Suze prolivaj samo za onim ko će da ih briše sa tvog lica.

Od najranijeg detinjstva u nama žive načela i stubovi koje postavljaju naši najbliži, da ih pamtimo i koračamo životom u skladu sa istima. Bila sam devojčica, mogla sam imati desetak godina, kada mi je naša prva komšinica, teta Vera, izgovorila rečenicu kojom sam nastavila da se vodim. Pored svih pravila koje sam želela da poštujem, uvek je na prvom mestu bilo to da nikada neću plakati za ljudima koji neće ceniti moje suze. Nikada neću zaplakati zbog nekoga ko neće biti spreman da svojim rukama obriše suze sa mog lica.
Nikada.

I sad, kad sam već odrasla žena, poprilično često umem da osetim potrebu da isplačem reku suza, ali nikada to ne učinim.
Moja majka, koja ko zna gde je, više od svega je volela da plače. Njeno uplakano lice najjasnija je slika iz moje prošlosti. Svaki trenutak mi je ukrašen njenim suzama i tihim jecajima u noći. Isprva je plakala tiho, samo za sebe u privatnosti svoje sobe, ali kasnije već nepodnošljivo i bolno ne mareći gde se nalazi. Šteta, uzalud je prosipala suze, moj otac nikada nije došao da ih obriše. On jednostavno nije taj tip čoveka. On je tip koji živi svoj život uprkos ženi koja pati jer ga nema i uprkos dve devojčice za koje nikada nije bio tu, a možda su one htele da bude.

Srna, moja mlađa sestra, viđala je naše roditelje samo u onim njihovim najboljim izdanjima. Mamu dok neumorno plače i propada u nekom ćošku kuće, a oca toliko često da ne verujem da bi mogla precizno da opiše nekome njegov izgled. Ona je više moje nego njihovo dete i valjda sam se zbog toga trudila da joj poklonim život kakav roditelji nisu, a zaslužila je.
Završila sam fakultet i poslala verovatno milion prijava, ali apsolutno svaka je odbijena. U ovoj državi je bitno da ste mladi, ali i da imate bar četrdeset godina iskustva u poslu. Međutim, dok se nešto jednostavno ne pojavi, nisam mogla da sedim kući prekrštenih ruku. Ujutru radim u obližnjoj biblioteci, uveče kao konobarica u jednom kafiću i snalazim se. Izdržavam sebe, školujem sestru i trudim se da izbegavam svoje roditelje na koje sam poprilično ogorčena jer nisu ni prstom mrdnuli da mi olakšaju život, kao ja Srni.
Zato glasno uvučem vazduh u pluća kada preda mnom, na ekranu telefona, zasvetli očevo ime. Uzmem telefon i javim se, pa pogledam svoj odraz u ogledalu pravo u oči.

-Da?-javim se glasom kakav mi nije poznat, dubok i ružan, valjda zbog osobe koja zove.

-Neva, sine, kako ste?

-Dobro tata, ti?-pitam, mada me i ne zanima previše.

-Sjajno! Nego, dolazim tamo već sutra. Razmišljao sam o nekom ručku, šta kažeš?

-Videćemo, ako uspem da sredim obaveze.

-Nismo se videli dugo, Neva, ne budi takva.

Sklopim oči i ugrizem se za usnu kako ne bih počela nekontrolisano da vičem na njega. On ti je otac, Neva, nemoj da planeš, nemoj biti bezobrazna.

-Znam, reći ću Srni, ja ću pokušati da sredim sve. Pozovi i mamu, ona bi sigurno došla.-verovatno i doletela.

-Neva, ručak za nas troje. Kao otac i ćerke, meni za ljubav. Javiću ti se sutra.

-Zovi Srnu, ja ću doći ako budem mogla.-ne mogu bolje od ovoga.

-Neva, kad si postala takva?-pita me kao šokirano, osećam mu iznenađenost u glasu.

-U međuvremenu.-u kom nisi bio tu.

-O čemu pričaš? Kakvo međuvreme?-sad se već ljuti. Ironično se nasmejem i odmahnem glavom ogledalu, sama sebi.

-Ono u kom se ti nisi setio da imaš decu.-kažem kroz zube.

-Vi niste deca!-vikne i to me natera da progutam ogromnu knedlu. Sada nismo deca, ali ne znači da nismo bile. Ne znači da nam kad smo odrasli ne treba tata.

-Znam.-kažem tiho i skupim poslednji atom snage da čujem kraj ovog razgovora. Osećam mučninu i mnoštvo suza koje bi da poteknu, ali ih sputavam snagom svoje volje i oči mu samo postaju nenormalno crvene.

-Niste male pa da moram da brinem za vas.-nisi brinuo ni kada smo bile.

-Znam.-ponovim tiho.

-Vidimo se sutra?

-Videćemo.-ne mogu da obećavam jer ne želim da odem, a nisam ni sigurna da li ću moći.

-Pobogu, Neva!

-Ne mogu da obećam. Srna će doći.

Prekinem vezu i spustim telefon na noćni stočić ispred sebe. Devojka iz ogledala me čudno gleda i skoro da mogu da napravim granicu između nje i mene, kao da smo dve različite osobe, samo što izgledamo isto. Sitne, plave lokne mi veselo igraju oko glave, a smećkaste oči izgledaju toliko tužno da stvaraju kontrast na mom licu. Glava mi je sitna, sa naglašenim jagodicama, nos prav i posut sa par bledih pegica. Na bradi imam dva smeđa mladeža, bleda toliko da izgledaju kao fleke. Srna ima iste, ali ih uporno krije pod šminkom.

-Seko!-ima takvu magiju da čim pomislim na nju, ona se samo pojavi. Ustanem i uredno vratim bočicu parfema na njeno mesto.

-U sobi!-viknem i sačekam da dođe do mene. Topot njenih koraka mi naglašava da je blizu. Uskače u sobu kao dete i veselo se baca na moja leđa, što spremno dočekam i ponesem je. Obmotava ruke oko mog vrata i nežno mi ljubi obraz, dok je ja pridržavam ispod nogu. Poprilično je teška, skoro da je krupnija od mene, ali i to istrpim.

-Gladna sam kao vuk.-sama se spušta na pod i staje ispred mene šireći ruke ka meni i grleći me. Naslanja glavu da moje grudi, a ruke obmotava oko mog tela. Telom mi se raširi toplota, pa je čvrsto stisnem uz sebe i poljubim u plavu glavu.

-Vuče, hajde da nešto spremimo!

Kažem veselo i zamaskiram svu ljutnju ispod osmeha jer moja sestra ne mora da vidi i najgoru mene. Videla je majku, oca samo takvog zna, ali ne poznaje lošu Nevu. Za nju, ona neće ni postojati.