Bojan zatvara oči dok ga sitna žena ljubi u oba obraza, majčinskom nežnošću pomešanom sa golemom nostalgijom i nedostajanjem koje nisu u potpunosti umirili ovim susretom. Majka nikad ne zaboravlja dete, niti prežali svaki trenutak koje ono ne provede sa njom. I koliko god ga ima za sebe tokom života, u njenom zadnjem trenutku na ovom svetu ona guta suzu. Ta suza je neisplakana, ona koja najviše boli, a puštena je kao spomenik trenucima koje nije provela uz dete a mogla je. Ljubak, mali automobil se zaustavlja kraj njih dvoje uz kratki, dvodelni zvuk sirene. Na krov je pričvršćena tabla sa natpisom "TAKSI".
-I ja sam mogao da te odvezem!
Bojan ispoljava svoje nezadovoljstvo, čvrsto stežući nežne Nadine ruke. Sitne, damske šake vitkih prstiju koje greju njegove široke dlanove. Lice njegove majke se umilno smeši dok mu mazi obraz. Njene sitne oči se takođe smeše iznad istaknutih jagodičnih kostiju dajući njenom uskom licu uske brade meku crtu prepunu ljubavi.
-I da zakasniš na posao? Ni u snu, Bojane, ni u snu! Doviđenja, mili! Posetite me obavezno, nemoj da ja moram da vas zovem!
-Ne brini, mama. Srećan put!
Upućuje mu još jedan osmeh dok ulazi u auto a on pridržava vrata. Nežno ih pritvara za njom, gledajući kako je taksi odvozi prema njenoj kući, sat vremena vožnje udaljenoj od gradskog srca.

Njemu je ostalo još pola sata do početka treninga u sportskoj. Desetak minuta laganog koračanja i već je u hodniku istrošenih pločica, par metara od svoje kancelarije. Treba mu tek toliko vremena da pokupi svesku sa evidencijom članarina i dolazaka na trening. Ulazi u salu sa uobičajenim, širokim osmehom i krupnim, živim koracima. Ekipa ga čega u uglu terena, tribine s obe strane su puste. Osim... osim visoke figure koja sedi na suprotnoj strani od njih, povučen ka dnu sale. Kasnije će se već provući do njega. U moru istovretnih, crvenih dresova, izdvaja se prilika u mekoj, sivoj trenerci preko oblih kukova i čvrste zadnjice, u beloj majici širokih bretela. Odmah pored nje, Džo. Takođe u trenerci kao golman ekipe, kose skupljene u rep koji joj dopire ispod lopatica. Njena drugarica ga primećuje prva, poklonivši mu čitave dve sekunde pažnje, odvrativši pogled kao da je videla žabu. Nikad mu neće biti jasna ta crta predrasuda u njoj, niti odakle toliko nepravde na ovom svetu. Ona takva sigurno provodi cele dane sa Džo, prenoseći joj svoju više nego negativnu energiju, a on jedva da je viđa a uradio bi sve da se pored njega oseti kao da je celi svet njen.

Napokon ga i ona primećuje, smesta se zaputivši prema njemu.
-Ej.
Osmehuje mu se savladavši još jedan korak između njih, utisnuvši sočan poljubac na njegovom obrazu.
-Ej.
Tiho uzvraća s prelepim osmehom na licu, rezervisanim samo za nju.
-Niste se zagrejali?
Odmahuje glavom, pokazavši mu ka onome što je zauzelo punu pažnju cele ekipe. Gomila zvučnika, priključenih u struju.
-Odakle ovo tu?
Namršteno pita. U njegovoj sali ovakvi zvučnici nisu bili potrebni niti ih je bilo. Jedino što im je trebalo je razglas na utakmicama.
-Mislim da su ih preneli iz sale za ritmičku gimnastiku, valjda im renoviraju salu ili šta već pa će onda koristiti našu u slobodnim terminima.
Bojan klima glavom s razumevanjem.
-Vodi računa da ništa ne bude oštećeno, pomozi mi malo.
Smeši joj se prebacivši ruku preko njenog ramena.
-Ma, opušteno. Ali...
Gleda ga sa čudnim sjajem u očima, neuobičajenim za nju. Nedvosmisleno mu nagoveštava da ima neku ideju od koje neće lako odustati.

-Da ih i mi iskoristimo malo? Molim te.
Ljupko pući usnu dok se njegove obrve zbunjeno spuštaju ka korenu nosa.
-Misliš da je to dobra ideja? Pustio bih vas ali sam nesiguran...
Neprimetno mu hvata ruku.
-Veruješ li mi?
Još uvek ima molećljivu facu. Očigledno zastupa celu ekipu, s obzirom da ih je zatekao načičkane oko zvučnika i na tribinama tik iza njih.
-Nemoj da me razočaraš, golmane. Pusti nešto dobro.
Oduševljeno poskakuje uz pobednički uzvik, i pre nego što stigne da bilo kako odreaguje, ona je već otišla. Kao grčki Hermes koji donosi vest o pobedi, praćena sa još dvadesetak istih takvih uzvika. Prvi zvuk nakon toga je obaveštenje da su zvučnici povezani sa telefonom. Očigledno im narednih ko zna koliko minuta neće biti potreban. Pažljivo ih prebrojava da kasnije ne bi gubio vreme za prozivku, potom kreće preko terena ka Darku na potpuno drugom kraju. Ali, pre toga, mora da dobije odgovor na pitanje koje ga kopka.

S lakoćom opet dolazi do Džo čiji je telefon spojen sa zvučniko. Neprimetno staje iza nje, čitajući listu njenih pesama preko njenog ramena.
-Čime nas častiš?
Smeška se ali ga ne gleda, nastavlja da lista.
-Pusti me da te iznenadim.
Bojan prstom zaustavlja listanje pesama, ponovo pročitavši ime pesme koja mu je zazvučala poznato.
-Ovu jako volim.
Sklanja ruku istovremeno se pomerivši od nje, krenuvši ovaj put stvarno prema Darku.

Darko ih je posmatrao tek perifernim vidom, glave blago nakrivljene, brade naslonjene na isprepletane prste. Neki tmuran, grub izraz čitao mu se sa lica. Posmatrao je rulju na suprotnom kraju, duboko zamišljen, toliko da nije primetio ni Bojana, ni njegov ulazak niti razgovor sa Džo. Kao da nikoga od njih nije video, ili je gledao kroz sve. Na gromoglasni, nagli zvuk koji odzvanja kroz celu salu, ispunjavajući je jakim vibracijama od visokog plafona pa sve do parketa terena. Kratka uvertira violine kojoj se neupadljivo pridružuje mek zveket praporaca sa defa. Muzika nije bila samo brza, živahna. Ona je živela, oživljavala. Iako je imao osećaj da niko od njih ne zna tu pesmu, Darko vidi kako odjednom svi skaču, nošeni tom melodijom, kao uhvaćeni u vilinsko kolo iz kog nema izlaza. Pogled mu ostaje prikovan na Dei, na njenom telu koje se blago uvija u bokovima i efektno mrda u predelu ramena i grudnog koša. Posmatra njene duge, vitke ruke kako se uvijaju iznad i oko nje savršeno prateć ritam. Ima tu nečeg neprirodnog, nečeg poput same te muzike koja je tera da igra kao i svi iz te rukometaške ekipe. Ima nečeg drugačijeg u njenom ritmu i dinamici. Telo joj je savršeno agresivno u zlosutnom basu koji u trenucima naglašava celu kakofoniju muzike, za sekund se topi u nežnim, sitnim pokretima pri kojima joj se bokovi tresu poput trbušnoj plesačici u dalekim, vrelim pustinjama Arabije, prateći isto taku nežnu i lepršavu violinu. Brza je poput zvonjave daira. Ona nije igrala, ona je postala ta muzika. Isto tako prelepa, za njega umetničko delo poput te pesme.

Rundekov glas se nežno razleže iz zvučnika, setan i udaljen. Pripoveda o svojoj potrazi za nečim natprirodnim, uzvišenim i do tad neviđenim. Priča o planinama na kojima traži anđele koji bi mu došapnuli neku nebesku tajnu. Peva o moru, o plimi i oseci koje je slušao, tužan što ne poznaje njihov jezik i ne razume tajne dubina.
"A pogledaj šta sam našao,
Prevrćući raj i pakao..."
Pevao je dalje, mameći svojim umilnim glasom, terajući srca da se stežu od gorčine i čudnog, stegnutog osećaja. Celo Darkovo telo je podrhtavalo ali je ostao tup, neosetljiv na čar pesme koja je nosila ceo grad činilo se. Ali od svih njih, baš on je najpažljivije slušao pripovetku u pesmi.
-A pogledaj šta sam našao...
Tiho ponavlja stih, ne ispuštajući Deu iz vida. Gleda u nju, sluša pesmu. Sluša o divljoj kosi i tamnim očima jednog cveta koji raste bez korena.
"Divlje kose, tamna oka dva,
Cvijet bez korijena,
Ples je sve što zna..."
I iako ništa od toga nije ličilo na Deu, Darko je imao osećaj da se svira samo za nju i peva samo o njoj. O njenim očima nalik na zeleni četinar, vatrenocrvene kore. Njenoj mekoj, pitomoj kosi koja joj pada preko grudi. I plesala je, činilo mu se, samo za njega iako ga nije videla niti je znala da je tu.

-Znaš ti mnogo više od plesa, mala Mammonova...
Ironično se smeši na poslednji stih koji je čuo, opet govoreći sebi u bradu. A ta reč, ona je ključ. Njen ples. Nije je samo on razlikovao od ostalih. Njeno telo, mišićavo i vitko, egzotično i nežno. Potpuno drugačija slagalica mišića od svih devojaka oko nje. Mišić od sporta i mišić od... plesa. Mnogo plesa, dana i godina plesanja. Mršti se na pragu rešenja zagonetke. Baš u tom trenutku, u deliću jednog takta, baš na udar goča u pozadini, Dea se okreće. Ne ka njemu, okreće se oko sebe. Sa takvom lakoćom, takvom preciznošću, u takvom ritmu. Nasmejao se sam sebi, pobednički zadovoljan. Sad je znao, tek sad mu je jasno. Njegova mala Mammonova je balerina.

-Gledaš, a?
Bojan seda pored njega, prijateljski ga lupivši po leđima. Poklanja mu nedefinisani pogled od pola sekunde, ponovo ga vrativši ka grupi.
-Nećeš da podeliš sa mnom u koga to?
Bojan nežno navaljuje, gurkajući ga ramenom. Pomalo ga iritira.
-Pogodi!
Bezvoljno mu govori. Bojan ga sluša, pogleda uperenog ka njima, polako zagledavši u svaku od devojaka. Faca mu se izdužuje u tužnu, nezadovoljnu nijansu.
-Nije ona za tebe...
Očigledno je shvatio koga to njegov drug gleda. Darko se kiselo osmehuje.
-Ne, druže. Ona nije za tebe.
Zastaje pogledom tražeći Jovanu. Prstom neupadljivo pokazuje prema njoj, glave zaverenički nagnute prema Bojanu.
-Nije ni za nju. Nije ona ni za koga u celom ovom gradu, veruj mi.
Sneno govori dok ga Bojan posmatra potpuno zbunjen.
-O čemu govoriš?
-O tome, Bojane, da je ni ti, ni njena dugarica ne poznajete onakvu kakva je stvarno, niti ćete je ikada upoznati. Ne pitaj me kako znam, ni meni samom nije jasno. Ali sam siguran da sam u pravu.

Niži momak je neodlučan, nesiguran da li da poveruje Darku ili ga odvuče u kabinet da mu izmeri temperaturu.
-A ti je poznaješ?
Darko polako klima glavom.
-Meni dozvoljava da je upoznajem. I to je sve što treba da znaš.
Bojan klima glavom, nezadovoljan odgovorom i pomalo uznemiren tim saznanjem. I ta mala i Darko su dovoljno loši svako za sebe. Kakva bi tek propast nastala spajanjem njihovih razuzdanih duša.
-Samo mi reci, koliko ti je pametno da je upoznaješ?
Darkov ugao usne se izvija u osmeh, onakav kakav samo Darko ima.
-To je, Bojane, najgluplja stvar koju mogu da uradim u životu. Ali biće mi drago da mi dođe glave.
Obojica su zaćutali. Pesma se bližila kraju.
-Znaš li šta je "makedo"?
Odjednom pita Darko. Bojan zastaje iznenađen pa odmahuje glavom.
-Ne znam. Šta je to?
Darko mu objašnjava, pogleda i dalje zaleđenog na Dei.
-Makedo je vrsta plesa i muzike. Hteli su da od jednog posebnog, makedonskog narodnog ritma naprave potpuno novi stil, spojivši ga sa nečim što je tada bilo najnovije i nikad viđeno do tada. Ali nikad nije zaživeo i bio prihvaćen.
Bojan je iznenađen informacijom. Ne toliko njom samom kao time što je poznata Darku.
-Zašto nije?
Darko ga napokon stvarno gleda, tamne oči su mu potpuno bez sjaja.
-Zato što ljudi nisu znali šta da rade s nečim što ne poznaju i sa čim ne znaju da ispravno postupaju kako bi ga upoznali.
Isto tako naglo odvraća pogled. Darkov "makedo" je, iscrpljen, sedeo na jednoj od klupa dok mu je Jovana dodavala flašicu vode.

**********

Prohladno i sa slabim suncem, jutro se prikradalo staroj četvrti grada, grejući ulice popločane betonskim kockama, oivičene vitkim belim vrezama. Probijajući se između paperjastih, sivkastih oblaka sunce je polako, deo po deo, osvajalo grad ispod sebe. Poput zavese u pozorištu, noćne senke su se lenjo povlačile samo da bi mogle opet da se vrate kroz par sati i ponovo popadaju po zgradama i ulicama, pripremajući ih za san, krijući ih u tami. Lagano su otkrivale uske, jednosmerne ulice, niske zgrade još iz austrougarskih vremena sa tri-četiri sprata i hladna stakla još uvek zaključanih radnji, uglavnom pekara, samoposluga i jedne male banke.

Vazduh je još uvek odisao težinom noći. Teret snage i spomenika žive, stvarne istorije u ovom gradskom delu bio je skoro neizdrživ. Zakoračivši u ovu ulicu, zakoračili biste par vekova unazad, odjednom biste se izolovali iz svega što se smatra gradskim, vratili biste se u doba nebetoniranih ulica koje bi ostajale klizave posle kiše. Kraj je odisao teškim mirom, minutom ćutanja na sahrani koji se proteže sve do današnjeg dana. Uprkos brojnim zgradama, načičkanim jedne uz druge, ljudi su se slabo viđali, bili udaljeni. Poželeli bi jedni drugima dobro jutro ponekad, lepo popodne i prijatno veče. Još nijedan pozdrav nije se čuo u ovoj ulici, još je bilo rano da ti stari ljudi izađu u susret novom danu. Da, stari ljudi. Ovde su skoro svi stanovnici ulice bili u penziji, stari i pomalo smoreni u svojim monotonim danima koje su trošili.

Jedini mladi ljudi koje ste viđali u toj ulici bile su devojke. Uvek sa punđama na glavi, dugih nogu i prelepih vitkih tela, izlazile bi odjednom, u treptaju oka, iza vrata jedine škole u ovoj ulici, samo da protrče do najbliže prodavnice gd ebi uglavnom kupovale sočne voćke, često u širokim suknjama od crnog somota, opšivenih sa dve crvene trake pri dnu, sa jaknama ogrnutim preko ramena, ako bi bilo sunca onda bez njih, izlažući svoju svetlu kožu i obla ramena toploti. I nije bilo potrebe da bilo ko pita nešto, čim bi se kikotava grupa začula pojavljivali bi se i ljudi. Ili bi izlazili iz zgrada, pozdravljajući ih ili su izlazili na balkone i s visine ih gledali. Isti žamor bi se čuo svaki dan, od usta do usta komšinica, kolegica sa posla ili supruga i supruge; Idu balerine. Toliko precizne da bi se sat mogao navijati po njima.

Baletska škola, zgrada u kojoj život, za razliku od svih ostalih u toj ulici, nije samo postojao, pulsirao je u njoj. Delovala je tajanstveno iako se veličanstveno uzdizala na samom centru ulice, ulaza skrivenog iza teških belih vrata. Da nema pločice "Srednja baletska i muzička škola" svako bi pomislio da prolazi pored ulaza u još jednu običnu stambenu zgradu. Prozori su bili visoko postavljeni, tako da niko sa ulice nije mogao proviriti kroz njih i videti unutrašnjost škole. Moralo se ući u nju, neko vas je morao poznati da biste mogli doći u njenu unutrašnjost. Ali biste sigurno čuli, zasigurno bi se čulo da je to jedini ulaz iza kog dopire nežni zvuk klavira. Zorom bi počinjale prve sonate i uvertire za vežbe balerina na štapu. Ponekad više njih, kao ludi, histerični orkestar klavira. Kroz umilne melodije ponavljalo se uvek jednoličnim ritmom, samo drugačijom bojom glasa "Raz, dva, tri i...". Klaviri su bili mašine koje pokreću život i njegov tempo među tajanstvenim zidinama te škole.

Jedna od balerina upravo dolazi. Crni, moćan automobil brunda uskom, jednosmernom ulicom, lagano klizeći po suvom, opalom lišću. Tek na kratko se zaustavlja ispred ulaza škole. Niko nije morao da pogleda da bi znao da gospodin Mammon dovozi svoju ćerku na časove u baletskoj školi, dovoljno je bilo da oslušne i prepozna snagu motora njegovog skupog automobila. I taj ritual ponavljao se od prvog dana škole. Svakog jutra, prvo bi nju ostavio ispred a potom produžio do svoje poslovne zgrade, svoje kancelarije u centru grada. Često bi ga ljudi viđali, na jednom od poslednjih spratova, kako stoji ispred zastakljenog zida, moćan i snažan čovek koji mirno, s visine posmatra grad kao na dlanu. A nakon posla, obično bi isto tako i svraćao po svoju ćerku, odvozeći je kući. Dea je volela te trenutke, volela je svaki koji je provodila sa ocem, čoveku kome se divila podjednako kao i veliki deo stanovnika grada.

-Ta stvar je veća od mog kupatila.
Trza se na glas koji dopire iza nje dok ona još uvek stoji ispred škole, pogledom prateći Range Rover koji polako klizi niz ulicu, već zamaknuvši za ugao. Ostao je još samo udaljeni zvuk brujanja motora. Visoki momak, ležerno naslonjen na zid iza nje pažljivo joj prilazi, prateći njen pogled. Njegova silueta definitivno nije pripadala Deinoj svakodnevnoj jutarnjoj rutini u školi, mada ne bi imala ništa protiv da postane njen deo.

Gleda ga i pomišlja da nije prirodno tako dobro izgledati od ranog jutra. Tek tada primećuje tamne podočnjake na njegovom licu koji joj govore da, možda, nije ni spavao.
Njegov nestašni osmeh koji je skoro uvek imao nije mu dopirao do očiju koje su, umesto živog, nestašnog sjaja, jutros bile zamućene i nekako prazne. Glas mu je zvučao hrapavije nego inače.
-Šta ćeš ti ovde?
Približava mu se ni najmanje ne mareći za čas na koji će zasigurno zakasniti ako smesta ne uđe unutra. Ne može da skine osmeh s lica.
-Dobro jutro i tebi, mala Mammonova.
Uzvraća joj dok ga nežno grli u znak pozdrava.
-Čekam tebe, šta drugo?
Odgovara na prethodno postavljeno pitanje.
Umorni osmeh mu se širi licem kad se odvaja od njega, podignuvši glavu kako bi ga pogledala.
-Kako si znao da idem ovde u školu?

Samo na trenutak, oči mu sevaju čudnim sjajem a senka arogancije mu preleće preko lepog lica i njegove božanstvene, jake vilice. Zaverenički se naginje prema njoj, prstom vrteći njen meki, svetli pramen, prateći ga pogledom kao opčinjen. Na trenutak joj se čini da će joj šapnuti odgovor ali njegov dah udara niže, tik ispod uveta, razliva se preko njenog vrata. Istovremeno ima želju da korakne unazad i da izvije glavu njemu u susret.
-Recimo da sam te odmerio jednom ili sto puta. Mada, prilično si me namučila, malena. Balerine su obično malo više.
Tiho se kikoće uz njenu kožu brzo se ispravivši da bi video njenu uvređenu facu.
-Užasan si, Marinkoviću. Užasan!

Odmahuje glavom dok ga zaobilazi, skrivajući poigravanje krajeva usana. Dan nije mogao lepše početi. Još uvek oseća golicanje na mestu gde je osećala njegov dah.
-Dea! Sačekaj...
Zastaje i okreće se prema njemu, ljupko izvivši obrve. Približava joj se par koraka.
-Nemoj da ideš u školu...
Ostatak rečenice visi između njih, a ona tako želi da ga čuje, po svaku cenu. Stoga se samo okreće praveći se da stvarno hoće da uđe unutra. Prstima dotiče kvaku.
-I?
Njegov tužni, tako umorni uzdah tera njeno srce da bolno poskoči.
-Ostani sa mnom...
Molećljivo je gleda, kao da su odjednom sva arogancija i njegovo samopouzdanje isparili ostavljajući ga nezaštićenog i ranjivog ispred nje.
-Da pobegnem sa časova?
Upitno podiže obrvu na njen iznenađeni ton.
-Nemoj mi reći da nikad nisi bežala?
-Naravno da jesam! Svašta!
Žustro mu se suprotstavlja.

Njegov ispitivački pogled je pomno usmeren na nju. Drhti od pomisli da je možda opet odmerava a ona toga nije ni svesna, osećaj je tako dobar da je nepodnošljiv.
-Šta je sada drugačije ako si već bežala?
Osim činjenice da bi pobegla sa njima, ništa. Osim činjenice da nikad nije pobegla sa svih časova za taj dan, ništa.
Danas bi imala dva časa baleta, kontrapunkt, harmonije i dvočas karakternih igara.
-Izlazim za deset minuta.
Tiho mu odgovara i nestaje u hodniku škole pre nego što stiže da joj odgovori. Hodnici su pusti, prazni. Časovi su počeli, prepoznaje melodije vežbi i zna kada one obično počinju. Trebalo je da ima prva dva časa na drugom spratu, ali ide sprat niže, samo do ormarića kako bi ostavila torbu u njega, brzo ga opet zaključavši.

Ruke joj se pomalo tresu dok stoji u toaletu, ispred ogledala, raščešljavajući svoje meke vlasi, do pre par minuta skupljene u punđu. Neko bi mogao lako da je vidi tu ali ipak ne drhti zbog toga. Prvi put će danas ostati s njim, ceo dan. Od zore pa sve do... ko zna kad.

Telefon joj vibrira, snažno je strecnuvši. Pomišlja kako je poruka od njega i kako je pita stiže li uskoro, ili od njene majke koja svojim majčinskim instinktom oseća njene namere i opominje je da ni slučajno to ne radi. Skroz jasno može da čuje njen glas u glavi. Ali ovo nije gospođa Mammon nego Džo.

Pa ti danas imaš 6 časova! Dolaziš kod mene odmah posle, ne zanima me. Hvala lepo!

Dea prevrće očima. Nije joj do druženja sa Džo sada. Već dobija paranoični osećaj da bi posle samo jednog pogleda Džo zaključila gde i sa kim je bila. A ne želi da joj daje povoda da priča o njemu. Ne bi podnela da još sluša svakakve priče o njemu. Sve što je čula iz njih poslala je u tri lele pristajući na njihive dugačke razgovore i "tajne sastanke", njihove zagrljaje i njegove dodire koji su joj palili kožu. Ostaje joj samo da se pretvara da ne zna ništa od toga i da se nada da neće povrediti njeno patetično srce. A između ostalog, može da pokuša da se ne zaljubi potpuno u njega i svi srećni.

Nisam raspoložena uopšte. Jbg.

Nečujno ide niz hodnik dok kuca odgovor. Pošto ne planira da daje bilo kakava objašnjenja, vraća telefon u džep jakne. U velikom ogledalu između prvog i drugog sprata ogleda se cela, presrećna što je danas bila raspoložena da se koliko-toliko dovede u red. Inače bi paradirala okolo od glave do pete u crnoj odeći, najširim komadima koje je imala.

-Izgleda da smo danas zamenili uloge, zar ne, Hačiko?
Tiho mu govori kada se napokon pojavljuje ispred škole, zatekavši ga gde je i ostao dok je ona ulazila unutra. Obrva mu se podiže na njegovu sopstvenu rečenicu koju je ona zapamtila. Usne mu se izvijaju u neodoljiv osmeh.
-Kuda idemo?
Raspoloženo ga pita nakon što odlučuju da krenu niz ulicu.
-Gde god mala balerina želi da ide.
Nakon bezobraznog osmeha se ispravlja.
-Pardon, gde god mala Mammonova želi.
-Jao, prestani više, derane!
Ljutito se pući udarivši ga malo ispod ramena, praveći se ozbiljno uvređena i ljuta. A bila je ljuta toliko da bi ga naterala da sedne na prvu praznu klupu samo da bi mogla da se sklupča uz njega poput njene mačke Derdre, tražeći zagrljaj. Nije njena krivica, njegov zagrljaj je zaista bio... neverovatan.

-Da vidimo... nešto mi govori da si jutros preskočila doručak, malena.
Prodorno je pogleda. I jeste. Ali uprakos tome još uvek nije osećala glad. Ali glas kojim je izgovorio tu rečenicu i njegov pogled kojim joj je proučavao lice pokazali su joj koliko brzo može da ogladni. Ćutke ga je pratila, pomalo zaostajući za njim. Imala je utisak da mora da napravi tri koraka da bi stigla jedan njegov.

-Šta ti se jede?
Naglo se okrenuo prema njoj tako da mu je skoro uletela u naručje, zadržavajući mu se na čvrstim prsima.
-Polako.
Nežno je odguruje od sebe ali ne spušta ruke s nje, uz osmeh joj sklonivši neposlušni pramičak iza ramena.
-Nemam pojma...
Odgovara iskreno, zbunjena kao malo dete.
-Naći ćemo nešto.
Neprimetno je stišao glas.
-Ne poznajem ovaj kraj baš najbolje ali otprilike znam gde je šta ovde.
Osmehuje joj se s nekom neobičnom nežnošću u očima.

-A možda samo treba da idemo u park, a?
Odgovara mu isto tako tiho, trudeći se da mu nagovesti šta želi od njega.
-Polako, malena, ceo dan je pred nama.
Usnama joj ovlaš dotiče teme kao i prošli put, terajući je da blago pocrveni i spusti pogled. Razmišlja koliko joj se dopada sve što on radi, koliko joj prija njegova briga za nju, laska joj njegova želja da joj ugodi i neizmerno je veseli njegovo nastojanje da provodi vreme s njom.

Opet se nežno odvaja od nje, razigrano joj namignuvši, okrenuvši se i nastavivši da korača. Umorno uzdiše shvativši da će morati da nastavi svoje kaskanje za njim.
-Voliš pastu?
Ponovo naglo zastaje zbog čega jedva izbegava sudar sa njegovim razvijenim leđima.
-Uf... možda?
-Možda?
-Pa da, možda.
Obrve mu se ljutito skupljaju.
-Dea, zajebavaš li me ti?
Njene usne se nadureno skupljaju.
-Ne zajebavam te! Otkud znam, nikad je nisam probala!
Detinjastim udaranjem noge mu mami neodoljivi osmeh. Pada mu na pamet kako je preslatka, njoj kako mu je osmeh prelep i da je prava šteta što ga retko pokazuje.
-Ti si Mammonova ćerka i nisi probala pastu? Dea, zaboga...
Nežno joj prebacuje ruku preko ramena dok nastavljaju niz ulicu laganim koracima.
-Čekaj bre, da ti objasnim. Probala sam ali mi se nije svidelo.
-Je l'? A zašto ne?
Maleno derište razmišlja par trenutaka.
-Ne znam, nisu mi se svideli gambori niti neki sos koji obično ide uz morske plodove. Čak i testenina je bila u obliku neke školjke. Definitivno mi se ne sviđa.
Darko naglo prelazi ispred nje, nežno uzevši njene ruke u svoje.
-Ova će ti se dopasti, veruj mi, dobro?
Umiljato klima glavom, na trenutak uočivši naznaku njegovog sjaja u očima.

Vodi je do neobično malog restorana, nalik na nešto veći kiosk. Uske grede ofarbane su svetlom, krem bojom, iscrtane italijanskim namirnicama i razigranim testetninama sa veselim licima, raznih oblika. Visoki kuvar u perfektnoj, beloj uniformi koja se zakopčavala sa strane, šeretski nakrivljene kape ih pozdravlja osmehom i blagim klimanjem glave. Obrisavši ruke krpom, prilazi pultu, naslonivši se vrhovima prstiju na drvenu površinu. Ima nekih pedesetak godina i neverovatno svetle, plave oči na pomalo zajapurenom, četvrtastom licu. Jedan od onih koji ulivaju poverenje i sigurnost.
-Bongiorno, amici! Ili bolje da kažem, "dobro jutro, prijatelji"! Kojim delom Italije biste se počastili jutros?
Darko oponaša njegov pokret, krajičkom oka uhvativši Dein osmeh kao izadjnički znak koliko joj se dopao ovaj ljubazni gest i pozdrav.
-Treba nam vaša najiskrenija preporuka kako bi moja ljupka pratilja dobila najukusniji mogući doručak danas!
Cvrkuće Darko dok ga Dea ne prepoznaje odjednom tako raspoloženog.
Kuvar znalački klima glavom spustivši flajer ispred njih, ispunjen nazivima svih đakonija koje su prodavali.

Dea nežno naslanja glavu na Darkovu ruku dok proučava italijanske nazive paste. Ispod svakog jela navedeni su sastojci i iskreno, mnogo više se vodi njima nego italijanskim nazivima koje nije potpuno razumela. Kuvar ih strpljivo posmatra čekajući njihovu narudžbu. Primećuje kako nepoznati momak pažljivo drži flajer tako da njegova niska prijateljica može bez muke da pročita sve, kako mu pogled luta do nje pamteći koji specijalitet je najviše zainteresovao. Primećuje koliko mu je stalo da bude što zadovoljnija.
-Ako smem, gospodo...
Lagano povlači flajer sebi, preuzevši situaciju u svoje ruke.
-Iako ovaj specijalitet spremamo isključivo vikendom, mislim da je apsolutno bezobrazno da ga ne ponudimo Vašoj mladoj pratilji danas. U pitanju su najkvalitetniji komadići piletine, iseckani na jednako sitne kockice...
Započinje dodajući meso u jedan od tiganja, prelivši ga pavlakom i parmezanom. Lagano meša sastojke paleći i drugu ringlu.
-U drugom tiganju zagrejaćemo pastu, predlažem fusili oblik, zadržava najviše ukusa.
Dea i Darko kao omađijani klimaju glavama pomno prateći svaki njegov pokret.
-A sada, amici, veliko finale našeg specijaliteta. Pre nego spojimo pastu sa ostatkom sastojaka... dva do tri minuta flambiramo je u najkvalitetnijem parmezanu.
I zaista, u okromnom kolutu sira je rupa nalik na tanjir, vrela pasta topi sir lepeći ga za sebe dok je ljubazni kuvar vešto meša, naposletku je ubacivši u zagrejanu smesu pavlake takođe stopljene sa parmezanom i sočnom piletinom.

-Perfetto! Ecco qui, signorina! Ješćete odmah ili da Vam zapakujem?
Darko kratko pogleda Deu tražeći njen odgovor. Slegnuvši ramenima, dopušta mu da on odluči.
-Ipak zapakujte.
-Mladi gospodin ne uzima ništa?
Darko je pomalo iznenađen, iskreno bio je gladan. Samo je potpuno zaboravio na to.
-Mladi gospodin je jako ograničen s izborom hrane, s obzirom na to da je na strogom režimu ishrane zbog treninga.
Kuvar izvija obrve s odobravanjem klimajući glavom.
-Tako, znači! Onda Vama mogu da ponudim našu integralnu testeninu u kombinaciji ukusa olie e tartufo? Kvalitetno masilnovo ulje pomešano sa tartufima?
Dea oduševljeno klima glavom kao da opet bira jelo za sebe.
-Zvuči odlično!
Oduševljenje u njenom glasu i pogledu izazivaju toplotu u celom Darkovom telu.
-Onda izgleda nemam drugu izbor osim da prihvatim Vašu primamljivu ponudu.
Kuvar se lako klanja, bacivši se na pripremanje i njegove hrane.

Izlaze sa dve zapakovane kutijice, tražeći najbližu klupu gde bi mogli da jedu, pod uslovom da je dovoljno udaljena od Deine škole.
-Sviđa ti se?
Pita je gledajući je kako s istinskim uživanjem jede.
-Preukusno je! Tako je... obično, ali mnogo ukusnije od nekog fensi testa sa gamborima! Od sve hrane na ovom svetu stavili su mi mrtve gambore...
Pažljivo uzima nekoliko svojih makarona i par komadića tartufa.
-Probaj ovo.
Nežno govori približivši joj svoju viljušku. Znatiželjno prihvata zalogaj pažljivo žvaćući.
-I tvoje je lepo! Uopšte se ne oseća da je testo drugačije!
Nasmejao se prebacivši još nekoliko zalogaja u njenu kutijicu. Još im je samo falio uvrnuti orkestar sa italijanskim serenadama pa da ih proglase Mazom i Lunjom iz 3D-a.
-Alava si.
Nežno joj govori prstom joj brišući pomalo umazani kut usne. Uz trzaj odmiče glavu nastavivši da jede, ne propustivši priliku da ga počasti srednjim prstom.
-Toliko ti se sviđa?
Pita je uz osmeh dok mu je nežnost izbijala iz očiju. Žustro klima glavom umesto odgovora.
-Dakle, jedemo opet ovde, a?
-Znaš kako...
Započela je kupivši preostale komadiće mesa i testenine, pomalo stružući kartonsku kutijicu plastičnom viljuškom.
-Ovo je nešto najbolje što sam ikad jela. I imam stvarno veliku želju da nastavim da zapušavam svoje arterije u ranoj mladosti. Problem je samo što će mi teško tolerisati sve ove kalorije koje upravo unosim i, ponavljam, što ću dobiti začepljenje krvnih sudova. Al' ko ga jebe, ovo je lepoo...
Nasmejano je grli, nežno je privukavši sebi. Pogled mu pada na njenu praznu kutijicu.
-Čoveče, ovo se zove "olizati tanjir"...

Ja došla.
Do sada ubedljivo najduže poglavlje, tako otprilike izgleda kad se dohvatim Darea momenata.
Pesma o kojoj pišem u prvom delu nastavka je "Makedo", Darko Rundek. Volela bih da je poslušate, da vidimo da li sam uspela da prenesem atmosferu te pesme na vas.
Kako vam se čini? 🤭
Ly, Oblakožderka.