Tog jutra, zvono Deinog telefona je isključeno, ne dozvoljava da je ono budi. Pobednički se osmehuje, ustala je sama; na vreme. Čak je i popila čaj sa svojima pre nego što su otišli na posao, uživajući što je još raščupana i u pidžami, sa udobnim patofnama u obliku kravice na nogama. Po navici očekuje Jovanin poziv ali on ne stiže. Unapred ga je izbegla, ponovo se zadovoljno smeši dok obazrivo uzima sitni gutljaj vrelog čaja. Dan počinje fantastično, obavijen umirujućim mirisom kamilice koji se kovitla u obliku pare iznad jarko žute šolje. Dobro de, prijalo  bi joj još bar pola sata sna. Sva sreća te trening na koji ovaj put ide ne počinje tako rano. Bila je iskrena prema sebi, još uvek nije potpuno sigurna zašto ide tamo. Da, želi da vidi Darka ali... svakako bi to uradila, sigurno bi se opet slučajno našli na nekom mestu gde bi mogli da pričaju, sami, bez ometanja. Može ga videti bez da bude jedina devojka u punoj sali momaka i njihovih verovatno razuzdanih testosterona. Nervozno gricka usnu, tek sad joj pada na pamet da to i nije tako dobra ideja. Par trenutaka posvećena je toj misli a onda se mentalno šuta u dupe; Darko sigurno ne bi dozvolio da je bilo ko uznemiri.

Neobično, nije raspoložena za sređivanje tog jutra. Lice joj je potpuno golo, drugačije bez šminke mada isto tako lepo. Bez konture deluje oblije, detinje i sveže, usne su joj napućene i pune kao sa šminkom samo za nijansu bleđe, trepavice prirodno dugačke i guste. Igra se s kosom prebacujući je čas na jednu čas na drugu stranu istovremeno praveći blesave face u ogledalu, svetli pramenovi joj blistaju dok joj klize između prstiju, lagano se mrseći. Da, sviđa joj se. Sviđa joj se kosa, lice bez šminke, sviđa joj se što oblači najjednostavnije crne farmerke i beli duks bez kapuljače. Sviđa joj se Derdra koja se gnezdi među jastucima na njenom krevetu i njen tihi mjauk. Čak i vreme napolju joj je savršeno. Toplo ali bez jakog sunca, stidljivo zaklonjenog oblacima. I sportska dvorana u kojoj se uglavnom dosađivala postaje joj veličanstvena. Pusti hodnici sa vlažnim, sveže obrisanim pločicama već ne izazivaju toliko oduševljenje, posledica ranih jutarnjih časova i Jovaninog glasa dok je budi i vodi do rukometne svlačionice bezbroj puta do tada. Ovaj put je sama. I definitivno ne ide ka rukometnoj svlačionici.

Vrata mma sale su ovaj put skroz zatvorena sa istovetnim zvukom udaraca koji dopire iza njih. Nečujno ih otvara što sporije može, skoro očekujući da se ponovo naglo zalupe i da je opet dočeka Darkov iskričavi pogled. Nema ga sada. Obazrivo ulazi u salu, još uvek neprimećena. Povlači se ka tribinama, iza ograde koja joj dopire ispod grudi, ne pada joj na pamet da po običaju lunja između sedišta ili da se smuca po hodnicima. Posmatra teren pokriven strunjačama ispred nje i momke koji se šetkaju po njemu bez naročitog reda i rasporeda. Pogled joj se zadržava na svakom pojedinačno. Većinu poznaje bar iz viđenja i uglavnom je bila u pravu, retko koji od njih je zgodan, stvarno zgodan. Svaki je manje ili više mišićav samo što... njihovi mišići ne izgledaju lepo, odudaraju im od tela, nemaju pravo držanje. Kao da je njihova prirodna koža potpuno odvojena od tih mišića. Osim jednog, a baš njega skoro i da ne vidi lepo. Na drugom kraju sale je, okrenut joj leđima. Ruku na srce i ona su lep prizor zajedno sa neznatno užim strukom i tankom ivicom bokserica iznad šortsa.

Pištaljka označava kratku pauzu, skoro svi prilaze ogradi ispred tribina tražeći svoje flašice i peškire. Koristi priliku i približava im se, posmatrajući kako brišu znoj ili se smeju u manjim grupama. Njena pojava privlači pažnju nekolicine. Uz smeh dobacuju pozdrave, izazove da dođe kod njih, pokazuju bicepse, "masu" kako su govorili. A od njega dobija samo kratak pogled, na trenutak iznenađen kad je primeti a potom... grub? Upitno izvija obrve ne znajući šta je uradila. Ponovo joj okreće leđa, kloneći se njene i blizine svih ostalih momaka. Šetka se prema uglu sale, blago pognute glave i napetih ramena.

Jedan od momaka koji još uvek poigrava oko nje joj se nudi da je prebaci preko ograde, nedvosmisleno zamišljajući ruke na njenom struku. Gadljivo mreška nos dok mu ne tako kulturno govori gde da ode, pokušavajući da što suptilnije privuče Darkovu pažnju ali joj uporno ostaje okrenut leđima i isuviše daleko. Ne prilazi joj do kraja pauze, tek na zvuk pištaljke kreće prema njoj praveći se da mu treba peškir iako još uvek deluje potpuno sveže, bez najmanjeg traga umora.
-Ne daj im da ti prilaze.
Skoro zareži ošinuvši je besnim pogledom, prebacivši peškir preko ramena. Shvata ga u trenutku, nije ljut zbog nje nego zbog njih, ostalih. Smeta mu pažnja drugih momaka. A njoj njegov nespretni izliv ljubomore dolazi kao naručen. Njen zadovoljni smeh opet opominje identičnim pogledom kao malopre. Za razliku od nje, uopšte se ne zabavlja.
-Ali, dragi, tvoja ideja je bila da dođem ovde. I evo sam! Vidi me bre, donosim svežinu u ovo muško ruglo.
Širi ruke dočaravajući sjaj i veličanstvenost svoje pojave. Kut usne mu se trza ka gore ali je ipak ostavlja bez osmeha. Kratko gleda nazad prema grupi, jedan pogled uprt je u njih.
-Samo me poslušaj. Ozbiljno, Dea.
Nervozno prolazi rukom kroz kosu pogledom šarajući po njenom licu. Dovoljno da shvati da se ne šali, da joj ništa ne govori bez razloga. Nije samo puka ljubomora u pitanju.
-Ne brini.
Tiho mu odgovara dok joj osmeh spada s lica. Bez reči joj klima glavom i dobacuje joj svoj peškir dok se vraća ka grupi.

Naredni deo treninga rezervisan je za borbe. Stomak joj se nervozno grči dok gleda nimalo prijatne scene ispred sebe. Sad joj je jasno zašto ne voli borilačke sportove. Momci istupaju ispred grupe, jedan na jedan, spareni po težini ili veštini. Zaista nije  obični trening, oni se stvarno biju, stvarno nanose fizički bol jedan drugom nogama ili jakim udarcima koji nepogrešivo gađaju vilicu ili nos. Darkova borba je među poslednjima, ogromna knedla joj zastaje u grlu dok odmerava njegovog protivnika. Krupniji je od Darka, možda čak i mišićaviji i definitivno željan borbe. Tada nije znala da je to poslednja osoba sa kojom je bilo ko od tih momaka hteo borbu, i da ga zovu Rakac.

Po prvi put Darko nema predstavu šta da radi u borbi. Zna da će mu ovaj tip polomiti bilo koju kost samo ako bude imao priliku. Trening za njega ovde prestaje, sad je ulična tuča bez pravila, bez mešanja i bez predaje. Rakac uživa kao besni pas koji je pokidao svoj lanac. Sablasno brzo napada, za dlaku omašivši Darka koji se u zadnjem trenutku pomera van njegovog domašaja. Previše razmišlja i nema fokus, ne uspeva da mu uzvrati napad a i odbrana mu ide teško. Drugi udarac i ne vidi, samo oseća gorući bol na levoj strani lica koji ga snažno odguruje unazad. Dea zaustavlja dah rukom pokrivši usta. Darko dodatno uzmiče, pomera vilicu i dotiče je rukom da bi ublažio bol. Definitivno je van takta i što pre mora da ga povrati, ne sme primiti još jedan udarac. Brzo vrti glavom da bi se pribrao, opsovavši u sebi. Da je znao da će dobiti ovako usranu borbu i takve udarce na početku iste, nikad ne bi pozvao Deu da dođe. Mrzi slabost, a sada je skoro nemoćan.

Mora što pre da nađe neku slabu tačku ili udarac koji Rakac sporo blokira. Osim njegove blage trapavosti, Darku ništa drugo ne pada na pamet. Ali primećuje, i za trenutak mu se čini kao da se opet rađa iz pepela. Nije vernik ali mu dođe da na brzinu otrči do hrama i upali sveću plus da se pričesti i, ako stigne, učlani u crkveni hor. Rakac nema nikakvu tehniku, udara napamet, bez smisla i pravilnog položaja. On doslovno bije uličnu bitku, zaboga! I spor je, visina i krupna građa mu donekle ograničavaju kretanje.
-I glup!
Darko naglas trijumfuje, dovoljno tiho da ga niko ne čuje a potom kreće u svoj prvi napad koji mora ostati i poslednji. Najpre se povlači praveći prostora sebi. Čak se i poigrava, začikavajući Rakca nedovršenim udarcima. Par slabijih ga, na Darkovu radost, pogađa u bradu ali se još uvek drži kao da ih ne oseća. Samo polako i mirno, Darko ne dozvoljava da izgubi tempo sad kad ga je napokon uhvatio. Brzo se kreće oko njega, naglo menjajući strane i časteći ga opominjućim udarcima, samo čekajući trenutak za završnicu.

Baš ovakav trenutak. Rakac se brzo zamara, nespreman za ovakav tempo i nemogućnost da kontroliše ovako dugu borbu. Nije više stabilan na nogama kao na početku a i gard mu slabi. Darkova prilika u kojoj ga silovito pogađa u nos pesnicom. Potom, istim takvim udarcem, u bradu, nateravši ga da podigne glavu pod silinom udarca. I, kao veliko finale, kolenom ga obara s nogu, pogodivši ga direktno ispod plućnog krila, istivremeno ga odgurnuvši od sebe. Jebeno je pobedio. Osmeh olakšanja mu se širi licem dok spušta ruke na kolena duboko udišući vazduh, praćen aplauzom ostatka ekipe i glasnim trenerovim uzvikom odobravanja. Okreće glavu ka tribinama... na kojima nema nikoga.

Osmeh mu spada s lica. Trening je završen, momci se guraju oko njega, kupeći stvari i idući prema svlačionici.
-Svaka čast!
Dobacuju mu pojedini odobravajuće ga tapšući po ramenu. 
-To bre, Marinkoviću!
Stiže druga pohvala koju jedva čuje. Ne vidi lica oko sebe, a usne mu se stežu u ravnu crtu. Ne godi mu toliko činjenica da je pobedio, neočekivano. Krajičkom oka spazi trenera koji mu se približava. Pokreće se mehanički, praveći se da ga ne vidi nateravši se da krene za ostalima u svlačionicu. Zadnje što mu treba je dugačka priča o tome kako bi trebao da počne da se takmiči i uzme dodatne treninge. Skoro je na kraju kolone kad izlaze iz sale u hodnik. Nervoza mu postepeno raste.
-Ovo tražiš?
Tu je. Ipak nije otišla kako je mislio. Stoji naslonjena na zid dok mu pruža peškir koji je ostao kod nje. Kreće da joj ga uzme iz ruke, iznenadivši se kad mu se i sama približi, provokativno podignute brade.
-Dopalo ti se ono što si videla?
Glas mu je još uvek zadihan, još vuče peškir dodatno je približavajući sebi.

Tiho se kikoće naslonivši drugu ruku na njegovo rame, ne prekidajući kontakt očima.
-Ne možeš reći da ono nije bilo dobro, malena.
Osmehuje joj se kratko pogledavši u njenu ruku na njegovoj goloj koži.
-Ne znam, Marinkoviću... nije kao da sam gledala. Niste uspeli da me zabavite.
Mršti se njenom tihom, otegnutom glasu, nesvesno stegnuvši vilicu.
-Stvarno nisi?
Tiho je pita iznenađeno tražeći znak da laže u njenim očima. Ponovo se umilno kikoće dok on guta knedlu, osetivši kako mu nežno prelazi noktima po ramenu.
-Danas ti baš i ne ide otkrivanje laži?
Zeza ga vragolasto isplazivši jezik. Uzdah olakšanja mu se otima dok je naglo gura prema zidu, zarobivši je između svog vrelog tela i hladne površine.
-Znači dopalo ti se ono što si videla?
Šapuće joj na uvo, naježen zbog njenog dodira na vratu.
-Savršeno je.
Tiho mu odgovara polusklopljenih očiju. Tera ga da spusti glavu niže prema njenom vratu. Napeto diše iz njenu kožu, i dalje premoren.
-Kaži mi da želiš ponovo da me gledaš.

Promuklo govori neprimetno spustivši ruke na njen struk.
-Možda ne želim?
Prstom mu dotiče bledocrveni trag na obrazu, beleg primljenog udarca.
-Veštice mala.
Napeto joj se osmehuje uputivši joj kratak pogled.
-Hajde, Dea.
Stišava svoj glas namerno joj blago dotičući kožu, spreman na sve da čuje ono što želi od nje.
-Samo kaži da želiš opet da me vidiš.
Ohrabruje je nežnim glasom, iznerviran zbog njenog blaženog osmeha koji govori za nju. Isto tako govori i da obožava njegovo trenutno mučenje i sebe i nje.
-Molim te, Dea.
Podiže glavu tik ispred njenog lica, pogleda prikovanog za njene usne. Sranje, želeo ih je. Iscrpljeno telo mu ionako divlja tražeći odmor, a njena blizina ga tera na svakojake misli koje teško obuzdava.
-Lagala bih te.
Provokativno gricka usnu, kao da mu pokazuje šta bi sve mogao da radi s njom da želi. A kako i ne bi.
-Tako?
-Tako.
Skupivši zadnju snagu odvaja se od nje uputivši joj poluosmeh dok sklanja ruke s njenog struka. Isti takav i njoj igra na licu dok blago nakrivljuje glavu, prekrštajući ruke ispod grudi.
-Još nisam završio sa tobom, mala Mammonova.
Nežno joj štipka obraz krenuvši prema svlačionici pre nego što nađe način da ga opet, nekako, izludi.

**********

-Nisi se uplašio danas na treningu?
Čini mu se da ga isto pitanje pita već treći put, umiljato gurajući glavu ispod njegovog vrata, pribijajući se uz njega. Potpuno je drugačija nego inače, oduševio se prvo njenim licem bez šminke a potom i njenom drugom, nežnijom stranom. Njenom umiljatošću i pažnjom s kojom mu je doticala malu ranu na licu, nežnijim glasom i manjkom sitnih provokacija. Ceo dan mu je drugačiji, ovo mesto nije ono na kom su se stalno nalazili, u parku su, daleko od stare gimnazije. Nisu se razdvajali celo to vreme, od njegovog treninga koji se završio malo pre podne, do ovog mirnog sumraka. Park je potpuno pust, kao rezervisan za njih dvoje. Sede na slabo osvetljenoj klupi, udaljeni od glavne staze kojom ionako niko ne ide. Imaju mir koji su toliko želeli i koji im toliko treba. Park je zaista prelep u večernjem miru, okupan bledunjavim svetlom tek popaljenih lampi. I svetlost je lepa. Čitav grad im se čini neuobičajeno lep kad su skupa. Njih dvoje su isto tako prelepi, dovoljno različiti i dovoljno slični. Poznaju se, a opet neprestano žele da znaju još više o ovom drugom. Kada bi se Dea pitala, svaka sekunda njenog slobodnog vremena bila bi provedena s njim. Istovremeno je i prelepo i dobro društvo, prija joj. Da je samo malo manje uobražena i razigrana poput zvrka, davno bi mu rekla da želi češće da ga viđa.

Za njega, "Mala Mammonova" postalo je mnogo više od običnog nadimka. Sviđale su mu se te dve melodične reči koje bi izgovarao u pola glasa, čineći da joj lice oblije blago, detinje rumenilo ali da joj istim preleti i senka neodoljivog seksipila. Iako je i ranije koristio svaku priliku da je vidi, sada je osećao koliko mu nedostaje u trenucima kad nije tu. A kada bi je napokon video, postalo bi mu nevažno silno čekanje. Postojao je samo taj sadašnji trenutak u kom je tu, i trudio se da ga što bolje iskoristi. Mala Mammonova mu se uvukla pod kožu a da nije ni postao svestan toga. Nije mario, dovoljno mu je bilo sve što je do sada imao s njom, od razgovora do nežnih zagrljaja koje je želeo da pretvori u nešto mnogo, mnogo više, samo kad bi znao da bi pristala, da i on njoj stvara istu takvu želju. Za sada, uživaće u tome što ona ponovo želi njegov zagrljaj, što mu nežno gurka glavu svojom gnezdeći se uz njega.

Tako umiljata i mirna, za razliku od svakog prošlog puta kada bi ga neumorno podbadala i napadala oštrim ali nežnim provokacijama. Bila mu je neodoljiva i lepa kao nikad do tada. Ili mu se sve samo činilo zbog udarca koji je dobio u glavu.
-Priznaješ da jesi?
Shvata da joj još uvek nije odgovorio na pitanje, samo je nežno gleda, neprimetno joj mazeći mišicu prstom.
-Ni najmanje, blesava, ni najmanje.
Ironično se osmehuje trudeći se da zvuči što uverenije. Prvi put da je slagao, bio je uplašen. Ne od samog Rakca, od toga šta bi donela borba s njim. Najgore je izbegao, nije ispao slab pred njom. A najmanje želi da razmišlja o razlogu zbog kog se toliko plaši proklete slabosti.
-A...
-Ćuti bre više! Dođi ovamo!
Preseca njeno sledeće pitanje obavivši ruke oko nje, privukavši je u topao zagrljaj, potpuno približivši njeno telo svom. Nije mu do odgovaranja na pitanja, samo želi da je grli što više, i upravo to radi potpuno uživajući u njenoj toplini. Palcem ruke joj dodiruje obraz. Njena nežna kosa mu golica vrat, a glava joj je udobno naslonjena na ulegnuće blizu njegove ključne kosti.
-A zagrlila bih te i da si rekao da si uplašen.
Smeje se, na trenutak postavši ona stara. Meškolji se tražeći udobniji položaj, vragolasto izvivši glavu da bi joj video iskričavi sjaj u očima. Neodoljiva je.

-Trebala si pažljivije da gledaš pa bi znala.
Mrmlja dok skoro zaranja nos u njenu kosu.
-Nešto mi je odvlačilo pažnju.
Govori mu tiho, kao da mu poverava strogo čuvanu tajnu. A to nešto imalo je velike veze s njim, počev od svakog mišića na njegovom telu pa do svake crte na njegovom licu.
-Šta to?
Duboko udiše njen miris, neprimetno je ljubi u kosu poželevši da se izgubi u njenom mirisu, među tim mekim vlasima.
-Ispašću bezobrazna ako ti kažem.
-Nemoj tako, meni si baš okej devojka.
Smeje se ponovo prešavši šakom preko njene mišice.
-Sranje!
Buni se pokušavši da se odvoji od njega.
-Ej, to je kompliment!
-Ako sam okej po tvojim standardima to baš i nije pohvalno.
Njen red da se nasmeje.
-Đavole mali! Ubijaš mi samopouzdanje.
Grublje je steže uz sebe, kratko joj zagolicavši vrat prstima.
-Ionako ga imaš previše.
Odgovara mu dok skuplja ramena ka obrazima, braneći se od njegovog golicanja.

Naglo se odvaja od njega izvadivši telefon iz džepa. Baca kratak pogled na ekran a potom ga vraća nazad.
-Šta je bilo?
Tiho je pita bespotrebno pitanje. Zna da će uskoro morati da ode kući, a nikako ne želi da to bude u ovom momentu.
-Mislila sam da kasnim.
Kratko mu pojašnjava popravivši pomalo raščupanu kosu. Krajevu usana mu se blago povijaju na dole kad ostane uspravljena, ne vrativši se u njegovo naručje.
-Koliko još vremena imaš?
Predomišlja se već na pola rečenice.
-U stvari, nemoj da odgovaraš, samo dođi.
Pruža ruke nemo je pozivajući u zagrljaj koji opet prihvata. I, kao što je i zamolio, ne odgovara mu. Prvi put nemaju želju da pričaju o svemu i svačemu. Ne kad znaju da će uskoro biti razdvojeni.

-Zaspaćeš.
Nežno se osmehuje prstom joj dodirujući obraz kao detetu. Ne vidi joj lice ali jasno može da zamisli njene sanjive, polusklopljene oči. Može da oseti tu njenu sanjivost dok je ušuškana u njegovu toplotu i bezbednost njegovog zagrljaja. Pomera glavu na njegovo rame, pospano trepćući očima. Blaga svetlost baca senku na njeno lice ali sad može da je vidi. Proučavaju se, upoznaju lice ovog drugog, razgovaraju pogledima. Ona mu govori da ne želi da ide kući, on odgovara da ni on neće da ostane sam, da hoće da više ne protekne ni jedan jedini sekund. Nežno mu se osmehuje kao da ga čuje. Prsti mu opet podižu njenu bradu, usne joj se, kao po komandi, neprimetno puće dozivajući ga da ih ljubi. Umesto toga, vidi mu samo krajeve usana koji se osmehuju pre nego što utisnu nežan poljubac na njenom temenu.

Presrećna sam što imam priliku da pišem ispočetka, ispravljajući blago rečeno kritične rečenice i dodajući nove stvari.
Kako vam se čine ovo dvoje malih govnara?
Ly, Oblakožderka. 🖤