U prostranoj ženskoj sobi je mračno iako se sunce već odavno vinulo iznad grada. Debele zavese navučene su preko prozora propuštajući tek usku prugu svetlosti unutra. Dea još uvek spava. Spava nešto manje od pet sati, do kasno je gledala filmove i neumorno tipkala poruke na telefonu koji sada leži na stočiću kraj uzglavlja. Meki jastuci su svuda oko nje, ugrejani toplotom njenog tela. Neki zbijeni iza njenih leđa, poneki popadali na pod, jedan posebno udoban je čvrsto zagrljen njenom rukom, drugi, nešto veći i čvršći je ispod ćebeta, pokriven njenom nogom. Toliko joj je udobno i toplo da nastavlja da spava čak i kad mobilni glasno zavibrira. Iritantni zvuk traje večno kako joj se čini. Nezadovoljno se prevrće po krevetu pokušavajući da se sakrije od njega. Uzaludno, jer na kraju ipak pruža ruku krvnički stežući nesrećni telefon.

Jovana je. Naravno, jutarnji trening vikendom na koji je Dea naprosto zaboravila. I kao što je Džo obećala, zove je i budi. Naravno da nije prvi put da Dea ne planira da se probudi i dođe. Samo je Jovana potpuno pripremljena na to. Nehotično su stvorile njihov posebni ritual zvanja i buđenja. Jovana bi zvala do iznemoglosti ako treba, a Dea bi uvek slučajno zaboravila da isključi zvuk na telefonu iako zna da će Džo zvati. Ili je njeno zaboravljanje ipak bilo namerno.

-Imaš dvadeset minuta da podigneš dupe, spremiš se i dođeš do sportske!
Besni Jovanin glas dopire iz telefona i sa svakom rečju se pojačava, tako da bezmalo urla na kraju rečenice. Dein nezadovoljni uzdah je blago rečeno srceparajuć.
-Teraj se u kurac, spavam! Prekidam sad, ćao.
-Da se nisi usudila! Ne dam ti da prespavaš čitav dan!
-Maltretiraš me.
Zakukala je Dea uz srceparajući uzdah.
-Sa zadovoljstvom!
Ponosno odgovara Džo i ona je ta koja prekida, ni najmanje ne sumnjajući u to da će se Dea probuditi, previše joj je teško da se opet uspava.

Ovog jutra nema dovoljno vremena da sačeka Deu ispred ulaza u golemu sportsku halu. Tačnije, ovog jutra joj se ne da da je čeka, a i Mammonova sigurno neće stići za dvadeset minuta. Umesto toga odlučuje da će da se presvuče pre svih, ranije uđe na teren i odradi dodatno zagrevanje. Nosio je taj osećaj zadovoljstva dok dominira praznim parketom, stvarajući sebi šanse u kojima blista, dopuštajući da zamišlja da je u sred prave utakmice. Retki ali prelepi trenuci dok je sama i niko je ne gleda. Samo tada je bila sigurna da pokazuje baš sve što može, da samo tada pokazuje puni potencijal. Kad malo bolje razmisli, mogla bi i da postavi poligon za vežbanje. Svakako će trebati a uštedeće par dragocenih minuta treninga. Samo trčanje i skokovi su joj dosadili.

-Opa, vredna si jutros.
Vedri glas iza nje i jos vedriji osmeh i samoj joj mame jedan. Glas pomešan sa još mnogo glasova njenih saigrača i zvukom njihovih koraka dok ulaze na teren, ali toliko drugačiji i lepši. I apsolutno svaki put kad ga čuje ne može da odoli a da se ne nasmeje, čak i protiv svoje volje. Ovog puta osmeh joj brzo spada, takođe protiv njene volje. Čuje kako je neko doziva iz hodnika, poprilično glasno s obzirom da čuje taj glas čak iako se nalazi na sred velikog terena. A i pouzdano zna da se osoba koja je doziva probudila pre nepunih sat vremena a već je u punom naletu energije.
-Jooooovanananana!
Kao da je namerno izaziva dok kreštavo peva zadnji slog njenog imena, paradnim hodom ulazeći u salu istovremeno usmerivši sve poglede na sebe. Obučena od glave do pete u crno, skupo i lepo. Široka trenerka meko joj obavija vitke noge i oblu, čvrstu zadnjicu čineći da izgleda još zgodnije. Gornji deo, takođe potpuno crn je mekani duks sa kapuljačom samo što ga Jovana ni za živu glavu ne bi obukla. Dođavola, Dein stomak je potpuno go, guma na donjoj ivici duksa je svega par centimetara ispod grudi otkrivajući joj vitki struk izraženog oblika peščanog sata i glatku, zategnutu kožu preko jedva vidljivih pločica. Crne patike su očigledno nove, jutros prvi put obuvene. Dok nehajno gužva slušalice u džep izgleda kao slika i prilika opuštenosti.

Džo mora da se diskretno uštine za ruku setivši se dela da nema ni sat vremena kako je probudila Deu. Kad je onda mala Mammonova stigla da nabaci kompletnu šminku? Obrve crtane hirurškom preciznošću, krajnje identične, maskara na dugim trepavicama, usne popunjene za nijansu tamnijom olovkom i perfektno ujednačen ten. Izgleda kao sa namerava na neki bitniji rođendan odmah posle ovog treninga.
-Htela sam da ti kupim doručak ali znaš već kako je kad si malo govno sa mašnicom kao ja i ne podnosiš rano ustajanje.
Nevino se smeška nisko derište uputivši jedan od svojih najboljih umilnih pogleda Jovani dok se penje na tribine i za početak se smešta na sedište u trećem redu na levom kraju.
-Ne bi mi ga kupila taman da umirem ovde.
Mrzovoljno odgovara Džo dok vezuje pertlu. Dea se kikoće.
-Sigurna sam da ne bih.

Prodorni zvuk pištaljke odjekuje kroz salu, znak da trening počinje. U Deinoj glavi, znak da će uskoro da joj dosadi posmatranje njih kako trčkaraju s kraja na kraj sale i dobacuju se loptom i sedenje na istom mestu. I istovremeno znak za Džo da sledi malo više od sat vremena teranja sebe da uloži svaki atom snage u trening. Po običaju kreću od lakih vežbi. Par puta čak i ponavljaju zbog onih koji preskaču par čučnjeva ili trbušnjaka kad misle da trener ne gleda.

Da je tu stari trener, već sada bi bili na polovini treninga. A ovako nisu ni zagrebali po površini. Tako je bilo svaki put kada bi
Bojan držao treninge. To bi zapravo i sličilo pravom treningu, skoro profesionalno osmišljenom i sprovedenom u delo, onako kako pravi rukometaši zaista treniraju. I jedan takav trening s njim brisao je sav Jovanin bes nakupljen na svim onim treninzima koje bi držao stariji trener. Slabi, laki i bez mogućnosti da se napreduje i uči nešto novo.

Bojan je radio kao trener nekih pet meseci. Priključen je prvom muškom timu kao neka vrsta podrške na utakmici koju je igrala prva postava kluba. Golman, kao i Džo, i savršeno mu je pristajalo. Bilo je nečega u načinu na koji je budno pratio situaciju u igri čak i sa drugog kraja terena, u njegovom pogledu punom odlučnosti i u brzini njegovih pokreta dok bi branio mrežu svog gola. Sve u svemu, imao je poptunu kontrolu nad igrom, na terenu i na treningu. Ako se Džo pita, i nad svime van tih stvari. Osim možda nad Deom koja se magično prebacila na tribine sa druge strane i šetkala između redova.

Grube crte Bojanovog lica isticale su moć njegovog prirodno odlučnog stava i sigurnosti koja se osećala u njegovoj blizini. Uprkos tome što ima, kako se Džo sećala, dvadeset dve godine, odlično je držao autoritet kao bilo koji trener sa godinama iskustva iza sebe. Tamne, smeđe oči za razliku od ostatka lica delovale su toplo i večito raspoloženo. Dečačke i dobroćudne. Kratka crna kosa lepo je pristajala njegovom svetlijem tenu. Ne preterano visok, za nekih pola glave viši od Džo. Deina visina, ako se uopšte može nazvati visinom, bila je potpuno isključena iz te razmere jer mu je dopirala tek malo niže od vrata. U skladu sa visinom i bez sumnje dobrim treningom telo mu je bilo sasvim solidno ukrašeno mišićima koji su mu se grčili ispod kože.

-Dobro, svi na jedan kraj!
Bojan rukom pokazuje ka kraju sale, pre toga kratko dunuvši u pištaljku. Ekipa poslušno staje u vrstu na kraju terena. Sada će najverovatnije vežbati promene brzine ili neka dodavanja. Džo primećuje da Dee opet nema, naprosto je isparila i verovatno se zaigrala u nekoj drugoj sali. Maleno derište. Starija je od nje godinu dana, ima sedamnaest, pametna je i ponekad zvuči kao da ima bar osamnaest ili devetnaest godina, a sada se oseća kao da je dovela petogodišnjakinju na trening. Fenomen od devojke.

-Zadatak je sledeći, na moj znak radite sklek. Hoću da vidim lepu i pravilnu vežbu, vratiću na početak ako vidim da zabušavate.
Ozbiljno ih je pogledao.
-Iz skleka idete u veliki odraz a potom sprint do drugog kraja.
Potvrdan, pomalo nezadovoljan žamor razleže se po sali i razmeštaju se na početnoj liniji iščekujući znak za početak. Prvi zvižduk stiže i svi skoro u isto vreme rade sklek. Već na prvom skoku posustaju i Džo se odvaja među prvima koji jure ka drugom kraju. Bez pauze sledi drugi zvižduk i serija se nastavlja. S jednog kraja na drugi, opet i opet, čak ni ne pokušava da broji koji put čuje pištaljku.

Veliki broj njih zaostaje, uz bolne grimase se drže za levu stranu grudi ili prosto sede sa strane sa polupraznim flašicama vode u rukama.
-Idemo poslednji!
I ponovo, Džo se baca u sklek, drhtavo skače i juri sa još nekolicinom njih ka suprotnoj strani. I u trenutku oseća prepreku ispred desne noge, gubi ravnotežu i strahovit bol joj se širi kolenima. Sve u par kratkih sekundi, zapinje za nešto i pada. Pištaljka je nepodnošljiva, glasnija nego inače ili joj se pričinjava zbog bola koji joj žari kolenima. Skupljaju se oko nje i Bojan joj pruža ruku.
-Probaj da ustaneš, polako. Drži se za mene.
Pomaže joj da stane na noge iako joj kolena klecaju. Ne sme da ih pogleda jer vidi tragove krvi na parketu gde je pala. Ionako jedva stoji. Primorava se da stegne mišiće da ne podrhtavaju.

-Idi u svlačionicu i isperi to. Ne moraš da nastavljaš trening, u redu? Hoćeš da pošaljem nekoga sa tobom?
Bojan je i dalje pridržava zabrinuto gledajući čas njena kolena čas lice. Odmahuje glavom umesto odgovora i trudi se da ne posrće dok ide ka izlazu.
-Da li je Džo dobro i zašto joj ovaj leš podapinje nogu?!
Dea. Sve vidi i ništa ne prećutkuje. Besno prilazi, nakostrešena kao petlić, i staje pored Džo kratko pogledavši u njene rane na nogama.
-Dolazim za tobom, isperi to dobro.
Nežnije dodaje a potom prilazi ostatku ekipe pogledom streljajući izrazito visoku devojku, četvrtaste vilice i čeličnosivih očiju, sa kožom boje karamele. Kosa boje starog zlata pomalo joj je slepljena od znoja, skupljena u sad već neuredni visoki rep.

-Koji problem imaš?
Bez straha, Dea staje ispred nje i prekršta ruke. Devojka je isuviše iznenađena da bi joj odmah odgovorila no Dea i ne čeka odgovor. Neznatno krivi glavu naginjući se ka njoj, sve vreme je pržeći očima.
- Probaj još jednom da je sapleteš i tako ćeš najebati da ti više neće pasti na pamet da se pojaviš na bilo kom treningu u ovom gradu. Kapiraš?
Preti joj naočigled svih ali ne mari. Čak je i zabavlja neverica pomešana sa velikom dozom nelagodnosti. Devojka savršeno dobro zna ko joj se obraća i da se Dea ne šali ni u jednom trenutku. A ona sama je odavno naučila na koje sve načine može lepo da iskoristi svoje zvučno prezime. Pravi Mammon verovatno skiči od sreće u svom krugu pakla dok se ona tako ponaša.

-Dea, idi kod Jovane.
Nimalo nežno ih prekida Bojan rešen da spreči dalji sukob. Dea se ne buni ali njen ubilački pogled zadržava se na sirotoj devojci koja je saplela Džo još par trenutaka. Ko zna zašto i što joj je to trebalo, možda iz ljubomore, čiste pakosti? Iz puke neslane šale? Nije bitno, važno da i Dea i devojka znaju da je to poslednji put da tako postupa sa Jovanom.

-Sve u redu?
Cvrkuće Dea dok ulazi u svlačionicu.
-Zaboravila sam jebene štitnike, zato sam i raskrvarila kolena. Nije toliko strašno sad kad sam obrisala krv.
Jovanino psovanje Dea je protumačila kao dobar znak. Veći deo vremena bi se nervirala zbog Jovanine finoće i izbegavanja bilo kakvih psovki. Džo je sada samo malo iznervirana i potreban joj je odušak u vidu jedne male, slatke psovke.
-Dobro je. Da ti donesem nešto?
-Onaj doručak koji pominješ od jutros, na primer?
Džo pokušava da šalom otopi Dein ledeni izraz lica. Čini se da polako uspeva, Dea se ljupko pući na stranu praveći se da razmišlja.
-Ipak crkni od gladi. Sad si ionako invalid.
Raspoloženje joj se naglo menja iz smrtno ozbiljnog do bezazlenog i bezbrižnog.

Vrata se ponovo otvaraju, ovog puta ulazi Bojan. Inače vedro lice mu je namršteno i vidno zabrinuto.
-Jesi li bolje?
Dea suptilno prevrće očima, varijacije na temu pitanja "Jesi li dobro?" već počinju da je smaraju. Džo za razliku od nje cedi smešak iz sebe.
-Ma da, u redu sam. Nije toliko strašno.
Uprkos njenom negodovanju Bojan se spušta na koleno ispred nje nežno joj ispravivši nogu da bi proverio da li su zavoji dovoljno zategnuti. Povremeno bi promrmljao nešto sebi u bradu i da nema Dee u uglu svlačionice ovo bi mirisalo previše erotično ako se Jovana pita. Debelo se suzdržavala da se ne strese zbog neuobičajene Bojanove blizine. S tim što Mammonova nije bila jedina koja im ruši privatnost.

Stajao je ležerno naslonjen na dovratak, prekrštenih ruku i stegnute vilice. Bez ijedne reči, posmatrajući ih kao da ga apsolutno ne zanimaju. Tačnije, kao da ne postoje i da gleda praznu svlačionicu. Bio je upadljivo visok, za glavu viši čak i od Bojana. Celo njegovo telo bilo je mišićavo, zgodno i vitko. Ruke prekrštene na grudima isticale su mu jake bicepse i lepo razvijena ramena. Nosio je crni sportski šorts te su se lepo uočavali i snažni mišići koji su mu činili noge. Reč "zgodan" se teško mogla odvojiti od ovog lika. Promeškoljio se i odvojio od dovratka ispravivši se, pokazujući da je još viši nego što je Dea pretpostavila. Namestivši se pod novim uglom, omogućio joj je da mu bolje osmotri lice. Gusta, gavran-crna kosa bila mu je kratko podšišana pozadi dok je na prednjoj strani ostavljena tek za nijansu duža. Nešto duže šiške su mu delimično padale do sredine čela ali većim delom su bile začešljane u stranu. Guste, tamne obrve blago su se spuštale pri korenu nosa dodatno mu naglašavajući četvrtastu vilicu i oštre crte lica. Očima je fiksirao Džo i Bojana ali i dalje nije puštao glasa od sebe. A isto tako je Dea promatrala njega. Na prvu je prepoznala logo na levoj strani njegove majice, trenira mma, svaki član kluba dobijao je jednu takvu. Glavu bi mogla dati da nikome ne stoji tako dobro kao njemu.

Zanesena sopstvenim mislima, ne primećuje da mu pogled lagano, takođe sa dozom dosade klizi do nje. Polako je odmerio dok mu se kut usne skoro neprimetno trznuo u poluosmeh.
-Lepo.
Tiho je progovorio lepim, baršunastim glasom koji je Dein mozak smesta strpao u kategoriju "blago rečeno jebozovnih". Dodatno je zbunjuje i više apsolutno nije sigurna da li se njegova mala konstatacija odnosi na nju ili je samo sarkastičan komentar na račun Jovanine povrede.
-E dobro da si tu, Darko, treba mi da brzo odeš do ambulante i pitaš mogu li d...
Nestašan sjaj na trenutak sija u očima visokog momka dok lako pravi zaokret izlazeći iz svlačionice.
-Nemam vremena.
Prekida Bojanovu rečenicu na sredini dok mu se tanke ali lepe usne razvlače u neodoljiv, muški osmeh. Onaj sa savršenom dozom provokacije i arogancije.
-Darko, jebote!
-Žurim.
I tek tako nestaje iza ćoška, ponovo ostavljajući samo njih troje u svlačionici.

-Jebeni seronja. Ipak ću morati sam u ambulantu. Pričuvaj je, odmah dolazim.
Bojan upućuje osmeh Jovani i Dei dok izlazi na šta niža devojka upadljivo prevrće očima ali ipak guta otrovni komentar potiskujući ga u sebe. Jovana odmah uočava šta nije u redu, previše je neuobičajeno da Dea mirno stoji i ćuti. Pogotovo sa tako zamišljenim licem. A suptilni osmeh koji joj igra na krajevima usana i pogled kroz trepavice kojim posmtra vrata svlačionice dodatno pojačavaju Jovaninu sumnju.
-Dea, jesi dobro?
Iskreno je zabrinuta, pogotovo nakon što ne dobija odgovor.
-Dea?
Ponavlja za nijansu glasnije. Devojka naglo usmerava pogled ka njoj.
-Que boca tan hermosa.
Uzbuđeno govori dok joj prelep osmeh igra na usnama.
-A??? Ma ti si skroz luda! Ozbiljno te pitam!
Džo je tek sad zbunjena i ozbiljno se pita šta je Dea jela od jutros.

-Onaj momak je savršen! Blago rečeno.
Džo skoro refleksno prevrće očima.
-Prestani. Odmah.
-A zašto?
Dea ljubopitljivo krivi glavu poput šteneta koje je napravilo pizdariju i sluša vlasnikovu grdnju.
-Tako treba. Nije ni blizu savršenog i neću reč više da čujem o njemu.
Džo pakuje torbu samo da bi izbegla dalju priču. Razmišlja da ostavi zavoj van nje u slučaju da Dea nastavi da je zapitkuje. Mirne duše će je zadaviti.
-Poznaješ ga?
-Znam ponešto o njemu.
Odgovara kroz zube dok joj istovremeno pada na pamet da prosto zadavi samu sebe.
-Ne ideš kući dok mi ne ispričaš sve, Stamenkovićeva!

Uf, evo ga. Iskreno, ovaj deo mi je nedostajao. 😁
Uživajte 🖤.