Hej, tu si?

Daa, tu sam. Čoveče, mnogo mi je drago što me nisi zaboravila...

Tebe da zaboravim? Nikad! Ali mi treba tvoja pomoć. Moram da te vidim, inače ću da poludim.

Odgovara ti sutra?
I napiši mi gde, ako imam direktnu liniju dolazim busem.
Ili trolom

Onda sutra.

**********

Džo je odabrala sto u vanjskom delu kafića. Još malo pa će pola četiri. Na manje od desetak metara od nogare njene stolice, reka se bljeskala i uvijala kao srebrna riba. Hiljade sunčevih zraka ogledalo se na njenoj  sivkastoj površini, svaki u svojoj kapi. A kako je tekla, reka je izgledala kao da se dodvorava suncu da je još dotiče, pokazujući mu koji njen deo će najlepše zasijati pod njegovom svetlošću. Podsetilo je na Derdru kad traži Deinu pažnju isturajući kičmu ka gore ili neumornim umiljavanjem oko njenih nogu. Bilo joj je neobično da gleda praznu pepeljaru, "pikslu" kako je Dea govorila, na sredini stola. Isuviše joj je neobično kad Dea i dim njenih cigara nisu tu. Zapravo, kad Dea nije tu. I svakako, nije navikla da bude prva koja dolazi, ona je bila onaj deo društva koji uvek nekako zakasni. Ali došla bi, uvek bi došla za najviše tri beznačajna minuta čije proticanje bi retki primećivali. Opet, Dea nije bila među njima, ta mala bi se pušila od besa svaki put kad bi se srele.

Veseli pozdrav najavljuje dolazak vrcave, vesele prilike koja uz širok osmeh seda na stolicu naspram Džo. Kestenjaste kovrdže rasipaju se ispod kačketa koji joj baca senku na krupne, žive oči. Naušnice u obliku zihernadle nemirno joj poigravaju i na najmanji pokret, a ona naprosto kao da nije mogla da miruje ni trenutka. Brojne ogrlice različite dužine ukrštale su joj se na vratu i grudnom košu, svaka sa drugačijim priveskom.
-Ej!
Ponovo se osmehnula, ovaj put rezervisavši bljesak vedrine na licu samo za Jovanu. Džo je uzdahnula kradom odmerivši svaki komad njenog nakita, pohlepno poželevši da je ona ta koja izgleda kul za tim stolom. Ana, iako nije dobila nikakav odgovor, nastavlja priču sa istim elanom.
-Strašno mi je drago što si me se setila! Iskrena da budem, pomalo sam i brinula za tebe.
Džo upitno izvija obrvu što Ana ne primećuje, gleda u konobara koji im prilazi. Pomalo nestrpljivo naručuju prvo što im padne na pamet, svesne da su ovde jer žele da razgovaraju, ne toliko zbog pića. Ćute sve dok ne dobiju naručene sokove, potom Jovana upitnim pogledom daje znak Ani da očekuje odgovor. Devojka kestenjastih kovrdža sleže ramenima slamčicom mrdajući kockice leda u soku.
-Zbog gospođice Sve-po-mom.
Jovana uzdiše.
-O njoj sam i htela da razgovaramo. Sad je gospođica Želim-dečka.
Ana odjednom deluje zainteresovano. Naginje se ka Jovani oslanjajući se laktovima na sto istovremeno se prepredeno osmehujući.
-Pusti me da pogađam! Visok, crna kosa, nije nešto naročito omiljen tip, pun para i trenira  boks čini mi se? I preziva se na... M? Tako beše?
Jovanina vilica sama od sebe pada dole. Ana se ponosno osmehuje dok se zavaljuje nazad u stolicu, prekrstivši ruke iza glave.

-Kako si znala?
Hodajuća harizma čokoladne kose se smeje za nijansu preglasno.
-Bože, Džo!
Njeno "Džo" bilo je drugačije od Deinog. Mekše, pevljivo i toplo. Kad malo bolje razmisli, Deino "Džo" bi bilo idealno za neposlušnog ljubimca, ne za drugaricu.
-Tačno me zabrinjavaš, uopšte nisi u toku sa dešavanjima! Viđaju ga po gradu s nekom devojkom. Kladim se u svoj skejt j hrčka da je to tvoja mala gadura.
Jovani treba trenutak da obradi, kako joj se čini, nepodnošljivu količinu informacija. Dea i Darko se znaju? Druže se? Jebote, previše toga je propustila. Zapravo nije, previše toga je sakriveno od nje!
-K...
Ana preseca njeno pitanje gurajući joj telefon ispred nosa. Prvo što joj pada na pamet kada baci pogled na ekran je da je njena životna doza Darka Marinkovića definitivno prekoračena. Ne dižući Anin telefon sa stola, prstom klizi po ekranu listajući njegov profil. Rado bi zveknula tu arogantnu njušku da može. A tek će se pozabaviti njuškicom koju vidi na jednoj slici, priljubljenu uz njega dok mu ljubi obraz.

Ana uzima telefon nazad istim naglim pokretom kojim ga je pružila Džo. Ovlašno baca pogled na sliku u koju je plavooka bez treptaja gledala.
-Lepo idu skupa ako ćemo iskreno. Bar ako je tačno ono da je neviđeni drkoš. Taman su se našli. Sjajno!
-Ne! To je užasno! Katastrofa! Sranje! To je...
Džo zastaje da bi se prisetila još neke reči kojom bi upotpunila svoj novonastali priručnik "101 razlog zašto Deu i Darka držati razdvojene". Na kraju samo izdiše.
-Ne znam! Ali znam da apsolutno ne želim Deu u njegovoj blizini. Ili, jos gore, njega u njenoj!
Ana naglašeno trepće prema njoj.
-I dalje govorimo o blizini?
-Ana!
Kovrdžava podiže ruke u znak odbrane.
-Dobro, dobro! Shvatam...
-Ne shvataš!
Prasnula je Džo nezadovoljno tresnuvši rukom o sto. Naravno, potpuno suzdržano tako da je izgledalo kao da je samo spustila bez ikakve naznake agresije.
-Pa... pomozi mi da shvatim. Hoćeš?
Nastaje trenutak tišine dok Džo pažljivo smišlja šta će reći. Kako će zaboga da objasni kako ne sme da dopusti da Deu uništi lokalni klošar? A pritom to treba da objasni osobi koja nema baš najlepše iskustvo sa Deom.
-Ne znam. Mnogo volim Deu, zaista mnogo. I znam, prosto znam da to nije to! I to me ubija! Ona nije glupa, jebote! Nije mi jasno zašto se svesno dovodi u opasnost da je neko poput Darka povredi. A povrediće je, ubeđena sam u to!
Ana sužava oči kao da razmišlja o tome što Jovana govori. Odsutno spušta pogled ka čaši soka i polovično istopljenim kockicama leda u njemu.
-Koliko si sigurna u to?
Džo joj upućuje zabezeknut pogled.
-Da će je uništiti? Apsolutno sigurna!
Ana sleže ramenima.
-Ja bih se pre kladila na nju. Taj ako izdrži sa njom lično ću da mu uručim orden.
Jovana je šiba oštrim pogledom. Potom naglo slabi, kao da odjednom ostaje potpuno bez energije. Glava joj je klonula ka grudima.
-Krila je od mene da se viđa s njim.
Anino lice ponovo postaje znatiželjno.
-Zašto bi to radila?
I Džo joj priča sve, od povrede na treningu do poslednjeg razgovora sa Deom. Ako je "razgovor" prikladna reč za svađu koju su tada imale.

**********

Tog dana pripremi za trening posvetila je više pažnje nego prezentaciji iz geografije. Uvek se trudila da ona bude ta koja će biti pohvaljena na kraju časa, ona čija će prezentacija biti perfektna, bez ijedne mane ili sugestije profesora. Skoro uopšte nije bila prisutna dok je razgovarala sa devojkom iz odeljenja po pitanju obimnog domaćeg zadatka koji su imale iz biologije, a već ranije su se dogovorile da će tešku nastavnu jedinicu obraditi zajedno. Lekcija iz matematike ostala je neprepisana. Nakon što se rastala sa Anom, jedina misao bio joj je Bojan. Odavno razgovaraju o individualnim treninzima koje bi započeo s njom, otvoreno joj je rekao kako je ogroman potencijal te da razmišlja da je prijavi kao kandidata za buduću mladu reprezentaciju. Bojan i kvalitetan, jedan na jedan trening bili su njena idealna, dobitna kombinacija. Sat vremena, možda malo više, žestokih lopti, mučnih vežbi i skokova, nakon toga regularni trening sa ostatkom ekipe.

Duga kosa bila joj je vezana u niski, konjski rep koji se nikad nije činio tako pedantnim i lepim. Priznaje, vezala ga je par puta ispočetka nakon što ne bi bila zadovoljna krajnjim rezultatom. Svaki prethodni pokušaj izgledao bi joj nedovoljno lepo, uvek bi se našao neki pramen koji nije lepo zategnut, koji je ispao iz gumice ili je pomalo raščupan. Oči su joj sijale poput kose, kao da je sa sokom popila i nekoliko sunčevih zraka dok je sedela u kafiću sa Anom. Iako nije bilo potrebe da žuri, živela je na svega pet-šest minuta od sportske dvorane, krenula je celih petnaest minuta pre vremena. Nakon što je stavila slušalice u uši, nesvesno se trudila da uklopi ritam svojih koraka sa basom žive muzike. Ušla je u dvoranu na sporedni ulaz. Portirnica je, po običaju, bila prazna ali ključevi od sale i svlačionice su nedostajali. Znači, Bojan je već tu. Njegova kancelarija bila je prva u nizu identičnih, tamnocrvenih vrata. Stidljivo je pokucala par puta, nežno položivši ruku na bravu. Iznutra nije dobila nikakav odgovor te je pokušala da uđe. Bilo je zaključano.

Namrštila se. Možda je pogrešila, možda on još nije došao? Već je počela da se pomalo ljuti. Nije ličilo na njega da se tek tako zagubi negde. U trenutku joj je sinulo da je možda u staroj sali koja se više ne koristi, preuređenoj u neku vrstu kafea koji su koristili uglavnom treneri ili starije ekipe da se izduvaju na pikadu i bilijaru nakon treninga. Nije izgledala toliko privlačno, stolovi i stolice su uvek delovali razbacano, neuredno. Stolovi za bilijar su bili relativno lepi, noviji. Do ovog momenta nije znala da su ubacili i stoni fudbal i dva aparata za kafu, verovatno da popune prostor.
-Čini mi se da gubiš.
Osmehnula se dok je polako ulazila unutra. Bojan je stajao pored jednog bilijarskog stola, zamišljeno se oslanjajući na štap dok je posmatrao raznobojne kugle raštrkane po jarkoj, zelenoj površini.  Na zvuk njenog glasa se okrenuo ka njoj, počastivši je srdačnim osmehom. Igrao je sam, očigledno se trudivši da prekrati vreme.
-Meni se čini da sam se malo zaneo. Nisam baš gledao na sat. Je l' kasnimo?
Uzvrpoljio se pogledom tražeći sat na zidu. Prilično uzaludan posao kad se uzme u obzir da je odavno prestao da radi, a niko ne pokazuje naročitu nameru da ga opet vrati u upotrebljivo stanje. Džo se osmehuje, individualni trening odjednom joj pada na dno spiska prioriteta.
-Možda te pustim da završiš ovu partiju.
-A što mi ne bi pomogla?
Šaljivo je izvio obrve i zaverenički stišao glas.
-Imaćeš blagu prednost ako izabereš pune kugle.

Pogledom je preletela preko bilijarskog stola, šarene kugle bile su znatno brojnije. Pa, što da ne? Bilijar sa Bojanom, trening sa Bojanom, odgovara joj sve. Trudila se da izgleda što samouverenije dok bira štap za sebe, ne primećujući neku naročitu razliku između njih. Koliko loše može da bude? Često je gledala ostale dok su igrali, par puta se desilo da je ubacila poneku kuglu. Verovala je da drži konce u rukama u ovoj situaciji. Labavo, ali drži ih.
-Šta radiš to?
Zabavljeno je pitao njen trener gledajući je kako se namešta u položaj iz kog će pokušati da belom kuglom navede punu, ljubičastu ka rupi u ćošku stola.
-Pokušavam da održim prednost, zar ne vidiš?
Kezom prikriva nelagodnost, svesna da nešto ne radi ispravno. Brzo joj dokazuje da je u pravu.

Stvorio se odjednom pored nje, nameštajući joj štap tako da je rukama slučajno doticao njene. Zahvalila se dragom Bogu na tome što je skoro potpuno oslonjena na bilijarski sto, svesna da su joj noge postale žele. Njegov torzo bio je priljubljen uz nju a obraz bezobrazno blizu njenom. Mada, više od svega izluđivalo je to što je nameštanje nje u dobar položaj jedino čime se bavio.
-Prste namestiš ovako, vidiš? Znam da je malo komplikovanije na početku ali vremenom to savladaš.
Potom se odvojio od nje vrativši se na prvobitno mesto, sa druge strane stola, ponovo oslonjen na štap, iščekujući njen potez. Lagano je pomerala štap ocenjujući kolika jačina udarca treba da bude, tražeći najzgodniji ugao iz kog bi udarila pomalo prljavu, belu kuglu. Istovremeno baca pogled ka ljubičastoj, rešena da završi ono što je započela sa njom. Srećom, i dalje je bila dovoljno blizu rupe u koju je nameravala da je pošalje. Laganim, ali savršenim udarcem.

Tup zvuk začuo se nakon što se odvažila i napokon vrhom štapa pogurala belu kuglu. Za nijansu prejako, izgleda. Tek malim delom je okrznula ljubičastu kuglu koja je neobjašnjivo počela da se vrti u mestu. Nezadovoljno je napućila usta na Bojanov prigušen, nezlonameran smeh.
-Stvarno sam video svakakve promašaje u životu ali ovaj je definitivno najgori.
Zabezeknuto je pogledala u njega, ne očekujući takav komentar. A zvuk laganih, lenjih koraka koji su im se približavali nagoveštavao je da Bojan definitivno nije taj koji je to rekao. Taj glas, apsolutno nepoželjan sada, pripadao je nekom drugom. Pogledali su ga u isto vreme sa potpuno drugačijim grimasama na licima. Bojan se osmehnuo, prijateljski se pozdravivši s njim pesnicom. Džo je bila uverena da joj maleni gromovi sevaju iz očiju. Kao da joj čita misli, Darko je na trenutak skrenuo pogled ka njoj. Tek toliko dugo da nagovesti da je pod "promašajem" podrazumevao nju celu, a ne njen loš udarac. Takođe je osmotrio i kugle koje su sad mirno stajale na stolu ispred njih.
-Oprostićeš mi što ću ti još malo smanjiti prednost.
Obratio se Bojanu arogantno se osmehnuvši, dugim prstima obuhvativši štap koji je Jovana držala. Skoro mehanički mu ga je prepustila, prekrstivši ruke na grudima.

Ležerno se namestio tako da mu savršeno prijanja uz šaku i posle kratke procene ponavlja njen udarac. Baš na baksuznu ljubičastu koja je ovaj put odlučno poslata "u ćošak". Jovana je dobila želju da ga davi sve dok mu lice ne poprimi istu ljubičastu nijansu.
-Ma, ti si taj!
Nasmejao se Bojan. Bilo je nečeg začikavajućeg u tom osmehu. Nasuprot njemu, Darkov osmeh imao je hiljadu i jedno moguće značenje. Verovatno nijedno od njih nije ni iole prijatno.
-Jeb'o sam ti mater posle, da znaš.
Na sredini rečenice poslao je još jednu punu kuglu u rupu, nakratko se ispravivši dok je pomerao glavu u stranu. Džo se naježila od pucketanja njegovog vrata.
-I dalje moj red?
Pobednički se osmehnuo Bojanu, ponašajući se kao da Jovana ne postoji. Kao da je on taj koji vodi ovu partiju od početka s njim. Glasno je ispustila vazduh trudeći se da pokaže da je još tu. Prisutna je, postoji.
-Malo si ispao iz kondicije, a?
Bojan ga pecka nakon što bela kugla upada u rupu odmah za narandžastom. Isuviše jak udarac. Dok se Bojan namešta za svoj red, Džo prilazi Darku, rešena da što dostojanstvenije povrati svoj otuđeni štap. I Bojanovu pažnju zajedno s njim.
-Ima i većih promašaja.
Darko baca pogled na nju dok joj prepušta štap, kao da se samo njoj obratio. Nevino je izvio usne u ljupki osmeh, blago podignuvši bradu u "Zar nisam sladak?" stilu.
Skoro se i sama nasmešila. Možda i nije toliko loš, samo mu fali par časova ljubaznosti. Na neki način je simpatičan...

A onda lupa sebi snažnu, mentalnu šamarčinu istom brzinom kojom njegovo lice poprima leden, prezriv izraz. Prezir, podsmeh, možda i sažaljenje mu se čuju u glasu.
-Eto, pomogao sam ti da se ne obrukaš.
-Blagosloven bio!
Zarežala je prevrnuvši očima. Kikot sa strane joj odvlači pažnju. Bojan ih letimice gleda dok posprema kugle sa stola i vraća štap na mesto.
-Ako bi radije ćaskala sa Darkom umesto da treniraš...
-Moram prvo da se presvučem! Minut ipo! Dva najviše!
Spremno je dočekala jurnuvši ka vratima. Bojan staje pored Darka. Obojica gledaju ka vratima kroz koja je izletela, osluškujući njen trk koji je odjekivao hodnikom
-Trening, kažeš?
Bojan klima glavom sa vidnom količinom ponosa.
-Aha. Planiram da radim s njom za nivo reprezentacije. 'Oćeš da ostaneš da gledaš? Imam i regularni trening sa ekipom od sedam pa posle toga možeš da mi se drkaš zbog tvoje Lenke i moje druželjubive majke.
Darko se preko volje cinično osmehuje, prekrstivši ruke.
-To ću posle.
Iz nekog razloga, Darkov naizgled opušten osmeh zabrinuo je Bojana. Odmah nakon što su izašli iz kafea u glavni hodnik dvorane - izgubio ga je iz vida.

**********

-Vou, ovo je bilo dobro.
Oboje zadihani, Bojan i Jovana se smeše jedno drugom. Devojka se oslanjala na kolena pokušavajući da povrati dah, on je potezao još jedan gutljaj vode. Lica su im se blago presijavala od znoja.
-Kol'ko još do regularnog treninga?
Pitao je iako je već bacao pogled na ekran telefona. Nije primetio njeno slezanje ramenima. Ćutke je pokupio nekoliko svojih stvari sa klupe.
-Ne moraš da sklanjaš rekvizite, svakako će trebati. Ja moram do kancelarije, biću tamo ako ti trebam.
Klimnula je glavom nevešto skrivajući razočaranje. Očekivala je... više. Više ponosa na njegovom licu, zadovoljstva dok joj nadgleda ceo trening, više ushićenosti zbog njenog uspeha. Više pažnje dok joj ispravlja greške u koracima, više vremena gde bi zapravo razgovarali. Očigledno, danas nije taj dan.

Sigurna da joj je lice zajapureno, da joj se kosa vezana u rep skoro raspala, izlazi u hodnik nedugo nakon njega, naletevši na nečije sitno telo. Ana pravi korak unazad da bi održala ravnotežu postiđeno se osmehnuvši.
-Jesi dobro?
Jovana joj s izrazom krivice bespotrebno steže mišicu da bi bila sigurna da će ostati na nogama. Devojka sa kovrdžama se široko osmehuje uveravajući je da je dobro.
-Otkud ti ovde?
-Razmišljala sam da sam ti možda potrebna. A i rekla si da ti malo nedostaje tvoja "publika" pa... evo mene, valjda.
Nežno sleže ramenima dok joj osmeh postaje samo izvijena linija usana. Jovanino srce treperi od ganuća. Obožavala je trenutke dok je Dea bila s njom na treninzima. Pa, "bila s njom" je prejak izraz. Ali ipak, gajila je majušno zrno nade da bi je tu i tamo pogledala, da je nekad nekome spomenula "Moja drugarica trenira rukomet". Umesto toga, uglavnom bi je tražila po drugim salama, pitajući se odakle joj snage da posle svakog napornog treninga još stoji na nogama.
-Nadam se da će ti biti zabavno.
Tiho odgovara Jovana, zastavši kad joj misao preseca drugu rečenicu koju je htela da izgovori. Ironično se osmehuje oborivši pogled na pod.
-Još nam samo fali Dea. Čoveče...
Dok se Džo smeje sopstvenoj rečenici, svesna da je Deino prisustvo ovde sada praktično nemoguće, Anine obrve iznenađeno lete ka gore, pogleda uprtog iza njenih leđa.
-Mislim da nam ne fali...
-Sereš me?
Obe devojke usmeravaju pogled ka prilici koja je koračala prema njima hodnikom, pažnje potpuno usmerene na telefon u ruci.

-Pa, svakako nije pošla na trening... Ne trenira ovde.
Pojašnjava Jovana još uvek dolazeći sebi od Deine pojave koja se nijednim detaljem nije uklapala u sportski ambijent. Bela, pamučna košulja krajeva vezanih u lep čvor ostavljajući ne tako debelu liniju otkrivenog stomaka, uske farmerke i bele patike. Kosa skupljena u punđu koja je polovično bila prosečna punđa kakvu devojke obično vežu dok se tuširaju a polovično punđa sa modne piste koju nosi glavni model večeri.
-Ma nemoj da ne trenira ovde! Ne bi me čudilo da utorkom i petkom ima let privatnim avionom do Baljšoj teatra oko pola tri ujutru, radi svoj fensi trening baleta i leti nazad kući taman na vreme za školicu!
Jovana se tiho kikoće na Aninu zajedljivu primedbu dok Dea poput furije proleće pored njih, ničim ne pokazavši da je svesna njihovog postojanja.
-Dea???
Niska devojka se trza kao da su je upravo nasmrt preplašili, napokon se okrenuvši ka njima.
-Idi bre, uplašila si me. Otkud vi ovde?
Ana i Džo razmenjuju poglede zabezeknute time što je Dea zapravo ta koja postavlja pitanje koje apsolutno one treba da pitaju.
-Odakle mi ovde?
Deina obrva se sarkastično izvija u luk pogledavši u Anu.
-Dobro, odakle ja ovde?
Dea blago klima glavom u stilu "Tako je već bolje".
-A da, rukomet!
Na trenutak naslanja čelo na ruku kao da se upravo setila toga da je jedini razlog zbog kog bi mogla biti ovde zapravo Jovana. Samo što danas nije.

-Da, rukomet.
Džo odlično kontroliše talas besa koji je odjednom prožeo. Nije bila sigurna da li je Dea namerno jebe u zdrav mozak ili je, još gore, zaista smetnula to sa uma.
-I, hoćemo li napokon čuti odakle vaše visočanstvo među smrtnicima?
Ana se ubacuje kao da je dugo čekala trenutak sa bude u poziciji da bar malo potkači tu bahatu priliku ispred sebe. Međutim, Dea je odmerava sa nedefinisanim izrazom lica, kao da pretura po mislima.
-Jesmo se srele negde ti i ja? Deluješ mi poznato?
Jovanina vilica se skoro lepi za pod dok Ana par puta ubrzano trepće, ovo apsolutno nije očekivala.
-Ana. Zovem se Ana i da, upoznale smo se.
Dei treba nekoliko sekundi nakon kojih skoro uočavaju malenu sijalicu koja se pali iznad njene glave.
-A, da! Ti si ona jadnica iz skejt parka što sam je poslala u tržni centar... vidim, nisi me baš poslušala, šteta. E, vidimo se posle. Žurim sad. Ljubim!
Obema im šalje po poljubac i tek tako, usput sklanjajući pramičak kose sa čela, nastavlja niz hodnik brzim koracima.
-Šta ovo bi?
Preneraženo pita Ana dok Džo pogledom prži Deina leđa koja se ubrzo gube iza ćoška.
-Mislim da će po moje nerve biti bolje da ne saznam. 'Ajmo do svlačionice.

**********

Ana se skoro nije ni pomerila sa klupe dok se Jovana tuširala i presvlačila u čistu opremu za naredni trening. Dea bi do sada već isparila verovatno na drugi kraj grada. Šta više, pomaže Jovani da složi prljavu opremu u torbu i puni joj flašicu na aparatu za vodu. I osećaj u Jovani je bio... prelep. Osećala se srećno, konačno ne kao ona koja stalno daje a retko kad dobija nešto zauzvrat. Imala je drugaricu jednaku sebi, umesto one u čijoj senci se uvek nalazila, skoro pa potpuno nevidljiva.
-Da li je moguće...
Jovana zastaje na samom ulazu dok se Ana ponovo zabija u njena leđa.
-Šta? Šta???
-Pa stvarno me baksuz nikad ne zaobilazi...
Ana gviri preko njenog ramena prema dvojici momaka koji stoje i razgovaraju malo dalje od njih. Jednog prepoznaje odmah, za drugog nagađa ko je iz Jovanine priče.
-Mac, mac!
Kikoće se tiho posmatrajući visokog momka. Džo je preteći ćuška unazad.
-Mrš!
Praveći se pokunjena, Ana se opet pribija uz njeno rame, ponovo motreći na Darka i, nadala se, Bojana.
-Ozbiljno, skoro pa razumem Deu ako se zakačila za njega. Mali je...
Ne završava rečenicu, umesto njenog kraja spaja palac i kažiprst kao znak perfekcije.
Jovana nemoćno prevrće očima.
-Ovaj drugi je Bojan.
Tiho govori Ani kako ih dva momka ne bi uhvatila kako ih bez pardona toliko očigledno špijuniraju.
-Tvoj Bojan, a?
Ana se blesavo plazi a Džo je ponovo gurka unazad.
-Zaveži!

Odjek sitnih, brzih koraka pojačava se dajući znak da im se neko približava. Oba momka skreću poglede ka Ani i Džo ali gledaju još dalje, iza njih. A odatle, skoro praćena zvukom fanfara, teatralno korača Dea. Džo se nesvesno prekrstila, rešivši da će u beleškama telefona zapisati ovaj datum kao dan kada je videla najlepši i najširi osmeh u istoriji osmeha. Dea ih takođe ne primećuje, umilno prilazi Darku nežno obmotavajući ruke oko njegovog vrata, bespotrebno je napomenuti da se pre toga nužno propela na nožne prste. Sudeći po njegovom loše prikrivenom smešku, nešto mu je šapnula pre nego što se odvojila od njega. I nastavila da razgovara s njim, poptuno ukravši njegovu pažnju, ostavivši Bojana da odbačeno stoji pored njih. Jovana oseća težinu na grudima primetivši Bojanov pomalo razočaran, nesumnjivo uvređen pogled koji je, očigledno, jedina prepoznala.
-Vidi!
Čuje Deu kako ushićeno govori Darku, pritom blago povlačeći rukav svoje košulje, pokazujući svoj vitki zglob. Džo ne vidi šta je tačno bitno na njemu, Dea joj je okrenuta leđima. Prati Darkovu reakciju. Diskretno povlači Dein rukav nazad, očigledno ponovo skrivajući ono što mu je pokazala. Blago naget ka njoj, ovlaš je ljubi u čelo pri čemu Jovanin stomak probada ogromno, oštro koplje. Razaznaje Darkov glas koji baršunasto govori:
-Pristaje ti. Ali biće bolje da je malo sakriješ.
Dea cupka ispred njega i Jovana zahvaljuje dragome Bogu što joj ne vidi izraz lica.
-Pa znaš, nekako su slatki.
-Ne seri.
Preseca Aninu rečenicu. Bojan očigledno odustaje od Darka, krenuvši ka njima, tačnije prema sali. Usput kratko baca pogled na Jovanu.
-Trening počinje.
Kruto joj govori smesta vrativši pogled pravo ispred sebe. Stezanje vilice, kao i zgrčene ruke odaju njegov bes koji se iz petnih žila trudio da sakrije.

Nekoliko minuta ranije

Na brzinu je zapisao minijaturni izvešaj sa prvog treninga koji je radio sa Jovanom. Znao je, prosto je znao. Neko gore nije štedeo na njenom talentu za ovaj sport. I zasigurno, ovogodišnji izbor reprezentativaca je njihov!
-Napred.
Mrmlja ne dižući pogled sa papira da dočeka osobu koja mu nečujno ulazi u kancelariju. Tek delimično vidi obris belih patika i farmerki. Zbunjen, podiže pogled po prvi put se susrevši toliko blisko sa zelenim očima i arogantnim izrazom na oblom licu o kojima mu je Darko toliko pričao.
-Izvoli?
I samog sebe iznenađuje nestrpljenjem, odbojnošću koja mu izbija iz glasa.
-Da ne znaš slučajno gde je Darko?
Vešto ignoriše njegovu netrpeljivost, namerno ga provocirajući promišljenim treptanjem.
-Nemam pojma. Ako je to sve...
Pokazuje joj ka vratima, rešen da završi konverzaciju s njom. Ono što zasigurno neće moći da reši bio je ujed ljubomore koji je najednom osetio. Odakle joj pravo? Tek tako napravi od Darka, njegovog Darka, druga s kojim je delio praktično sve što je imao godinama, dečka koji sada govori mnogo ređe nego ranije, a i kad progovori, govori o njoj. Ušetala mu je u život nepozvana, ušetala je u njegovu kancelariju isto tako nepozvana, kao da mu namerno trlja na nos to što je Darko odbio da bleji s njim na treningu da bi se video s njom.
-Da probamo opet. Reći ćeš mi gde je Darko ili ne?
Prekršta ruke blago raširivši noge, glave blago nagnute u stranu. Sad već preteruje. Rešen da joj koliko-toliko saspe sve u lice, ponovo vraća pogled na nju usnama već oblikujući prvi slog rečenice. I onda odjednom shvata zbog čega je Darko toliko opsednut tim njenim očima. Stajao je tu, u kancelariji, za stolom. A osećao se kao da stoji na nišanu svih strela i kopalja ovog sveta. Potpuno paralizovan.
-Ne znam gde je. Verovatno u blizini.
Protiv volje izgovara, odjednom dobivši samo potrebu da odvoji pogled od nje.
-Vidiš kako se sve postiže lepim rečima. Hvala.
Podrugljivo mu govori, već sledećeg trenurka napustivši njegovu kancelariju.
No, ipak je on prvi sreo Darka, mudro prećutavši da je njegovo obožavano derište tu negde i da ga traži. Ali, u narodu postoje brojne izreke koje poručuju da će vas ono što ne želite kad-tad stići.

**********

-Nije valjda da nećeš pružiti podršku svojoj drugarici?
Darko se pravio nevešt dok je sledio Deu kroz brojne hodnike sportske dvorane. Dea ga je ovlašno opomenula pogledom, nastavljajući da ga, kako mu se činilo, vodi konstantno u krug od sale do sale, od vrata svlačionice do drugih vrata.
-Gde idemo uopšte?
-Da legnem.
-Št... Jesi ti bre normalna? Dea? Čuješ li me, bre???
Ignorisala ga je zastavši ispred vrata nove sale. Oslušnula je a potom ih nečujno otvorila. Zamračena unutrašnjost prazne sale kao da je oslobodila svu tišinu iz sebe, puštajući je u hodnik.
-Šta misliš, kako sam izdržavala Jovanine jutarnje treninge zbog kojih me budi ujutru? Crkla dabogda.
Promrmljala se ušunjavši se u prostranu, gimnastičku salu. Sprave poput razboja, kozlića, švedskog sanduka stajale su sklonjene uz zid, nasuprot njima, u samom ćošku između običnog zida i zida u potpunosti pokrivenog džinovskim ogledalom, poslagane strunjače.
-Kapiram. Sad kao neamamo vremena da idemo kod mene u stan pa daj šta daš.
Blesavo joj se plazi dok ona uz nemoćni osmeh prevrće očima.
-Ćuti malo, ajde. I dođi.
Korača samom ivicom prostora za trening, napokon se zaustavivši kod strunjača.

-Da mi je neko rekao ovo...
-Ćuti, bre!
Prislanja mu prst uz usne kad se polako spustio pored nje na strunjaču. Zabavlja ga njen pogled prikovan delimično za njegove usne i njen prst koji počiva na njima. A njegov pogled zaokuplja slabašni blesak unutar njenog rukava. Jednom rukom joj nežno pridržava ruku, a drugom ga povlači unazad otkrivajući blistavu, Cartierovu narukvicu na njoj. Elegantni, zlatni krug oko njene ruke sa četiri sićušna, perfektna dijamanta. Oseća da ga posmatra, da čeka njegovu reakciju.
-Znaš i sama da je prelepa.
Konačno joj daje poptuno pažnju pogledavši je pogledom prepunim naklonjenosti.
-Samo je dobro čuvaj. Ljudi dobro znaju šta je to i koliko vredi, malena.
Podilaze je žmarci od pomisli da bi nekome zaista palo na pamet da je muči, da je prisili da mu preda tu narukvicu. Malo verovatno ali opet... moguće. Zar ne?
Premešta glavu do njegovog ramena, utonuvši u njegov zagrljaj nemo ga moleći da je otrgne od tih crnih misli.
-Ozbiljno ćeš sad da spavaš?
Njegovo zbunjeno lice tera je na smeh dok ljupko odmahuje glavom.
-Ma ne. Samo sam htela da budemo sami.
-Počinju da mi se dopadaju tvoje želje.
Tonu u tišinu na nekoliko sekundi, možda i minuta? Minuta u kojima se osećaju samo telima, skoro izjednačenim udisajima i izdisajima. Celo Deino telo je prepuno nečega, neke energije koja očajnički želi napolje. Nešto je želela. Blago podiže glavu da bi ga pogledala.
-Ti počinješ da mi se dopadaš.

Kut usne mu se zadovoljno izvija u osmeh dok neprimetno pojačava stisak oko nje.
-Samo počinjem?
Ne promiče joj provokacija u njegovom glasu. Stoga joj ne preostaje ništa nego da odvrati istom merom
-Valjda. Nisam sigurna.
-Hoćeš da te uverim da je to mnogo više od "počinjem"?
Glas mu postaje za nijansu dublji dok mu se udisaji takođe neznatno skraćuju, ističući mi pritom dizanje i spušanje grudi. Približava lice njenom, prstom joj kliznuvši preko vrata do brade, pridržavajući je tako da ga gleda.
-Ovaj put ne moraš da mi kažeš da želiš, mala Mammonova. Vrlo dobro to vidim i sam.
Kod zadnje rečenice još više spušta glavu, niže, ka njenom vratu, šapućući joj uz kožu, jasno osetivši njeno ježenje i slabašni drhtaj tela.
-Vidiš? Sama si mi dala odgovor.
Jedino što vidi je beličasta, meka koža njenog vrata koja se blago izdiže i spušta na mestu tačke pulsa. I odatle kreće, konačno ostavivši prvi poljubac na njenom vratu. Vođen njenim tihim, zadovoljnim uzdahom, nastavlja ih prema ušnoj školjci. Odatle se nešto sporije spušta do mesta gde joj se vrat pretapao u rame. Njene sitne, nežne šake oslonjene su mu na grudi, neprimetno mu gužvajući majicu. Premestivši ruku na njen struk, tačno na mesto gde joj je koža bila otkrivena, još više je približava sebi.

Vrelina njegovog tela pulsirajući prelazi na nju. Svaki pojedinačni poljubac koji joj ostavlja na vratu i te kako dobro oseća. Oseća kako se namerno poigrava sa njom, najmanje se zadržavajući na tačkama koje bi učinile da joj celo telo zatreperi a najviše se zadržavajući na mestima gde bi samo osećala vrele, a potom ledene tragove. Zadržavao se na njima, ljubeći ih sve dok i ona sama ne bi postala mesta poput ovih prvih, mesta koja je dovoljno samo ovlaš dodirnuti usnama i već bi dobila osećaj da se topi. Tiho uzdiše osetivši nežni, ali peckavi ugriz na jednom mestu. Baš na onom gde je još uvek imala bledi trag od proslog puta. Trag koji je naumio da obnovi, zasisavši joj kožu. Gricka usnu suzdržavajući se od sitnih, isprekidanih uzdaha. Ruka kojom joj je doticao struk prikradala se ka gore, namerno odignuta u trenutku kada je, da je hteo, mogao da je dodirne onako kako još uvek nije. Potom oseća njegove prste koji joj se obmotavaju oko vrata, ne usuđuje se da otvori oči jasno osećajući blizinu njegovog lica ispred svog.
-Sigurna si da smo sami ovde?
Napeto guta knedlu osetivši kako joj nežno, dodirom poput pera, usnama dotiče same uglove njenih. Izluđuju je kratki, poput svetlosti brzi dodiri usnama dok prelazi od jednog do drugog kraja njenih.
-M?
Zastaje tačno naspram nje, namerno je ostavljajući skoro pred svršenim činom. Osećala je, jasno osećala kako ga jednim delom ljubi, kako se dodiruju usnama. Moleći se da je neće opet terati da mu kaže, slabašno klima glavom.

-Odlično.
Skoro nerazumljivo mrmlja pre nego što ga napokon oseti. Oseti kako je napokon ljubi, oseti koliko je zapravo nežan dečko kog je upoznala tako što je htela da zapali cigaru iza stare gimnazije. U tom trenutku, nije znala koliko mu je snage trebalo da ostane miran. Koliko se mučio odolevajući želji da joj pokaže šta mu zapravo radi njena blizina, njen savršeno planiran bezobrazluk koji kao da je tražio nekoga da je ukroti. Imao je toliko želja sada, sve do jedne vezane za nju, a nijednu zapravo nije smeo da ispuni, a mogao je. Prsti su mu se grčevito stezali, osećao je kako blago tonu u kožu njenog vrata. Skoro užasnuto bi ih odmah potom opuštao, preplašen pomišlju da bi mogao da je nesvesno povredi, uplaši ili nešto treće. Nedugo potom, protiv njegove volje, prsti bi nastavili da mu rade po starom. Odjednom umoran od borbe sa njima, sa samim sobom, blago odmiče glavu od nje, s izvesnom dozom straha je pogledavši u oči. Vlažni, zeleni četinari uzvratili su mu pogled, potamnele, otekle usne i dalje su bile blago napućene, kao da očekuju još. Zaustio je da kaže nešto, bilo šta, ali reči nisu izlazile. Ponovo se izgubio, ponovo izgubio kontrolu. Ovaj put zbog nje. Kao sa onim prokletim ampulama. Pitao se, može li umreti od ovoga? Od ovog osećaja koji mu je strujao celim telom sada.
-Dođi.
Prošaptala je rukama mu nežno obuhvativši obraze, privlačeći ga sebi, privlačeći ga na još jedan poljubac, odjednom nezasita.

Trudio se da održi isti tempo kao kod prošlog, ali neprestano ga je navodila na više. Tražila je još. Izazivala ga, začikavala. Nije pogrešio kad je na trenutak, ko zna kada, pomislio šta sve mogu ta njena brbljiva usta i jezik. Oprezno joj gricka usnicu, najpre nežno, skoro ih samo povlačeći usnama. Potom za nijansu jače, kao prećutnu opomenu da se smiri. Ruke joj se poigravaju s njegovom kosom, blago se spouštaju niz vrat, grudi, mišići mu se grčke kad mu oprezno opipava stomak, tražeći kraj majice. Tiho mu ječi na usnama kad je nenamerno ponovo ugrize, nesvesno reagujući na njene ruke koje su mu sad opipavale golu kožu stomaka, prstima prateći linije trbušnjaka.
-Dea!
Skoro je zarežao osetivši kako rukama namerno dotiče rub njegove trenerke. Ne jednom, slučajno. Namerno, više puta. Prepredeno se osmehuje dok mu glava ponovo ide niže, vrativši se na njen vrat. Narednih minuta ne prestaje da je ljubi, uživajući u njenim drhtajima i nesvesnom čupanju njegove kose.
Zadihano se odvojio od nje, rukom joj nežno dodirnuvši prevoj obraza i vrata. I sama zadihana, odjednom postiđena, skoro neprimetno se osmehnula skrenuvši pogled.
-Ej.
Nežno je pozvao ponovo joj blago podignuvši bradu prstom. Oči su joj sad delovale mirnije, pitome. Blistale su na potpuno nov način.
-Ti si stvarno veštica.
Osmehnuo se ponovo je poljubivši, ovaj put tek na delić sekunde.

Viđera jbt ja došla.
Nemam šta da kažem stv.
Ustv imam jbt stani.
Skresala sam malo ovaj deo, jbg predugačak je.
Kako god, uživajte.