Bojan isfrustrirano izdiše dok nemoćno naslanja ruke na kukove, dočekan zaključanim vratima ambulante. Zalepljen selotejpom u žurbi, nevešto otcepljen iz neke sveske, papirić na kom je nažvrljano "Dolazim za 15 minuta" podrugljivo mu podrhtava ispred očiju. Nervozno se osvrće očekujući da se dežurna sestra pojavi iza ćoška svakog trenutka, ili bar da začuje zvuk klompi iz nekog pravca. No, hodnici su pusti i čuju se samo uobičajeni zvukovi škripe parketa i udara lopti u sportskim salama. Dvoumio se, nije znao pre koliko je dežurna izašla, mogao bi je čekati svega par minuta a možda i više od petnaest. Naposletku odlučuje da je pametnije da se vrati do svlačionice i proveri kako je Jovana. Istina, povrede nisu bile ozbiljne, malo zguljene kože i krvi, one slatke rane koje najčešće zadobijaju deca u igri. Brzo i nespretno, a još brže ih prebole i vrate se istoj igri.

U svlačionici, dve devojke ćute zaokupljene svojim mislima. Džo sedi na klupi, ruke su joj skupljene u krilu i jasno oseća mučninu od težine neprijatne tišine koju opet ne želi da prekine. Onda bi je Dea zasigurno naterala da priča o Darku a to nipošto nije želela. Tvrdoglavo je posmatrala zavoje na nogama osećajući Dein prodorni pogled kao da buši rupe na njoj. A Dea je posmatrala Džo i dalje stojeći u uglu prekrštenih ruku, blago pognute glave i blaženog osmeha na usnama, poput onog koji imaju sveci na freskama. Istina, zadivljena je gotovo ledenim mirom i aristokratskim držanjem drugarice ali je isto tako zabavljala više nego jasna nelagoda na Jovaninom licu. Ćutala je i nije zapitkivala samo da bi produžila svoju zabavu i njeno mučenje. Zvuk otvaranja vrata obe ih pomalo trza. Bojan ulazi ni ne pogledavši Deu, čak joj okreće leđa dok staje ispred Džo pružajući joj sendvič i flašicu hladne vode.

-Ambulanta je prazna i zaključana. Otići ću ponovo za par minuta, do tada sam hteo da ti donesem ovo. Kako sad kolena?
Pita je dok seda pored nje, naslanjajući ruke na svoje sopstvena kolena.
-U redu je. Ne osećam bol.
Džo se smeši a potom zagrize ne tako svež sendvič od slane kifle. Oseća bezvezni, pomalo gorak ukus salate i neki jeftini izgovor za salamu. Pomišlja u sebi kako je klasičan, skoro nezaobilazan deo bilo kog putovanja sa klubom ili gostovanja u drugom gradu. Prosto ne može bez sendviča sa salamom i salatom. Razlikuje ih samo veličina i vrsta jeftinog mesa ponekad. I poneki treći prilog ponekad, mada retko. Ovde, u sportskoj dvorani, su se ponekad delili na pauzama tokom treninga. Svakog jutra bi stizala isporuka novih. Mnogo je gladna, ovaj sendvič danas joj i više nego prija. Otpija gutljaj vode trudeći se da ublaži knedlu u grlu nastalu od tupe tišine.

-Idem da proverim ambulantu. Brzo se vraćam.
Progovara Bojan nakon par minuta, uputivši Jovani brz osmeh dok ustaje a potom izlazi. Sledeći zvuk koji čuje je frktavo ispuštanje vazduha kroz nos kojim je Dea gušila bezobrazni smeh, rukom pokrivajući usta.
-Izvini?
Jovana sa žarom okreće glavu prema njoj spremna da je spreči da uopšte izgovori neki komentar o Bojanu. Dea ne pokazuje da je naročito ometena, neuverljivo odmahuje rukom dok skreće pogled ka gornjem uglu prostorije da bi se primirila od fantastično odglumljenog napada smeha.
-Patetično.
Dodaje kao usputno samo dodatno razbesnevši Džo tim opisom. A njen pogled namerno okrenutu od nje samo raspiruje želju u Džo da joj grubim pokretom otkine  glavu.
-To se zove ljubaznost. Znam da ti je nepoznato ali veruj mi, zaista je lepo.
Dea jedva dočekuje Džoinu opasku.
-Oh, prelepo! Oduvek mi je bila želja da se ponašam kao da me žestoko drmaju nejebica i hemoroidi!
Tobože oduševljeno tapše rukama a izraz lica joj munjevito opet postaje leden i ironičan.

Podiže ruke visoko iznad glave, ispreplitanih prstiju, protežući se tako da joj se ionako kratak gornji deo pomeri još malo više, tik ispod grudi.
-Povratiću ako budem morala da slušam još ljubaznosti danas. Cimaj kad kreneš kući, ja ću da se promuvam okolo.
Lagano korača ka vratima, usput bacivši pogled ka ogledalu iznad umivaonika praveći se da popravlja zamišljenu mrlju od šminke, namerno još više provocirajući Džo. Grizla je unutrašnjost obraza da se ne bi nasmejala njenom nadurenom pogledu koji je krajičkom oka uhvatila u ogledalu. Ledenoplave oči su je klele sve i jednom kletvom koju su znale a opet nisu mogle biti istinski ljute na nju. I Dea je to znala.

Hodnik je bio pust, promaja je duvala u slabim ali hladnim talasima, ulazna vrata u dvoranu, nedaleko odatle, sigurno su nekako ostala otvorena. Dea je koračala mekim, skoro mačijim koracima, razgledajući postere i slike na zidu sa desne strane iako je nisu naročito zanimali. Na levoj strani su bila samo vrata koja su vodila ka različitim salama, zapravo niz vrata koja vode u različite sale, udaljena jedna od drugih. Visoka preko dva metra, teška dvokrilna vrata od drveta. Sportska dvorana bila je ogromna građevina, impresivna i dobro opremljena. Iznad svakih vrata tabla sa informacijama, imenom kluba ili prostorije. Odbojkaška sala, sala za košarku... Skreće levo u drugi hodnik. Ovaj put vrata su sa desne strane. Prva u nizu su odškrinuta, zvuk koji dopire iza njih jači je od zvukova iza ostalih vrata. Udarci kože o kožu i povici. Polako im se približava, kao da radi strogo zabranjenu stvar. Sama je na hodniku ali čini joj se kao da će svakog časa biti okružena ljudima. Ruka joj poseže ka rascepu između vrata, treba samo još malo povući jedna i moći će da vidi unutrašnjost mma sale.

Nije očekivala da su toliko teška za pomeranje. I toliko dotrajala. Otegnuta škripa prati slabo pomeranje vrata i Dea uz trzaj sklanja ruku. Izgleda da unutra niko ništa nije čuo i primetio. Dobro, drugi pokušaj. Prstima napipava procep i polako povlači vrata ka sebi. U sledećem trenutku još jače povlači ruku ka sebi, za sekundu izbegavši da joj prsti ostanu pričepljeni nakon što su vrata naglo zatvorena. Tačnije, naglo gurnuta i zatvorena. Brzo se okreće, svesna prisustva iza sebe, susrevši svoj zbunjeni pogled sa iskričavim pogledom crnih očiju ispod blago namrštenih obrva. Njegova ispružena ruka i dalje je počivala dlana naslonjenog na vrata iza nje, u visini njene glave, druga mu je pitomo visila niz telo ne stvarajući joj iluziju da je zarobljena. Istini za volju, ne bi se ni bunila.

Posmatrali su se bez reči, pogledima lutajući po licu onog drugog. Posmatrao je kako joj pogled iz zbunjenog za par sekundi prelazi u znatiželjan, kako taj pogled luta po njegovom licu, natenane, spušta se niže a onda ga zelene oči samo na tren osmatraju kroz guste trepavice. Na kraju prkosno istura bradu pogledavši ga direktno u oči dok joj usne oblikuju nežan, diskretan osmeh. Ne ostaje joj dužan, čak je i nadmašuje dopustivši sebi da je očiglednije odmeri, bezobrazno zadržava pogled na donjem delu njenog lica a potom joj i sam uzvraća osmeh istim onim iz svlačionice. Dovoljno arogantan i dovoljno dečački blesav, izdignut kut đavolski lepih usana.
-Tražiš nekoga, devojčice?
Otegnuto izgovara, pustivši da mu glas bude na granici šapata. Istovremeno blago iskrivljuje glavu, još jednom pogledom prešavši preko njenog lica.

-Mislim da sam završila sa traženjem.
Stiže mu odgovor zbog kog mu se usne izvijaju u širi, lepši osmeh. Pogled mu klizi duž njene vilice, tanki pramen kose prebačen joj je napred. Podiže drugu ruku nežno ga dotaknuvši ivicom kažiprsta, miluje ga skoro celom dužinom no ne dopušta ruci da ide prenisko, kraj pramena joj skoro dotiče grudi. On ga prati samo do ramena a potom ga sklanja iza njega, povukavši ruku nakon toga. Ona ga i dalje  posmatra sa osmehom, isto tako blago nakrivljene glave, pogledom koji ga skoro tera da se za nijansu nagne ka njoj. Kao odgovor, približava mu se sitnim korakom. Sviđa mu se igra koju započinju, ruka oslonjena na vrata mu klizi niže, do visine njenog ramena, lagano, skoro neprimetno, onda još niže, dlan mu se polako odiže od vrata, prelazi po njima samo jagodicama prstiju, zaustavlja se u visini njenog struka. Dovoljno blizu da oseti toplotu kože a dovoljno daleko da je ne dodirne.

Spajaju poglede, bez osmeha i bez lutanja očima, bez odmeravanja i igrica. Samo se posmatraju, oboje bez ideje i hrabrosti za sledeći potez. Razmak između njih je mali ali se ne dodiruju nijednim delom tela, čak ni dahom. Primećuje da je niska, dopire mu tek do grudi, zasmejava ga to otkriće. Lagano pomera ruku ka njoj, ovlaš je dotiče, pažljivo joj proučava lice tragajući za reakcijom. I sam je nesiguran, ceo struk joj je otkriven, go. Ne zna šta da očekuje i šta da radi. Glasna melodija mobilnog telefona dopire uz pravca iz kog je Dea malopre došla, oboje uz blag drhtaj pomeraju glave i ispravljaju se, njegova druga ruka, ona koja joj je dodirivala kožu, mu pada pored tela.
Par sekundi gleda ka ćošku očekujući osobu koja nerazgovetno mrmlja dok razgovara na telefon ali niko se ne pojavljuje, verovatno se osoba nije ni uputila ka njima ali podseća da su na vidnom mestu. Što nije najpametnije. Vraća pogled na Deu, neprimetno naginje glavu ka njoj.
-Moraš da se vratiš sad. Idi.
Potom ulazi u salu iza njenih leđa. Ostavivši je da razmišlja o tome koliko je jebozovan njegov parfem par sekundi. A potom žuri ka svlačionici gde je ostavila Džo.

**********

-Tako! Bolje?
Pita Bojan uz ponosan osmeh nakon što zategne novi, čist zavoj preko melema koji je poslala sestra iz ambulante za Jovanina kolena. Nije ga bilo oko desetak minuta, dovoljno da Dea dođe pre njega i pokuša da na hiljadu i jedan "neupadljiv" način pita Džo ko je dečko koji je stajao na vratima svlačionice. Deo da joj je pofino prodrmao hormone na hodniku je izostavila, zadržavajući ga za sebe. Nije joj značilo ni maltretiranje Džo teranjem da priča o njemu pošto ga očigledno mrzi. Doslovno je molila za odgovore. Umesto njih dobila je samo oštre poglede i kolutanje očima. Ovaj put je Dea ona koju izluđuju.

-Mnogo bolje. Hvala ti.
Džo se osmehuje trudeći se da zvuči opušteno i nezainteresovano dok ignoriše peckav osećaj na koliko toliko svežim rana i neugodnost koju su joj stvarali stegnuti zavoji.
-Možeš sama kući?
Stiže naredno pitanje koje joj neverovatno prija. Prija joj koliko vodi računa o njoj i njenom dobru.
-Dea će ići sa mnom. Moći ću
Izdahnula je da ne bi ponovo prevrnula očima. Ujedno je i dala do znanja da će joj odgovoriti na pitanja, tek nakon što se dočepa udobnosti svoje sobe.

Bojan nije tako lako odustajao. Nežno dodiruje Jovanin lakat dok ide ka vratima.
-Sigurno možeš sama s njom? Nije mi problem da vas povezem.
I te dve rečenice u trenutku brišu svaki neugodni osećaj bola i ukočenih nogu. Osmehuje mu se, stidljivo i toplo, on njoj takođe. Njegova rečenica zvuči kao kompozicija za flautu.
-Auto mi je blizu, tu sam za pet minuta najviše.
A onda tu muziku u njenim ušima ruši Dein glas nalik na kakofoniju, na orkestar od stotinu bubnjeva.
-Ma daj bre, sjaši. Još uvek je pokretna. Ako baš zagusti dokotrljaću je kući. Kreći, Džo!
Prevrće očima i krupnim koracima već izlazi iz svlačionice, možda čak i iz cele dvorane, možda je već i stigla kući sudeći po brzini kojom ih je ostavila iza sebe. A prelepa slika u Jovaninoj mašti u sekundi je zapaljena i izgorela, pretvorena u pepeo, zamenjena jezivo realnom slikom u kojoj golim rukama čupa Dei jezik i baca je sa balkona. Ćuti i popušta samo da ne bi prvila scenu ispred trenera koji joj se ujedno i dopada.

Bojan sleže ramenima i nakon kratkog pozdrava izlazi iz svlačionice ostavivši je samu. Bezvoljno uzima torbu sa opremom i prebacuje je preko ramena. Dea je čeka na izlazu, nestrpljivo cupkajući. Džo ne progovara dok u sebi vrišti istovremeno se čupajući za kosu, ispitujući se kako do sada nije presudila brbljivom derištu pored sebe. Doduše, Dea verovatno nije ni svesna šta je uradila i koliko je njoj značila bezazlena ponuda za prevoz do kuće. Volela je tu i tamo da potkači Džo ponekim komentarom o Bojanu. Nije joj se dopadao, fizički nije bio njen tip a njegov ,za Jovanu savršen, blagi karakter smatrala je porazom muškog roda. No, draže joj je bilo da Dea misli kako je izluđuje koementarima o Bojanu ili njoj i Bojanu kao paru nego da stvarno zna za njena osećanja. Stoga se samo potrudila da potisne ljutnju u sebe i da zazvuči normalno.
-'Ajde, idemo.
Blago odguruje Deu dok prolazi pored nje i izlazi prva. Kolena je više uopšte nisu bolela.

Dok idu ka stanu ne razgovaraju i to Jovani potpuno odgovara. Dea je verovatno delila njeno mišljenje jer ni ne pokušava da započne razgovor što je neuobičajeno za nju. A sada je u redu. Po ulasku u stan, dopušta Dei da prva prigrabi daljinski i preko televizora uđe na youtube, potom pušta jednu od tipičnih pesama koje sluša. Pesma nalik na recitaciju, o noćnom životu, kriminalu, lakoj ženi ili lakim ženama, novcu i grehovima. Pesma bez prave muzike već niza pomešanih, zavijajućih tonova. Pesma bez emocije i vrednosti. Ritam i basovi su joj dopadljivi ali ta pesma nikad ne bi našla mesto na Jovaninoj listi pesama. Nevažni su pored besmislenog nabrajanja izmenjenim glasom.

Obično bi Džo jurila Deu po celom stanu da joj otme daljinski i ugasi tu ludu zbrku glasa i zvuka koja bi ludo odjekivala celim stanom a kako se činilo i komšilukom. Ili bi ga prosto otela i pustila nešto za svoju dušu. Volela je Metallicu, divlji rok i ples, gitaru i crnu boju. Isto tako volela je nežne a opet snažne, duboko nadahnute balade starog, domaćeg roka. Sve što je Dea mrzela. I uskoro je morala da prestane to da radi. Naime, ekstremna u svemu, tako i u osećanjima, Dea je postajala istinsko čudovište kad bi je Džo prinudila da sluša muziku koju je ona volela. Gledala bi je sa takvom mržnjom i netrpeljivošću, stresala se od zvuka muzike i pesme, sekunde bi je delile od toga da krene da grize. I Džo je vremenom, kao i uvek, popustila i prestala to da radi.

U ovom trenutku, Džo je toliko isključena i bezvoljna da može da razmišlja samo o kupatilu i tuš kabini. Loš trening, izgubljena šansa sa Bojanom i onaj umišljeni drkadžija potpuno su joj ubili raspoloženje. Dugo ostaje ispod vodenog mlaza nakon čega se oseća skoro kao ponovo rođena. Presvlači se u čistu odeću, široku trenerku i duks, baca zavoje i dolazi kod Dee u dnevnu sobu, razmišljajući da je zamoli da pusti samo jednu pesmu po njenom ukusu. Nešto od Galije, definitivno. Međutim, današnjim čudima nije kraj, Deina muzika joj ne probija bubne opne koliko je pojačana, smanjena je tek toliko da se čuje u pozadini. Dea sedi zavaljena na krevetu umesto da vrcka po sobi, u pojedinim trenucima mogla bi održati par lekcija iz plesa devojaka iz spotova. Igraju samo njeni prsti, po tastaturi mobilnog telefona.

-Sigurna si da je sve u redu sa tobom danas? Zašto mi dnevni boravak nije pretvoren u splav?
Dea ignoriše drugu rečenicu lenjo spustivši telefon kraj sebe.
-Ne, razumeš, ja sam debil pa ne znam kako se osećam. 'Ajd' sad, ja čekam.
Ovoga se Džo i najviše plašila. Ne želi da priča o jebenom Darku. Gadi joj se i ne vidi ništa dobro što bi mogla doneti priča o njemu. Taj samo nevolje pravi gde god da sw pojavi, makar i u razgovoru.
-Nemaš šta da čuješ. Dečko je nebitan i krajnje nezanimljiv.
Dea se podrugljivo nasmejala.
-Izvini, ribo. Evo stvarno se izvinjavam u njegovo ime što sigurno nije kao Bojan.
Više nego iznenađena, Džo oštrije šiba Deu pogledom. Mammonova je i dalje krajnje ravnodušna i opuštena.
-Šta hoćeš da kažeš?!
Samozadovoljni osmeh joj se pojavljuje na licu dok odgovara.
-Hoću da kažem da nema teorije da je taj tip toliko jadan i izgubljen slučaj kao Bojan.
Svoje reči naglašava podizanjem nogu na stočić.

-Sereš. Stvarno sereš.
-Devojko, rečeno ti je da mi pričaš o Darku. Obećala si.
Dea ponovo uzima telefon dok čeka Džoinu priču.
-Ništa ti nisam obećala!
Usprotivila se plavooka devojka.
-Znam ja da nisi ali to ne znači da nećeš. Šta sam ja ovde, pečurka možda? Pa ću kao da te pustim samo zato što, ah jao, nisi obećala.
Dea je ta koja ovaj put koristi moć pogleda. Jovana je mrzela takve poglede, neprijateljske i zlonamerne. Skoro su je fizički boleli i ubijali su je u pojam.
-Dobro.
Progovorila je na kraju a Dea je zadovoljno iskrivila usne u osmeh naglašeno trepćući.

-Ponoviću još jednom, ostajem pri tome da je apsolutno gadna osoba. I da, ako pre nisam bila sigurna da li postoji osoba sa gorim ukusom od tebe sad sam apsolutno uverena da ne postoji.
I priča joj dalje. Priča joj sve što zna o njemu. Uporedo joj proučava izraz lica dok sluša o Darkovim tučama, o svađama, o devojkama, prekršajima, kaznama. Nerado pominje stvari koje je tek načula, s izvesnom dozom sreće priča o stvarima kojima je lično svedočila iako su malobrojne i sve do jedne vezane za sportsku dvoranu. Tu ga je jedino i viđala. Slušala je njegovo obraćanje ljudima oko sebe, smetao joj je njegov samouvereni stav, njegovo samopouzdanje je izluđivalo, mrzela je što je provodio vreme sa Bojanom, što su bili očigledno dobri prijatelji iako je Bojan u tom odnosu bio nešto kao Jovana, onaj koji sve trpi i sve popušta. A Darko je bio nešto kao Dea, samo mnogo gore.

Nakon što je završila priču, Dea je ćutala, pogleda oborenog ka podu, brade naslonjene na ukrštene nadlanice.
-Ne razumem...
Izgovorila je na kraju neprimetno se namrštivši.
-Da pogađam, ne razumeš kako si mogla da dozvoliš sebi da misliš da je okej osoba samo zato što ti je bio privlačan na par sekundi?
Džo izgovara pitanje skoro u jednom dahu, istinski zapanjena činjenicom da je sve što je rekla doprlo do Deinog centra u mozgu zaduženog za obožavanje Darka.
-Da, sigurno, a ja sam kurac pa 'ajde izdrkaj me malo, a? Bože, Jovana! Ne razumem kako ja tek danas saznajem da on postoji.
Jovana tupo gleda u ogledalu na suprotnom zidu. Umesto svog odraza vidi odraz ovce. Ošišane ovce. Dea je potpuno izgubljen slučaj. Džo je bila sigurna da neće birati sredstvo da spreči Deu da napravi glupost ali isto tako pojma nije imala kako je planirala to da uradi. Zar da pusti Deu da padne Darku u ženskaroške kandže? Stresla se od te pomisli. Ima jedan izbor, boleće ali izdržaće. I ona i Dea.

-Slušaj ti, ni ne sumnjam da nisi saslušala ni reč od svega što sam ti rekla ali sad bogami hoćeš. Prvo, navešću novu činjenicu a to je da je razlika između vas... šest jebenih godina! A pritom je on takav kakav je i...
-Zgodan?
Dea provokativno diže i spušta obrve, dajući do znanja da opet ne sluša.
-Dea, jebem ti! Jebeno je takav kakav je i sve što možeš dobiti od njega je sranje! Veliko sranje! Uništiće te, pojesti te za doručak. Od Mammonove ćerke ostaće ništa! Prašina! A ti se slobodno spusti toliko nisko samo zato jer tripuješ da je zgodan i primer momka kakav bi se tebi svideo. A da, ako ti se on stvarno dopada zabrinula bih se za tvoju uračunljivost, samo kažem.
Džo se skoro guši ali izgleda da je vredno. Dea je šokirano posmatra. Pogodak.

Teški veo tišine ponovo se zavlači u uglove sobe, jedini zvuk je Deina muzika. Dea prekršta ruke i skreće pogled, Džo nazire blagi sram na njenom licu. Ne skida pogled s nje, pokušava da odgonetne koliko je doprla do nje ovog puta i strahuje da je bila pregruba. Ali opet, to je bio jedini način i bar je bila potpuno iskrena.

-Dobro, shvatila sam.
Dea spušta noge sa stola, deluje kao da pokušava da ih zakopa u Jovanin tepih na podu.
-Nadam se da jesi!
Džo se trudi da ledenim tonom glasa prikrije sopstvenu nervozu. Pravila se da je zaokupljena svojim mobilnim.
Ne usuđuje se da pogleda na sat ali posle nekog vremena Dea bez reči ustaje i kratko obaveštava da mora kući. Žaoka krivice je bolno pecka zbog toga što nije ni pokušala da je bar malo oraspoloži. A ionako je verovatno samo iznervirana što je Džo podigla ton na nju, ništa više od toga. Kreće za Deom do predsoblja i u tišini je posmatra kako se obuva.
-Vidimo se.
Ne zvuči nadrndano ili drsko. Zvuči tiho i povučeno. Sve što odudara od njenog ponašanja. Čak joj ni brada nije drsko isturena, krije pogled i nervozno dira kosu.

-Dea, ja...
-Okej, ribo, shvatila sam. Valjda sam i ja preterala. Šta god. Pišem ti večeras.
Zaobilazi je i izlazi iz stana ostavivši je samu u tišini, izuzev nove pesme koja je počela ali je toliko loša da je verovatno ni Dea ne bi slušala. Gasi komplet televizor i vuče se do svoje sobe, bacivši se na krevet. Proklinje Darka što je uopšte morao da se pojavi na dovratku i pita se kako se uopšte takav dečko druži s nekim ko je kao Bojan. Tako otvoren, mio i prijatan. Nežan i strpljiv.

Uhvatila je trenutak kad je taj skot pogledao Deu. Ima želju da nožem iskruži osmeh koji je u tom trenutku imao na licu. Besno steže pesnice. Ako Dea nije pročitala taj osmeh, Džo jeste. Predator je našao svoj plen.
Ne dopada joj se. Uopšte. Mrzela je takve osobe, pune sebe, čak zlobne. S bolom priznaje da je i Dea takva. Ali Dea je opet druga priča, Dea je i mnogo više od svega toga. Bar je Džo to znala. Dok je gledao Deu, skot je i rekao nešto. Zvučalo je kao "Lepo." ali toliko nejasno. Izgovoreno onim tonom koji koristimo kad želimo da se sagovornik nagne ka nama dok pričamo. A opet dovoljno da ga i Dea čuje. I još ono njeno... šta beše?

Devojko, šta si rekla danas u svlačionici? Neko sranje za Darka.

Da ima lepe usne. Na španskom.

Odgovor je stigao nakon par minuta. Jebeni španski jezik. Dea je negde pročitala tu rečenicu, ostavila je veliki utisak na nju. Volela je da je izgovara s različitim emocijama u glasu. Kako i ne bi, tako je jednostavna, seksipilna i melodična. Ali zašto se sada baš morala odnositi na Darka?
Mada, lagala bi kad bi rekla da taj dečko nema vraški lepe usne, samo su se prerano napunile grehovima.

Uživajte 🖤.
Pre svega, srećna vam Nova godina! Smatrajte ovo mojim zakasnelim poklonom. ❤
Kao što vidite, ovde naslućujete nastavak radnje.
E da, potrudila sam se i da vam nađem sliku onako kako ja zamišljam Bojana.
Još jednom, hvala vam ako ste i dalje tu. ❤