Znate sve one silne teorije o razviću ljudi? I onu romantičnu budalaštinu da granicu između našeg i životinjskog sveta čini samo naš briljantni um? Ko bi rekao da se ta vrsna mašina može tako lako izbaciti iz takta? Realno, danas je isuviše jednostavno iznervirati nekoga. Sve što vam je potrebno je... da budete iznad njega. U svemu. Za Deu, dovoljno je da ima sedamnaest godina, roditelje od kojih svi kao da zaziru i dovoljno ludosti da misli da može da govori sve što hoće. Ne samo da je mislila, ona je to radila. Kao da nije znala da je nekad potrebna jedna reč da uruši ceo jedan svet koji je neko brižljivo gradio. Bila je zlobna.

Zlobna, ali je imala Jovanu pored sebe da je nadgleda, opominje i prati poput dosadnog anđela čuvara. Ruku na srce, Jovana to i jeste bila Dei, duboko u sebi savršeno dobro je znala koliko zapravo voli to razmaženo Mammonovo derište. Dea je bila njen Jin, Jovana Dei Jang, crno i belo u neraskidivoj vezi. Devojka za koju se nije mogla čuti loša reč i devojka iza čijeg prezimena dolazi samo zlo.

Mammon.

Postoji od kad i svet, bar kako Novi zavet kaže, i nosi značenje materijalnog bogatstva i zla i pohlepe koje s njim dolazi. U Srbiju, u ovom slučaju, doputovalo je iz zapadne Engleske. Dea ga je obožavala. I tako dobro joj je stajalo. Bila je pomalo iskvarena, zloba se počesto naslućivala iza njenih naizgled bezazlenih šala. Jovana je dobro poznavala trenutak kada joj oči odjednom na neki način bljesnu, u bilo kojoj situaciji. Dok sede i pričaju, dok svaka gleda u svoj telefon, čak i dok se smeju. Mrzela je to kod svoje drage osobe. I Dea je to znala, mada je retko pričala o tome. Prezime je u Srbiju stiglo zajedno sa njenim ocem i njegovom moći. Nedugo nakon dolazaska nastavio je biznis koji je već uspešno vodio u engleskim gradovima. Čovek je vladao monopolom, a njim je zavladala jedna lepa Srpkinja, Deina majka.

Dea je bila izuzetno lepa devojka. Građena od prelepo oblikovanih, vitkih mišića. Oblo lice sa mekim crtama uokvirivao je veo svetlosmeđe kose koja je na suncu delovala kao da je sačinjena od plamenova, prirodno prošarana pramenovima svakojakih nijansi. Niska, a opet dugih, vitkih nogu. Poput mlade srne. Tankog struka i nežnih, zaobljenih ramena. Kontrast njenoj mekoj, svetloj kosi drsko su davale njene oči. Na prvi pogled zelene, tek nakon pažljivog proučavanja uviđale su se plamenosmeđe linije oko njenih zenica. Pune mističnog sjaja, kao da se večito smeškaju.

Njene oči su češće govorile više nego ona sama. Bar je Džo tako mislila, naviknuta na snagu Deinih pogleda. Zapravo nije ni slutila koliko joj je bliska i koliko joj je zapravo dozvoljeno da upozna malu Engleskinju. Bez greške je pogađala šta znači kad joj oči nestašno zablistaju, samo na trenutak dajući znak da smera nešto. Znala je i koliko potamne kad bi plakala i da ljudi obično izbegavaju da se sretnu s tim prodornim pogledom kad se upoznaju s njom.

Možda je njihova greška, možda je samo trebalo da je upoznaju ranije, dok je još bila mala. Jedno od one neodoljive dece, mekih obraza i plavih lokni. Jedno od onih koje je raslo okruženo beskrajnom ljubavlju roditelja, baka i deka, tetki i ujaka. Uvek čuvana ispod staklenog zvona, ušuškana u svemu što su njeni roditelji stekli i bez razmišljanja trošili na svaki njen hir. A bezazleni dečiji hirovi se lako pretvaraju u razmaženost.

Iako ni za živu glavu ne bi priznala, Dea je bila žestoko svesna da jeste. I sviđalo joj se to, ta mogućnost da bude ušuškana u lagodnom životu. I mogućnost da već deseti put pravi ljutitu grimasu i postavlja pitanje zašto nema crnih slamčica na dvadeset pet različitih načina dok Jovana sprema limunadu u kuhinji.

-Pij to i začepi, razmaženi stvore!
Odbrusi joj Džo dok namerno ubacuje roze slamčicu u njenu čašu.
-Nisam ja razmažena.
Nadureno odgovara Dea dok nezadovoljno pući usne u stranu dok vadi roze slamčicu i radije pije bez nje. Trenutak kasnije se kikoću kao lude a mnogo trenutaka kasnije od limunade nije ostala ni jedna jedina kap bez obzira na nedostatak crne slamčice.

-Sad sam gladna...
Započela je Dea bebasto napućivši donju usnu.
-Ne!
-A napravi mi špagete!
Umilno je treptala sjajnim očima dok su joj se krajevi usana povijali na dole. Pogled koji je previše puta upalio na Jovani.
-Ja tebi stvarno ličim na neku poslugu ovde? Srpcala si sedamnaest godina i nikad ništa nisi napravila, i stvarno neću da tu računam viršle i jaje na oko! Crkni od gladi što se mene tiče, ja ne mrdam odavde.
Naravno, napravila bi ih. Kasnije. Samo dok vidi dokle će hir držati njenu drugaricu. Čini se da je u redu, kuca poruku na telefonu začuđujuće mirna. Džo vrti glavom dok sakuplja čaše sa stola. Čim okrene leđa oseća težinu na levoj nozi i umalo pada.

Odozgo vidi plavkaste i svetlosmeđe pramenove, čuveni sjaj u zelenim očima i pomalo zloban osmeh.
-Neću ti bre kuvati. Odjebi.
Plazi se Dei i pokušava da zakorači. Ipak, Dea nije toliko lagana koliko joj se činilo te opet jedva ostaje na nogama.
-Kmee! Hoćeš da ti umrem ovde od gladi?! To hoćeš?!
Buni se Dea i čvršće joj steže nogu.
-Ispustiću čaše zbog tebe. Šic!
-Prestani da me šicaš i nahrani me! Daj detetu da jede bre!

Kad hoće, Dea ume da bude naprosto neodoljiva, a njena moć ubeđivanja nenadmašna u svakom pogledu. Ali Džo svakako previše poznaje malu da bi pomislila da je stvarno gladna.
-Samo mi testiraš strpljenje. Možemo probati da nađemo nešto u frižideru.
-Dobro.
Nezadovoljno mrmlja Dea dok ustaje i ide za Jovanom u kuhinju.

-Opet imaš trening danas?
Nehajno pita Jovanu dok laganim skokom smešta dupe na radnu površinu istovremeno kucajući poruku na telefonu.
-Imam svaki dan, zbog priprema za reprezentaciju. Ali ima još dosta vremena.
Dea prevrće očima razvlačeći prvi slog da bi naglasila krajnju nezainteresovanost.
-Dooosadno.
-Ti si dosadna.
Džo je često dopuštala Dei da ide s njom na treninge. Čak joj se i sviđala ta minijaturna, jednočlana publika koja bi je posmatrala puna dva minuta a potom bi nestala šetkajući se po hodnicima, nestrpljivo se premeštajući s jednog mesta na drugo. Najveći deo Jovaninog treninga Dea bi provodila cupkajući od dosade.

Mada, istini za volju, lako je pronalazila načine da se zabavi. Provlačila bi se između sedišta, lako i okretno poput mačeta, lunjala bi po hodnicima između sala i svlačionica ili bi prosto čačkala sprave u gimnastičkoj sali. Ukratko, najmanje se interesovala za Jovanin trening. Osim kad bi joj šaljivo, sa dobrom dozom provokacije, dobacivala sa tribina iako je znala da će joj Džo sigurno zalepiti dobru ćušku čim ugrabi priliku.

A nakon treninga bi se pozdravile i Dea bi se vratila kući. Na osmi sprat, jedini u celoj zgradi na kome se nalazio samo jedan stan. Gospodin Mammon je kupio celi sprat spojivši četiri ne toliko mala stana u jedan velik, lep i prostran stan sa lepim nameštajem i neverovatnim pogledom na grad iz dnevne sobe sa zastakljenim zidom. Mammonova ćerka obožavala je svaki pedalj u njemu. A posebno svaki delić svoje sobe.

Jastuci, jastučići i još jastučića. Plišani, od lažnog krzna, minijaturni, veliki, okrugli, četvrtasti... Premekani, neverovatno udobni. Nasumično razbacani skoro preko cele sobe. Čupava, topla ćebad uredno složena na dnu prostranog kreveta sa pomalo izgužvanim čaršavom. Na noćnom stočiću pored uzglavlja flaša ledenog čaja i prazna kartonska kutija od pice. Police, fioke, pa čak i ćoškovi sobe ili prozorski sims bili su prepuni knjiga čak i pored ogromne, specijalno izrađene police koja je zauzimala ceo jedan zid. Apsolutno svaki žanr, svaka boja korice i bezbroj različitih imena na tim koricama. Svaku zasebnu knjigu je obožavala, volela je sav taj nered koji miriše na papir a koji je nemoguće srediti. Kao ogroman kontrast svetu knjiga, na drugom kraju sobe šepuri se sto za šminkanje. Moderan, takođe specijalno dizajniran i poručen kao i polica, u beloj boji sa posebnim osvetljenjem na ogledalu. Skupocene maskare i ruževi, olovke i četkice precizno raspoređene u pregrade, palete i okrugle kutijice uredno složene u fioci ispod radne površine. Svetlost dopire kroz meku zavesu koja delimično skriva vrata prostranog balkona. Kroz staklo se nazire silueta jedne od onih elegantnih ljuljaški u obliku jajeta. Crna, sa udobnim crvenim jastucima. Kompletna soba izgledala je kao da u njoj živi najmanje deset različitih osoba.

A kao šlag na torti, Dein ljubimac. Dugo, dugo vremena jedna od glavnih tema u gradu, predmet zajedljivih opaski i nagađanja koliko je mogao koštati taj hir Mammonove ćerke. Mammonovo ime izgovaralo se šapatom u takvim prilikama ali pomalo zgađeni pogledi kojima su ljudi pratili skupocenu životinju bili su i više nego dovoljan znak neodobravanja. Priča o dolasku životinje u grad je veoma jednostavna, Dea se jednog dana samo pojavila sa željom da dobije sphynx mačku.

Ne samo u tom gradu, gde god bi se pojavila ta životinja izazvala bi ogroman sukob mišljenja. S jedne strane stajali bi oni koji je žale, misleći da je to zasigurno mačka koja je zaražena nekom teškom bolešću. S neodobravanjem bi coktali ili se čak uplašeno sklanjali od bezdlake, koščate kreature. A drugi bi pak bili opčinjeni, iznenađeni i ispunjeni divljenjem prema njenoj eleganciji i inteligentnom izrazu lica. Dea je bila jedna od njih. Njena ljubimica predstavljala joj je nezamenjiv centar sveta. S jezivo bolnim otrovom u glasu bi odgovarala na svaki pogrdan komentar na račun bezdlake životinje od koje su vremenom počeli da zaziru skoro kao i od cele Mammonove porodice.

Devojka podiže otvorenu knjigu sa police, ostavljenu da leži licem okrenuta ka radnoj površini par dana ranije da bi kasnije nastavila da čita. Ostalo joj je malo stranica do kraja prelepog romana, a i htela je da iskoristi poslednje zrake sunca koji su nežno obasjavali njenu terasu prijatnim zracima sutona. Udobno se zavalila u oblu ljuljašku zatvorivši oči na kratko da bi što više uživala u nežnom ljuljuškanju. Nehajno izvija stopala i mekane papuče klize na zemlju uz dva tupa zvuka, potom prekršta noge u turski sed. Mačka je prati u stopu i u jednom elegantnom skoku joj se smešta u krilo. Dva bistra, svetlozelena oka blistaju joj iznad tamne mrlje na njušci, prepuna sunčevih zraka koji su činili da joj crne zenice postanu tek uske pruge.

Zadubljena u knjigu, devojka skoro i ne čuje vibraciju svog telefona u sobi. Džo je zove, vreme je. Jedan od njihovih klasičnih rituala, beskrajni razgovori kad nisu zajedno, uglavnom uveče.
-Šta je bilo, Derdra?
Nežno se smeši dok češka mačku iza načuljenih ušiju. Životinja ukočeno zuri ka balkonskim vratima. I naravno, čak ni mačka koja pripada porodici Mammon nije mogla imati bilo šta obično. Stoga se Dea svojski potrudila da joj nadene ime koje retko koji ljubimac nosi. Istini za volju, njen ukus je i ovako bio zaista specifičan čak i kad su imena u pitanju.

-Pametnice moja.
Hvali svoju ljubimicu dok je podiže u naručje i ulazi s njom u sobu baš kada telefon vibrira zadnji put. Okreće Jovanin broj i nestrpljivo čeka da se njena drugarica javi. A javlja se već na drugo zvono.
-Dokle ću ja da trpim da mi se nikad ne javiš kad mi trebaš?
-Ej, da nije Derdre ne bih ni čula.
Nasmejano odgovara Dea udobno se smestivši na krevet.
-Prestani da mi pominješ tu jezivu životinju.
Dea gricka usnu da se ne bi nasmejala, pretpostavlja da se Džo upravo ježi na pomisao mačke koja nema krzno.
-Baš je cakana.
Namerno zvučno ljubi svoju mezimicu u mekani vrat. Životinja se udobno smestila kraj njenog uzglavlja i pospano žmirkala dok je izvijala glavu tražeći pažnju.

-U, u, u! Reci joj nešto na mačećem ili veštičijem, tad te jedino i sluša.
-Jako duhovito, Džo.
Mammonova prevrće očima dok drugom rukom masira sićušnu mačiju šapicu.
-Prestani da prevrćeš očima, da, naravno da znam da to radiš, elem, prestani s tim i radi kako ti kažem bre!
-Ostavi moju mačku na miru!
Pod prstima oseća pahuljastu dlaku, na dodir sličnu toploj breskvi.
-Šta misliš, da li je trebalo da joj dam ime Breskvica?
-Ne seri, Dea. Inače, kolike su šanse da ideš na trening sa mnom sutra ujutru?

Dea na trenutak razmišlja, Jovanini treninzi vikendom uvek počinju prerano za njen ukus. A Dea uvek legne prekasno za Jovanin.
-Jako male.
Odgovara nakon par trenutaka tišine.
-Znači dolaziš jer nemam nameru da te pustim da spavaš do podne.
-Ooo, do kurca. Užasna si.
-Bićeš mi zahvalna jednom zbog toga.
-Prilično sam sigurna da ti neću zahvaljivati na podočnjacima koje ću imati.

Ako je mit da mačke mogu predvideti budućnost istinit, Derdra je u tom slučaju mogla biti sigurna da će se njena mlada vlasnica i te kako zahvaljivati svojoj drugarici. Odjednom budno podiže glavu kao da želi da pažljivije sluša o čemu Džo i Dea razgovaraju. Češkanje po glavi i leđima joj više ne prija. Posmatra Deu koja slaže grimase zbog ranog ustajanja koje će sada morati da uradi, Džo će zasigurno naći način da je probudi.

-Dobro, u redu. Dolazim sutra ali glavu ću da ti otkinem ako se opet smorim.
-Ne brini. Naći ću način da te zabavim.
-Čisto sumnjam.
Smoreno odgovara Dea proučavajući sopstvene prste skupljene u pesnicu.
-Da probam da ti bacim lopticu? To uvek pali kod Derdre.
-Ni kod nje više, boli je mačeća guzica.

A ne primećuje da je njen voljeni ljubimac budniji nego ikad. Graciozno se proteže istežući kičmu u izvijeni luk a potom skače sa kreveta nečujno se dočekavši na pod. Potom kaska ka vratima nečujnim koracima. Baš onako kako se kreću zveri u kavezu, usplahirene oko neke samo njima znane stvari.

-Dea, slušaš li me?!
Džo shvata da je drugarica odlutala sa mislima. Isto pitanje postavlja joj već četvrti put.
-M? Ne.
Lagano odgovara Dea.
-Šta sad radiš?
-Posmatram Derdru i pokušavam da skapiram šta joj je. Uznemirila se.
-Ti si bre uznemirena. To je mačka, sigurno joj se ide u wc.
-Možda.

Dea odgovara odsutnim glasom i napokon skreće pogled sa mačke opušteno nastavivši razgovor. Derdra se zaustavlja na vratima i okreće glavu prema Dei, posmatrajući je jedan dugi trenutak. Potom izlazi iz sobe, prepustivši Deu njenoj budućnosti koju je možda već predosetila svojim životinjskim instinktom.

#JaDošla
I? Kako vam se čini Dea? 😊