Vozili su se u kao kamen teškoj tišini ispresecanoj samo brujanjem guma po asfaltu koji je mileo ispod njih. Bojan je živeo par kilometara od grada, u kući gde su nekada, zajedno sa njim, živeli njegovi roditelji. Onda samo majka, nakon što ih je otac napustio, okončavši tako godine maltretiranja skrivenog u isparenju alkohola. Par godina kasnije, ostaje sam nakon što njegova majka, tada penzionisana profesorica srpskog jezika i književnosti odlazi najpre severnije, u vojvođanski gradić gde dugo živi sa sestrom, potom u Italiju, ispunivši sebi želju od koje je gotovo strepela dok je živela sa mužem. Darko je nekad živeo svega par minuta od Bojanove kuće. Zatvorenih očiju, Bojan bi i danas znao koliko su blizu živeli, tačan broj koraka koji ih je delio. Onda se sve tako brzo izdešavalo, kao grom iz vedra neba, uveče je Darko bio tu, u svojoj sobi, u svojoj kući, ujutru Bojan saznaje da se preselio u stan u gradu. Šta se tačno desilo, nikad nije saznao, znao je samo glavni uzrok svega, okidač koji je mnogo, mnogo godina pre svega toga započeo celu tu predstavu bola i uništio Darka. Njegovi roditelji su kasnije kupili novu kuću, i dalje blizu grada ali mnogo dalje od Bojanove. Od tada, dva mladića ostaju samo drugovi. Komšije-ne više. Dečaci iz iste ulice-ne više. Dva prijatelja sa brdom lepih uspomena... ne.

Nakon relativno kratke vožnje, motor Darkove A-osmice zabrunda kad mladi momak pomeri volan da bi skrenuo ka prostranom prilazu kući, posutim sitnim šljunkom. Zidovi oker boje skriveni su tamom poznog sutona, svetlost sa prozora baca blistavi veo na njih, čineći da svetlucaju poput zlata.
-Imaš goste?
Darko sumnjičavo izvija obrvu, ne spuštajući ruku sa volana, drugom istovremeno prekidajući kontakt ključa i automobila. Još više ga zbunjuje to što upaljena svetla u njegovoj obično praznoj kući ne ostavljaju ni najmanji trag pitanja na Bojanovom licu.
-Svrati da proveriš.
Bojan se ležerno osmehuje, nastojeći da mu ulije poverenje, a potom izlazi iz auta. Darko okleva na trenutak ali ga ipak posluša, i sam izašavši za njim. Krišom baca pogled ka prozorima u potrazi za najmanjom pokretnom senkom unutar sobe. Definitivno nije bio tip za iznenađenja, koža mu se blago ježila kao i svaki put kad bi bio doveden na nepoznat teren gde nešto nije bilo pod njegovom kontrolom.

-Stigao sam!
Objavljuje Bojan i pre nego što kroči nogom u unutrašnjost kuće, prethodno otvorivši vrata. Iznutra mu odgovaraju tek neznatni šumovi i meškoljenje. Niko drugi mu ne odgovara niti se iko pojavljuje da ih dočeka. Darku na um pada pitanje koje mu sada deluje nekako logično: Da li je Bojan konačno poludeo? Mali, ali s ukusom uređen dnevni boravak je takođe prazan, što izgleda ne brine i Bojana. Opušteno se smešta u jednu od fotelja okrenutih ka televizoru u uglu sobe. Darko se ćutke ugleda na njegov primer. Na ekranu se smenjuju reklame, pojačane za nijansu preglasno što Darko oseća skoro kao oštri, pulsirajući bol u ušima. Prećutkuje i to, snažno stegnuvši vilicu. Mio, tih glas iza njih tera ih da se okrenu, nateravši ih da zaborave glasne zvukove u duru koji prate reklame.
-Stigao si, Boško.
Bojan s osmehom ustaje da zagrli majku ne primetivši nelagodu na Darkovom licu dok se i sam pridizao, ipak zadržavši fotelju između sebe i majke i sina. Uglovi usana su mu u grču dok posmatra više nego toplu sliku sina koji nežno grli sitnu priliku svoje majke. Ipak čvrsto drži distancu od njih, i dalje bez i najmanjeg osmeha.

Sitna ženica se fantastično pravi da ne primećuje Darkove namere. I njega takođe sleduje zagrljaj, samo zbog njegove visine ne može da ga poljubi u obraz. Na licu joj se vidi da se njena sreća bar udvostručila kad je videla njega zajedno s njenim sinom.
-Uopšte se nije promenio.
Okreće se ka Bojanu koji s izvesnom dozom ljubomore primećuje da takav sjaj u oku nije imala ni kad je videla njega. A i slagala je, ili zaista nije primetila. Darko se i te kako promenio, bar fizički može da ga bolje osmotri. Svoje novo lice, ne veruje da će joj pokazati.
-Sedite, dečaci, sedite!
Požuruje ih rukom pokazujući na dvosedu naspram troseda na koji se ona smestila da bi ih što bolje osmotrila. Sedeli su tačno onako kako su sedeli, činilo joj se, bezbroj puta dok su Darko i njen Bojan još bili srednjoškolci. Tad su bili novopečeni maturanti osnovne škole, nesnađeni i pogubljeni u potpuno novoj sredini. Za povučenog, tihog Bojana, srednja škola izgledala je verovatno kao pakao. Dve nedelje nakon početka prve godine, upoznao je Darka. I dan-danas zahvaljuje Bogu na tome. Od momenta kad je visoki momak prvi put ušetao u njen dnevni boravak, shvatila je da ga je zavolela skoro kao svoje jedino, svog sina, iako joj je do tada samo stvarao probleme.

**********

Čula ih je dok su razgovarali prelazeći preko malenog dvorišta, zastaju ispred vrata, a potom ulaze u hodnik. Tačno je znala ko je to sa njenim sinom, mudro krijući iznenađenje na licu. Odavno joj priča o njemu, sve i da ga nije nijednom pomenuo, opet bi znala. Školski hodnici povremeno su joj donosili vesti o njenom Bojanu i Darku Marinkoviću. Ona lično je dozvolila Bojanu da nakon časova pozove svog prijatelja kod njih. Ono što je prećutala, bilo je da je Darko takođe poznaje, vrlo, vrlo dobro. Od prvog dana upozorila je Bojana da ćuti o tome kako mu je majka profesorica. Ako je njeno dete nije izneverilo, a ne bi trebalo, biće to jedno predivno, malo iznenađenje. Stajala je u kupatilu i vezala tanki, prozirni šal oko vrata, za par nijansi svetliji od haljine koju je nosila tog dana. Bez obzira što je davno došla kući s posla, volela je da se pogleda u ogledalo i vidi sređenu, ozbiljnu ženu koja predaje srpski u srednjoj školi. Da bude lepa, kako joj je Bojan govorio dok je bio predškolac.
-Mi smo!
Kao i svaki put, javlja joj se nakon što stigne kući. Osmehuje se ali ništa ne odgovara. Okreće profil, osmotrivši ga pažljivo u ogledalu.
-Mama?
Dozivao je Bojan iz dnevne sobe nakon što mu nije odgovorila. Drugi glas nije čula, ali znala je da nije sam. Bez žurbe je izašla iz kupatila, tiho zatvorivši vrata za sobom, skoro na prstima došavši do dnevne sobe.
-Zdravo, momci!
Okrenuti leđima, momci skoro poskoče na njen glas. Dok njen Bojan razvlači usne u osmeh, visoki, crnokosi dečao pored ponovo poskakuje kao uplašena mačka.
-Idi bre u...
Na vreme se zaustavlja. Rukom pokriva usta da bude siguran da neće izlajati još neku glupost. Dok se ona i Bojan grohotom smeju, pomalo vraća kontrolu nad sobom.
-Otkud vi ovde razredna?
Rukom mu prolazi kroz kosu kao nestašnom derištu dok prolazi između njih da bi iznela posluženje koje je unapred pripremila za njih dvojicu.
-Dobar dan i tebi, Marinkoviću.
I dalje se od srca smejala, tada ne tako stara žena.

**********

Već bezbroj puta je prepričavala taj susret, činilo se da bi ga mogla prepričati još toliko puta. Svima osim ljudima sa kojima je delila kratke predahe u zbornici, nekadašnjim kolegama. Neki su poput nje, u penziji, neki počivaju negde tamo, blizu svojih domova, neki i dalje rade brojeći poslednje mesece ili godine do penzije. Svi sem njih znali su za tu priču. I svi sem njih znali su da joj je od tada dotadašnji glavni problem škole, mangup u najgorem smislu te reči, prirastao srcu. Pored svih optužbi, prekih pogleda i lošeg stava prema njemu, najmanje mu je trebalo da se po školi šapuće kako je profesorku, pa još svoju razrednu umalo poslao odakle je izašla. A nikako on nije bio bezobrazan, glup i nesposoban za nastavu još manje. Brzo ga je pročitala, bilo je u njemu nečega što se nikako nije smirivalo, naprotiv, iz trena u tren je raslo i izluđivalo ga. Čudilo je kako niko sem nje ne primećuje, uredno osuđuje ali ne vidi izvor problema. Daleko od toga da je htela da se umeša, pokušavajući da mu prividno pomogne da reši problem. Slutila je da u takvoj priči, školski psiholog najmanje može pomoći. Samo je rešila da se, koliko god bude u njenoj moći, zauzme za njega onda kad se bes skoro cele škole ustremi ka njemu. Nikad nije dopustila sebi da ga pogleda kao svoje dete, pogotovo kasnije kad je upoznala njegovu majku i tek neznatni delić beskrajne priče o njegovom gnevnu koji je nosio u sebi. Nikada nije imala nijednu lošu reč za njega. Nalazila je sebe kako sama ratuje protiv svih kolega koji su našli nešto provokatorskog karaktera kod njega. Neretko, njegovim komentarima bio bi doveden u pitanje sam ugled istih tih profesora. Osmehivala se za sebe, likujući što je bila u pravu. Pametnica je on, i to kakva.

Iako joj nikad, nijednim gestom nije pokazao zahvalnost, znala je da je u njegovom srcu našla svoje mesto i da je gledao drugačije nego ostatak profesora. Na maturi, u četvrtoj godini zadržao se samo toliko da u mikrofon izjavi kako je za njega u moru govana u školi postojala samo jedna prava profesorka. S tim rečima je napustio salu, ne pogledavši nikoga. Sutradan je svratio do njih, dopustivši joj da ga, na njeno ogromno iznenađenje zagrli. Rekao je samo da će je zauvek pamtiti kao jedinu koja ga nije mrzela. Onda je otišao, i od tad ga nije videla. Do sada.

-E, moj Marinkoviću...
Započela bi pa bi stala, ne znajući kako da završi rečenicu. Toliko toga je htela da kaže a odjednom joj nedostaje reči. Njoj kojoj su reči bile oruđe i hleb. Oduvek je bio visok, najviši u odeljenju. Uvek lepuškast, lepo građen. Sad se već nije mogao nazvati lepo građenim već zgodnim. Kroz maglu sećanja prolazi joj sijaset kikotavih lepojki koje joj se, sve kao izokola, dodvoravaju i kao slučajno je sreću na hodnicima. Umiljati glasovi su šaputali, kreštali, pištali ili pevušili uvek jedno te isto:
"A šta nam radi Marinković?"
Male rospije, znale su da nijedna iz njegovog razreda neće ni zucnuti ikakav odgovor. Ljubomorno su ga čuvale za sebe. A opet, njegova razredna bile je tako dobra i pitoma, te su olako koristile tu dobrotu. Nije imala srca da im ne odgovori, da im ne kaže da je baš imala čas s njegovim odeljenjem ili da tek treba da ga ima. A mudro je primećivala da taj isti Marinković nikad nije pitao ni za jednu. Nije mogla da se seti da li je i kao učenik, bar u poslednjoj godini imao meku, crnkastu paučinu po licu koja je sad već rasla kao brada odraslog čoveka, pokrivajući mu obraze oštrim, crnim, pre par dana obrijanim dlačicama. Samo se sećala koliko mu je lice izgledalo nežno kad bi se, na par kratkih časova, nasmešio i opustio. Sad je delovao toliko grubo i ozbiljno i to je iznenađivalo. Kao da je juče videla to detence kome je predavala, a danas već skoro odraslog momka koji, kako se sećala, ima dvadeset dve ili dvadeset tri godine.
-Ne mogu ni ja zauvek da budem klinac.
Progovorio je kao da joj čita misli, pokazavši da bez obzira na vreme koje je prošlo od njihovog zadnjeg susreta, i dalje ima prelep osmeh.

-A ja mislila - umreću, a Marinkovića neću dočekati da vidim!
Složio je kiselu grimasu ispod koje se nazirao smeh.
-Nemojte tako veselo, razredna.
Osmehnuli su se. I Bojan se osmehnuo. I njega su preplavila sećanja, kao i ponovna spoznaja koliko mu je Darko zapravo drag, najvredniji prijatelj kog ima, zajedno su nosioci najvrednijih, prvih uspomena. Uspomena na prvi izlazak u grad, na prve dimove koji su im grebali grla i pekli oči kad su prvi put zapalili cigaru u školi. Prvo bežanje sa časa bilo je sa Darkom. Onog dana kad mu se majka odselila, prvo je nazvao Darka, prvo s njim podelio tugu. Prve vožnje nakon dobijene vozačke prošle su sa Darkom, kao i prvo do-jutra slavlje uz šampanjac kojim su proslavili Bojanov prelazak u prvu postavu rukometaške ekipe, kasnije i novo mesto, mesto trenera.

-Obraduj me malo, kaži mi da si našao neku koja te trpi i tako naopakog! Odbijam da prihvatim da još nisi našao nijednu lepu devojčicu.
Namerno je rekla "devojčica". Stalno mu je postavljala isto pitanje. Na času kad bi svi piskarali, a on zamišljeno piljio u vrh table ili plafon, u prvoj klupi, odmah ispred nje, na hodniku kad bi trkom prolazio pored nje. Bojana takođe. I smejala bi se zajedno s njima, na kratko odbacujući svoju titulu profesorke na sred škole, postajući samo jedna obična majka i dobrodušna komšinica.
-Možda, videćemo.
Neodređeno je mahnuo rukom, kratko stisnuvši usne u ravnu crtu. Zainteresovala se.
-Znači, imaš?
Prvi put, nakon godina nagađanja u školi kojima ga je, pomalo, smarala, bila je u pravu. Upravo sada se zapitao isto što i ona, da li je, napokon, našao "nešto"? Ako zaista jeste, nije sumnjao da će svoju "devojčicu" prvo predstaviti ovoj ženi, a ne svojoj rođenoj majci, kad za to dođe vreme. Nesvesno klima glavom, dajući odobrenje sam sebi. Nada se značajno pogledala sa Bojanom. Iako dobro zna na koga sad Marinković pomišlja, podjednako je iznenađen.

-A... Lenka? Dobro je?
Krhka magla Darkovih sećanja odjednom se lomi kao staklo. I usput ga seče do kosti kako se čini. Kratko uvlači vazduh u pluća, takvom silinom da mu taj potez pričinjava bol. Dođe mu da vrisne, toliko jako da pokida sopstvene glasne žice, da zadaje onima koji ga čuju bar deo bola koji je sad osetio. Nada se s nelagodom pomera, shvativši da je pogrešila. Skoro da je videla crveni bljesak u Darkovim tamnim očima. Probudila je đavola.
-Ne pitajte me za majku.
Ima nečeg preklinjućeg u njegovom glasu koji podrhtava od besa. Nadica spušta glavu, bez reči priznavši krivicu. Shvata šta je uradila. Drznula se da pretražuje po stvarima koje joj nikada nisu bile poverene. A bolele su ga možda i više nego sada. Tad je bio slomljen, sad samo besan. S tugom posmatra kako od nasmešenog, opuštenog Darka ostaje samo izobličena senka namrštenog i napetog momka kog ne poznaje. A Nada bar to zna, ta senka je sin koji napušta majku i kog je majka napustila. Sin kog je Lenka izgubila i možda, možda ga nikad neće vratiti. Darko naglo ustaje, ustremivši se prema vratima. Istovremeno, Nada pušta prvu suzu da joj sklizne niz obraz.

Bojan sledi Darka koji već grabi ka autu, potpuno slep i gluv. Mora dobro da ubrza svoje korake da bi sustigao Darkove oštre i nervozne. Skoro u poslednjem momentu spušta svoj dlan na prijateljevo rame, ustuknuvši od njegovog naglog okreta. U tami nazire Darkove vlažne oči. Nije plakao, sme da se zakune da nije. Samo je njegov bes morao dobiti neki oblik u kome bi napustio njegovo telo. Lažni oblik suze. U tišini se gledaju, toliko dugo da se Bojanu čini da će se na jednom kraju neba iznad njih javiti uska, sivkasta traka kao glasnik zore. Ali nije, nebo ostaje modro, skoro crno i beskrajno duboko. Darko prvi zausti da kaže nešto ali nevidljiva prepreka ga koči. S iskustvom prijatelja, Bojan traži njegove reči u očima. Jedno neizgovoreno "Žao mi je". I Bojan savršeno razume. Osmehuje se, vešto prikrivajući grč na licu.
-Mislim da mogu da ispravim stvari. Idemo!
Darko ne odgovara ništa, samo se ćutke zavaljuje u vozačevo sedište, sačekavši Bojana da prođe do mesta suvozača.
-Gde to?
Pita ga hrapavim glasom pažljivo, pomalo podmešljivo ga proučavajući dok vezuje pojas. Stresa se na "klik" zvuk.
-Kako ti zvuči klub sa muzikom uživo?
Bojan nastoji da ostatak svoje veselosti bar u najmanjoj meri prebaci na Darka, koliko god ona lažna bila.
-Prezirem muziku uživo.
Niži momak prevrće očima.
-Znam, znam, i ulične svirače isto. Prekratka ti je lista stvari koje ne prezireš, živni malo jebote! Mladost ti prolazi u nabrajanju stvari koje ne voliš. I stvarno ti nikad ne dosadi svo to sivilo koje sam sebi prizivaš? 'Ajde bre, čoveče, koliko loše može da b...

Prekida ga nagli pokret Darkove ruke koja poseže za kasetom ispred suvozačevog sedišta. Bojanu treba trenutak sa se sabere, ponovo mu je palo na pamet da je pokret Darkove ruke usmeren ka njemu, da ga povredi. Mora da se oslobodi te pomisli već jednom, oseća se kao da izadje prijateljstvo tako. Nimalo nežno udara Darka po prstima, odbivši ga od kasete. Tačnije, od alkohola koji je, sigurno, imao unutra. Mrzeo je tu Darkovu osobinu da u teškim trenucima prvo poseže ka zlu. Nebitno da li to zlo dolazi u obliku kapi alkohola ili nikotina.
-Ne, ne! Kakano!
Darko mu upućuje leden pogled pre nego što odstupa, pokrenuvši napokon auto. Blentavi osmeh splašnjava sa Bojanovog lica.
-Zajebi sa alkoholom dok voziš. Ozbiljno!
Neodređeno klima glavom, iako ga skoro pa nije čuo. Tačnije, nije slušao. Prepušta Bojana njegovom monologu o savesnoj vožnji prekorivši sebe zbog nepažnje. Tačno, tražio je alkohol u kaseti. Ono što je potpuno zaboravio je presavijena maramica u istoj toj kaseti. I dve bledožute ampule u njoj koje niko, pogotovo Bojan, nipošto ne sme naći.

Parkiraju se nakon dvadesetak minuta. Klub ispred kog su inače doziva svoje goste oštrim basom koji dopire iza debelih zidova crnih od noći. Večeras se čuje samo nerazgovetan glas, donekle ugušen u zvuku gitare.
-I dalje mrzim muziku uživo.
Darko neraspoloženo mrmlja osetivši ubod pospanosti najednom. Osvežava ga Bojanova pesnica kojom ga pogađa u rame ali mu ništa ne govori. Samo izlazi iz auta. Iskoristivši trenutak, dve ampule u maramici sada se nalaze u Darkovom džepu. Dve proćelave grdosije na vratima ih dočekuju pogledima koji ih čak i iza tamnih naočara za sunce tako intenzivno odmeravaju da skoro osećaju fizički dodir. Darko ni najmanje ne okleva, nijednog trenutka ne skida pogled sa njih. Zna on dobro sve te fazone. Odavno mu je jedan prijatelj koji radi u obezbeđenju kluba (iako ima najmanje veze sa bilo kakvim obezbeđenjem i redom) objasnio. Bit naočara za sunce po mrklom mraku jeste da ne vidiš lice onoga ko će ti potencijalno unakaziti telo. Uvek se možeš zavaravati da poznaješ čoveka koji ti najpre brani ulaz u klub, slobodno. Ali teško da ćeš biti potpuno siguran da se iza tih naočara krije poznato lice. To je zaštita. Znaju oni kakav posao rade.

Bojan zastaje bez reči ispred njih, pokretima glave dodatno naglašavaju da ga pomno proučavaju. Bespotrebno dugo. Zasigurno vide da je punoletan, ako se Darko pita, na licu mu piše i da je previše nesposoban da unese oružje unutra. Možda se baš zato i dvoume? Šta će on, takav, na ovakvom mestu? Darko se ubacuje između Bojana i njih, nateravši ih da ovaj put oni budu ti koji su nesigurni. Zna, oseća da ga prepoznaju. Jeste, to je on, Darko Marinković. Ćutke mu se sklanjaju u stranu dok ga Bojan sledi, malčice preblizu za Darkov ukus i netoleranciju na ljudske dodire.
-Šta ovo bi?
Darko uzdiše. Preteško za objasniti.
-Obezbeđenje, šta drugo?
Bojan ga verovatno i ne čuje od sve glasnije muzike. Odjednom je ispred njih. Kao prolaz iz jedne dimenzije u drugu. Iza jednog belog zida očekuje ih vrtlog boja i svetala. I još jača buka. Spolja se ne čuju glasovi koji u većem ili manjem falšu prate pevača. Njega skoro prvog vide. Pomalo neprirodno, nije smešten u ćošak. Nije ni na sredini prostorije. Ispred samog središta zida, on i klavijaturista koji ga prati harmonijama i figurama koje nedostaju gitari. Darko pokušava da mu vidi lice što je skoro pa nemoguće zbog glupave igre svetala i mraka.

-Ovde je k'o u paklu! Nema mesta!
Bojan mu vrišti blizu uveta zbog čega dobija želju da ga udari. Umesto toga se nelagodno stresa. Pažljivije prozčava prostoriju, stvarno je krcato. Bojan pokušava još nešto da ga pita, tek sad ga ne čuje. Razbira samo "šank" između nerazumljivih i nečujnih slogova. Odgovara mu baš u trenutku kad gitarista završava sa pesmom, tako da ne mora da urla. Skoro neprimetno povisuje glas.
-Ja ne sedim za šankom.
Podiže pogled ka separeima na drugom nivou, ka onima koji gitaristu i sve oko njega gledaju sa visine. I oni su puni, no većina ga ne zanima. Traži onaj srednji, najveći, onaj za kojim se najviše pije i gde se plaćaju najskuplji cehovi. Kao što je i mislio, poznato lice mu uzvraća pogled. Bez reči kreće uz usko stepenište, odmah sa leve strane ulaza u glavni deo kluba. Ljudi ga posmatraju zbog čega ga podilaze ljigavi, neprijatni žmarci. Probija se do središta gde ga dočekuje smeh, ruke koje se pružaju da bi ga pozdravile, rukovale se. Dečko njihovih godina, sa povećim zaliscima na kratkoj, inače smeđoj kosi, u beloj košulji koja uprkos haosu oko njega ostaje neuflekana i besprekorna. Njegov osmeh je najširi. Bojana skoro i ne primećuje, usredsređen je na Darka.
-K'o naručeni!
Pijano viče dok se Darko smešta kraj njega, skoro na njegovo mesto. On je taj koji sedi u sredini. Pogledom traži Bojana, on je takođe tu, podalje od njega. Konobar se pojavljuje iznenada, kao da ih je pratio. Skupa flaša se šepuri u jednoj ledenoj kofi, u drugoj nekoliko flaša drugog alkohola. Ovu skupu grabi njihov "domaćin", otvorivši je. Pena iz nje mu se rasipa po krilu i zglobovima, opet čudesno izbegavši belu košulju.

-K'o u stara vremena, brate!
Smeje se Darku koji mu odgovara jedva primetnim smeškom, onim za koji je Bojan nepogrešivo znao da je sve, samo ne osmeh. Jednim potezom momak obrće flašu, prosipajući njen skupi sadržaj po stolu, puštajući ga da se rasipa preko ivica. Ljudi od dole ga sigurno gledaju, proklinju. Neki od njih pomišljaju kako je plata njihovih očeva prosuta za tim stolom. Ljudi oko bahatog klinca se oduševljeno smeju. Bojan se s nelagodom meškolji, Darko ostaje krajnje ravnodušan. Ne znači mu ni da odobrava ni da osuđuje, sedi sa sinom vlasnika ne samo ovog, već još par moćnih klubova u gradu. Taj ovde ima slobodu da radi šta želi.

-Moram da vam kažem, nastupao sam bezbroj puta i nikad nisam imao ovakvu publiku. Ma divni ste, bre! A znate zašto?
Glas gitariste razlegao se od ugla do ugla prostorije, praćen ovacijama prisutnih, delimično zbog blagog pijanstva kojim su svi obuzeti. Darko svoju pažnju usmerava na njega.
-Zato što ste zaljubljeni!
Poentira on, zasluživši još glasnije, oduševljene povike. Darkov kut usne se prezrivo trza na te jeftine fazone.
-Zato ću da vas nagradim pjesmom! Ne, ne, ova je drugačija, obećavam! Svi mi znamo kako su naše ljepše polovine prave male napasti kad hoće...
Ovaj put muški smeh prednjači nad ženskim. Čak se i momak pored Darka grleno smeje, neodređeno podigavši čašu kao da nazdravlja.
-Ali ima tog nečeg u njima, složićete se! Mogu da budu i ovakve i onakve...
Zastaje da bi uzeo gutljaj pića.
-A najčešće su vještice!
Nehajno dovršava nakon što odvaja grlić flaše od usana.
-Ali! Ali...
Dramatično zastaje da bi dobio punu pažnju publike.
-Jebiga, volimo ih. Zato, nek ova pjesma ide za sve vaše prelijepe djevojke! Dobro? I!
Završava glasno, dajući klavijatursiti znak da povede. Darko prevrće očima, već mu je muka od cele te priče.

Prvi tonovi su nežni, nalik na Panovu frulu. Mistični i prividno nepotpuni. Čak i kada im se gitarista priključi, veštim prstima pogađajući prave akorde. Nedugo potom, njegov glas se, preko mikrofona, razleže podjednako nežno.

Pogledom svojim
ti bi nebo srušila
Stopama zemlju
mrtvu zlatom zlatila

Pred tobom vrijdi
Pasti na koljena
Kol'ko si mrska
Tol'ko voljena

Pušta da mu glas blago prepukne na zadnjem stihu. Zastavši da udahne na uvertiri za refren. Nastavlja pesmu koja uspavljuje, tera ljude da se razneže. Darko ga istovremeno i sluša i ne sluša. Efekat koji pesma ima na njega je skoro neobjašnjiv. Kao da stoji sada tu, pred njim, vidi Deu. Vidi njen prodorni pogled koji ne ruši, koji lomi na komade. Oseća snagu i odlučnost njenih koraka. Kao onda, kad je spoznao, napokon shvatio da je ona balerina samo zbog pesme uz koju je igrala. Sad nema šta da se desi, ona nije tu, a opet mu dođe da, kao što gitarista peva, padne na kolena. I zna, ima u njoj nečega zbog čega je lako istovremeno je mrzeti i voleti, iako ništa što nalikuje bilo kakvoj mržnji nije osetio prema tim zelenim očima i svetloj, k'o svila mekoj kosi. Naime, zbog ove pesme, Darko Marinković shvatio je da je zaljubljen. Pre narednog koraka, osmehuje se pomalo sarkastično, shvativši da se ples pominje i u ovoj pesmi. Neko se moli da bude dostojan da bar posmatra usnulu devojku koja sanja da pleše van svih zakona, među zvezdama.

-Ko je ovaj?
Blago okreće glavu ka svom večerašnjem domaćinu koji sedi pored njega u svakavom, samo ne dostojanstvenom položaju. Čini se kao da mu treba vremena da obradi pitanje u svojoj glavi.
-On... ma tako, svira po zabavama i slično. Nije loš, a?
Darko neodređeno klima glavom dok se ideja u njegovoj glavi sve više izoštrava.
-Daćeš mi njegov broj.
Skreće pogled sa blago teleće face njegovog sagovornika koji ga jedva prati kroz jednostavnu konverzaciju.
-Misliš, broj njegovog menadžera pa da...
-Mislim, njegov privatni broj. Baš, baš njegov. Jasnije?
Darko polako gubi strpljenje. I ne treba ga više testirati do krajnje granice. Prstima pomalo lepljivim od šampanjca, bahati gazdin sin poseže za svojim telefonom.

Napokon sam i ja tu, mily moji 🖤.
Uživajte i pišite mi vaša mišljenja 💩.