Muzika je uvela mlade ljude u klubu u sitne, jutarnje časove. Omamljeni njome, zaboravili su na vreme koje im je neprimetno proticalo, skoro im klizilo kroz prste u obliku zgusnute mešavine alkohola i dima. Pripiti, zaljubljeni, srećni, melanholični, skoro svi se ljuljaju u ritmu sve nežnijih pesama, ispresecanih ponekom veselom tokom koje bi skoro svi istovremeno skakali, ruku podignutih visoko, visoko iznad glave. Mladi gitarista je, poput veštog lutkara, lukavo se osmehujući, gitarom umesto koncima upravljao svojim pijanim lutkama. Momak koji je sedeo pored Darka u separeu, sada dvostruko pijaniji nego kad su Bojan i on tek stigli, bio je u pravu kad je rekao da je gitarista dobar. Darko ga proučava već satima kako mu se čini, najmanje obraćajući pažnju na gitaru i njene melodije koje mladić plete prstima i žicama. Iznenađen je da neznanac ne pokazuje nikakav umor iako svira već ko zna koliko, tek povremeno obori pogled sa publike na svoju gitaru, neznatno ublažava tempo i dinamiku pesme. Neprestano se smeši, govoreći tako ono što je već verovatno svima bilo jasno. On nije bio zaljubljen ni u koga, ali je živeo za muziku koju je stvarao, najpre dušom, potom prstima.

Darku se ne ostaje ovde više, ali ima jedan nedovršen posao, svakako. Oseća da može da istrpi još nepunih sat vremena. U suprotnom će se srušiti negde, sudeći po umoru koji ga je odjednom stigao, a on je davao sve od sebe da se pravi da ga ne primećuje. Ili... možda čak i može da ga se reši, bar se nada. Neprimetno baca pogled na Bojana, povučen je, svu pažnju usmerio je na telefon. Retko kad podiže pogled, nesigurno se osmehuje sagovornicima. Zgužvana maramica je već u Darkovoj ruci, skrivena nadlanicom od radoznalih, mutnih pogleda. I on sam je pomalo nesiguran, rečeno je da se sadržaj jedne kapsule meša sa dozom spida, obavezno manjom nego inače. Šta to onda treba da znači? Šta se tačno dešava nakon što taj sumnjivi prah dospe u organizam? Kako je samo bio glup, trebalo je jednostavno da pita. On je sada imao samo dve kapsule o kojima još uvek ništa nije znao. Premišljao se, znao da se sprema da napravi još jednu veliku glupost. Ipak, neki pritajeni inat i bes prema samom sebi su presudili. Iskoristivši čašicu žestine umesto vode, guta obe tablete odjednom, vrativši čašu na sto grubim pokretom pri čemu stakleno dno zvučno udara o čvrstu, uglačanu površinu. Ništa se ne dešava, što ga nimalo ne ohrabruje. To samo znači da će udarac doći odjednom, kad se najmanje bude nadao. Što ga duže iščekuje, to će se više iznenaditi, na jako loš način.

Nakon još jedne balade, gitarista odstupa, najavivši pauzu. Ni ne sumnja da je skoro celo vreme praćen budnim Darkovim okom. Savršeno dobro ga vidi kako zajedno sa krupnijim klavijaturistom seda za jedan od visokih stolova u levom ćošku, povučenom malo iza šanka. Iznenađuje ga, ali mu istovremeno ide u prilog kada drugi momak ustane od stola, srdačno se pozdravlja s njim, potom nestaje u gužvi, poslednje što vidi je kako u hodu navlači jaknu. Mahnuvši rukom, Darko privlači Bojanovu pažnju. Bez ijedne reči, zna da treba da ga sledi, stoga ga pušta da se prvi izvuče iz separea pre nego što krene za njim. Zausti da ga pita gde to idu, ali ga Darko prekida.
-Imamo sastanak sa gitaristom.
Nehajno baca pogled na ručni sat, grubo popravivši kragnu jakne, tako da mu se lepo zategne i namesti preko mišićave pozadine i širokih ramena.
-Mislim da te uopšte ne razumem.
Darko se cinično osmehuje sam za sebe. Kad bi bar Bojan bio jedini koji ga ne razume... gde bi mu kraj bio? Ne odgovara mu ništa, spuštaju se niz stepenice do prvog nivoa, stigavši do težeg dela puta: rasplesanu masu tela koja ih apsolutno ne vidi i ne primećuje, trenutno su svi ispred njih nesvesni čak i sopstvenog postojanja. Bojan se trudi da oponaša Darka dok se probijaju kroz gužvu, suzdržavajući se da se ne izvinjava ljudima koje odguruje u prolazu ili se nenamerno sudara sa njima.

Napokon se probijaju do ugla u kom je večerašnji zabavljač ispijao pivo iz zamagljene flaše pokrivene sitnim kapima koje su nagoveštavale koliko je piće unutar nje hladno i osvežavajuće. Momak ih zbunjeno posmatra dok mu prilaze, prvi put mu bolje sagledavši lice. Imao je jako čelo, kao i prilično velike zaliske. Kosa mu je bila ređa, svetla i na pojedinim delovima blago ukovrdžana, boje svetle kore drveta. Držao se tog nekog fazona gde je furao zulufe, očigledno. Namerno je naglašavao kosu koja mu nedostaje dajući njegovom inače duguljastom, četvrtastom licu oštriju crtu. Bradu je, kako su procenili, relativno skoro obrijao, izostavivši tanke, takođe retke brčiće iznad usana. Kapci su mu bili pomalo otekli, oivičeni svetlim, crvenim nijansama iznad i ljubičastim nijansama ispod očiju. Nasuprot tome što su izgledale tako umorno, bile su žive i čak u tom mraku i opasno jakim svetlima, videlo se koliko su svetle. Usne je nervozno izvio u upitni smešak dok su se Darko i Bojan bez reči smestili za njegov sto, Darko tačno naspram njega.

-Kako mogu da vam pomognem, burazeri?
Trudi se da veselošću prikrije nelagodu. Čudno, Darku se nije činio tako stidljiv i nesiguran dok ga je promatrao. Zapravo, apsolutno ga nije briga. Može da bude ovakav i onakav, on ima sasvim druge planove za njega. U istom trenutku kad se sprema da nastavi razgovor, jezivi bol mu seva kroz slepoočnice nateravši ga da se zgrči, okrene glavu u stranu i ispusti prigušen, bolni uzdah. Gitarista ga posmatra zbunjeno dok Bojan još uvek ne primećuje ništa. Opsovavši u sebi, Darko stegnute vilice vraća pogled na neznanca.
-Samo da me pažljivo slušaš i ne prekidaš.
Darkov nastup ne prolazi nezapaženo. Ni gitarista nije glup, poznaje takve. I odlično razlikuje one koji mogu opravdati svoje drčno, bezobrazno ponašanje od onih koji bi samo voleli da imaju uslove za isto. Crnokosi, visoki momak ispred njega je, po svemu sudeći, pripadao prvoj vrsti. Primećuje to najpre po njegovom stavu, neobično se divio takvom samopouzdanju. Primećuje i da momak ispred njega nosi drugačiju odeću, kupljenu u posebnim radnjama ili čak krojenu specijalno za njega. Sat na njegovoj ruci verovatno je skuplji od njegovog večerašnjeg ceha, pritom ne sme ni da pomisli koliki je. Stoga se trudi da pažljivo postupa, ne rizikujući da se dovede u nezgodnu situaciju s tim likom.
-Možda da prvo naručite nešto? Ja častim.
Istovremeno maše mlađem šankeru, rukom mu pokazujući na pivo ispred sebe, potom diže dva prsta kao znak da donese još dve flaše. Darko i Bojan ćute u znak prihvatanja ponude za piće iako ni jedan ni drugi nisu bili ljubitelji piva. Bojan je preferirao samo jednu vrstu, a Darko žestinu. Skupu žestinu.

-Usput, Edin.
Darko ga pušta da veruje kako on vodi razgovor. Ćuti dok promatra šankera koji im donosi pića isto tako brzo se udaljivši, ostavljajući samo ispruženu Edinovu ruku iznad stola između njih. Darko je oklevajući prihvata, od glasne muzike se ne čuje pucketanje kostiju prilikom rukovanja ali sudeći po iznenađenom izrazu lica gitariste, svakako je bilo baš onako kako je nameravao. Ono što nije predvideo bilo je da nije bilo potrebe za grubim nastupom, Edin nije bio glup. Relativno brzo je osmotrio i proučio Darka, shvativši da ima posla s nezgodnim likom. Čak ga je i zabavljala slika takvog momka sa mnogo manje opasnim tipom koji je išao za njim.
-Burazeru, nisi fer, predstavio sam se a ti meni nisi niti si rekao šta hoćeš od mene.
Još jedan bolni grom udara unutar Darkove lobanje, sprečivši ga da odgovori. Kao i uvek, Bojan spretno spašava situaciju.
-Bojan.
Ovaj put on prvi pruža ruku, kratko i srdačno prihvativši i stegnuvši Edinovu.
-Moj nervozni prijatelj je Darko. I pretpostavljam da ima neku ponudu za tebe. Je l' tako, druže?
Naglašava svoje reči prijateljski lupivši Darka po leđima. Crnokosi čvrsto obećava sebi, jednog dana će zasigurno izgubiti strpljenje i pljesnuti Bojana po toj nasmejanoj njušci, tako da mu više ne padne na pamet to da radi.

Sada ga samo strelja pogledom. Mrzeo je kada razgovor ne teče onako kako on hoće. Pogotovo kad teče na tako šugav, mlohav i slab način, kako je Bojan inače komunicirao. Nema veze, pokušaće ispočetka.
-Odakle si?
Postavlja novo pitanje gitaristi, pažljivo obilazeći oko glavne teme. Ipak mu je potrebno da momak dobrovoljno pristane na ono što će mu tražiti. Nema ni vremena ni volje za primoravanje, tačnije, za posledice primoravanja.
-Bosna, Sarajevo. U stvari ne baš Sarajevo, mjesto u okolini.
Darko ćutke klima glavom.
-Živiš li ovde?
Edin cokće u znak negativnog odgovora, nervozno dograbivši flašu prinevši je tek toliko da ovlaži usne. Žućkasta tečnost nalik na tamnu smolu pleše unutar flaše, obasjana svetlima. Darko odjednom postaje mnogo osetljiviji na njih, boli ga sva ta neonska igra i jedva drži oči otvorenima.

-Ma jok, samo sviram ovako na tezgama. Ovdje sam trebao da budem prije... slagaću te, možda dva ili tri mjeseca al' se svašta nešto iskomplikovalo. Al' eto, večeras sam tu.
Darka nije preterano zanimala istorija gostovanja ovog tipa ali protumačio je njegovu otvorenost kao dobar znak. Ruke značajno naslanja na sto, neprimetno se naginjući ka sagovorniku.
-Pređimo onda na stvar, prijatelju. Recimo da si mi se dopao sa svojim nastupom i...
Prekida ga široki Edinov osmeh.
-Burazeru bre, volim ja pažnju, ali žensku ako me razumeš.
Jako loš potez. To shvata tek nakon što mu drugi tip, pomalo povučen iza Darka značajno odmahne glavom. A Darko neprimetno sužava oči dodatno stegnuvši očigledno napetu vilicu. Očigledno nije gej, a ni raspoložen za šalu.
-Kako bi bilo da preskočimo loše fore o pederima, naročito ako sam ja u njima? Pokušavam da ti dam ozbiljnu ponudu ovde, kapiraš?

Skapirao je. Izvinjavajuće klima glavom, rukom mu dajući znak da nastavi.
-Budući da mi se, kao što sam rekao, dopao nastup hoću da se dogovorimo nešto. Potreban si mi za sutra uveče.
Edinov osmeh mu spada s lica, dajući Darku nesumnjivi znak da neće imati drugu opciju. Momak očigledno još samo nije skapirao da samo prividno ima izbor.
-Teško, burazeru. Ja već sutra popodne putujem za Trebinje. Moraš i ranije da rezervišeš termin. Ovdje sam tek iduće nedjelje, pa me cimni. Napisaću ti broj i...
Darko se žustro protivi.
-Već imam tvoj broj. I sigurno mi ne treba nikakva rezervacija termina.
Ledeni, skoro režeći ton glasa dok je to izgovarao kao i činjenica da ne pravi nijedan jedini pokret ponovo uznemiruju gitaristu. Oseća se zarobljeno i nesigurno, ima utisak kao da ovaj tip zna sve o njemu.

Lakoća kojom je ovaj tip došao do njegovih privatnih informacija podseća ga da priča sa nekim važnim ovde, što u ovom gradu nije mala stvar.
-Žao mi je što smo došli do ovoga, ali, kao što rekoh, trebaš mi za sutra uveče. Ne iduće nedelje, baš sutra. I veruj mi, to znači da sviraš sutra uveče za mene. Potpuno mi je svejedno hoćeš li to dobrovoljno ili ću te naterati, to je na tebi.
Edin prebacuje pogled na Bojana, kao da tim gestom traži savet od njega. Miroljubiviji momak blago odmahuje glavom dajući mu doznanja da nema izbor.
-Poslušaj ga.
Tiho govori na šta mu Darko upućuje samo još jedan opominjući pogled.
-Buraz... ja već imam ugovoreno za sutra. U pitanju mi je rejting ako me shvataš. Živim od ovoga, ne ide mi u prilog da me shvate kao neprofesionalnog...
Darko je očigledno gubio strpljenje. Nervozno krivi glavu s jedne na drugu stranu, lagano razgibavajući vrat. Pogledom klizi ka plafonu, očigledno smišljajući sledeći potez.

Bojan je bio spreman da da desnu ruku da Darko ništa ne smišlja. Taj ima bar pet unapred isplaniranih poteza. I očigledno uživa u zbunjivanju svojih sagovornika. Pomalo mu je bilo žao Edina, ali zna da mu nema pomoći. Pogotovo ako je Darku toliko stalo do te svirke sutra uveče.
-Reci mi, koliko naplaćuješ jednu tezgu?
Edin kratko razmišlja, verovatno se premišljajući između pravog odgovora i sitne, bele laži.
-Sve zavisi. Sutra imam nastup od tri sata i dvije pauze po deset minuta.
-Pitao sam za cenu.
Edin pažljivo izgovara sumu. Trocifrena brojka eura. Nije loše, uopšte. Darko nije ni očekivao manje.
-Odlično! To je, koliko? Preko dvadeset pesama?
Edin potvrđuje.
-Manje-više.
Darko zadovoljno klima glavom. Ponovo se neprimetno naginje napred.
-Ja ti plaćam duplo za samo jednu pesmu sutra.

Bojan se pomalo komično zagrcnuo nakon njegove rečenice, uputivši mu isti šokirani izraz lica kao i Edin koji je blago otvorio usta, potpuno nesvestan toga. Najednom nije siguran je li Darko opasan ili lud. A njegova ponuda je na samoj granici između one koja se ne propušta i one koja je previše lepa da bi bila stvarna.
-Burazeru, ti mene zajebavaš ovdje ili šta? Mislio sam da ozbiljno pričamo.
Naglašava svoje reči naglim ustajanjem od stola. Jedan oštar pogled sleduje i njega. Darko nije baš najbolje podnosio drsko obraćanje prema njemu.
-Sedi dole.
Ponovo skoro reži, pogledom ga prateći dok opet seda na mesto.
-Izgledam li ti kao da se zajebavam s ovim? Sa bilo čim?
Edin opet traži Bojanovu podršku, pokazujući rukom na Darka.
-Šta priča ovaj? O čemu se radi?
Čak i Bojanu pomalo dosađuje ova igra. Jeste nerealna, ali je vodi Darko, takva i treba da bude. Laganim klimanjem glave mu potvrđuje.
-Veruj mi, ozbiljan je.
Edin se, i dalje u potpunom šoku, zavaljuje nazad u stolicu.
-I kakvo ti je to slavlje i priča sa jednom pjesmom?
Darko nervozno prevrće očima.
-Ne pravim ja nikakvo slavlje.
Posle kraće pauze dodaje konačno objašnjenje.
-Ja muvam devojku.

Edinu dođe da se nasmeje od muke. Ako Darko diže takvu frku oko improvizovane serenade, šta bi tek bilo da je pravi posao u pitanju? Nemoćno spušta ruke na sto, sva tri momka napeto ćute.
-Ako ti je za utehu, ni ja nisam znao da te zbog ovoga traži.
Bojan ponovo razbija tišinu, intenzivno proučavajući Darka, istovremeno cokćući i vrteći glavom.
-Zaveži.
Odbrusio mu je sve napetiji prijatelj, ne udostojivši ga ni pogleda.
-A šta tačno tražiš od mene, ne kontam? Gdje uopšte treba da sviram?
Darko odjednom deluje iscrpljeno. Prstima pritiska slepoočnice, kapke, koren nosa, dlanovima pokriva celo lice. Nakon dugačkog izdaha, upućuje mu najstroži pogled koji je mladi svirač ikada video. I nije mu bilo ni najmanje prijatno.
-Tvoje je samo da se javiš sutra kad te pozovem. Bez naročitog čekanja, pogotovo bez propuštenih poziva. Imamo dogovor?
Po prvi put te večeri, Darko prvi pruža ruku nekome.
-Napominjem, sviraćeš Mammonovoj ćerki.
Edin deluje previše iznenađeno, te Bojan pažljivo pojašnjava.
-Nemoguće da ne znaš ko su Mammonovi.
Napokon se povratio iz stanja šoka, i dalje ne prihvatajući Darkovu ispruženu ruku.
-Znam ko su. Ti si prs'o u glavu buraz...
Zadnja trunčica strpljenja je izgubljena. Darko mu grubo hvata ruku preko stola, tek blago je protresavši, još jačim stiskom nego tokom upoznavanja.
-Znači hoćeš. Odlično, očekuj onda poziv sutra. Sad me izvinite.
Grubo se odguruje od stola, brzim koracima se udaljavajući od njih. Bojan ga sledi nakon kratkog pozdrava.

**********

Noćni vazduh udara ih poput snažnog šamara, ali ipak im prija. Bojan zastaje da zakopča jaknu, pogleda blago podignutog ka nebu. Oni tipovi koji su ih zaustavili na ulazu više nisu tu. Okreće glavu ka Darku, nešto je drugačije kod njega. Blago je pogrbljen, pogled mu luta po zemlji. Okrivljuje piće što mu se čini da se nesigurno klati na nogama. No već sledećeg trenutka shvata da ništa ne može da okrivi ni zbog čega. Posrnuvši, Darko se rukom naslanja na zid jedva se zadržavši na nogama. Bojan je tu, kao što je uvek bio, spretno ga hvata sa druge strane pomažući mu da povrati stabilnost, iznenađuje se kad ga Darko odgurne, nastavivši da posrće uz zid, udaljavajući se od ulaza ka mračnijem uglu.
-Šta ti je?!
Bojan je zbunjen, u iskušenju da vrišti. Pokušava da se seti koliko je Darko popio, skoro ništa. Misli mu preseca snažni kašalj, ne onaj običan, više podseća na onaj koji guši, kojim se osoba bori za dah.
-Darko, jebote! Šta ti je?!
Protiv volje paniči. Ruke mu se tresu, ali to nije ništa u poređenju sa Darkom kom se celo telo najednom zatreslo.

I drugom rukom se oslanja na zid, tako da stoji naspram njega, oborene glave. Trzaji mu potresaju telo, ponekad se oslobodivši kroz kašalj, a ponekad mu prekinuvši dah. Bojan pokušava opet da mu priđe, ali ga zaustavlja rukom, rizikujući da opet padne. Njegov prijatelj zastaje zbunjen, potpuno nemoćan. Iako zna da ne može ništa da učini sada, krivi se što samo stoji i posmatra Darka koji se možda čak i guši.
-Okreni se.
Naređuje mu glasom koji nikad do tad nije zvučao tako slabo i promuklo. Pomolivši se u sebi da Darko zna šta da radi, Bojan se okreće stegnute vilice, suzdržavši se od poriva da pokrije uši. Par trenutaka čuje samo ispresrcano Darkovo disanje, njegovu borbu za svaki dah. Ubrzavalo se i usporavalo da zabrinjavajućih granica, vrtoglavom brzinom se smenjujući. Ponovo upire pogled u nebo, kao da očekuje nezemaljsku silu da se sruši između njih dvojice i sredi stvar. U dubini duše, ma koliko to odbacivao, imao je osećaj da pakao tek počinje, iako ne zna zbog čega.

Sa druge strane, Darko se istinski borio za bar kratki udah. Ako bi mu uzimanje vazduha postalo jako, izdisaj bi ga đavolski namučio. Imao je osećaj da mu se pluća kidaju istovremeno sa utrobom. Nešto otrovno je u njemu, razdire ga iznutra. Bar tako mu se činilo. Ruke grčevito stiska i opušta, hrapavi zid mu grebe i seče jagodice i zglavke prstiju. Napinje se koliko mu prag bola dozvoljava, ponovo se osetivši onako kako je najviše mrzeo. Slabim. Zna šta mu je potrebno, šta mora da uradi ali telo odbija da ga sluša. Samo je uspaničeno, u potpunom grču i naredbe njegovog mozga ga uopšte ne dotiču. Ovlašno baca pogled na Bojana, razbirajući samo njegovu mutnu figuru okrenutu mu leđima, baš kako je hteo. S mukom odvojivši ruku od zida, radi ono što mora da bi na silu izazvao spasonosni refleks tela. Oseća krv što mu samo pojačava nagon, potom bol kad dotakne krajnju granicu. Jedva da ima vremena da spusti glavu, povuče ruku. Kako mu se čini, cela utroba ispada iz njega, padajući na beton. Nakon tek kratkog momenta kad mu se čini da je gotovo, potresa ga novi nagon. Za njim još jedan. Telo mu se raspada i ne staje. U kratkom trenutku razbira tamnu, crvenu mrlju u sred haosa koji je napravio. Sledeći je sama tečnost. Ono što mu je zapravo potrebno u telu primorano je da izađe. Noge mu klecaju, skoro popušta i pada na kolena. Potom mir, gotovo je. Shvata da je i dalje u istom položaju, na nogama, da ga i dalje užasno boli ali može da stoji, da vidi, da oseća.

Oseća hladnoću na čelu, iza vrata, na bradi. Neko ga uspravlja, okreće prema sebi. Kao i uvek, i kad ga treba i kad mu nije potreban, Bojan. Poput majke naoružan vlažnim ubrusima, ledenohladnim. I tako prijaju, zatvara oči nemo tražeći još tog osveženja. Čuje kako mu nešto priča, ali nema glasa da bi mu odgovorio, kao da je i njega ispovraćao, zajedno sa krvlju i onim đavoljim ampulama.
-Dosta.
Cedi jednu kratku reč iz sebe, pročistivši grlo shvativši koliko mu glas podrhtava i teško klizi preko usana.
-Ne seri i dođi ovamo. Šta ti je? Bolje si?
Opire se još jednoj hladnoj oblozi, skoro se bori sa Bojanovom rukom.
-Okej sam, mama. Sjaši.
Korakne unazad, ovaj put sam okrenuvši leđa. Predomišlja se i prihvata pokvašenu maramicu od Bojana, bespotrebno prelazeći njome preko lica i prstiju. Iako mu je nepodnošljiv bol razdirao stomak, naterao se da se ispravi i duboko udahne. Okreće se nazad, spreman da se suoči sa Bojanom. Sad bi ga najradije zagrlio, s obzirom da njegov prijatelj samo nemo stoji i posmatra ga, bez ijednog pitanja. Tačnije pitao ga je, ali samo pogledom. Znao je da mu ništa neće reći. Ćutke odmahuje glavom, zakoračivši par koraka od njega.
-'Ajde, idemo kući. Hoćeš da ja vozim?
Darko se primorava da ga prestigne, lažno ga uveravajući da je dobro.
-Sanjaj.

Boga mi, nisam navikla na ovu siću od 3000+ reči u delovima but ok.
Nadam se da se bar vama dopada, obavezno pišite mišljenja. 🖤
Ly. 🖤