Te večeri mesec je, kako se činilo, izašao ranije nego obično, vinuvši se do svog zenita na mnogo nižoj tački od one gde je veliki brat Sunce obitavao tokom dana. Neprimetno se topio ka svojoj poslednjoj četvrti, usamljen i srebrnast na ugljenom nebu. Bojan je sedeo svojim kolima, parkiran ispred Darkove zgrade. Neudobno zavaljen u sedište, sa rukama prekrštenim iza glave, žmirkao je prema nebu brojeći retke, zvezdane varke koje su neprestano treperile zbunjujući ga i terajući ga da u nekom trenutku prekine svoj "uzaludni" posao i počne od početka. Svuda oko njega puzala je gusta, neprobojna tišina. Palo mu je na pamet da bar uključi radio ali setio se da ga je ugasio pre dobrih petnaestak minuta, nakon što su mu dosadile pesme koje je inače voleo. Nije imao predstavu šta da radi ali znao je da ne ide kući dok ne obavi što je naumio. Promeškoljio se namrštivši se na zvuk pucketanja njegovih ukočenih kostiju i bola u butinama od predugog, nepomičnog sedenja. Prekrstio je ruke na grudima ponovo zabacivši glavu na naslon sedišta, sklapajući oči. San bi ga lako mogao savladati da mu misli nisu jurile brzinom metka kroz glavu, odavalo ga je samo slabašno treperenje kapaka i napeta adamova jabučica.

Nije bilo neobično da se Darko dugo smuca po celom gradu, možda i izvan njega, i dugo ne dolazi kući. Niti je bilo neobično da ignoriše telefonske pozive, namerno ih puštajući da odzvone do kraja, bahato dajući doznanja onome ko ga zove da je video poziv i da je njegovo nejavljanje blago, kako bi on rekao, prcanje u mozak. Neobično je bilo to što se nije javio njemu, Bojanu. Iako beskrajno mali i neprimetan, u Darku je postojao majušni delić nežnosti prema svega nekoliko osoba. Bojan nikad nije ni na trenutak pomislio da nije među tim osobama, niti mu je Darko to ikada pokazao ijednim činom. Da, bio je izuzetno bahat, arogantan, nepristupačan, skoro pa bezosećajan ali Bojan je bio jedna od osoba koje nisu gledale to njegovo lice, ono glavno koje je pokazivao celom svetu. I zato su mu misli morilr svakakve crne slutnje, podmukli strah mu se uvlačio ispod kože terajući dve sićušne bore između obrva da se još dublje useku u njegovu kožu. Proverio je telefon, nikakva poruka niti poziv. U telefonskom imeniku jasno je stajalo da je nazvao Darka sedam puta do sada u prilično odvojenim vremenskim intervalima.

S neodobravanjem je odmahnuo glavom nastavivši da tupo pilji u svog jedinog druga sada. U mesec koji je, kao i on, bio potpuno sam u mraku. Sve treperave zvezde su ga izgleda napustile, nigde nijedna da zasvetluca, makar na sekund. Sat je pokazivao da je ostalo još svega par minuta do dva sata ujutru. Osećao se kao majka koja čeka svoje dete iz izlaska i strepi kraj prozora, bez najmanje želje za snom dok je ono negde tamo, ko zna gde. Tek kad se vrati u sigurnost doma, i majka će zaspati i dalje sa zebnjom koja se postepeno, do jutra, smanjuje. A ujutru, jadna mu ta majka kad ga dohvati. Nasmejao se od muke, onako za sebe, dok ga niko ne vidi. Okrenuo je glavu prema prozoru sa strane najpre gledajući samo mrak a potom tek blago izoštrenu sliku sa tamnim i onim još tamnijim siluetama. Pomera vrat namerno ga ukrutivši kako bi ga razmrdao. Pucketa glasno i čak oseća blagu bol. Možda je krajnje vreme da malo ustane i bar razmrda noge.

Iznenađeno, s neporecivim strahom se trza na naglo otvaranje suvozačevih vrata. Tamna prilika se spretno zavaljuje u suvozačevo sedište glasno ih zalupivši za sobom deklamujući mu kroz smeh.
-Samo pušenje i drkanje, završavam smenu još malo. I hoću bonus za prekoračenje ako ga bude, moram i ja od nečeg da živim, dušo.
Bojan napokon ispušta vazduh koji mu je zastao u plućima, naslonivši čelo na volan.
-Nosi se bre u...
Proguta ostatak rečenice dajući svom srcu vremena da se vrati u normalu. Da je bio malo pospaniji siguran je da bi njegova ožalošćena rodbina pričala kako je, eto, njihov jadni Boško umro od šloga.
-Gasi to bre!
Mumla kad ekran Darkovog telefona bljesne u mraku, sa osvetljenošću pojačanom sigurno do kraja. Zaslepljuje ga i tera mu suze na ionako pospane oči.
-Vidi, druže, ja nemam ama baš ništa protiv toga da se moje obožavateljke skupljaju oko mog stana ali ti stvarno nemaš šanse. Bolje da ti kažem ovako direktno nego da gajiš neku nadu.
Darko izvodi toliko pokreta odjednom da je Bojanu muka od pokušaja da ga prati. Već je iskopao upaljač iz džepa i pripaljuje cigaretu, otvorivši opet vrata da bi mogao da otresa pepeo. Bar je toliko fin da mu ne pravi haos u kolima.

-Idi bre... osedeo sam. I verovatno ostao bez poslednjih petnaest godina života.
Usuđuje se da pogleda Darka. Ima prepoznatljivi kez na licu što je dobar znak, raspoložen je.
-Otkud ti ovde?
-Da l' stvarno pitaš šta radim ispred tvoje zgrade koja je dvadeset minuta vožnje udaljena od moje? Gde si bio?
Darko lupka cigaretu kažiprstom druge ruke da bi otresao poveći grumen pepela sa njenog vrha.
-Ko pita?
Bojanu apsolutno nije do šale a Darku to aspolutno ne dopire do mozga. Zapravo dopire ali je toliki folirant i doterani govnar da to savršeno ignoriše.
-Ozbiljno te pitam, sedim ovde k'o imbecil i razmišljam šta se dešava s tobom! A tvoje standardno ignorisanje poziva mi pogotovo ide u prilog!
Glas mu postaje preglasan za tupu tišinu oko njih te se blago obuzdava, vrativši ga pod kontrolu. Bar je izbacio svoju nakupljenu frustraciju, oseća se smirenije. Darko nastavlja sa ignorisanjem, povukavši još jedan dim.
-A čemu dugujem ovaj prelepi doček na kućnoj adresi?

-Tetki mojoj pokojnoj! Eto kome!
Prasne na njegovu novu provokaciju. Mrzeo je kad se pravi nevešt. Dobro je znao koliko je promućuran i koliko dobro prepoznaje situacije i prilagođava se njima.
-Ksenija beše?
-Ona je živa, kretenčino, na Senku sam mislio.
Ujeda se za jezik shvativši da je upravo opet upao u Darkovu zamku nepovezanih pitanja. Dođe mu da ga udari, čisto da da sebi oduška do kraja.
-Možemo li sad da se vratimo na ozbiljan razgovor? Preklinjem te!
Trudi se da zvuči što smirenije i odlučnije. Umesto odgovora, Darko lansira pikavac par metara od auta okrenuvši se potom ka Bojanu. Tišina se ponovo uvlači svuda oko njih. Bojan namerno ćuti čekajući da Darko prvi progovori. Potreban mu je raspoložen za saradnju i zainteresovan za bilo kakav razgovor. U suprotnom, delotvornije bi mu bilo da peva najlepše balade fikusu.
-Možemo li da izađemo iz auta, molim te? Ponašaš se tako stegnuto da imam osećaj da ćeš mi priznati da si usrana pederčina. A onda ću morati da idem u pritvor zbog nanošenja težih povreda.
Bojan se slaže da bi bilo dobro da izađu, praveći se da ne čuje Darkovu konstataciju. Pretpostavlja da će im obojici značiti svež vazduh.

Ćutke sedaju na naslon klupe iza Darkove zgrade, odjednom u, kako se činilo, potpunoj tami.
-I? O čemu se radi?
Bojan je odjednom nesiguran pod bujicom reči, a nijedna mu nije dovoljno dobra za početak. Ovo je osetljiva operacija. Darko je, čak i njemu, potpuno nepredvidljiv ponekad.
-Mislim da mi prvo treba cigara.
Darko mu već pruža paklicu, slaba svetlost dopušta mu da vidi blagu zbunjenost na njegovom licu.
-Šta?
Neraspoloženo ga pita Bojan dok rukom zaklanja lelujavi plamen.
-Ništa.
Uzvraća Darko odsutno. Bojan i on davno su prošli fazu "molim te" i "hvala". Podrazumevalo se da su Darkove stvari i Bojanove i obrnuto. Pomalo ga je nervirala, ali više čudila Bojanova nagla nesigurnost. Znači da je imao nešto zaista važno da mu kaže, a to mu se nije sviđalo. Već je predviđao da će se iznervirati oko te gluposti.

-Radi se o tebi.
Napokon započinje Bojan, ne znajući bolji način na koji bi započeo razgovor o onome što ga muči već neko vreme.
-Ako očekuješ da padnem na zemlju od oduševljenja, moraćeš više da se potrudiš.
Samo prividno hladan, Darko podstiče Bojana da što pre završi. Ne zbog znatiželje, samo zbog toga da se ovaj razgovor i ova tema što pre okončaju. Bojan uzdiše ali nastavlja nešto odlučnijim glasom.
-Navikao sam se na tebe takvog. Ne odobravam niti vidim poentu tog stava koji prezentuješ svima a bolji si od toga, ali poštujem i ne mešam se. Ono što me sada brine je to što se menjaš.
Darko ćuti, puštajući ga da potpuno završi svoje izlaganje. A potom... videće već šta će.
-Često se menjaš, Darko. Godinama posmatram tvoje promene ličnosti, manje ili više drastične ali u dobroj meri slične. Samo što ova zadnja promena, tvoje ponašanje u zadnje vreme i sve to... zbog svega toga mi deluješ kao osoba koju ne poznajem. Ne prepoznajem te više.
Darko nastavlja da ćuti iako ga Bojan s iščekivanjem posmatra, nagoveštavajući da je završio i čeka njegov odgovor. Ne igra nikakvu igru ćutanja s njim, ćuti jer zna da je on u pravu. Ista stvar mučila je i njega. Sam sebe je teško prepoznavao.

-Mislim da bi sad trebalo da ideš kući. Pretpostavljam da radiš sutra.
Bojan shvata. Dvoumi se treba li da klimne glavom ili da se buni.
-Možeš li pokušati da ne ignorišeš ovo?
-Nisam siguran...
I zvučao je tako.
-Darko, ti dobro znaš da ja imam svega dva čoveka na ovom svetu koja smatram porodicom, moju majku...
Ogromna knedla preseca Bojanov glas.
-...i tebe.
Zaćutali su pod težinom te izjave, obojica se prisećajući prošlosti koja je čudesno udesila da se dve tako zasebne ličnosti ponašaju kao nepotpune jedna bez druge. Možda je i tačna ona priča o srodnoj duši koji ljudi pogrešno shvataju. Srodna duša ne mora biti ograničena ljubavlju, željom za pronalaskom partnera. Srodna duša je samo to, duša koja po svakom principu odgovara tvojoj. Srodna duša može biti, i najčešće jeste, prijatelj. A Darko više ne zna u šta da veruje, s obzirom da je prilično siguran da ne mogu postojati dve takve. Do pre par sati, da ga je neko pitao, bio bi spreman da se zakune da njegova duša pripada smaragdnom paru očiju i mekim vlasima svetle kose.

**********

-Ej, Darko! Zvao te Bojan da dođeš iza škole!
U prolazu mu dobacuje dečak kog površno zna, samo iz viđenja. Ne zna mu ni ime. Ono što nije u redu u celoj priči je što se zvono oglasilo pre par sekundi, najavljujući početak časa. A Bojan nikada nije kasnio na čas.

Video ga je iz daljine. Tad još sitnog za svoj uzrast, svetlije kose i još nevinije duše nego sada. Sedeo je dlanova čvrsto pritisnutih na lice, torbe nehajno bačene na zemlju pored njega. Darko u tišini prilazi sedajući pored.
-Opet?
Tiho pita svojim čak i tada grubim, dubokim glasom. Bojanova ramena neprimetno se zatresu. Rukavom diskretno prelazi preko očiju.
-Ispred mene možeš plakati.
Darkov glas je odjednom topliji ali i on gleda isključivo ispred sebe, ruku u skoro identičnom položaju, samo što mu nisu pokrivale oči. Bojan tvrdoglavo nastavlja sa brisanjem suza koje su uporno tekle, još više ga razljućujući. Mrzeo je to što nikad nije video Darka, niti bilo kog dečaka iz razreda, iz cele škole, kako plače. Ima li on pravo, kao muško, na suze u prvom razredu srednje.

-Šta je bilo?
Darko mu je dao dobrih deset minuta tišine pre nego što je postavio kritično pitanje.
-Udario je mamu, Darko! Napio se u onoj šugavoj kafani, došao kući, vikao je i psovao. Čak je i šutirao mamino cveće! Ono koje najviše voli, juče ga je posadila u lepše saksije. Bila je presrećna! A on je njenu sreću bacio na pod i zgazio! A onda je i nju udario samo zato što je htela da spasi svoje cveće! Bože, Darko, mrzim ga!
Nova bujica suza savladala je Bojana, nateravši ga da još snažnije zajeca. Darko je tada, kako se činilo, prvi put doživeo pravi osećaj besa. A tada mu je bilo važnije da na neki način zaštiti svog prijatelja.
-Vidi, biće sve dobro. Smislićemo nešto do kraja časova. Samo te molim sada, idi na čas i smiri se. Ja dolazim da te nađem čim ti se završi škola i onda ćemo videti nešto.

Darko se dobro seća kako je sedeo na času Bojanove majke koja je nadugačko i naširoko objašnjavala motive neke pripovetke, bogato ih nagrađujući domaćim zadacima. Nijedan trag je nije odavao sve dok nije prišla njegovoj klupi. U kratkom trenutku ga je pogledala u oči, dajući mu da zaviri u more tuge i bola koje je uspešno krila od cele škole. Osim od svog sina od kog ništa nije mogla sakriti i od Darka koji je njenom sinu bio jedina osoba koja mu je pomagala da se izbori sa košmarom kod kuće. Darko sebi nikada nije oprostio svoju nemoć tada. Nikad nije prihvatio to da je neko drugi pomogao Bojanu a on je bio samo slabi dečak s kojim se družio. I nikad više sebi nije dopustio da postane slab.

**********

-Nada sutra dolazi.
Bojan pomirljivo menja temu razgovora. Darko mu odgovara odsutnim klimanjem glave.
-Volela bi da te vidi. Usput, to nije jedina žena kojoj nedostaješ.
Darkove oči naglo su planule. Brzo je ustao nervozno prešavši par koraka. Potom je grubo ošinuo Bojana pogledom.
-Mislim da mi je odavno prošlo vreme za spavanje.
Poslednje reči Bojan je jedva čuo, Darko je krupnim koracima grabio ka prednjoj strani zgrade. Ne trudi se da ga zaustavi, zna da je kriv. Nije smeo da pominje stvari za koje je znao da su zabranjene kad je Darko u pitanju. Ipak ovo nije bila noć za razgovore.

**********

Suncem okupana bašta kafića bila je poluprazna uprkos toplom vazduhu svud okolo. Posetioci su bili retki u jutarnjim časovima. Sitna ženica koja je sedela naspram Bojana elegantno spušta laganu šoljicu na tacnu, ljubazno mu se nasmešivši konobaru koji je donosio račun. Pridržala se za Bojanov lakat dok su napušali restoran.
-Stvarno dugo nisam bila ovde.
Živahno, poput deteta razgleda izloge pored kojih prolaze, neretko zastajući da pažljivije prozuči njihov sadržaj.
-Mama, znaš da uvek možeš d...
-Zna majka sve, Bojane, ne brini. Ali i ti isto tako znaš da nikad ne bih mogla da živim ovde. Zar si zaboravio onu... "Hoću izdaleka da volim i želim...".
Ljupko se nasmešila nastavivši da korača pored svog sina.
-Kad ti je let? Gde beše ideš ovaj put?
Bojan se i sam smeši svojoj divnoj mami čiji je duh još uvek bio potpuno mlad i željan pustolovina.
-Krajem idućeg meseca, idem u Milano. No, najpre imam par poslova koje bih završila ovde.
-Gospode, ženo, došla si danas i ne smiruješ se!
Bojan se s ljubavlju smeši, praveći se ljutit. Žena mu uzvraća isto tako umilnim smehom. Ne drži nju mesto.

Bila je tako simpatična, odudarala je iz slike grada kao jedan delić slagalice koji je prenešen iz druge, odudarajući i bojama i oblikom. Još uvek je imala tako damsko, odmereno držanje i onaj stil koji se dobije ili ne dobije po rođenju. Isti taj stil koji je vremenom oblikovala putovanjima po svetskim prestonicama lepote. Kad ne bi šetala ogromnim ulicama metropola, sedela bi u avionu, kad ne bi bila u avionu, živela je u svojoj ljupkoj kući na oko sat vremena udaljenoj od grada. Pre penzije, radila je kao profesor srpskog jezika, odakle joj i ostade navika da povremeno, iz dosade recituje najlepše stihove i misli zabeležene srpskim jezikom.

-Bilo bi mi mnogo lakše da si tu, mama. Brinem se.
Iskreno joj govori njeno brižno dete dok su zastajali ispred još jednog izloga iza čijeg stakla ih je posmatrala lutka bez lica, obučena u lep, tamnoplavi komplet.
-Bojane, uvek ti govorim da mogu sama i da mi ništa nije teško. Uvek imam neko društvo i ne dosađujem se. Svakako da i majka želi da provede što više vremena sa tobom ali isto tako želim da prigrliš svoj život. Ja sam ionako postigla sve što sam mogla u mom.
Bojan bi dugo ćutao posle njenih rečenica, razmišljajući o njima, o onome što je majka stvarno htela da mu kaže njima. Zna on da ona nije slaba žena, naprotiv, za njega je najjača osoba koju zna. Smeta mu samo to što je previše daleko od njega a vreme prolazi. Želi da što više bude sin, želi da što više puta prođu ovom glavnom ulicom nakon ukusnog doručka u njenom najdražem restoranu.
-A šta je sa Darkom?
Najednom pita Nada.
-On? Aposlutno isti, taj se ne menja!
Bojan čak uspeva i da se nasmeje toj laži.
-Puno ga pozdravi kad ga vidiš, kaži mu da bih volela da me posetite dok ne otputujem.
Njen sin klimne glavom u znak slaganja.

Nada je zaista volela Darka. Zadnji put ga je videla na maturi u srednjoj školi i srce je bolelo što je od tada o njemu slušala samo od Bojana. A dobro pamti trenutke kad su on i njen mili sin počeli da se druže. I za sve te godine, Darko je bio jedini dečak za kog je bila sigurna da je pravi prijatelj njenom Bojanu. A majka uvek zna i nikad ne greši.

**********

Temperatura unutar banke bila je par stepeni viša u odnosu na vazduh spolja. Ispred šaltera su se otezali redovi od po bar pet-šest ljudi koji su nestrpljivo cupkali ili iznova i iznova prebrojavali papire koje je trebalo da predaju ili dobiju pečat na njima. Na šalteru broj dva, visok čovek prosede kose ali skoro aristokratskog držanja dolazi na red, odmerenim pokretom pruživši dokumenta i papirologiju radnici iza stakla. Vreme sporo prolazi, devojka se kreće tako usporeno i sa očitom dosadom na licu. Preko volje pregleda papire i utiskuje pečat na njihova dna. Taman kad ih vrati čoveku, on pruža novu sumu novca, tražeći novu uslugu.
-Uplatio bih ovu svotu na nečiji račun.
Radnica ga gleda blago izvijenih obrva. U ruci je držala više od dve svoje plate.
-Na ime?
Čovek rukom briše znoj koji mu obliva čelo. Uprkos vrućini, on je u svetlosivom odelu sa nešto tamnijom košuljom ispod, u drugoj ruci drži aktovku.
-Darko Marinković.
Odmah dolazi naredno pitanje.
-Koji iznos je ovde?
Čovek prstom prelazi između kragne i vrata, krajičkom oka merkajući aparat za vodu u uglu prostorije. Grlo mu je suvo kao barut.
-Hiljadu i dvesta pedeset evra.
-Vaša dokumenta, molim Vas.
Prosedi čovek joj pruža ličnu kartu. Dok je očitava, on je posmatra sa slike, isti kao i sada, samo u nešto drugačijem odelu. Pored fotografije piše mu i ime.
Željko Marinković.

Eee sad me sve zanima.
Kako vam se čini Bojanova priča?
Nadam se da vam je jasno zašto je ovoliko neprivlačan i teška pička od dečka 😂.
Čitamo se uskoro ❤.