Otvorila sam vrata od kuće kao da me čopor vukova juri. Zatvorila sam ih čim sam se uvukla i neobazirujući se na okoliku drhtavim rukama probala da zaključam vrata. Kada sam napokon uspela i zaključala ključem ali isto tako i rezom spuzala sam se niz vrata duboko disuci i tek tada primetila publiku. 

Cao....  - Rekao je Oliver i gledao me čudno

Daj... Mi vode.... - Primetio je i sam da nisam dobro pa je potrčao. Ubrzo se vratio sa vodom ali pratili su ga  Hana i David. Nakon što sam popila vode došla sam sebi koliko toliko.  

David mi je pomogao da ustanem i sednem na krevet. Uff.... Kataklizma majke mi....

Jesi li dobro? Šta se desilo? - Upita me David.

Ti kao ne znaš!? - Malo povisim glas koliko to mogu jer sam jedan nula, nula, nula.... Posto sigurna da je on znao da je doša. Najbolji su drugovi još otkad...

Jel te neko pratio? Da zovemo policiju? - Upita Oliver i ako hladnim glasom učinilo mi se kao da brine. Ali mislim da mi je to najmanji problem....

Ne... Nije! Što se praviš glup Davide i sam znaš da se vratio! - Tad sam videla zaprepaštenje na njegovom licu.

Nisi znao? - Upitala sam

Znao sam..... Ali.... 

Ali, šta?! - Oliver i Hana su nas samo gledali

Rekao je da te neće tražiti pa sam mislio da je i bolje ako ne znaš...

Bolje je! Da, bolje je to što sam pala na dupe kad sam ga videla, slagala i boga i oca! Neznam ni sama kako ću se izvučem iz toga ako ga opet vidim! I tako je bolje!? - Derem se. 

Nisam znaop da....

Trebalo je da znaš!! - Kažem pa krenem da ustanem ali nešto mi se zavrti u glavi pa zamalo padnem ali me Oliver uhvati. 

Pomoćiću joj ja.... - U magli vidim Hanu kako klima glavom uplašeno i poslednje čega se sećam je da su mi se noge odvojile od poda....

.    .    .    .

Ustala sam i videla sam da sam u svojoj sobi. Da sam znala da je u gradu bila bi opreznija i ne bi se onoliko izblamirala ni zabrinula Hanu. Videlo se da umire od brige.

A iskreno nisam ni birala reči i derala sam se kao pred živčani slom.... Ustala sam i dovela se u red tekrenula na terasu i ako sam prespavala ceo dan. 

Na terasi je već bio Oliver. 

Hej... Kako si?

Okej. - Vratila sam svoju pribranost. Ne mora da zna.... Niko ne mora da zna!

Pa ko je tajanstveni on? - Nasmejem se

Sileđžija iz osnovne. - Moja maska i gluma su savršene upravo zbog njega. Tada ja sam bila igrač i znala sam da igram ali ne i da glumim. On me je naučio da glumim.... I to ne samo fizički. Naučio me je kako da sama sebi oglumim osećanja. Znam zvuči čudno ali je tako....

Prebledela si lutkice.... 

Da, glupa vremena - Sad setni pogled. Iskreno glava mi je u tom trenutku bila prazna ali sam to savršeno oglumela. 

Pa drago mi je da si dobro.... Zaboravi sve što nije vredno sećanja... Jer ja zbog ovog ne nameravam da odustanem od svoje igre. - Nasmejem se

Samo napred. - Priđem mu bilizu pa šapnem.

Neka bolji pobedi. - Okrenem se i krenem ka sobi. Do sada smo oboje znali da igramo igru. Pretpostavljali šta koji želi da dobije ali nikad nismo rekli da igramo igru. Izgleda da se sada zakuvava. I sigruna sam da će biti žestoko....

Na ulazu u sobu primetim da je Davidova otškrinjuta i zastanem da čujem raspravu. 

Rekao sam ti da joj ne prilaziš. 

Čoveče ti si rekao da joj nećeš prići! 

Šta bi sa onim da te ne zanima? 

Kako misliš sudbina je da ste se sreli!? - U tom trenutku mi prolete Oliverove reči koje je rekao ''Zaboravi sve što nije vredno sećanja''  Bio je upravu. treba sve to da zaboravim. Ko sam ja da onako padnemk pred njim!? Ko je on upošte!? Ulazim u sobu i uzimam Davidu telfon. Nije vredan mog vremena....

Ako želiš da me vidiš doći. Nemam ništa protiv. Danas sutra, za mesec, godinu ili pet. Ali svejedno ti si prošlos. Koje.... Iskreno nisi vredan ni da se sećam.  Znaš nije mi ni jasno koji mi je pa sam se toliko iznenadila... Jer prošlost je baš to prošlost. Ali... Ako želiš igru sa mnom.... Pa dragi, znaš gde sam! - Rekla sam te dala telefon Davidu. Koji me je gledao kao da ću svakog časa umreti. Stavila sam mu telfon u ruku jer se nije pomerao. Te izašla kako sam i ušla. 

Ko je on ustvari da meni izazove kataklizmu? 

Niko. Kako sam samo smešna. Razmišljala sam smešući se svojoju gluposti. Mislim da sam konačno završila sam njim. Pa toliko godina mi nije pao ni na pamet pa sam da me uzdrma slučajnim viđenjem? Čovek bi pomislio sam sam balavica. Otišla sam u svoju sobu i legla na krevet....

#Želim samo da se zahvalim na 1k pregleda na ovoj priči. Hvala svima koji čitaju redovno i čekaju moje delove. Hvala vam punooo. ;)