Ketrin

"Tomi možes li me odvesti na jedno mesto?"

Upitam ga dok me on gleda zbunjeno.

"Uredu, ali samo ako je to mesto sigurno.?"

Nasmešim se, izgovarajući.

"O, itekako, čak i više od toga."

Ulazeći u stan tragam za alkoholom koji mi je trenutno neophodan, nalazim viski i punim čašu. Prilazeći prozoru ispustim uzdah, zagledajući se u zgradu preko puta. Telefon oglašava prispelu poruku. Na ekranu svetli njegovo ime, uzimam telefon čitajući.

Aleksej:
"Ispuniću te željom da me opet voliš. Dolazim po ono što je moje. 3...2...1"

Osmehnem se čitajući poruku. Znam da neće uspeti da uđe, brave su promenjene, čuvar, prozori zatamljeni. Ne može ući bar ne noćas, ali sutra. Sutra znam da će uspeti, jer to je on, on koji može sve, onaj koji uzima sve što poželi, onaj koji radi sve što želi, onaj kome niko ne može stati na put. Nasmejem se jer znam da će poludeti, uzimam telefon pisajući mu poruku.

"...0... Više sreće drugi put. Možda bi trebalo da probaš na drugim vratima ove noći."

Pustam muziku na telefonu i sedam za šankom sipajući drugi viski. Ispijam drugu čašu do kraja, nasipajući treću dok mi telefon uporno zvoni. Uporan je. Znam da je besan, znam da u ovom trenu ludi, dok moje srce divljački lupa. Začujem korake i lupanje vratima. Ispijam brzo i treću čašu, dosipajući jos. Pripita sam, slike ispred mene mi nisu najjasnije, ali to je nevažno, jer viski mi pomaže trenutno. Ulazi u svoj stan, stoji par trena samo gledajući me dok mu se grudi nadimaju, a vilica steže. Na licu mu se vidi da je iznenađen, jer ovo je najmanje očekivao. Mene u njegovom stanu, za njegovim šankom. Prilazi mi kao zver koja ide ka svom plenu, dok ja ne skidam pogled sa njega. Tako je muževan, tako seksi, tako mračan. Prilazi mi uzimajući mi čašu iz ruke i ispija preostalu tekućinu.

"Ti, tako si jebeno drugačija, jebeno nepredvidiva, jebeno neposlušna."

"U tome i jeste štos Aleksej, zar ne.?"

Izgovaram, dok ga odmeravam, već pripita.

"Moramo da razgovaramo. Moram nešto da ti kažem Ketrin, samo me saslušaj. Uredu?"

Upita me dok me gleda ozbiljnog izraza lica. A, ja. Ja se gubim u tim mračnim očima. Košulja mu je polu raskopčana ispod koje se naziru njegove cvrste grudi. Želja za njim je sve jača. Silazim sa stolice približavajući mu se na milimetar od lica. Podižem pogled gledajući ga u oči dok grizem svoje usnice.

"Jebi ga Ketrin ne radi to."

Izgovara kroz zube dok steže sve više vilicu pokušavajući da se obuzda. Hvatam ga za košulju i povučem je jako tako da dugmići pucaju i pred mojim očima se pojavljuju njegovi čvrsti isklesani trbušnjaci. Prelazim rukama po njegovim grudima i stomaku. Grči se pod mojim dodirima pokušavajući da se kontroliše.

"Ne igraj se sa mnom Ketrin."

Izgovara ozbiljno kroz požudu. Vidim da polako gubi kontrolu i nastavljam. Jer ne mogu izdržati više, želim ga. Želim ga ovako ljutog i besnog. Zaboravljam na svu bol, zaboravljam na sve. Zaboravljam prošlost. Spuštam poljubac na njegove grudi. Istog trena grabi me grubo oko struka i privlači, jednom rukom me drži prikovanu uz sebe dok me drugom drži za potiljak ljubeći me, požudno, strastno, oduzimajući mi dah. Hvata me i drugom rukom za struk i podiže na sank idalje me ljubeći, polako klizeći od vrata, ključne kosti... strgne sa mene bratele haljinice koja pada do struka, izloženu dojku polako kreće da ljubi, dok drugom rukom siri moje noge ne bi li se smestio među njih. Ispustim uzdah zadovoljstva, od želje za njim. Prstom prelazi preko mojih gaćica, dodirivajući mi mesto koje najviše pulsira od želje za njim. Nasmeje se zadovoljno dok me ljubi.

"Idalje vlažna samo za mene, uvek spremna samo za mene. Samo moja."

Skidam mu košulju, dok on jednom rukom, jednim potezom kida moje gaćice. Polako zavlači svoj prst u mene, dok ja zabacujem glavu od užitka. Otkopčavam mu pantalone, i oslobađam njegovu veliku spremnu kitu. Privlači me bliže sebi i ulazi u mene. Ciknem u trenu kad me ispuni.

"Ne pomeraj se jebote, stani da se navikneš mala."

Ali moja želja za njim je toliko velika da ne mogu da čekam, previše ga želim. Previše vremena je prošlo. Isturam svoje kukove ka njemu, ne bih li ga podstakla da se kreće.
Podiže me sa šanka i nosi ka sobi, spuštajući me na krevet. Skida se brzinski prilazeći mi brzo kao zver dok me gleda tim tamnim očima.

"Jebote Ketrin izluđuješ me. Moja si, jebeno samo moja."

Izgovara pre nego što osetim njegov jezik koji prodire u mene, praveći polukružne pokrete, gurajući me ka vrhuncu. Pomera svoje usne sa mene, namestajući se da opet uđe u mene, i kreće da se zakucava sve jače. Držim se za njegova ramena dok se on zakucava u mene sve brže i brže, ljubeći mi dojku. Uspravlja se, okretajući me na stomaku brzim i veštim pokretima, podiže me jednom rukom tako da sam na kolenima. Dok se zakucava u mene, jednom rukom me drži za struk, dok mi drugom rukom drži kosu koju je obmotao oko svoje šake. Na ivici sam, gura me pravo ka vrhuncu.

"Aleksej."
Prostenjem.

"Ne još mala."

"Ne mogu više da izdržim."

Okreće me na leđa i ulazi u mene dok me gleda u oči, zakucavajući se u mene ludački. Zabacujem glavu stežući čaršave, gubim se u vrhuncu. Dok me on hvata svojom šakom za vilicu i okreće mi glavu tako ne bi li ga gledala u oči.

"Gledaj me mala, želim da te gledam dok svršavaš. Hajde mala. Svrši za mene."

Njegove reči su okidač, grčim se pod njim dok svršavam gledajući ga u oči, zarivajući mu nokte u jake mišićave bicepse. Svršava zajedno sa mnom, dok me ljubi osećam kako me ispunjava njegovom tečnošću.

"Moja si, ti si jebeno samo moja."

Olabavim stisak jer moje telo je izmučeno, iscrpljeno, zadovoljno. Ležimo i ne progovaramo par trena. Okreće se prema meni uzimajući moju glavu koju polaže na njegove grudi. I dozvoljavam mu, noćas mu dozvoljavam sve. Ležim u njegovom naručju, na njegovim grudima kao da se ništa nije desilo, kao da je vreme stalo i osećam se tako spokojno, mirno, ispunjeno, srećno. Moje srce je mirno, mirno je nakon tako dugo vremena.
Budim me težine i toplina koju osećam na svom telu. Otvaram sanjivo oči. I gledam i njega, želeći da zapamtim svaku novu boru na njegovom licu. Lezi, kraj mene dok mu je jedna noga prebačena preko mojih, ruka mu je na mom stomaku, dok mu je lice na mojim grudima. Korz glavu mi prolaze slike od pre par sati, slike mene i njega, nas. Slike se previše brzo smenjuju, navirujući slike dana kada je otišao, dana kada sam pala na kolena, dana kada je moje srce slomio, a dušu uzeo. Pokušavam da se izvučem iz njegovih ruku. Polako ustajem krećući se na prstima ka vratima. Hvata me za nadlakticu i okreće tako da moje telo udara o njegovo. Drži me prikovanu uz sebe, dok osećam njegov dah, njegov miris. Taj veličanstveni miris koji nikad neću moći da zaboravim.

"Kuda?"

"Kući."

Odgovaram hladno gledajući ga u oči.

"Neće moći. Sedi."

Govori mi odsečno, zapovednički pokazivajući mi očima na krevet.

"Sanjaj Aleksej."

Otrgnem mu se iz ruke uzimajući haljinicu i oblačeći je. Porolazi kraj mene ne gledajući me i odlazi prema dnevnoj sobi. Krećem za njim ne bi li izašla i otišla. Pritiska neko dugme kraj vrata, okreće se govoreći mi ozbiljnog i mračnog izraza lica.

"Sedi i saslušaj me. Ovo što ću ti reći tiče se tebe, nas."

"Mi ne postojimo i nemam nameru da te slušam."

Hvata me za obe ruke gledajući me u oči. Na licu mu vidim zabrinutost, strah. Ne sećam se da sam ga videla takvog.

"Ketrin postoji nešto što moraš da znaš. Nešto što sam ti prećutao pre nego što sam nestao. Samo me saslušaj."

"Uredu. Slušam."

Izustim stojeći ispred njega, čekajući. Dok se u meni stvara nemir.

"Napravio sam grešku koja se nikad više neće ponoviti. Ovo što ću ti sada ispričati biće bolno i teško za tebe, a tiče se mog odlazka."

"Hoćeš li mi reći više razlog?"

Upitam podizajući ton, jer nemam strpljenja više da čekam. Predugo čekam odgovor na to pitanje.

"Na dan proslave naše veridbe, bio sam najsrećniji čovek na celom jebenom svetu. Sve dok mi celi tvoj jebeni svet nije oduzeo to, sve do trena kada mi je zazvonio telefon. Morao sam da biram mala između naše sreće i tvoje, i izabrao sam tvoju."

Srce počinje da udara jače, usta se suše, dok telo drhti.

"Hoćeš li mi više reći istinu? Zašto si me ostavio i otišao bez reči?"

Proderem se.

"Tvoj otac Ketrin, tvoj otac mi je dao ultimatum..."

Nasmejem se cinično prekidajući ga.

"Stvarno Aleksej? Stvarno nisi mogao da smisliš bolju laž."

Krećem prema vratima pokušavajući da ih otvorim dok se u meni skuplja sve veći bes i razočarenje.

"Oprostio ti je i pomirio se sa tobom na dan naše veridbe. Bio je kraj tebe u trenu kada sam ja otišao."

Zastanem na ove njegove reči, jer on nije mogao da zna da je moj otac bio sa mnom u sobi u trenu kada su mi javili da je on otišao. Stresem se, dok srce udara jače nego ikad, drhtim, gubim dah, ne osećam tlo pod nogama. Samo stojim nemo, dok on nastavlja da priča.

"Dao mi je ultimatum. Ili ću nestati iz tvog života ili će on sebi oduzeti život i okriviti mene da sam ga ja ubio. Imao sam pet minuta vremena da odlučim, nisam imao vremena ništa da preduzmem. Nisam mogao da dozvolim da ti se svet sruši. Pokušao sam da razgovaram sa tobom o tome, ali nisam mogao. Bojao sam se da mi nećeš poverovati, da mi nećeš oprostiti."

U tom trenu ceo svet mi se ruši... mislila sam da je bol koju sam osetila onog dana kad je otišao bez reči najveća bol, ali ovo sada. Ova bol je neizdrživa. U grudima osećam neizdrživu bol koja peče.
Kako je mogao? Moj otac, moj idol, heroj. Kako je mogao ovo da mi uradi? Dve godine je gledao kako se raspadam, kako svakog dana umirem i oživljavam samo da bih nastavila da ga volim. Gledao je kako pokušavaju da me izleče od njega, sve je gledao i ćutao. Bes, razočarenje, bol, obuzima me sve više.
Okrećem se dok se suze slivaju niz moje lice, vičući.

"Odlučio si umesto mene! Da si mi rekao poverovala bih ti. Ja sam uz tebe bila čak i ako su svi bili protiv tebe, uvek sam ti verovala. Da si mi samo rekao, prevazišli bi smo to, našli bi rešenje Aleksej. Odglumili bi. Ne znam, uradili bi nešto. Zajedno bi se borili, ali ne. Ti si kao i uvek odlučio umesto mene, pobegao, ostavio me. Jer najlakše je bilo otići. Bez reči, objašnjenja, borbe."

Prilazi mi dok meni srce krvari, duša kao da napušta moje telo. Osećam kao da sam u paklu i gorim, gorim ali nikako da izgorim.

"Ketrin, nisam želeo da ti srušim svet, nisam želeo da nosiš taj teret. Mislio sam da te nisam vredan, da nisam vredan da se tvoj svet sruši zbog mene, sve u šta si verovala. Morao sam da odem."

"To je problem! Ne misliš da nešto zaslužuješ, pa to uništiš. Da nisi želeo da odeš ne bi otišao. Cak i da sam ti ja rekla "odlazi", cak i da sam te odbacila, ostao bi. Ti si morao? Ti, koga niko i ništa ne može naterati na bilo šta. Znas li koliko puta sam želela da te pozovem, samo da vidim da li si živ?! Znaš li kroz šta sam prošla kada si otišao jebeni egoisto?! Nisi se udostojio ni jednom da me pozoveš. Više ti ne verujem. Ne želim ikad više da te vidim. Sad otključaj ova jebena vrata! Želim da izađem!"

Gleda me, u njegovom pogledu vidim bes, bol, tugu, mrak. Ali nije me briga. Nije se borio za mene, za nas.

"Razgovor nije završen Ketrin."
Procedi kroz zube.

Neke ogrebotine na srcu postaju vatreni žigovi. Ostalo je samo jedno u prošlosti...u bućnosti...samo ti...