da se pojavim, jer to rade poslovni ljudi. Povukao sam se malo iz mog sveta presavsi u svet biznisa. Kako sam to uspeo, samo Tomi i ja znamo. Ucinio sam to zbog nje, jer ona zasluzuje boljeg coveka. U prostoriji je prevelika guzva, od kad sam usao peta devojka mi se nabacuje. Mrsko mi je od njihovih navalentnih nabacivanja. Zelim samo nju. Odjednom me oblije hladan znoj. Adrenalin mi kola niz telo. Ona stoji nasuprot mene i gleda me. Prelepa je. Jebeno je obukla preusku suknju, dugme na kosulji koje je otkopcano naglasava njen dekolte, a crvene pune usnice mame. Primecujem da je Dzon skida pogledom, sto me jos vise razbesni. Jos vise me razbesni saznanje da me njene oci vise ne gledaju isto. Pogled joj je drugaciji. Tuzan, besan. Okrece se, eksira pice i odlazi. Idem za njom dok ona trci, bezeci od mene.
Trenutak kada nas je delilo samo par centimetara jedva sam se iskontrolisao da je ne zgrabim odmah. Reci koje mi je izgovarala su me slomile. Njena bol me slomila. Nisam mogao da joj kazem istinu, nije jos trenutak. Usla je u lift i otisla. Ali sam ja posao za njom. Necemo tako mala. Ovog puta te ne pustam.
Vozio sam kao ludak ne bi li je stigao, ali moja mala je ludja od mene. A ja sam jebeno lud za njom. Sacekao sam je da udje, i raspremi se dok sam ja obavljao pozive. Morao sam da saznam sta je ona radila tamo. I zasto ju je Dzon jebeno skidao pogledom.

"Od ovog trena zelim da znam svake sekunde gde je, sa kim i sta radi!"

Izvukao sam karticu i usao u lift.

Ketrin

Mislila sam da je proslo. Da ovaj osecaj vise nikad necu osetiti. Na telefonu njegovo ime. Drzim telefon i gledam dok mi srce lupa sve jace, ruka drhti. Odlazem telefon kraj sebe i gledam u ekran na kome jos uvek svetli njegovo ime. Uporan je. To izaziva osmeh na mom licu, izaziva u istom trenu u meni bes i radost. Ali to je on, samo on to ume, samo on to mozes. Jos uvek. Zbog toga ga mrzim i volim. Zvono je prestalo, ekran je zatamnio. Ispustam uzdah, bolan uzdah. Srce ne prestaje da lupa. Ekran je opet zasvetleo.

"Znas da ti je bolje da se javis!"

Citam poruku, ruke mi drhte. Znam da je bolje, znam da je spreman na ludosti, ali ne, ne drhte mi ruke od straha sta ce uraditi, drhte od straha sta cu ja uraditi, od straha kako jos uvek utice na mene. Opet njegovo ime na ekranu. Besna sam, ljuta. Na tebe, na sebe, na nas. Jos nisam izasla iz stanja soka od trena kada sam ga ugledala, on me vec gura u drugi.

"Sta hoces vise od mene?"
Javljam se vicuc besno.

"Tebe."

Odgovara mirno, ali odsecno, kako samo on ume. I eto nas opet. Dovoljno je bilo da izgovori jednu rec, i ja sam bila njegova. Opet je vratio stari osecaj. Mislila sam da je prestalo, da je gotovo. Zaculo se zvono interfona. Ne mogu da nateram svoje telo da se pokrene, ne mogu da nateram svoja usta da progovore. Samo sedim, drzum telefon i cutim. Zvono lifta se oglasava uporno. Ustajem i pritiskam lenjo dugme za prijem jos uvek drzeci telefon. On. On stoji preko puta mene. Drzi telefon i gleda me u oci. Kao da je vreme stalo. Kao da se nista nije desilo. Par sekundi samo stojimo i gledamo se.

Aleksej

"Sta trazis ti ovde?"

Upita me nakon par trenutaka. Prolazim pored nje i krecem se ka njenoj sobi.

"Odakle ti smelost da dodjes?"

Vristi, dok ide za mnom. Zastao sam na tren i pogledao je, nasmejuci se cinicno. Nastavio sam ka sobi.

"Aleksej! Gde ides? Kud si posao?"

Prati me i vice za mnom ali ja ne stajem. Moram da nadjem ono sto zelim.

"Kuda?"

Ulazim u njenu sobu i otvaram fioke.

"Sta trazis?"

"Gde je?"

"Sta gde je?"

"Prsten Ketrin? Gde je?"

Upitam je ozbiljno i besno. Jer ako ga je bacila, istetoviracu na njenom prstu svoje ime kunem se.

"Kakav prsten?"

Pravi se da ne zna sta je pitam. Otvaram fioku kraj kreveta i nalazim praznu kutijicu od prstena. Prstena kojim sam je zaprosio. Gledam u praznu kutijicu, podizuci pogled ka njoj.

"Sta je ovo? Kako si mogla? Kako si mogla da ga bacis Ketrin? Sta si mislila ako ga se resis da ces me izbrisati iz svog zivota? Da li ti je pomoglo da me izbacis iz misli? Da li si me zaboravila?"

Vicem dok joj prilazim sve blize, centimetar sam od njenih usana. Gleda me i ne progovara, ali ne gleda me kao nekad. Ne. Pogled joj je besan, gleda u mene, ali kao da gleda kroz mene. Hvatam je za bradu i podizem joj lice sve dok moje oci ne ugledaju njene.

"Pogledaj me! Da li si me zaboravila? Odgovori mi. Odgovori Ketrin. Da li si me zaboravila?"

Ne progovara. Znala je da ako se otarasi prstena da cu znati da je kraj. Da je zaboravila, da je nastavila dalje, da u njenom zivotu vise nema mesta za mene.

"Sve si ostavio, ali si kljuc zadrzao."

Izgovara cinicno dok me gleda u oci, tim pogledom koji nikad do sad nisam video, nikad me nije tako gledala. I boli me to saznanje, boli me i sama pomisao da je stavila tacku na nas. Da je zaboravila. Bio sam svestan da do toga moze doci. Jer ona je tako tvrdoglava zena, da bi se iz inata meni udala za drugog. To je bio moj najveci strah. Njena nepredvidivost bila je moj najveci strah.

"Promenila si se, izgledas snaznije."

Govorim joj dok joj prilazim. Kako joj se priblizavam sve blize ona se udaljava korak nazad, sve dok ledjima ne udari o zid.

"Nisam te pitala za misljenje. Sad izadji van."

"Ako zelis vici, opsuj me. Po tvom misljenju ja sam to zasluzio."

Prisao sam joj par centimetara od usana, osecam njen dah. Drzim obe ruke iznad nje ne bi li joj onemogucio da mi umakne.

"Ne dajem ti vaznosti ni za toliko. Izbrisala sam te onog dana kad si me ostavio i otiso. Nisam ni suzu pustila. Kao da ne postojis, izgradila sam potpuno novu sebe."

Govori prkosno dok me gleda, plitko disuci. Oci joj se cakle u mraku i znam da me jos uvek ima u njoj. Sve dok i trag mene postoji u njoj imam sanse da je vratim. I drzacu se cak i male naznake kao lud sve dok je ne vratim.

"Kad si me videla veceras sta si osetila?"

Sapucem joj na uvo, dok usnicama okrznem isto. Na sta joj telo odmah odreaguje. Drhti, ali pokusava da se iskontrolise.

"Aleksej zar ti mene ne slusas? Govorim ti da ti za mene ne postojis."

"Nisi mi odgovorila, jer ti ne znas da slazes."

Savija se i izvlaci se pomerajuci se od mene, hvatam je brzim pokretom za ruku i okrecem prema meni. Telo joj se pribilo uz moje, drzim je cvrsto uz sebe. Osecam otkucaje svog srca koje bije kao ludo isto koliko i njeno.

"Pusti me!"

Vice besno dok pokusava da se istrgne iz mog narucja, gurajuci moje grudi.

"Da li si se ikad zapitala sta sam ja preziveo za ovde dve godine?"

Rezim besno uz njene usnice dok joj gledam oci iz kojih seva vatra, bes.

"To nije moja briga. Pusti me!"

"Ne verujem ti Ketrin."

"Dobro slagala sam. Osetila sam. Osetila sam da mi ne znacis vise. Jesi li sad zadovoljan? Sad izadji!"

Toliko uverljivo je rekla ove reci da sam popustio stisak, a ona mi se otela odmah iz ruku, udaljavajuci se od mene. Reci koje mi je izgovorila su bolele vise nego da mi je pucala u grudi. Metak bi manje boleo od ovih reci kojima mi je rezala srce.
U stan su usli vidno zabrinuti Tara i Tomi. Tara je potrcala ka Ketrin grleci je kao da je time stiti od mene, dok me je gledala ubitacnim pogledom.

"Sta trazis ovde? Sta ces ti ovde?! Smesta izlazi van. Gubi se i da joj nikad vise nisi prisao!"

Urla besno na mene, dok je Ketrin gleda izgubljeno, zbunjeno. Nije se nadala njenoj ovakvoj reakciji, dok sam ja upravo takvu ocekivao.

"Dosao sam po ono sto je moje."

Odgovaram ravnim tonom. Pusta Ketrin i krece ka meni, upiruci kaziprst ka meni.

"Ovde vise niceg tvojeg nema. Gubi se van! I da joj nikad, ali nikad vise nisi prisao. Ti si los, nisi dobar za nju, unistio si je. Sta je video si da je bolje, da je dobro pa si dosao da je opet unistis? Zar ti nije dosta?! Izlazi."

Gledam je i stojim ne pomerajuci se, dok stezem vilicu. I Bog zna da joj dozvoljavam da mi govori sve ovo samo zato sto je njena drugarica, samo zato sto je Ketrin voli. Ketrin joj prilazi i vuce je za ruku nazad.

"Uredu je Taro, hej dobro sam."
Okrece se prema meni besno.

"Ti. Izlazi! Odmah!"

Prodere se besno na mene, dok me Tomi hvata za ruku i vuce ka liftu.

"Nije kraj Ketrin. Nasa prica se nikad nije zavrsila, nikad se nece ni zavrsiti."
Ona je ta koja ce mi doci glave. Znaci namucices me. Moze. Namuci me. Dacu ti vremena, dacu ti vremena da uvidis da nista nije kao sto izgleda.

Tren u kome ti izgleda kao da je sve zavrseno. Zapravo je bas suprotno. Ono sto smatras tugom je mozda zapravo cudo. Nije kraj, pocetak je. Mozda nista nije kako izgleda.