Tih, melodičan šum vode dopirao je iz kupatila, povremeno presečen glasnim zvukom pljuska kada bi se obijala o telo i padala na pločice u krupnim, raspršenim kapima. Radmila se razletela po kuhinji usput tiho gunđajući, proveravajući napravljenu "štetu" dok je bila odsutna. Nije bilo njeno da se meša, u ovom domu ona je bila samo spremačica, ali morala je, kao majka, kao odrasla žena, kao čovek, da primeti da nešto nije kako treba. Dobro je pamtila svaku namirnicu iz Darkovog frižidera, iz ormarića, ne zato što je poput seoske mahaluše odmeravala i pažljivo zagledala sve što ima, ona je to morala da zna. Njeno je bilo da vodi računa da nešto ne zafali, da bar nasluti treba li i kada ići u kupovinu. Ono što joj nije dalo mira bilo je to što kupovina još dugo neće biti potrebna, činilo se kao da Darko nije ni takao hranu. A Radmila je bila odsutna skoro dve nedelje. Sluša vrata kupatila koja se otvaraju pa zatvaraju, Darkove korake koji se gube u njegovoj sobi, njegove nerazgovetne reči dok priča s nekim preko telefona.

-Ja izlazim.
Objavljuje skoro svečano dok ulazi u sobu, usput nameštajući prilično lep, i prilično skup sat na zglobu leve ruke. Crna guma narukvice sata odlično stoji Darkovom neznatno tamnijem tenu, stakleni deo se presijava, bez ijedne ogrebotine sa stotinu detalja koje je krio ispod sebe. U potpunosti odgovara rukavu crne kožne jakne koji ga delimično pokriva. Radmila baca ovlašni pogled kroz prozor, otprilike ocenivši koje je doba dana. Još malo pa će mala kazaljka dotaknuti sedmicu.
-A kud' bi ti?
Radmila se pravi zauzeta iako nije bilo potrebe. Mogla je da udara šerpom iz sve snage u zid i Darko ne bi primetio. I to je brinulo, nikada nije bio tako odsutan i pomalo izolovan od svega, skoro potpuno nesvestan dešavanja oko sebe. Uvek bi sve primećivao, bez izuzetka. Ceo dan pratila je njegove tupe poglede u prazno. Od milja mu je nekad govorila da se "trza ko srndać", da čuje svaki zvuk i da sve mora da zna i vidi da bi se osećao sigurno. Sad je delovao izgubljeno, nezainteresovan za bilo šta oko sebe. Prividno isti kao kad je odlazila, ali sigurna je, takvog ga nije zatekla kad se vratila.

-Na trening valjda...
Darkov odgovor zvuči kao pitanje, glas mu je nesiguran. Ono što je primetio bilo je samo da ga njegova kućna pomoćnica ispituje više nego inače. Obično bi mu samo rekla kratko "Srećno", eventualno ga počastila nekom divnom kletvom. Kad bi se vratio, ona bi obično dotle otišla kući ostavljajući mu prazan stan i namešten krevet na koji bi se stropoštao nakon što, premoren, u jutarnjim časovima dođe do svog praga i svoje sobe. Ujutru bi vodila računa da mu je soba zamračena, da ne pravi nikakvu buku koja bi ga probudila. Nikada nije imala potrebu da zna kuda on to ide i zbog čega. A promakao mu je i njen sumnjičavi ton i pogled kojim ga je pomno proučavala. Naizgled, bio je isti kao uvek. Ali Rada ga je poznavala mnogo dublje od njegovog fizičkog bića.

-Da se bije i to gladan! Svašta!
Nemoćno se nasmešio, napokon je pogledavši.
-Nisam gladan.
A ni raspoložen za trening. Osećao se čudno, neobjašnjivo. Nije malaksao, naprotiv, ništa ga ne boli ali...
-Đavola nisi! Creva će u čvor da ti se vežu, ja kad ti kažem. Samo ne znam s kim ćeš ti jadan da se biješ kad si sama kost i koža!
Zacoktao je jezikom približavajući se kuhinjskim vratima, ramenom se ovlašno oslanjajući na štok. Pogledom je pratio kako vadi suđe iz mašine i vraća sve na mesto gde inače stoji.
-Neće me niko prebiti, ne brini.
Osmehuje se potpuno ubeđen u svoje reči. Stara žena je isuviše zauzeta brigama koje su je mučile skrivene duboko u njoj da bi se i sama nasmejala. Brinula se za njega, svakim trenutkom sve više, a ni sama nije znala zbog čega.
-Nije valjda da mi ne veruješ?

Iznenađen njenim ćutanjem, Darko joj postavlja pitanje. Mrzeo je kada ljudi ćute u toku razgovora iako je i sam bio takav. Uvek napet, bez želje za suvišnim rečima, savršeno kratak i direktan. Ovde je bio više zbunjen, opuštala ga je i zabavljala Radmilina energija i njena čudna ljubav iskazana kroz beskonačni niz psovki. Nije mu se sviđala njena šutnja, osećao se kao klinac koji je skrivio nešto te odrasli ne razgovaraju s njim po kazni.
-Neka, neka, da te neko do'vati i izubija kao mazgu! Možda se opametiš i malo smiriš! Vala, platila bih!
Odahnuo je. Kako se njemu činilo, sve je tako normalno. Promiče mu kako se njegova draga spremačica nijednom nije čak ni nasmešila. Našalila se, ali bez osmeha, samo da bi mu udovoljila osetivši njegovo neprijatno iznenađenje, smesta se podsetivši šta treba da uradi da ga ne bi razjarila. Nagledala se ona i naslušala njegovih ispada kad ne bi dobio zadovoljavajući odgovor. Nikad na nju, na ljude koje bi dovodio u stan povremeno, njegovo društvo uglavnom. Jednom da mu neko nešto prećuti ili polovično odgovori i odmah dreka. Pa se smiri posle par minuta ali ostaje namrgođen  satima nakon. Ipak, ne može da ga pusti da ode bez poslednjeg pitanja.
-Jesi ti siguran da nećeš ništa da pojedeš, Dačo? Časkom ću ja to da spremim, nikud' nećeš kasniti.

Odgovor je steže za srce, podlo joj se provukavši ispod kože koja joj se odjednom učinila kao mrtva opna suve šljive.
-Ma ne bre, nisam gladan uopšte. Ti možeš i da ideš, svakako kasno dolazim. Dogovorićemo se još o onom odmoru kad ti ćerka dođe.
Obuva patike i već za trenutak njegovi dugi prsti se lako oslanjaju na kvaku vrata.
-Žurim sad stvarno, vidimo se.
Pozdravlja je sa lažnom veselošću zatvorivši vrata za sobom, ostavljajući samo neizdrživu tišinu u stanu. Uznemirena, Radmila skoro pritrčava vratima, osluškujući udaljeni bat njegovih koraka kroz zgradu. Srce joj je naglo ubrzalo.
-Bog mi te čuvao, derane... Šta ću ja jadna s tobom?
Šapuće žena okrenuvši ključ u vratima da bi ih zaključala, potom se prekrstivši.

Provela je malo više od sat vremena u stanu nakon što je Darko izašao. Bespotrebno je sređivala urednu kuhinju, kao da traži neki nedostatak. Bože, samo jedan, ni "a" mu ne bi zucnula, samo da zna da je sve u redu. Bar nešto nek zafali, nečeg da je manje nego što ga je bilo. Ne vredi, netaknuto ostaje netaknuto. Zebnja je stezala kao da joj je rođeni sin u pitanju. A šta je mogla? Volela ga je, ne kao majka dete ali volela ga je. A on joj se, izgleda, razboleo. Razboleo od neke teške bolesti o kojoj još, ni on sam, a ni ona ne znaju ništa. Teši se, možda je jeo negde po gradu, bio kod nekoga... Slaba vajda, bar u jednom trenutku trebao je biti u svom stanu. Nada joj se razliva telom, juri u njegovu sobu i otvara fioku odmah kraj njegovog uzglavlja, onu gde je držao svakojake gluposti, kako je ona to zvala. Grickalice, glupe energetske čokoladice, neki bože-me-sačuvaj proteini. Netaknuti. Žalosno odmahuje glavom. Da je tad samo malo pažljivije pogledala u fioku sa lekovima, možda bi saznala, bar naslutila. Nešto je bilo čak i višak, smrt u životu, kap mastila u mleku. Bela bočica od plastike bez ijedne oznake i žućkaste ampule pune bezimenog, nedefinisanog praha  u njoj.

**********

Skoro dva minuta sedi u automobilu ispred sportske, kao paralizovan. Nervozan do bola, izluđuje ga neposlušnost sopstvenog tela kom se nešto dešava, a on ne zna šta. Zapravo imao je potpunu kontrolu nad sobom, samo je bio potpuno nesvestan toga, svojih pokreta i držanja. Činilo mu se da nije u stanju da ispruži ruku, a dakako je mogao. Divljački odmahuje glavom nervozno izdahnuvši na usta. Malo bolje. Izlazi iz auta, kreće se sporije nego obično, bojažljivo, opet hvata svoj uobičajeni tempo plašeći se da ga opet ne izgubi. Odlično, bolje je. Mnogo. I dalje se premišlja oko treninga, definitivno mu se ne radi, ali zna šta će. Zato skreće u potpuno drugi hodnik, tražeći kancelariju trenera rukometa. Zastaje ispred, osluškujući. Tišina, potom tiho, kratko pročišćavanje grla. To je to. Upada unutra poput specijalca, na šta se Bojanova glava hitro podiže najpre s iznenađenjem a potom sa nesigurnim smeškom na licu.
-Otkud ti?
Ne odgovara mu, mahnito otvara Bojanov deo ormara razgrćući njegovu opremu i sitne delove za poligon.
-Ej bre, 'si oboleo? Šta tražiš tu?
Zbunjeno ga pita iznenađen skoro histeričnom Darkovom slikom.
-Oca mog, Željka. Brufen, kafetin, panadol... šta god. Gde ti to stoji?
Bojan odmahuje glavom otvorivši fioku radnog stola.
-Ne tu, seronjo. Evo ti.
Gura tablu lekova prema njemu nemo ga posmatrajući dok uzima dve nasuvo. Potom se dramatično spušta na stolicu preko puta njega. Klasični Darko, onaj koji uvek pizdi ako nešto nije "odmah i sada", odnosno, ako nešto nije baš kad on želi da bude.

Primetivši prijateljev pogled, Darko sleže ramenima. Meškolji se, namestivši se u svoj prepoznatljivi položaj. Blago zavaljen, zglob desne noge naslonjen na butinu leve, ruke prekrštene iznad glave. Bespotrebno objašnjava.
-Boli me glava.
Bojan premešta pogled na štampač koji sablasno bruji, izbacujući kratak formular utisnut na do pre par sekundi potpuno beo papir. Odmah ga potpisuje.
-Ponašaš se kao narkomančina u krizi.
Darko se ironično smeška.

-Kamo lepe sreće, bar bi znao šta mi je.
-Kamo lepe sreće da nekad zaobiđeš neko zlo u životu.
Nos mu se zajedljivo mreška na sitnu Bojanovu provokaciju, izgovorenu s njegovim blagim, prijateljskim i beskrajno dragim osmehom.
-Ne seri, života ti.
Bojan napokon ostavlja sve, i sam se zavalivši u svojoj stolici koja se udaljila par centimetara od stola zbog točkića.
-I dalje ne znam otkud ti da mi baneš ovde. Imaš trening sad ili?
Darko prstima pritiska čas slepoočnice čas koren nosa.
-Ma zajebi me sa treningom. Ne mogu.
-Znači meni praviš društvo na mom treningu.
Veselo odgovara Bojan, bez lažne ljubaznosti. Bio je prilično sentimentalan kad je Darko u pitanju, prijalo mu je njegovo prisustvo. Njegov večito nadrkani, krajnje neprijatan nastup ga nije odbijao, ponekad mu je čak bio i simpatičan.
-Ne osećam se dovoljno socijalno da boravim u istom prostoru sa skoro dvadeset ljudi.

Bojan se tiho smeje.
-Ma kakvi, večeras sam zadužen za decu. Mislim za najmlađi tim, ono, školarci.
-Juhu.
Darkov sarkazam bio je više nego očigledan, čak bespotreban s obzirom na njegov ravan, tih glas, mnogo dublji nego inače.
-Leš moje tetke je živahniji od tebe.
Darko se preko volje smeje. Više ispušta vazduh kroz nos. Polupromuklo mu odgovara.
-Tetka Senka, a?
Bojan se ponovo smeje. Ako ništa, bar je pogodio koja tetka mu je pokojna, ne sahranivši greškom, po ko zna koji put, živu i zdravu tetku Kseniju.
-Znači ostaješ sa mnom na treningu?
-I posle idemo negde da se napijemo, molim te.
Nervozno pritiska obraz i ivicu vilice korenom šake, nijednog trenutka ga ne pogledavši. Oči su mu suzile iako svetlo u kancelariji nije bilo jako. Bojanu se već plitka bora sumnje urezivala između obrva.
-Ne mogu. Ali vodim te posle sa sobom. Neko bi da te vidi.
Osmehuje se, znajući da Darko nije tip za iznenađenja niti uživa u njima. No, ovaj put samo ćutke klima glavom, začudivši ga tako mirnom, skoro odsutnom reakcijom.

-Idemo onda?
Darko ćuti. Bojan zna, Darko ne podnosi decu. Ne podnosi ni ljude, jako, jako mali broj njih. Ali deca, deca su bila njegova kritična tačka.
-Nisam siguran.
Opet, između treninga i prijatelja, Bojan zna da postoji samo jedan izbor koji je ispravan. Ne može da ga napusti u ovako sluđenom stanju, iako mu ne pada na pamet da ga zapitkuje oko toga.
-'Ajde bre, samo izblejiš tamo u sali sat vremena i pičimo.
Darku se očigledno uopšte ne dopada ideja. Ali ipak, ne želi da ostaje sam sada.
-Dobro.
Bojan ga utešno tapše po ramenu dok ovaj prolazi pored njega.
-'Ajde, 'ajde, možeš ti to.
Ne može da odoli a da ga opet ne potkači, onako drugarski.
-Neće tebi dečica ništa.
Štipa ga za obraz kao što bi, verovatno, živa tetka Ksenija. I kao što je to nekad činila, Bog da joj dušu prosti, tetka Senka. Darko mu grubo odguruje ruku iako su mu krajevi usana blago izvijeni na gore.
-Udariću te. Mrš!
Na kratko mu seva misao u glavi. Dei nikada, ni u šali ne bi tako zapretio, a mala Mammonova je sigurno bila osoba koja ga je najviše provocirala, više nego svi ostali zajedno.

Deca su svuda, deca trče, jure jedni druge, vrište i dozivaju se, šutaju lopte i smeju se glasno, glasno, sve vibrira od njihove buke i nožica kojima jure tako brzo. No, videvši Bojana kako se pojavljuje na vratima sale i prilazi im, staju mirno i prilaze u tišini, i dalje nasmejani, puni vedrine. Bojan im se svima osmehuje, pokazujući da će naredni trening biti čista zabava i uživanje za njih. Darko uzmiče par koraka, prekrštenih ruku, skamenjenog izraza lica. Bojan ga je smatrao nekom vrstom odbrane, od čega tačno - nije siguran.
-Pa... dobro veče, malci! Večeras vam menjam trenera tako da možete da birate šta vam se radi, dobro?
Graja i vrisci se opet viju sve do plafona, nadvikuju se, detinjasto raspravljaju čega će se igrati. Žele takmičarske igre, između dve vatre, da se jure. Možda i sve istovremeno.
-A bata?
Jedan nežni glasić se izdvaja. Izdvaja se svetla, plava kosa skupljena u kratki repić. Nežni obrazi i kristalno plave oči. Debeljuškastim, kratkim prstićem pokazuje na Darka koji pilji u Bojana jasnim, oštrim pogledom. Jedno nemo "Reši to!". Bojan okleva par momenata. Nežno je pomazi po mekoj kosi.
-Kako se ti zoveš?
Osmehuje se da bi je ohrabrio.
-Klara.
Ona se osmehuje jer se i on osmehuje. Deca vole osmehe. Oni ih hrane, osećaju se sigurno kraj nasmejanih ljudi.
-To je Darko, on ć...
-A mogu li da ga zovem Dačo?
Taman kad je zaustio da joj odgovori, Darko se javlja.
-Ne!
Udaljava se od njih, oštrim i nervoznim koracima. Ostaje okrenut leđima, zagledan u tribine preko puta. Klara ga neprestano gleda vlažnih očiju, zbunjena je, misli da je pogrešila nešto. Zašto bi se ljutio na nju?

-On se zove Darko. Ne brini, samo je malo nervozan. Ali stvarno je dobar.
Sitna bela laž. Nije ga briga, važno da se malena rukometašica oseća dobro. Jedina je koja ne učestvuje ni u jednoj igri, ostali već ponovo jurcaju, srećni i zadovoljni jednim osvežavajućim treningom.
-On se ne igra sa nama? Da ga zovemo?
Loša ideja.
-Nemoj ga zvati, neće doći. Ali ti možeš da ideš i priključiš se nekoj igri.
Nežno je gura prema centru terena, podstičući je da započne igru. Ipak, zamišljeno gleda prema Darku celo vreme dok prilazi svojim vršnjacima. U svojoj dečijoj čistoći, neiskvarenosti, ima želju da se namrgođeni bata pridruži njima, da i njemu bude lepo kao i njima. Ne želi da bude tako tužan i ljut. Odvraća pogled tek kad vidi da mu Bojan prilazi. Razgovaraju nešto, Bojan ga ispituje o nečemu, Darko odmahuje rukom, neraspoložen za priču.

-Ne pomažeš mi tako!
Bojan pokušava da uhvati njegov pogled. Bezuspešno, s obzirom da Darko skoro pa gleda kroz njega.
-Ne trudim se da ti pomognem. Skloni se!
Izbegava ga, sklanja se od njega. Okreće leđa. Bojan shvata da ga razdražuje još više, samim tim se i on oseća blago uznemireno. Ovo je bila loša ideja. Dvoumi se da li da ga prisili da ga posluša, pobogu ne želi da utiče na decu takvim ponašanjem. On sam se oseća pomalo neprijatno, kako je tek njima? No, primećuje promenu. Jako naglu, ali, valjda, pozitivnu. Mirno je posmatrao po sali, prekrštenih ruku i nekako mirnijeg držanja. No, i dalje je izbegavao da gleda decu. Kao da proučava salu, parket, tribine, golove, plafon i slične gluposti. Po izrazu lica dalo se zaključiti da mu polako postaje dosadno. Smeh dece odjekuje, obija se od zidove, patike škripe po parketu. Bojan na kratko zaboravlja na Darka, smeši se dok ih gleda, obuzete bezbrižnošću i razdraganošću. Čist izvor sreće. Nije imao predstavu koliko je zapravo lako i lepo raditi s njima. Iz njihovih malih bića prštala je zantiželja i želja za radom, igrom. Potpuno zaboravlja na Darkovu napeto stegnutu vilicu, nervozno šetkanje gore dole i lice u nervoznom grču.

Ni sam ne zna kako se našao na centru sale, okružen decom, uključen u igru. Smejao se zajedno sa njima. Čak pokazuje i Darku da dođe, doziva ga praveći se da ne vidi njegovo odbijanje i negodovanje. Još više se udaljavao od njih. Seo je na klupu za rezervne igrače, na sreću praznu. Odsutno prelazi prstom preko ekrana telefona, mala Mammonova mu nepozvana dolazi u misli. Da bude iskren, ne smeta mu. Nimalo.
-A zašto si sam?
Opet taj dosadni glas. Preko volje podiže pogled na devojčicu ispred njega. Osmeh joj se širi na licu kad slučajno pogleda u njegov telefon.
-Baš je lepa! Je l' ona tvoja devojka?
Mahnito gasi telefon. Umesto Deinog story-a koji je objavila pre svega par minuta, sada je samo crnilo.
-Nije! I skloni se tamo, ajde! Odmah!
Ustaje rešen da se skloni od male napasti. Prati ga u stopu, blagim trkom da bi sustigla njegove krupne korake.
-A što?
-Zato što ja kažem tako.
Koliko god se udaljavao, toliko je ona navaljivala. Nemajući kud, vraća se na klupu. Bar nek sedi kad već mora da trpi ovaj teror.
-Što si tako tužan?
-A što si ti tako naporna?
Protiv pravila sportske dvorane, vadi cigaru i pali je. Bojan mu svakako ne može ništa sve i da hoće. A i neće se mnogo osećati u tolikom prostoru. Za divno čudo, mala ne komentariše ništa vezano za taj čin ali oči joj se iznenađeno šire znajući da on radi zabranjenu stvar. Sreća njena.
-Ja nisam naporna! Ja sam srećna! Dobila sam peticu iz veronauke danas u školi!
Darko prevrće očima. Pita se da li će ga ostaviti na miru ako je ignoriše.

-I veroučitelj kaže da Bog čuva svu dobru decu. Znači moraš da budeš dobar kao ja, razumeš?
Skakuće dok govori. Oseća se važno. Prezrivo skreće pogled povukavši dim.
-Bog ne postoji i ti si sve samo ne dobro dete. Beži tamo, molim te više!
Deluje. Prekršta ručice i mršti se.
-Izvini mi se.
Tiho govori usput nadurivši usnu. Naravno da mu ne pada na pamet da to uradi. Mnogo važniji ljudi su tražili to od njega i nisu dobili. Što bi ona?
-Skloni se.
Odgovara joj u istom maniru. Tiho, samo bez nadurene usne. Gleda ga prkosno. Najmanji problem, i on nju. Lice joj se par trenutaka kasnije menja u preplašenu grimasu.
-Pa tebi su oči crne!
Kao nevidljivi šamar. Imaginarna vatra oko njega. Naglo ustaje umalo je oborivši, skoro slep se sudara sa Bojanom koji im prilazi videvši da Klara baš ne odustaje od pridobijanja Darka.
-Šta bi?
-Ništa.
Odsečno odgovara krenuvši da ga zaobiđe. Izlaz iz sale nikad mu se nije činio daljim. Bojan ga zadržava.
-Gde ćeš bre? Ionako sad završavamo trening? Stani, aman!
Zaustavlja se ali ne odgovara ništa. Smiruje se na silu, prividno. Povlači se ka ćošku sale.

Tačno na vreme, trening se završava. Poslednji dečiji trk za to veče, ovaj put svi ka istom cilju. Ispred vrata, u hodniku, čekaju ih roditelji. Dočekuju ih u zagrljaj, oblače im jakne da ne idu znojavi na hladno, neki za ruke vode još mlađe dečake i devojčice, braću i sestre. Glasan žamor bruji u hodniku zbog njihovih pomešanih glasova. Neki odlaze odmah, neki čekaju decu da se presvuku u svlačionici. Bojan izlazi poslednji, zajedno sa Darkom nakon što su se uverili da je sve u redu i da su svetla ugašena. Beskrajno mio i ljubazan kao i uvek, Bojan strpljivo zastaje da bi bar na kratko popričao sa svim roditeljima, odgovorio na svako pitanje i pomazio po glavi svakog mališana koji ga je pozdravljao. Roditelji navaljuju, zapitkuju kako njihova deca napreduju na treninzima. Nema srca da im kaže da je teško navesti ih na bilo šta što nije igra. Ponosni izrazi lica i dece i odraslih čine ga još zadovoljnijim, još srećnijim što je uspeo u nečemu što voli. Skoro da želi zauvek da ostane trener najmlađoj ekipi.

Za razliku od njega, Darko se skoro u trku probio kroz gužvu, prvi put ne želeći da bude u centru pažnje. Gužva i navala ljudi naoružanih sa bar jednim detetom činile su ga još nervoznijim. Nije mu se dopadao taj osećaj da je nadjačan iako nije bio ni u kakvoj opasnosti. Dolazi sve do pustog dela hodnika blizu izlaza i tu čeka Bojana koji mu se uskoro pridružuje.
-Jesi ok, jebote?
Odmahuje i klima glavom istovremeno, što rezultira zbunjujućim trzajem glave. Bojan ga belo gleda dok roditelji prolaze pored njih i napuštaju sportsku dvoranu. Zaustio je da odgovori kad mu sitna prilika malo dalje od njih privlači pažnju.
-O, Bože! Klaro, što si sama?
Pritrčava joj spustivši se na koleno ispred nje. Pomalo uplašeno gleda ka ulazu treperavim, kristalno bistrim očima. Rukama je pridržavala kaiševe ranca, još uvek u dresu sa treninga ispod nezakopčane roze jaknice. Darko im se ćutke približava, čisto zbog utešne Bojanove blizine. Svima prija prisustvo najboljeg, pravog prijatelja, pa tako i njemu. Svim silama izbegavao je da pogleda u devojčicu.
-Mama još nije došla po mene.

Većina dece obično plače u takvim situacijama, preplašena od pomisli da njihovi roditelji možda nikada ne dođu po njih. Klara je bila mirna i tiha poput bubice. Čak nije ni zatražila da Bojan pozove njenu mamu i raspita se kada će stići po dete iako je on to svakako uradio, čak se ponudivši da je on dovede do kuće. Nije bilo potrebno, Klarina mama je samo upala u gužvu koja joj je oduzela nekih petnaestak minuta.  Već je na putu ka sportskoj dvorani.
-Bojane, ja stvarno nemam celo veče. Kreni više.
Darko već gubi strpljenje, a ni Bojan nije ništa bolji s njim. Iznenađen, pilji u njega sa očiglednim neodobravanjem. Znao je da je Darko takav, možda i gori. Ali sad prvi put ima tako jasan i skoro opipljiv dokaz njegovog manjka empatije. Kakva je to zapravo osoba koja je toliko bezosećajna u situaciji gde treba pomoći detetu? Trebalo mu je mnogo razumevanja koje nije imao.
-Naravno da nećemo ostaviti dete samo, imbecilu!
Mrzeo je kad koristi takav ton i rečnik kad priča sa Darkom. Isto tako je mrzeo taj ton i rečnik kad se Darko obraća bilo kome, no, sad je bio skoro van sebe. Okrenuo se nazad prema Klari dajući znak da je razgovor završen.
-Mama će uskoro stići, Klarice. Trebaće joj malo vremena a mi ćemo te pričuvati dok ne dođe.

Radosno je zatapšala rukama dok su joj se bistre oči presijavale od sreće.
-Boki i bata Dačo će me čuvati!
Nakon pobedničkog povika, snažno grli Darkovu nogu želeći da bar deo njene sreće pređe na njega. Bojan ga takođe gleda s osmehom očekujući da Darko napokon popusti i prestane da izigrava mrguda. Osmeh s lica mu se brzo gubi nakon što pažljivije prouči prijatelja. Lice mu se skamenilo s blagim užasom, kao da mu je Klara zagrljajem nanela smrtonosnu bol, činilo mu se i da je prebledeo. Oči su mu se suzile sa dubokom borom usečenom između obrva, a puls na vratu mu je odjednom postao više nego primetan. Bojanu ništa nije bilo jasno, samo to da je vreme da se dete skloni od Darka
-Dođi ovamo, Klaro.
Devojčica ga zbunjeno gleda, prebacivši potom isti takav pogled na Darka koji još uvek nijednim gestom nije pokazao da je primećuje. Nije izgovorio ni reč niti je pogledao. Nije mogla da vidi isto što i Bojan koji je postao više nego svestan da Darko savršeno dobro primećuje Klaru. I nije srećan zbog toga. Progovara tihim glasom koji je Bojan definitivno najviše mrzeo u celom spektru boja Darkovog glasa.
-Ako je ne skloniš u roku od dve sekunde, skloniću je sam. Nogom.
Zarežao je, a Bojan se mogao zakleti da mu je drhtaj prošao telom zbog iznenadnog, lošeg osećaja koji ga je na kratko presekao.

Bez reči prilazi i podiže Klaru u naručje, opomenuvši Darka oštrim pogledom. Visoki momak uzvratio mu je nezainteresovanom, ledenom facom. Klarina majka je ubrzo potom došla, radosno zagrlivši svoje dete, od srca im zahvaljujući što su ostali uz nju. Dok je Bojan ljubazno odgovarao zahvalnoj ženi, primećuje Darkovu siluetu koja se gubi prošavši kroz izlaz iz sportske.

Par minuta nakon što su dame otišle, Bojan kreće prema polupraznom parkingu. Zatvorenih očiju prepoznao bi svetlosivu osmicu. Svetla automobila su uključena, osvetljavaju neprivlačni grafit na zidu između dva lokala. Otvara suvozačeva vrata utonuvši u unutrašnjost lepog automobila. Slab odsjaj osvetljava logo sa četiri prstena na volanu. Dođavola, ovo je baš lep auto. Prozor je otvoren ali se miris spaljenog duvana i te kako oseća. A kao za inat, Darko je pušio baš jake cigare. Skupio je snagu i pogledao u njega koji je sedeo za volanom. Skoro se nije micao, izuzev ruke koju je čas primicao ustima, čas odmicao nakon što povuče dim. Delovao je nesvesno Bojanovog prisustva. A Bojan je osećao sve jači i jači bes.

-Darko!
Poziva ga loše skrivajući nestrpljenje. Umesto odgovora, ovaj ga samo pogleda. Bez pokreta glave, samo i u mraku prodorne oči uprte u njega.
-Jesi dobro ti? Koji ti je?
Iznenađuje ga grubost u sopstvenom glasu, morao je da prizna. Ne zna treba li uopšte da ga iznenađuje bilo šta u vezi Darka. Sam je to rekao, menja se. Samo, ovaj put se plaši u šta će se to novo Darko pretvoriti. Darko kog nije briga ni za koga, koji je najčešće potpuno sebičan i naizgled sam sebi dovoljan. Taj isti Darko je i te kako sposoban da povredi, nebitno koga. Ali dete... ta misao ne da mira Bojanu. Nije smatrao svog prijatelja sposobnim za takvo zverstvo ali... izgleda da se prevario. I ne zna kako da se oseća povodom toga.
-Mislio sam da te malo bolje poznajem.
Prekida neugodnu tišinu, shvativši da neće dobiti odgovor od Darka. A ključ rešenja problema bio je samo u tome, da Darko iskreno odgovori kako se oseća.
-Boli me kurac, znao si da mrzim decu.
Bojan zastaje iznenađen.
-To je malo... prejaka reč?
Darko se pomera tako naglo, na trenutak se plaši da će ga stvarno udariti. Misao mu prolazi kroz glavu munjevito ali ništa se ne dešava. Visoki momak samo skida jaknu i baca je na zadnje sedište, pokrenuvši motor i lagano krenuvši u rikverc.
-Mrzim ih.
Bez dvoumljenja je ponovio. Potom mu je glas postao blaži.
-Kud' sad?
Bojan se samo zagonetno osmehnuo. Vreme je da Nadica ponovo vidi Darka.

Ja došla.
Iskreno, nedostajala mi je ova ekipica.
Ly, nadam se da uskoro ide još jedan nastavak. 🖤