Ovaj put, čovek riđe kose bio je sam u stanu u udaljenoj gradskoj četvrti, okruženom sivilom i bedom. Neudobna fotelja tvrdo tapaciranih jastuka bila je neprimetna u uglu, bez nadrogiranog čoveka koji bi sedeo na njoj i poput majmuna u zoološkom vrtu ispuštao krike histeričnog smeha. Momak kom prošlog puta nije bilo dobro je takođe nestao. Ono što mu je ovaj čovek uradio prošlog puta moglo ga je koštati života. Poput pijanstva u kom se par vezanih čašica slabijeg pića preseku žestinom. Samo što piće udara mamurlukom, droga na srce. Darko je bio taj koji je ovog puta sedeo na sredini troseda, ruku nehajno zabačenih preko naslona, prekrštenih nogu gde se samo zglobom jedne oslanjao na butinu druge noge. Čovek je stajao naspram njega, naget nad stočić između njih na kom se ovog puta šepurila samo jedna nargila. Darko je bez reči, zamišljeno proučavao. Bojeno staklo ćupa, detalji metalnog okova na crevu i ukrasi nargile. Dobro je znao s kim zapravo sedi u sobi, koliko košta to zadovoljstvo ispred njega i kako je uopšte došao do ovog mesta. Ovog mesta na kom mu je dozvoljeno da dolazi na adresu koju ovaj čovek krije kao zmija noge, da sedi na njegovom mestu i gleda na ceo stan, sa svim i svakim u njemu kao na svoj posed. Za razliku od Darkovog pomalo nemirnog pogleda koji je lenjo klizio uzduž i popreko po stanu, pogled onižeg čoveka bio je čvrsto fiksiran na Darka. Kao što je Darko poznavao njega, tako je i on Darka. I fascinirao ga je taj, za njega, klinac. Skoro nepodnošljivo inteligentan i snalažljiv, istovremeno skoro pa bezosećajan što je, za ovaj posao, najblaže rečeno potreba. Ne možeš nuditi nekome otrov i istovremeno žaliti tu osobu.

Napeto je stajao dok je snažno uvlačio još uvek težak, gust dim iz creva nargile, raspirujući žar na vrhu. Tek kad je uspeo da povuče jak, ali redak, vretenast dim, s olakšanjem se spustio u fotelju naspram Darka.
-Vidim da sklapaš kockice.
Progovorio je spaljenim glasom, zvučeći kao da se smrtno dosađuje. Neupadljivo pokazuje na nargilu rukom.
-Unikat je.
Darko ne deluje impresionirano kao što je očekivao da će biti. Klimnuo je glavom u znak da ga je čuo, zamišljeno nakrivivši glavu. Čovek mu dodaje crevo nargile preko stola.
-Jedno vreme sam radio u jednom baru. Među prvim stvarima koje sam naučio bilo je kako da umešam travu i ukus.
Darkove obrve se tek na kratko podižu. Zastaje sa crevom u ruci, gledajući čas u izvor aromatičnog dima čas u sumnjivog čoveka.
-Tu ti je samo ukus. Mada, ako ti hoćeš...
-Danas sam čist.
Preseca ga Darko odlučno. Neće dozvoliti sebi da ga Dea vidi takvog. Ni po koju cenu. Munjevito, kroz glavu mu prolazi kako ta devojka još uvek spava, kako se možda još uvek osmehuje u snu. I kako je sada tek nešto malo posle pet ujutru. I kako je sastavio nešto više od pola sata sna malo posle ponoći.

-Kako se držiš sa pilulama?
Tišina u sobi je skoro dobila fizički oblik, teška i neprobojna. Čak i Darko zastaje, sam sebi postavivši isto pitanje. Drži li se uopšte? Ili pada u prividni bezdan u kome će ga pad izennada zaboleti?
-Ništa. Čekamo da umrem.
Čovek se smeje, snažno zabacivši glavu unazad. Čekajući da njegov bespotrebni, pomalo prisiljeni napad smeha prođe, Darko povlači dim nargile.
-Znači, koristiš?
Neodređeno odmahuje glavom.
-Bar sam pokušao.
Najednom se raspoloženje njegovog sagovornika menja. Iz smeha, lažno opuštenog i vedrog lica naglo prelazi u bes i nevericu, namrštenih obrva i nozdrva koje se blago šire. Darka nije mogao uplašiti, jasno mu je. A tom klincu nije jasno da će morati da poštuje neka pravila ako namerava da ostane deo ovog lanca.
-Kako to - pokušao?!
Mrzi pritisak. To je prvo što Darku pada na pamet. Druga stvar je - mrzi povišen ton. Mrzi ljude koji misle da imaju pravo da viknu na njega.
-Spusti ton.
Zarežao je crnokosi, oštro ga pogledavši ispod namrštenih obrva dok mu se ruka kojom je držao crevo neprimetno zatresla od obuzdavanja naglog besa.
-Uzeo sam ih sa alkoholom.
-I povratio posle par minuta? Idiote! Rekao sam ti, one se uzimaju sa drogom! Sa prahom!
Ovaj put i Darko podiže ton.
-Ja ne uzimam prah!
Čovek se potpuno smiruje. Intenzivno ga posmatra rukom posegnuvši ka retkoj bradi koja je prilično narasla od prošlog puta.
-Počni onda da uzimaš.
Izgovara tiho, kao da ga umiruje. Kao lažno, đavolje "Biće sve u redu". Titrava, plamena boja kocki žara uhvatila je odraz u Darkovim crnim očima koje su u polumraku zaličile na oči zveri.

*********

-Vi meni sad hoćete da kažete kako smatrate da je vaše izvinjenje dovoljno?
Stariji čovek zbunjeno trepće, našavši se na nezavidnom položaju. Ćerka čoveka čijim novcem bi mogao izdržavati celo naselje stajala je sa druge strane njegovog radnog stola, besna k'o ris. Kako je shvatio, njen konj je izveden na teren kako bi radio trening sa drugim članom škole.
-Vidi, Dea...
Nesigurno je započeo dograbivši hemijsku olovku, premeštajući je među prstima da bi bar malo smirio napete živce. Oseća kako mu obli predmet klizi preko znojavog dlana. Drugu ruku neupadljivo briše o pantalone ispod stola.
-Šta treba da vidim?! Da imate jedan posao koji niste u stanju da obavite? Videla sam, i to vrlo dobro! Sad je samo pitanje šta ćete učiniti povodom toga!
Čovek nemoćno širi ruke.
-Šta očekuješ? Da otpustim momka jer je zamenio tvog konja sa tvojim drugim konjem?! Ovde je više Mammonovih grla nego naših, u čemu je problem?!
Lagano gubi strpljenje, utoliko više koliko se neprestano podseća da je primoran ostati ljubazan i susretljiv u najvećoj meri.
-Jedno jedino grlo ovde je moje! Čak i u ugovoru je stajalo, jasno naznačeno, svi ostali konji mog oca su ujedno na raspolaganju za potrebe škole osim mog! Objasnite mi onda kako se baš on od svih našao u manježu?! Pritom je dat početniku koji ga je upropastio, učinio neupotrebljivim za moj trening?!
Rukama se oslanja na sto, pritom snažno udarivši glatku površinu dlanovima. Maja, naslonjena na zid odmah pored ulaznih vrata kancelarije, neprimetno izvija usne u poluosmeh. Nije se šalila kad je rekla da će napraviti skandal.

-Pobogu, dete!
Na trenutak izgubivši kontrolu, čovek naglo ustaje sa stolice, snažno je odgurnuvši unazad pritom. Nehotice sreće svoj pogled sa Deinim, umalo odskočivši, kao opečen vatrom koja je kuljala iz njega.
-Šta da uradim?! Hoćeš da otpustim uredno licenciranog instruktora zbog jedne greške koja se neće više ponoviti?!
Dein izraz lica postaje nekoliko stepeni hladniji, istovremeno kad joj pogled postaje vreliji.
-Naravno da se neće ponoviti. Jer će on dobiti otkaz, nebitno da li od tebe ili od nekog drugog.
Opet te proklete reči. Neko drugi. Elegantno se ispravivši, Dea rukom hitro sklanja nežni uvojak kose koji joj se priljubio uz vrat. Direktor hipodroma nemoćno je gledao, pogledom i položajem tela je preklinjući da se urazumi i shvati u kakvu situaciju ga stavlja. Tek zaustivši da joj kaže kako njen zahtev nije u redu, kako je svet u kome se samo njoj ugađa nezamisliv, biva prekinut odsečnim pokretom njene ruke.
-To je sve što sam imala da kažem.
Okreće se ka vratima, dajući doznanja da je razgovor završen. Na samim vratima zastaje, uputivši još jedan pogled preko ramena.
-Kad malo bolje razmislim, otkaza će svakako biti. Samo što je izgleda sad dovedeno u pitanje čijeg otkaza, gospodine.
Zajedljivo govori, poslednji put sevnuvši očima pre nego što je naglo poprimila savršeno miran izraz lica.
-Prijatan ostatak dana. I zapamtite, moj konj se zove Bećar!

**********

Nakon što su se istuširale u svlačionici, Maja je odmah počela da se oblači, naježenog tela. Dea se obmotala peškirom, odsutno zagledala u svoj odraz u ogledalu ispred kog je stajala. Prstom je nežno dodirivala donju ivicu obrve, brišući neprimetne tragove razmazane šminke. Oblo, nežno lice poprimilo joj je čudnu, nesvakidašnju grimasu, mešavinu neke bolne čežnje i straha. Potpuno drugačiju od odlučnog, sigurnog lica koje je imala u kancelariji direktora škole jahanja. Maja joj prilazi s leđa, uz blagi osmeh joj blago prodrmavši ramena, ne gledajući njen odraz već nju. Sočno joj ljubi obraz.
-Prelepa si, ludo!
Nije navikla na ovakvu Deu. Ona je devojka koja pršti od neobuzdane energije, ona ne brblja samo kad spava, ona nema tremu niti joj nedostaje samopouzdanja. Prelepa je, istovremeno nežna i divlja, crna i bela. Bistra poput lisice, isto tako iskričavih, krupnih očiju. I zaljubljena je. Neveselo joj se osmehuje, jedva je pogledavši. Dea ni pred kim ne spušta pogled.
-Ej, pa šta ti je?
Maja se i dalje osmehuje, pomalo dirnuta Deinom pritajenom tremom. Okreće je ka sebi čvrsto je zagrlivši. Odvojivši se od nje, dlanovima obuhvata njeno lice.
-Gledaj me ovamo! Ti si Dea, zaboga! I veruj mi, sve će biti u redu. Želim da odeš sa njim i nateraš ga da se oseti privilegovano što je u tvojoj blizini! Ko to može ako ne ti?!
Svakom rečju osmeh joj postaje širi, zarazniji. Deine potamnele, meke usne oprezno se izvijaju ka gore. Klima glavom potvrdivši svaku Majinu reč. Potom se odvaja od nje kako bi se i sama obukla. Primećuje da je Majin pogled i dalje prikovan za nju.
-M?
Lepa devojka neznatno odmahuje glavom.
-Bićete najlepši par u gradu.

**********

Laganim koracima napušta kompleks škole, nesvesno merkajući svaki svoj korak, trudeći se da što diskretnije promatra okolinu, priželjkujući da ga što pre vidi. Nije sigurna kako, ali primećuje ga tek kad mu priđe relativno blizu. Znala je, nije postojala mogućnost da zakasni, da dozvoli da ga čeka. Nagli nalet sreće je ispunjava, celu. Od glave do pete. Zastaje iako je osećala da će poleteti, kao da okleva. Pomno ga posmatra, neznatno joj se smeška, onim njegovim osmehom. Gledaju se sa razdaljine, a činilo se kao da razgovaraju nekim pukim dodirom misli ili duša. U vetru se mogao čuti njegov glas koji je podsmešljivo pita kako to da se ona, Mammonova postidela toliko da okleva da mu priđe znajući koliko joj se nervoza primeti na licu, njen mu odgovara da to ne može biti istina, da ne laska sebi. Ali niko ih ne čuje, a mogli su, samo da su pažljivije oslušnuli. Darko lagano podiže ruke, blago ih raširivši, ovaj put je bez ijedne reči pozivajući sebi. Potpuno prirodnim joj se čini da ubrza korake, sve do lakog trka, da se nasmeje kao nikad do tad, da se zaleti prema njemu takvom silinom da ga tera da zakorači unazad dok obavija ruke oko nje, uzvraćajući njen čvrsti zagrljaj. Nikad do tad joj poljubac u teme nije toliko godio iako je bio tako nežan i mek da ga je jedva osetila. Privila se uz njega poželevši da je jače stegne, glave oslonjene ispod njegovog ramena i ruku obavijenih oko njegovog vrata. Neoprostivo nespretno za jednu balerinu je balansirala na prstima, pokušavajući da bar jednim neznatnim delom parira njegovoj visini.

-Zamisli tek da sam ti doveo orkestar... Ne smem da zamislim šta bi se onda desilo.
Šapuće u njenu kosu, rukom joj nežno mazeći leđa dok druga čvrsto obavija njen struk. Još uvek se ne odmičući od njega, krišom se osmehuje, sneno zatvorenih očiju, upijajući na kvarno, dok je on ne vidi, ovaj trenutak. Neko joj je rekao da će je ovaj dečko uništiti, a on je pronašao u pesmi. Nerado uzmiče par sitnih koraka unazad odvojivši se od njega. Oseća potrebu da kaže nešto, da razgovara sa njim, ali ne pronalazi dovoljno dobre, dovoljno smislene reči. Samo stoji tu ispred njega, proučava mu lice dok njeno istovremeno odiše samo srećom, čistom srećom. I beskrajno je zahvalna na tome što je razume. Zna to jer je ne pita ništa, jer je dovoljno upoznao da može sve da joj pročita sa lica, jer prosto ne mora ni da pita. Ipak, nešto sa njegovog lica nedostaje na njenom. Umor.
-Darko?
Skoro mu se zavrtelo u glavi od slatkog, polutihog glasa koji je upotrebila dok je izgovarala njegovo ime. Pogotovo nakon što mu naslanja dlan na obraz.
-Šta ti je? Umoran si?
Umorno uzdiše.
-Iscrpljen.
Neprekidno se osmehujući, približava joj se za polovinu jednog koraka, prstom nežno podignuvši njenu bradu, napokon uhvativši njen iskričavi pogled koji je sa veličanstvenom stidljivošću krila od njega.
-Ništa o čemu ti treba da brineš, malena.
Skoro nečujno govori ne krijući sopstveni pogled koji pomno proučava njenu usnu koju odsutno dotiče palcem. Kao i njoj, oči mu postaju istovremeno i tamnije, ako je to moguće zbog čiste crnine, i punije sjaja. Neprimetno se naginje ka njoj.
-Idemo, mala Mammonova.
Tiho mrmlja pre nego što je nežno ljubi u čelo.

**********

Noge su im, skoro nezavisne od njhove volje, same pronašle put do parka. Mnogima pre njih je pripadao, mnogi su ga zvali "svojim" mestom. Jedan gradski park može imati priču vredniju od priče jednog spomenika.
-Razočaraću se ako saznam da je ovo samo improvizacija i da nisi isplanirao nešto posebno za mene danas.
Dea prekida tok Darkovih misli promeškoljivši se. Ovaj put, sedela mu je u krilu, tačnije na butini dok se naslanjala na njegovu mišićavu, gipku ruku kojom je grlio. 
-Ne brini, Mammonova. Znam tačno šta ću sa tobom. Samo što ćemo pre toga biti malo ovde.
Nakon kraće tišine dodaje poslednju rečenicu, odstunim, tihim glasom, pogledom šarajući po razgranatim krošnjama iznad njih.
-Lepo je.
Ni sam nije znao na šta tačno misli. Dea umiljato naslanja glavu blizu njegove ključne kosti, ruku položivši na njegovo rame da bi joj bilo udobnije. Razmišljala je kako sve ovo prolazi tako mirno, bez grča, ali i bez krupnih koraka. Sad zna da sme da ga ljubi koliko želi i gde želi ali to ne radi, zna da sme da mu sedi u krilu i privija se uz njega kao sad, zna da on oseća kako može, kako mu je potpuno svesno dopustila da radi s njom šta hoće ali nijednim gestom joj ne izaziva neprijatnost. Pušta je da ona opet vodi njihov sastanak, da ona bude ta koje će pokrenuti neku temu, započeti nešto. Pored, čini joj se, bezgranične nežnosti i pažnje, pokazivao joj je istu takvu količinu poštovanja. Samim činom suzdržavanja, strpljenja, pokazao joj je da je važna, da ona odlučuje o njima zasada, da ima slobodu da, kao i on sa njom, radi s njim šta hoće. I oboje su znali iste stvari i o istim stvarima razmišljali. I oboma je samo trebao znak, bilo šta, da se dopada ovom drugom.
-Nisi mi rekla da se uskoro takmičiš.

Odvojila se od njega zbunjenog izraza lica, iznenađeno izvijenih obrva.
-Kako znaš?
I on deluje iznenađen njenim pitanjem kao da se njegova konstatacija odnosila na najočigledniju i najprirodniju stvar na svetu.
-Oglasna tabla, šta drugo? Raspored takmičenja je tu, najava takmičenja je tu, tvoje ime na spisku učesnika. Osim ako tvoja fensi školica nema još neku Deu? Pardon, Deu Mammon.
Potpuno je u pravu. Oglasna tabla je bila sasvim transparentna, dostupna, zaista informativna za razliku od nekih drugih. Samo što nikad do tad nije čula da je neko za njeno učešće saznao baš preko nje. Čak ni Jovana koja je ranije često dolazila sa njom nikada nije primetila. Uvek je ona morala da je poziva na takmičenje. Kao da joj čita misli, Darko joj prstom nežno prelazi preko jagodice, kao da pokušava da poravna njen namršteni izraz lica.
-Šta te toliko čudi u tome? Zar joj to i nije namena?
Ohrabrujuće se smeška dok ona blago odmahuje glavom.
-Stvar je u tome što si prvi koji je "iskoristio" oglasnu tablu za to. Tebi nisam morala ja da govorim za takmičenje, sam si saznao sve o njemu.
Blago klima glavom.
-I ti treba da počneš s tim.
-Da gledam oglasne table?
Ljupko pući usne, uputivši mu znatiželjan pogled. Slabašni drhtaj joj pogađa telo kada pomeri ruku koja joj je grlila struk, tako da je još tešnje privukao sebi.

-Ne to, bre! Da gledaš, mala Mammonova, da gledaš.
Zvuči joj neverovatno strano, istovremeno je i toliko privlači.
-Ne razumem.
-Nema šta da razumeš. Treba samo da pogledaš i vidiš više od onoga što ti se na prvi pogled učini da vidiš. Shvataš?
Kod zadnje reči, lice mu je bilo toliko blizu njenom da je osećala puls toplote koja je nadirala iz njegovog tela. Nepuni centimetar razdvajao im je usne koje su se ipak, na drugi način osećale i prepoznavale. Osećali su toplotu, miris ovog drugog, tako čisto i intenzivno, kao fizički dodir. Dea shvata da njegovo stajanje, odugovlačenje znači da čeka odgovor.
-Zvuči teško.
-Probaj.
-Ali...
Vragolasto podignute obrve se odvaja od nje, očima joj pokazavši u neodređenom smeru. I sama se nesigurno ispravila, nemajući ideju odakle da počne. Darko prati njen pogled koji je putovao glavnom stazom parka od koje su bili prilično udaljeni. I zaklonjeni.
-Šta vidiš?
-Park.
Suvo mu odgovara, ponovo napućivši usne u prepoznatljiv oblik pupoljka na njegovo nezadovoljno coktanje.
-Više, Dea, moraš da vidiš više.
Na trenutak joj pada na pamet da ga udari. Pokušavala je da se smuva sa njim, a on joj drži životne lekcije. To tako nije fer. Kao da je izgovorila misao naglas, oseća topli dodir njegove druge ruke, malo iznad polovine butine. Usne su mu tamo gde su bile maločas, ovaj put joj delimično dodirujući obraz.
-Imamo vremena, malena. Ništa ne gubimo.

Duboko uzdiše, dodatno ometena njegovom rukom koja joj stvara skoro neizdrživ, vreo pritisak na nozi.
-Am... žena šeta nekog kera tamo. Dobro?
Skoro neprimerno odmahuje glavom, mazeći njen obraz usnama tako.
-Mnogo više, mala.
Pomalo joj dosađuje ova igra. Ali i njen takmičarski duh se budi, željan izazova. Nešto dobro u celoj priči je što nije volela da gubi.
-Dakle, žena ima kera. I ružan je.
-To je stvar ličnog mišljenja, ne gledanja.
Smeška se njenoj primedbi.
-Pored ružnog psa žena ima i... igračku? Dečiju? Molim te, ko još kupuje dečije igračke i daje keru???
Iako je bila podalje od njih, iako se udaljavala od njih, u slobodnoj ruci koja je skoro pa visila niz telo, žena je zaista imala igračku. Plastična ili gumena, teško je odrediti sa te razdaljine, u obliku povećeg zmaja. Jasno su se razlikovali njegovi raštrkani udovi i krupna krila, većim delom bio je zaklonjen ženinom rukom.
-Ne bih rekao da je za psa.
Dea nerado priznaje da se pomalo i napreže ne bi li videla isto što i on.
-Dete! Igračka je detetova, ne pseća!
Uzviknula je kada je sićušna prilika odjednom istupila na stazu, verovatno zaigrana na travnjaku sa strane, i nespretno potrčlana za ženom i psom koji su podosta odmakli.
-Onda? Konačan odgovor?
-Znači vidim ženu sa psom koja ne vodi računa o detetu.
-I?
-I ljudi misle da je luda... Čekaj, ne to! Ljudi mofu da pomisle da je dete samo! To je opasno!
Potom smiruje nadahnuti, svečani ton glasa.
-Mada ja ništa neću uraditi po tom pitanju.
-Kao ni ja, mala Mammonova. Vidiš, shvatila si. To treba da ti bude prva misao, ne ono što prvo vidiš, već ono što je najdetaljnije. Sve ostalo ide samo.

Naglo, pronicljivo okrenuvši glavu, ljubi mu obraz, dobrim delom zakačivši i usnu. Ne odvaja se od njega, samo se osmehuje uz njegovu kožu, polusklopljenih očiju oborenih ka dole.
-Tvojim roditeljima mora da je baš zabavno sa tobom!
Toliko zanesena da ne primećuje nagli grč celog njegovog tela. Prelazi preko toga, ne kriveći je za nepromišljenost. Ponovo se kikoće.
-Pa šta ti je?
Kikot joj razdvaja rečenice jednu od druge.
-Pogrešila sam?
Darko klima glavom umesto odgovora, nadajući se da time stavlja tačku na razgovor.
-Zašto? Sve je u redu sa tvojim roditeljima?
Njegov iznervirani uzdah i skretanje pogleda samo joj pojačavaju znatiželju.
-Nikad mi nisi pričao o njima, Darko.
-S razlogom.
Da je bio manje napet, pobunio bi se kad ustaje iz njegovog krila, dupe premestivši pored njegovog, sedajući na obično drvo klupe.
-A ne budi takav! Ti o mojima znaš sve, Darko!
Jasno je osećao puls u slepoočnici. Loš znak da mu nervoza raste i da postaje iznerviran. A mala Mammonova zaista ne planira da zaboravi tu temu. Naprotiv, čini se kao da navaljuje namerno, sve više i više. Ne shvata šta radi. A on više nema snage da podnese sve to.
-Prestani više! Hoćeš li?!

Ton mu je bio mnogo glasniji nego što je hteo, ali opet nedovoljno glasan da bi zaista povredio Deu. Samo je zbunjeno zastala, upitno ga gledajući, trepćući očima poput zbunjenog laneta.
-Šta te spopalo?!
Nastavlja za nijansu blažim glasom, oštro je pogledavši, iščekujući odgovor. Neprimetno se povlači unazad, pomalo uvređena. Ipak, sve vreme ga posmatra. Kao da vode bitku pogledima, ko će prvi pokleknuti pred drugim. Darko je definitivno taj koji prvi skreće pogled, osetivši naglu potrebu da snažno pritisne koren nosa i kapke prstima. Nežna šaka oprezno dotiče njegovu, kao da pokušava da je skloni s njegovog lica. Sluša je i ponovo je gleda.
-Izvini...
Tiho mu govori, pogleda prikovanog za njegovu ruku koju je spustila na svoju butinu nežno ga mazeći po dlanu okrenutom ka gore.
-Dea, izvinjenje stvarno ništa ne znači. Nijedno izvinjenje nikad ništa ne znači i nikad ništa ne popravi! Bolje da umesto toga kažeš "Kriva sam", "Pojela sam govno" ili neko sranje slično tome ili...
Zastao je osetivši da polako gubi dah. Uzima vazduh dugačkim udahom.
-Nisam hteo da viknem na tebe, malena.
Govori sa iskrenim prizvukom krivice u glasu. Dea naprosto oseća da je to prikriveno, njegovo izvinjenje kog čak ni on nije svestan. I dobro što nije. Tužno obešenih ramena, neprekidno mu milujući ruku, odgovara nadureno spuštenog pogleda.
-Stvarno ne znam šta da ti kažem a da to ne bude "Izvini", Darko.

Nakon te rečenice neočekivano podiže pogled do njegovih očiju. Daje mu da i on vidi isto što i ona. Da joj na licu pročita kajanje. Takvo izvinjenje, ako je iskreno, ne može se odbiti. Jer, izvinjenje se pokazuje, ne govori.
-Dođi ovamo, luda devojko!
Ponovo je privlači sebi i privija uz sebe, osmehnuvši se njenom uzdahu olakšanja i blaženom osmehu na usnama. Prebacuje noge preko njegovog krila, gornju polovinu tela u potpunosti uklopivši sa njegovom. Ljubi ga tačno u prevoj vilice i vrata, osetivši njegov poljubac na svojoj slepoočnici, ruku kojom joj je mazio kosu, blago se poigravajući sa mekim, raznobojnim vlasima.
-Ti si takva veštica, znaš?
-Zašto?
Podiže pogled ka njemu, obraz prislonivši uz njegov dlan kojim je mazio.
-Ne sećam se da sam.ikada primio nečije izvinjenje pre ovoga.
Dlanovima joj nežno obuhvata lice, najednom se uozbiljivši.
-Molim te, Dea, nemoj više to da radiš. Nemoj da me  dovodiš u situaciju da primam tvoje izvinjenje, niti sebe da moraš da se izvinjavaš. Dobro?
Ljupko se osmehuje, blago klimnuvši glavom. Tek sad je i on odahnuo. Plašio se slabosti, a šta je popuštanje jednoj devojci nego slabost?
-Blesavi stvore!
Izustio je praveći se i dalje ljut na nju, iako zaista nije imao srca da bude. Meškolji se da bi je malo udaljio od sebe, hteo je da ustane. Pruža joj ruku da bi i njoj pomogao da se pridigne. Vreme je da krenu dalje, jer ovaj dan je bio za mnogo veće stvari od sedenja u parku, koliko god da im je lepo. Dolaskom ovde samo je hteo da park postane i njihovo mesto, s pravom njihovo. Da njih dvoje, zajedno, pored toliko mesta u gradu, na svetu, budu baš u njemu.

**********

Za Snežanu Mammon, dan odavno nije bio ovako lagan i nikad nije brže proticao. Jedva da je popodne prošlo a završila je sve obaveze na poslu te ranije krenula kući. Sreća je nije napuštala te nijednom nije upala u gužvu u saobraćaju, a svetla na semaforima uglavnom su bila zelena. Vožnja je ugodna i prija joj, čini joj se da je putovala tek par časova, a već je kod rampe na ulazu u garažu. Pritiska dugme na kontrolnoj kućici, slušajući piskavi zvuk.
-Obezbeđenje, izvolite?
-Snežana Mammon.
Glas je prekida šumom i rampa se podiže puštajući njen automobil da prođe.
-Prijatan dan, gospođo.
Čuje učtivi pozdrav iza sebe ali već je kasno da odgovori. Podzemna garaža zgrade u kojoj su Mammonovi živeli bila je prazna, mnogo parking mesta bilo je slobodno. Žena po navici parkira automobil blizu lifta. Pored nje bilo je još jedno slobodno mesto, ono na koje je njen muž obično parkirao svoj skupi džip.

Jedva je dočekala da raspusti kućne pomoćnice za taj dan, rezervišući sebi potpuno miran ostatak dana. U dubini duše su joj pomalo nedostajali muž i ćerka. Daniel večeras nakon posla putuje na aerodrom, odatle za Lion. Neće ga biti kući bar četiri dana. I ona sama je često putovala zbog posla, no, protekli period bio je neobično miran po njihovom pitanju. Za Deu se nije brinula, zasigurno se smuca negde po gradu. Dobro je poznavala plahovitu narav i nemirni duh njene ćerke koji se protivio dugom stajanju u mestu. Trebao joj je prostor, i pokret. I nikad joj ih nije uskratila, iako bi volela da je sada zajedno sa njom, da razgovaraju i piju čaj.
Pokušavala je da isprati seriju na ogromnom ekranu tankog TV-a, glatke površine ali često je lutala. Pažnja joj je potpuno pala kada je začula otvaranje ulaznih vrata, potom zvuk njihovog zatvaranja. Nije bila Dea, poznavala je po zvuku, za trenutak i po koracima u hodniku. Dea je skoro nečujno otvarala vrata i hitro gazila do dnevnog boravka. Samo njen muž je imao tako odmerene a jake korake i pomalo nepsretno, bučno otvaranje vrata. Iznenađeno je podigla glavu da ga pogleda kad se napokon pojavio u sobi, uz osmeh joj poželevši dobar dan.
-Daniele? Zar nisi trebao da putuješ danas?
Držala je masku da bi izgledalo kako se savršeno drži pod kontrolom, ali osećala je blagi nalet panike. Ustala je ne mogavši da izdrži sedenje, iz predostrožnosti ako njenom mužu treba pomoć.

Umirujuće je zagrlio, odvojivši se nakon par trenutaka da napokon skine sako i bar malo olabavi kravatu. Celo vreme govorio je opušteno, gotovo konstantno se osmehujući.
-Loša organizacija, to je sve. Celi projekat je pomeren za kraj naredne nedelje.
Zaćutao je naglo se uozbiljivši.
-Dea nije tu?
Snežana odmahuje glavom.
-Izašla je. Znaš već nju.
Visoki čovek u kasnim četrdesetim s razumevanjem klima glavom. Potom odsutno pretražuje svoje stvari.
-Imam nešto za nju.
Ponosno pokazuje poklon svojoj ženi. Iako je i sama dobijala slične, iznenađeno podiže obrve. Bojažljivo uzima sitniju, crvenu kutijicu iz njegovih ruku, oprezno je otvorivši.
-Prelepo... Ali, zar ne misliš da je možda malo previše? Daniele, razmazićeš je još više ovako.
Čovek nežno zaklapa kutiju, preuzevši je u svoje ruke, istovremeno pokazuje ženi da sedne što i sam čini, odloživši poklon na stočić ispred njih. Svojim krupnim šaka oprezno uzima nežne, negovane ruke svoje žene.
-Snežana, Dea je naše dete. Imao sam tu sreću da steknem sve ovo i ne žalim da sve to raspem ako će usrećiti moje najdraže.
Snežana pokušava da se usprotivi ali joj daje znak da ćuti.
-Zahvalan sam na dobrom zdravlju moje proodice, prijatelja, rodbine... Ali ovde, u ovoj zemlji ja imam samo Deu i tebe i učiniću sve što mogu da uvek budete srećne.  Kao roditelju i suprugu...
Zastaje nežno poljubivši ruku svoje žene.
-Najveće zadovoljstvo mi je da vama dvema ništa ne nedostaje.

Zaćutali su, nežno se osmehnuvši jedno drugom. Jedva da su prešli dvadesetu godinu braka, spavanja u istoj postelji, zajedničkog života, većih i manjih uspona i padova. Izgledaju toliko lepo, vidno u poznijim godinama ali još uvek lepi ljudi, očigledno ostvareni i srećni. Daniel je bio otac i suprug za poželeti, iako često odsutan i zaposlen uspevao je da nadoknadi sve. Dea je oboma bila najsvetije što imaju, što su stvorili zajedno. Iako svesni da preteruju, da će je lako razmaziti, ne bi mogli da žive sa činjenicom da su joj nešto uskratili.
-Što se nas tiče, mi putujemo sutra uveče. Uzećemo mali odmor.
Započeo je Daniel.
-Putujemo u Nicu par dana pre zvaničnog datuma projekta. Zasigurno nećemo ostati duže od pet dana, potom ćeš produžiti sa mnom u Lion gde ću obaviti svoj posao. Ako budemo imali sreće, kratko ćemo boraviti i u Parizu, jer nema direktne avionske linije za Nicu.
Žena klima glavom.
-Dei će se verovatno dopasti predlog.
Privija se uz muža, sklupčavši se blizu njega.
-Dea? Ona ostaje, nek ovo putovanje bude naš odmor zvanično od svega.
Snežana se trza kao pogođena gromom.
-Da putujemo bez Dee?! Ne dolazi u obzir!
Muž je primiruje nežnim glasom.
-Molim te, budi razumna. Sigurno nećemo pobeći a da ona ne zna gde idemo. Pričaćemo sa njom, naravno da će ići sa nama ukoliko bude želela. Ali seti se, ona ima skoro osamnaest godina, sva njena zabava sad je ovde, nemoj da te iznenadi ako nas odbije.
-Imaš pravo.
Tiho mu odgovara supruga posle kraće pauze. Zajedno gledaju televiziju još par minuta.
-Idem da se presvučem i okupam. Ostaviću ovo u našu sobu dok Dea ne dođe.
Obaveštava je muž nežno je odgurnuvši od sebe, usput ponevši sa sobom crvenu kutijicu sa skupim poklonom za ćerku.

Ja došla.
Realno vratila sam se u formu po pitanju broja reči (skoro 4800).
Meni lično je prezanimljiv ovaj deo tako da jedva čekam vaša mišljenja.
Ly. 🖤