U nizu lokala blizu autobuske stanice, na zlatnoj sredini između birtija gde obično pijanče starci i samoposluga gde je malo ko kupovao bilo šta smestio se nimalo ljubak prostor prisvojen, na neki način rezervisan, od strane mladih. Secret je prilično skučen za jedan kafić, zagušljiv i taman, sa ne više od 4 stola sa po tri stolice, jednim većim stolom okruženim udobnijim foteljama koji je bio svojevrsna zamena za separe i redom stolica uz šank. Prozori su skoro uvek bili zatvoreni i iako je mlada konobarica kako se činilo na svakih par minuta prelazila krpom preko stakala, delovali su prljavo i zamazano, pogled s njih nije bio ništa srećniji, pust parking sa dva kontejnera koji odavno nisu ispražnjeni. Plavičasti dim plesao je svuda okolo a muzika, iako tačno po ukusu razuzdanih mladih adolescenata, bila je ili pretiha ili preglasna. A opet, pored svega toga, omladina je obožavala taj neugledni lokal. Bio je primamljiv upravo zbog toga, tajanstven je, zavučen i neprimetan. Dovoljno odbojan odraslima, posebno drag onima kojima je zabranjeno da se smucaju oko njega ili da uđu unutra. Prodavali su alkohol i nikad nisu tražili ličnu kartu. Nisi bio dovoljno dobar ako bar jednom nisi bio u Secret-u. On je bio test bunta, da li si spreman da zanemariš roditeljsku reč da bi bio primljen i prihvaćen u društvu?

Pored mlade konobarice koja kako se čini već dobrih dvadeset minuta stoji iza šanka sa polovinom cigare između usana i čisti jednu te istu čašu, jedini gosti su četiri prilike u ćošku, zgurani oko malog stočića sa dva točena i dve kafe na njemu. Dva momka pogrbljeno sede i smeju se za nijansu preglasno. Dve devojke nasuprot njih sede potpuno ukočene sa prefriganim osmejcima na lepim licima i cigarama između prstiju. Skoro i ne učestvuju u priči, nemirno prebacuju kosu s jedne na drugu stranu i krišom razmenjuju međusobne poglede lagano uvlačeći male dimove. Očigledno im je pomalo neprijatno u ne tako probranom društvu. Njihovi sagovornici ne primećuju, uvereni su da drže pažnju i iz minuta i minut postaju nepodnošljiviji i sve više odmiču od granice poželjnog i dobrog društva.

Miloš Cvetković, češće samo Cvela, i Igor Kostić.
Obojica su niski i nekako nabijeni, napeti do bola da bi ispod dukserica pokazali bezobličnu mišićnu masu na rukama. Vilice su im još uvek pomalo dečački oble, iako su bar šest ili sedam godina stariji od njihovih pratilja. Imaju kratke brade od oštrih, retkih dlačica. Nasuprot njima, dve devojke izgledaju izuzetno dopadljivo. Neporecivo, ispod šminke, pramenova kose prebačenih napred i kroz zavesu dima, krila su se dva prelepa lica. Jedna je pomalo zdepasta, anđeoskog lica, namerno našminkanog da izgleda što starija. Druga je viša, možda čak i od dvojice momaka. Skoro do struka duge kose i nešto grublje vilične kosti, blago izduženog lica, takođe našminkana. Izgledaju kao da su bar punoletne, ako ne i starije. Zapravo imaju po šesnaest godina. Momci s kojima su ispijale svoje kafe, jedini gosti u Secret-u pored njih dve, dvadeset.

-Ooo...
Kostićevu pažnju privlače dvojica momaka koji tek ulaze, nepogrešivo koračajući ka njihovom stolu. Nasumično uzimaju stolice sa strane i približavaju ih zanimljivom društvancetu koje ih je iščekivalo.
Bojan Jakovljević i Darko Marinković.
Pozdravljaju ih klasično, muški, čvrstim stiskom ruku i glasnim, pomalo neartikulisanim, pripitim smehom. Darko i Bojan uz poluosmehe sedaju kod njih. Devojke ljupko pružaju ruke i cvrkuću svoja imena, zahvalne i srećne zbog preokreta situacije i novog izbora društva. Krišom procenjuju ono što im se nudi nakon što momci poskidaju slične, crne jakne od kože. Uopšte nije loše. I dalje se drže po strani dok momci uveliko započinju svoju priču. Konobarica uz blago njihanje kukova dolazi do prepunog stola i polunezainteresovano čeka narudžbe. Još dve kafe za napraviti.

-Pa gde ste vi do sad?
Cvela insistira uz tupav, širok osmeh dok šakom čvrsto steže pivo.
-Neko ovde i radi.
Odgovara Bojan dok Darko ispušta prezriv frktaj dok pali cigaru u dugačkom rukom uzima pepeljaru, pikslu, sa drugog stola.
-Zajebi svega ti sa tom pričom, ti si tamo volonter.
Cvela ne propušta priliku da potkači miroljubivog Bojana, pomalo i ohrabren Darkovom reakcijom. Umesto žustre rasprave, Bojan mu upućuje beskrajno mio i pomirljiv smešak. Zaćute na kratko nakon što poručene kafe stignu i konobarica ih uz čudne manevre spušta na ionako malo slobodnog prostora na stolu. Odmah su platili ceo račun.

-Ja mislim da treba da pređemo za drugi sto.
Javlja se po prvi put viša devojka, prekrstivši noge, poluokrenuta ka drugarici.
-Nemamo mesta ovde, brate. A i biće nas još.
Dodaje a potom se cereka zajedno sa drugaricom. Četiri pogleda uprta su u njih.
-A ko nam se to pridružuje?
Usputno pita Bojan dok svako uzima svoje piće i kreće prema najvećem stolu gde napokon ima koliko toliko više mesta.
-Bitni gosti!
Još uvek kroz smeh objašnjava visoka devojka pomalo se unoseći u facu nižoj koja se takođe još uvek kikoće.
-Buržuji!
Bojan je zbunjen, poput dvojice koji već odavno sede s njih dve. Darkova reakcija je samo blago izvijena obrva ali i dalje ne progovara. Traži Kostićev ili Cvelin pogled, bezglasno ih pita znaju li nešto više o još uvek odsutnom članu koji nedostaje. Obojica odmahuju glavama.

Darko je, sasvim slučajno zauzeo centralno mesto za stolom, Bojan mu je blizu, sa leve strane. Kostić i Cvela su okrenuti leđima ulazu u kafić dok nasuprot njih, na udobnijim fetljama sede Sandra i Jana. Darko polako oseća dosadu i misli koje mu lete ostavljajući ga totalno zbunjenim i nepristupačnim. Znao je da mu neće biti uopšte zanimljivo. Već je čvrsto rešio, čim se pojavi novi član, on i Bojan se gube odatle. Što se njega tiče, on sam svakako, Bojan kako hoće. Mada čisto sumnja da bi Bojan ostao sa njima bez njega. Iako zabavan, uvek prijatan i poželjan u društvu, retko kad se odvajao od Darka. A i sam Darko, sušta suprotnost Bojanu, više je voleo i radije birao samo Bojanovo društvo.

Ženski deo društva neumorno kucka po ekranima telefona, stvarajući iritantni, pucketavi zvuk noktima. Došaptavaju se i odmahuju glavama, očigledno je da su nestrpljive zbog nekoga.
-Pitaj gde je i za koliko stiže!
-Nemam dobar net, neće da se pošalje.
Krevelje se i namerno drame, privlače pažnju. Darko hvata Bojanov pogled i prevrće očima na njegov kiseli osmeh. Ispostavi li se da čekaju i petog momka koji iz nekog razloga zanima jednu ili obe ovde devojke, učiniće teži prekršaj nad samim sobom. No, momak nije došao. Iako mu se blago vrtelo u glavi od silnog isparenja dima i lošeg alkohola koji je dva mlađa momka omamio poput najjačeg viskija, sad je dobio osećaj da halucinira. I da mu tek sad nije dobro.

Ušetala je u kafić kao da je sve, od najmanjeg inventara do osoblja, pa čak i jedinih gostiju tu njeno vlasništvo. Nasmešila se tako da ujedno ostavi dobar utisak ali i upozorenje da je od sad scena njena. Dok se naginjala ka drugaricama ljubeći ih obe u obraz zastala je čak i nezainteresovana konobarica a njegova glava nakratko je zapulsirala zabrinjavajućom jačinom. U momentu kad je trebala da pruži ruku i upozna se sa ostatkom, lukavo se nasmejala i jednostavno sela između dve, sad već nebitne devojke. I možda je zaista halucinirao kad je uhvatio njen izazivački pogled, tako drugačiji od onog nežnog, znatiželjnog pogleda dok je stajala priljubljena uz zid, tačno ispred njegovog tela. Kad već želi takvu igru, oh... dobiće je, naravno.

Samo, prvo treba rešiti Bojana koji samo što nije izašao iz kafića i seo u auto. Neprimetno mu odmahuje glavom, ravnodušno slegnuvši ramenima na njegov zbunjeni izraz lica nalik na dečije lice kad mu kažu da ipak neće ići u bioskop. Istrpeće još malo iako se nadao da će nekom magijom da se raziđu za pet do deset minuta. Ali čekaće, zasigurno će čekati. Nesvesno, usne mu se krive u poluosmeh. Zver je našla svoj plen koji ni ne sluti šta ga čeka. A mnoge zveri se samo poigravaju pre nego što stvarno napadnu. Kao da je osetila, i sama je ljupko napućila usta u sličnu grimasu. A nije ga ni pogledala. Namerno. A sama zna da je obamrla na kratko u trenutku kad ga je spazila među ljudima koje, to veče, apsolutno nije htela da vidi.

**********

Na sreću, zaista se nije dugo zadržala. Jedva da je i pogledala svoje piće na prepunom stolu. Još manje je govorila ali je neumorno šarala pogledom po kafiću koji je očigledno isuviše dobro poznavala. I taj njen pogled, dotakao je svaki deo, svaku osobu za stolom osim Darka. Ironije li, celo telo ga je svrbelo i golicalo kao da ga je neprekidno pržila tim zelenim očima. Ali brzo je prekinula igru, kratko je prokomentarisala da mora da ide kući i elegantno, poput mačke, ustala i obukla, dođavola, crnu kožnu jaknu. I prvi put te večeri, pogledala u Darka. Direktno u oči, promišljeno i sa ogromnom provokacijom. Doslovno je osetio da čeka njegov potez. Stoga se, najnonšalantnije što je mogao, i sam podigao pokupivši telefon sa stola. Ključeve auta je samo blago odgurno prema Bojanu, bez reči mu poručivši da je auto večeras njegova briga.
-Gde ćete svi aman?
Cvela je pijano zakukao i nasmejao se u isto vreme. Bojan je ćutao ali i sam je imao isto pitanje u očima. Dve devojke koje su došle prve gutale su ga zadovoljnim pogledima.
-Neko mora da isprati damu a da pritom nije mrtav pijan.

Pustio je da mu odmakne za par koraka dok silaze niz stepenice. U dnu zastaje da ga sačeka, on ipak drži blagu distancu. Sviđa mu se ova igra, ona je sad ta koja je na potezu. Nakon što nijedno od njih ne progovara, ćutke kreću slabo osvetljenom ulicom, ona i dalje vodi par koraka i jasno oseća njegov pogled na sebi. Čudan nemir joj obuzima telo i podilaze je žmarci. Ipak, ne zaustavlja se niti usporava, čvrsto rešena da istraje. Dovoljno joj je blizu da čuje njegove korake, nisu bili toliko blizu do pre par sekundi. Polako baca pogled preko ramena i umalo odskače, blizu joj je. Zastaje i okreće se prema njemu, nesigurna da mu opet okrene leđa. Zaustavlja se u isto vreme kad i ona, očiju uprtih direktno u nju, opet kao u svlačionici kad ga je prvi put videla. Pažljivo nadgleda svaki njen pokret. Pogled mu je nečitljiv ali ne vidi pretnju. Šta više, dopada joj se.

A opet, njen pogled odaje i previše. Previše radoznalosti i želje da ga gleda. Ali sve što ima je par kratkih trenutaka koje dopušta sebi. Prolaze pored stare gimnazije, dobija ideju. Pomalo rizičnu ali... jebiga, jednom se živi. Da je neki vernik verovatno bi se pomolila. Bez reči skreće u dvorište i obilazi sa zadnje strane, do malog parka skrivenog u tami iza zidova tamne oker boje. Malo je smirenija kad dođe do klupe na koju samo naslanja nogu, bez namere da sedne. Nikad, sigurna je, nikad u životu joj ne bi palo na pamet da se u ovo doba smuca sama po ovako mračnom, mada bezopasnom mestu. Ali prisustvo ovog, za nju još uvek stranca joj prija. Ne oseća nikakav strah, ni od tame ni od njega. Drhtavom rukom traži paklicu i upaljač u džepu. Zašto joj ruke uopšte drhte? Mršti se dok joj blagi povetarac gasi plamen upaljača dok pali cigaru. Napokon uspeva da je pošteno upali i povuče dim. Lupi sebi zamišljeni šamar i smeje se sama sebi zbog tolike paranoje.

-Ne stoji ti cigara.
Tako lep, dubok, baršunast glas prekida tišinu u toj tami gde mu jedva vidi lice. I opet nekontrolisano drhti od slasti zbog njega. Cigara joj umalo klizi između prstiju dok joj se približava lakim koracima. Iznenađena je, ni najmanje uplašena. Skoro je očekivala takav potez. Ili je samo priželjkivala. Posmatra mu lice pažljivije, naslućuje prepreden pogled i usne u poluosmehu. Jebote, prelep je.

-Slobodno reci da hoćeš jednu!
Odgovara sa mnogo više hrabrosti nego što je zapravo imala. Smanjuje ionako bednu razdaljinu između njih, tek blago nagnut ka njoj. Dugim, vitkim prstima pažljivo obavija kraj njene cigare koju skoro i ne pridržava, potom je smešta među svoje đavolski lepe usne, pobedonosno joj se nasmešivši nakon prvog uvučenog dima.
-Zahvaljujem.
Osmeh mu se širi dok gleda kako joj faca poprima čudan oblik dečije nadurenosti.
-Kakav si ti seronja!
-Ej, ne poznajemo se baš toliko!
Spremno je odgovorio i dalje sa osmehom. Simpatična je. I slatka. Na njegovo iznenađenje, pruža mu ruku.
-Dea.
Tiho izgovara. Prihvata njenu ruku iznenadivši se koliko je manja i nežnija u odnosu na njegovu.
-Darko.

Kratko mu se osmehuje i isto tako iznenada povlači ruku. Izvlači novu cigaru, ponovo započinjući igru sa upaljačem i vetrom.
-Čekaj, ja ću.
Spremno se ubacuje nežno preuzevši upaljač iz njene ruke.
-Desnom iz poštovanja.
Dodaje uz osmeh na šta devojka uzmiče jedan korak upitno ga pogledavši.
-Izvini?
Zbunjeno krivi glavu. Bože, stvarno jeste slatka.
-Vidi ovako. U ne tako davna vremena, jedini način da lepo vaspitani džentlmen u društvu započne priču sa gospođicom koja mu se dopada bio je, verovala ili ne, preko cigare.
Započeo je.
-Preko cigare?
Ponavlja i dalje zbunjena.
-Upravo tako. Nakon što potvrdi da lepa dama puši duvan, njihov mali razgovor započinjao je pitanjem...
Zastao je dok upaljač škljoca a potom zaklanja mali plamen rukom.
-Mogu li?
Pažljivo približava plamen vrhu njene cigare. Devojka se osmehuje, sviđa joj se priča. Blago klima glavom i prihvata pomoć.

-I onda?
Znatiželjna je.
-Onda, ako dama naravno prihvati da joj dotični pripali duvan to se zapravo smatralo dozvolom da joj se obraća i započne neku konverzaciju s njom. A ujedno i način da mu stavi do znanja da je i ona zainteresovana na neki način, znaš?
Vragolasto joj štipka obraz uz veseo osmeh.
-Pf, samo sanjaj! A zašto desnom rukom?
Nije se dao tako lako obeshrabriti.
-Iako džentlmeni, i oni su imali svoje slabosti. Stoga su ih nekada pratile dame nešto slabijeg morala. Pa i ako sretne finu damu dok je s njom, džentlmen je svakako nije mogao ostaviti jer mu je ipak prva pratilja.
Ponovo je zastao da bi otresao pepeo svoje cigare.
-Ali imao je pravo da svoju šetnju i druženje nastavi s obe. Tad je pravilo nalagalo da gospodin ide u sredini a dve dame sa strane, svaka na jednoj. E tu dolazimo do odgovora.

Slušala ga je pažljivo, ni sama ne znajući da li je istinito to što govori. Svakako je lepo slušati ga.
-Dama sa malo manje... morala... hm, ona je tada obično išla sa leve strane džentlmena. Ona je tako bila bliže cesti gde prolaze automobili. Sigurno znaš da je dužnost muškarca da kada prati damu uvek hoda na spoljašnjoj strani trotoara.
Klimnula je glavom.
-U takvoj kombinaciji, muškarac je štitio svoju damu a prva pratilja je bila slobodna, uslovno rečeno u opasnosti od toga da je neki automobil isprska. I naravno, pri paljenju njihovih cigara, koristio se i levom u desnom rukom. Tako da danas imamo izreku... Levom za kurve a...
-A desnom iz poštovanja!
Spremno ga je dočekala, iskreno oduševljena pričom. Prijalo joj je. Način na koji je pričao i sam zvuk njegovog glasa. On sam u njenoj blizini. Njih dvoje. Sami.

Razgovor sa Darkom nije isti kao razgovor sa Džo, niti sa bilo kojom drugom osobom. Prvi put razgovara s njim i već je dobila neodoljivu želju da se prosto ne vrati kući i da stoji s njim do zore u mračnom parku iza gimnazije. Dalaka sa glave joj ne bi falila, uverena je u to. Uživala je u njegovom društvu i priči. Dopuštala mu da je zasmejava i dopuštala je sebi da se smeje, iskreno i glasno. Pretvarala se da je ljute njegove sitne bocke i šale na njen račun a zapravo je jedva čekala pa da mu vrati duplo većom merom. I stoji mu to. Osmeh i opuštenost. Delovao je mlađe i ne tako ozbiljno i strogo.

A on ne pamti kada je zadnji put toliko istinski uživao i prepuštao se atmosferi u nečijem društvu. Prvi put nije bio taj koji vlada razgovorom, na postavljeno pitanje bi umesto jasnog i preciznog odgovora dobijao samo još jedno pitanje a na svaku njegovu opasku i te kako je umela ds uzvrati ako ne isto onda još jače. I tako je lepa dok se smeje, dok pomalo skriva pogled i pušta da joj kosa zakloni lice. Sad je mirna, pitoma.
-Dobro utičeš na mene.
Tiho mu govori.
-To mi zvuči kao "Zbogom".
Ne želi "Zbogom".
-Ti bi sad trebao da pitaš kako to utičes na mene a ja da ti odgovorim da sam zbog tebe jedva ispušila jednu cigaru. Čuvaš mi zdravlje!
Ton joj je ravan, prevrće očima i senka joj delimično zaklanja lice.

-Sad mi je krivo što sam ti uzeo onu.
Sarkastično se smeje.
-Drugarstvo se ne zasniva na lažima, Marinkoviću.
Plazi mu se naglašavajući njegovo prezime, nedvosmisleno mu dajući do znanja da ga poznaje. Bar iz priča koje su svakako kolale o njemu. Ne dopada mu se to. A i zvuči kao njegov trener. Kad bi bar trener bio tako zgodan... ili bar žensko. I mlad. I sve.
-Ti to mene nazivaš lažovom... jebote, ni prezime ti ne znam.
Pravi se da ga ne čuje. Smeši mu se umesto odgovora.

-Njušim neku mračnu tajnu koja se krije iza prezimena.
Svakako je mračna ali ne toliko tajna.
-Pogrešno njušiš, Žućo.
Bilo je jače od nje.
-Baš voliš da me vređaš?
-Meni to više zvuči kao tepanje.
Umiljato se brani te joj dopušta i da mu tepa. Mada ga i dalje pomalo nervira njena tajanstvenost.
-Moram da idem.
-Znači to je definitivno "Zbogom"?
Ne želi to jebeno "Zbogom"?
-Znači da moji roditelji misle da sam izašla sa društvom u kafić na par sati, a ne da se sastajem sa momcima iza škole i pušim cigare.
Odgovara uz prizvuk veselog osmeha u glasu. Ne može da odoli a da joj ne uvrati.
-Sviđa mi se taj deo o momcima. Ej, ti ovo smatraš sastankom?
Istovremeno se smeju. Oboje prelepi tako raspoloženi za još najmanje milion tema, samo da se ne razdvajaju. Nešto je posebno u toj večeri. I sam vazduh je poseban. Lak i svež.

-Prezime za kraj? Ajde, Dea, ne teraj me da te molim!
Već je pomalo ljut.
-Ne znaš kako se to radi?
A ona i dalje raspoložena da ga provocira. Nemoćno odmahuje glavom.
-Preskočio sam tu lekciju u obdaništu. I definitivno neću da te molim!
Ako se Dea pita, umesto toga je pokupio par dodatnih lekcija iz šarma. Stoga ipak propušta priliku da ga natera da je moli.
-Mammon.
Osmeh mu spada s lica. Naravno, i njemu dobro poznato prezime. Odgovaralo joj je. Ima tu zlobnu crtu i tu đavolju samouverenost dok se brani i napada još jače u njihovim sitnim čarkama. Ćerka najmoćnijeg čoveka u gradu provodi svoje veče s njim ovde, na ovakvom mestu.
Ali ne može da porekne, ćerka mu je i đavolski lepa. Smeje se sam za sebe i odmahuje glavom.

Razdaljina između njih se smanjuje kad zakorači prema njoj. Staje tik ispred nje nežno podignuvši njenu bradu da bi ga pogledala. Pažljivo je posmatra i osluškuje njeno disanje. Nije mu delovala toliko nisko. Jedva mu dopire do polovine grudi i prirodno mora da podigne glavu da bi ga pogledala u lice. Smeši se i nežno vraća njen pramen kose iza ramena, ovaj put vodi računa da joj što više okrzne vrat jagodicama prstiju.
-Tako znači... Mala Mammonova.
Glas mu se nesvesno stišava kod zadnje dve reči. A peckav osećaj svuda u Deinom telu se pojačava zbog njih.
-Pretpostavljam da ću češće svraćati ovde...
-Samo ako donosiš svoje cigare.
Prkosno mu uzvraća i osmehuje se. On takođe. Što pre mora da se udalji da ne napravi glupost. Uzmiče par koraka unazad te se ćutke vraćaju na ulicu i pešače do njene zgrade. Sve vreme, on hoda spoljnom stranom trotoara.

Iiii tu smo.
Još jednom, želim svim damama srećan praznik. ❤🌹
I da naravno uživate dok čitate nastavak kao što sam ja, moram priznati, zaista uživala dok sam pisala.
Ljubim vaaaaas.
#JaDošla