Ogledalo vam bez ijedne reči može reći mnogo toga, ako umete da gledate, naravno. Osoba koju vidite sa druge strane bi trebalo da predstavlja vas, baš onakvima kakvi ste spolja. Vaše lice, telo kojim ste iz nekog razloga zadovoljni ili nezadovoljni, odeću koju nosite... Ispred ogledala vidite isto što i svi ostali ljudi na zemlji kad vas pogledaju. Ali... kakvu bi sliku ugledali da ogledalo može da pokaže ono unutar vas? Da li biste stvarno imali hrabrosti pogledati u ogledalo koje vam može pokazati vašu dušu?

Svaki put kad Džo pogleda u ogledalo prestretne je pogled visoke devojke, lepe na neobičan način. Oblo lice njenog odraza bilo je uokvireno talasima bujne smeđe kose koja je dopirala preko polovine leđa. Svetla koža isticala je njene guste, prirodno tanje obrve. Na celom svom odrazu, Jovana je najviše volela, a i najčešće posmatrala, oči. Posebno su se isticale, sanjive i mirne ispod nešto svetlijih trepavica, dominirale su njenim licem. Plave poput neba, bistre i tajanstvene. Zbog žućkaste boje oko zenica, delovale su poput retkog plavog cveta. Na ivicama, plavi cvetovi bili su tamni poput neistraženih okeanskih dubina.

Devojka "s one strane" je sportski građena, snažna. Lepo oblikovanih nogu. Toliko može da je osmotri, nosi helanke i smešne kućne papuče. Rukom nežno dodiruje svoj odraz u ogledalu, prsti jedne i prsti druge ruke susreću se na hladnoj površini. Jovani na trenutak pada čudno pitanje na pamet.
Da li je srećna?
I zaista ne zna da li misli na sebe ili na svet koji možda postoji u tom ogledalu gde živi i njen dragi odraz. Da li je moguće da jedna od njih bude srećna a druga nesrećna?

Sklapa oči koncentrišući se na sećanja koja priziva, sve ono čega je mogla da se seti, prethodnih petnaest godina. Mutne slike koje pamti još dok je gugutala u krevecu, bebeći smeh dok se njeni roditelji nadnose nad njom, takođe nasmejani, njihovi zagrljaji, tople reči. Slike joj postaju sve jasnije i jasnije dok se nižu jedna za drugom, dok su sećanja svežija, a ona sa svakim raste. Vidi prve rođendane, polazak u školu, prvu peticu, simpatiju, prijateljicu...
Pamti svoju učiteljicu od prvog razreda, dobroćudna ženica koja je često hvalila. Pamti i svoju majku koja je rado prepričavala sve pohvale koje je Džo dobijala, silno se trudeći da bude bolja od kruga žena koje su je slušale. Da pokaže da je njena ćerka bolja od njihove dece. Opet se smeje, setila se kako je upoznala Deu.

**********

Još par poteza četkicom na platnu, svojim detinjim okom pokušava da uhvati, da isprati linije krzna psa kog je crtala. Celom prostorijom razlegao se lagani džez a topao vazduh mirisao je na cimet. U prostoriji je još šest devojaka, svaka podjenako unesena u svoj rad. Svaka na svoj način vešta sa komadima uglja ili akrilnim bojama. Muzika je utišana. Sem nje, nijedan drugi zvuk se ne čuje. Onda se začuo nečiji glas. Nezaustavljiv i više nego iritantan. O, da.

Bila je dosadna.
Bila je naporna.
I bila je najupornije i najtvrdoglavije stvorenje koje je Jovana do tad srela. I na prvi pogled, detinjasto nevin, željan igre, u kreštavoj devojčici videla je svoju buduću drugaricu. Zato se pridružila njenoj priči.
Bila je to Dea.

Vrlo brzo joj je dosadilo da sedi za svojim štafelajem. Šetkala se oko Jovaninog mesta, u retkim momentima kad bi zaćutale pomno je pratila razviće Jovaninog crteža. Mali, čupavi pas postajao je sve lepši i življi.
-Daj da ja završim to uvo!
Sa svojih deset godina, Dea je imala veću količinu autoriteta u glasu nego pojedine odrasle osobe. Doduše, verovatno je i zamišljala da je odrasla. A Jovana je razmišljala da bi joj dobrodošao odmor na par minuta. Bez reči joj je prepustila boje i četkice.

-Ubiću te!
Zavapila je desetak minuta kasnije kad je opet pogledala na svoje platno. Sekunde su je delile da postane jedna od najmlađih osoba koje su doživele šlog. Uvo njenog ljupkog psa bilo je unakaženo! A Dea (s kojom je tog istog trenutka prekinula drugarstvo staro samo par sati!) se spremala da ide kući. Jovana je krenula par minuta kasnije. Dok je došla do svoje zgrade ipak je odlučila da zadrži Deu, stoga joj je oprostila. Oprostila i zaboravila svog psa sa unakaženim uvetom.

**********

Nasmejala se slatkim uspomenama, nastavivši dalje da ih priziva. Upoznavanje sa novim nastavnicima, količinski veće i ozbiljnije gradivo koje je morala da savlada, što i jeste. Do kraja je izdržala kao odličan đak. I Dea koja je samo... izdržala. Ravnodušno je pustila sve niz vetar, skoro da se s oduševljenjem bacila na taj tobogan bez merdevina kojima bi se opet popela gore. Dea kojoj je dosadila svaka pohvala, bežala je, ali se nije mogla sakriti od njih, potpuno svesna ogromnog potencijala, prirodne inteligencije i zavidne lakoće pamćenja. Kako je samo mogla?

Odmahnula je glavom, prekorivši samu sebe. Davno je obećala i sebi i Dei da se neće mešati u njen život i njene odluke, iako su bile tako pogrešne. Dea je ta koja je odabrala da bude drska, bezobrazna prema svima, da bez griže savesti, hladnokrvno deli uvredljive komentare kome želi i kad želi. Sve je to bilo Deina želja, i ostvarena je. Dea je postala zlobna. Nevažno, može da bude i najgora na svetu, i dalje je jedina koja može u potpunosti da razume Džo.

Džo...

Od prvog trenutka kad je počela da uči engleski u školi osetila je koliko se zaljubljuje u taj jezik. U lakoću izražavanja, čitanja, u lepotu alfabeta. Kasnije u engleske pesme i knjige. Do osmog razreda već je vladala njime kao maternjim jezikom, uz mnoštvo dodatnih časova. Onda se opet pojavila Dea. Mammonova, otac joj je Englez. Mala Engleskinja koja je takođe perfektno vladala Jovaninim srpskim jezikom kao ona njenim engleskim. U čast Jovanine ljubavi i njene daleke zemlje, Dea joj je dala nadimak Džo, skrativši njeno ime koje joj se nikad i nije sviđalo.

U sobi pored, njena majka se glasno nasmejala nečemu što joj govori neka prijateljica dok čavrljaju preko telefona. Pomalo izveštačen, grlen i sladak smeh. Džo ga je mrzela. Sklonila se od ogledala i skupila rasute crteže u fasciklu. Nameravala je da ih pokaže ocu kad se vrati s posla, ako ne bude previše umoran. A do toga ima još par sati.

I ona i Dea su odavno prestale da idu u atelje na časove crtanja. Slikanja, kako je njihov profesor tražio da se izražavaju. Crtanje je igra, slikanje je umetnost. Obe su bile tako talentovane, ali opet različite. Dea je imala osećaj za senke i svetlost, vladala je i ugljem i bojom. Retko je crtala, a kada bih se odlučila na to ostavila bi bez teksta sve one kojima bi odlučila da pokaže svoje umetničko delo. Džo je nadograđivala svoj talenat, odvajala džeparac za kupovinu materijala i papira, marljivo je doterivala pokrete rukom po papiru. Vežbala je kompozicije, senke koje mogu da izoštre ili umekšaju crtež, boje koje pričaju svoje priče...

Majka je zove.
Steže pesnicu i usne da ne bi opsovala. Bezvoljno je došla u dnevni boravak. Majka je sedela prekrštenih nogu na kauču, sa čašom proteinskog napitka u ruci i još uvek se smejala na ono što joj je ženski glas neumorno brbljao preko telefona. Da ne bi stajala na dovratku, Džo seda na naslon za ruke na udobnoj fotelji, na skroz drugom kraju prostorije. Prekršta ruke i čeka da sazna razlog zbog kog je uznemiravaju. Pada joj na pamet da skrati čekanje i počasti se čokoladicom iz frižidera. Majka je fiksira očima ali Jovana je ne primećuje, skida zaštitni celofan i dopušta sebi potpuni užitak koji može pružiti jedan slatkiš.

Majka joj postaje daleka, ne sluša njen razgovor i ne zanima je. Razbira samo delove rečenica koje se spajaju u nelogičnu celinu.
"...ne mogu dozvoliti...",
"...ona ne shvata da je...",
"...zovem te kasnije...".
U trenutku kad spušta slušalicu, njena majka postaje sasvim druga osoba. Bez ikakvog traga smeha na licu a na čelu joj se prave bore dok se mršti i stiska usne. A onda skoro skače s kreveta i brzim korakom ide prema Jovani, otimajući joj čokoladu iz ruke, još brže je noseći prema kanti za đubre.

Zbunjena devojka ne stiže ni reč da progovori.
-Šta misliš da radiš?!
Majka je još u kuhinji ali je jasno čuje. Ujela se za usnu da bi prećutala. Oseća gorki ukus u ustima. Majka se munjevitom brzinom pojavljuje ispred nje.
-Pitala sam te nešto! Šta misliš da radiš?!
Ponavlja glasno, skoro histerično. Džo ne zna šta da kaže, to je bila samo jedna čokoladica.
-Jovana, debela si! Zar ne vidiš na šta ličiš! Ugojila si se kao... kao krava! Treba da bežiš od čokolade kao... ne znam! I najmanja mrvica zna da napravi haos, zar je moguće da toliko ne znaš?!

Njena majka misli da je ona debela.
Njena majka želi da Džo smrša.
Njena majka ne razmišlja da li Džo to želi. Njena majka ne bira reči.
Krenula je lavina koja se ne zaustavlja. Lavina reči koje bole.
Džo želi da nestane.

-Mama?
Mazni glasić ih obe trgne i gledaju prema vratima na kojima stoji dečak od devet godina i posmatra majku i sestru krupnim plavim očima. U trenutku se majčin izraz lica menja. Smekšala je, stišala se, vratila osmeh koji je još širi nego dok je pričala sa prijateljicom. Ta odvratna osobina pojedinih roditelja da razdvajaju decu, da jednom poklanjaju više pažnje i ljubavi dok drugo potiskuju od sebe. Baš tako se Džo osećala. Neželjeno, nevoljeno i odbačeno. Starije dete u senci mlađeg.

Ne može više da izdrži i vraća se u svoju sobu. Iako to ne želi, opet sreće svoj odraz, ali ovaj put ne vidi ništa lepo na njemu. Nije videla da raste, da se razvija i menja. Vidi krive, pihtijaste noge i ogromne kukove, ono što je pre smatrala mišićima sad je ličilo na gomilu oblikovanog sala. Struk nije ni postojao, zamišljala je kako ga je progutalo to jebeno salo. Iako ga nigde nije videla, iako ga nije bilo, zamišljala ga je, kako je proždire celu, kao rak. Sedela je na krevetu a nije želela da bude tu. U toj sobi, u tom stanu, u ovom šugavom gradu. Ne želi da bude na ovom svetu.

Razmišlja da zove Deu ali brzo odustaje. I oseća se još usamljenijom. Džo, devojka jaka poput stene, sedi u nikad većoj i nikad hladnijoj sobi i plače. Jer bol je drugačiji i utoliko jači ukoliko ti ga nanosi osoba koju voliš. Ni sama ne zna koliko dugo je plakala, postala je svesna samo toga da su joj se suze osušile i da novih nema. Spavalo joj se, potpuno se icrpela. Ali se nije slomila. Jebena ljubav se ne dobija molitvom nego zaslugom. A njena majka nije jedna od onih koji je zaslužuju. Ne zaslužuje ni da bude majka, ni mama, čak ni keva. Sad je samo Ljiljana.

A šta ako joj zatreba razgovor? Dea je tu.
Savet? Opet, tu je mala pametnica. A može i sama da se snađe.
Ljubav? Pf, sranje. Ne treba joj.

-Sve što meni treba je rukomet.
Govori samoj sebi dok leže na leđa piljeći u plafon. O da, svet golova i lopte je njen. Trenira već tri godine. I odlična je. Više nego odlična, savršena. Sasvim slučajno se našla na jednom treningu najstarije ekipe. Onda se osmelila da dođe na probni trening za svoje godište gde joj je glavni trener dozvolio da se priključi igri. Ubrzo potom je oduševljeno uzviknuo:
-Ona je rođena za golmana!
I rukomet je postao deo njenog sveta. Ona je postala delić te ogromne celine i niko je nije mogao istrgnuti odatle. Rukomet je ono što je ona odabrala i što je odabrala nju. I to je sasvim dovoljno.

Ovim i narednim delom vas upoznajem sa glavnim junakinjama, njihovim životima, mislima i na kraju krajeva, izgledom.
Nadam se da vam se dopala Jovana.
Hvala na čitanju. 🖤