Srne nema.

Dok smo odrastale ja sam obično bila ta koja je imala potrebu da se odvoji. Brzo su me umorile majčine suze i Branislavove nestabilne avanture. Zasitilo me nepoštovanje svega što predstavlja porodicu unutar moje porodice i imala sam potrebu da se povlačim u sebe, ignorišući ceo svet. Srna nikada nije bila dete koje će da pati zbog drugih, nije devojka koja će da pati zbog tuđeg bola i nikada neće ni postati takva osoba. Njeno odsustvo iz časa u čas menja moje mišljenje, ali na kraju se sve svede na samo jedno, ono suštinsko i ono bez čega apsolutno ništa ne bi bilo vredno-nedostaje mi.

Zvala sam je milion puta, ali ona nije odgovorila ni na jedan poziv i nijednom se nije pojavila u stanu. Bes je danima strujao kroz moje telo, ali onda je samo nastupio osećaj praznine koji razumeju samo oni koji se uvek vraćaju u hladne sobe mesta koje bi trebalo da je dom. Kada sam se ranije vraćala sa posla, mogla sam već na uglu ulice da čujem muziku koja dopire iz mog stana. Nekada sam čak, u one lepe dane kada bi svi otvorili prozore, mogla da razaznam njen smeh nošen kroz vetar. Moj dom nikada nije činio stan od pedesetak kvadrata u kom sam smestila svoj život. Dom, moj dom, uvek je bila moja sestra. Bez mnogo nade da se vratila koračam stepenicama, razvlačeći svaki korak, valjda da bih produžila trenutke u kojima nisam zatvorena u kutiju samoće. 
Ubacujem ključ u bravu i pokušavam da otključam vrata, ali ona se otvore sama od sebe. Prva misao u glavi mi je da se Srna konačno vratila, bes me prošao i samo želim da je vidim, pa već smišljam kako da se pomirim sa njom, ali me slika koju zateknem u samom hodniku navede da isključim mozak i samo nastavim napred.
Par puta se okrenem oko svoje ose čisto da bih se uverila da je lom oko mene stvaran, opipljiv i da se dešava meni.

Ogledalo rasuto u hiljadu komada mi je samo dalo naznake haosa koji je napravljen u ostatku stana. Sto iz dnevne sobe je prevrnut, televizor slomljen. Slike sa zidova su jedva visile, a saksija sa cvećem je bila dobro izgažena.
Žurno preskačem preko loma koji je svuda oko mene i u kuhinji pronalazim svo posuđe koje posedujem, razbijeno i pobacano na sve strane. Ne znam ni kuda gledam, ali krv u venama mi teče tolikom brzinom da nogama gazim po polomljenim tanjirima i krećem ka sobi.
Moj otac, bled i očigledno umoran, leži na krevetu i cvili poput psa. Soba je netaknuta.

-Branislave?

Izgovaram tiho i gutam knedlu plašeći se da mu uopšte priđem. Podigao je glavu na trenutak i zaplakao toliko snažno da sam osetila bol u grudima. Jeca i vrišti, lice mu se grči i dobija plavu boju, a ja nepomično stojim ne znajući šta da radim. Na samo deo trenutka sam pomislila da se nasmejem i kažem mu da je zaslužio sve ovo, ali nažalost nisam toliko dobra po sebe.

-Tata.

Kažem hladno i sednem pored njega. Smestio je svoju glavu u moje krilo i nastavio da plače. Nisam navikla na očev dodir, nisam navikla da on traži utehu od mene i definitivno nisam navikla da mu budem prijatelj za bol.

-Dosta više!-lagano ga odgurnem i on samo sklizne na pod tupo udarajući. Već umorna od njegove predstave, izlazim i krećem kroz hodnik u nameri da pozovem nekoga ko će mi pomoći, ali me njegov krik preseče i zaustavi u mesto.

-Srno moja!

U sekundi sam bila ponovo u sobi i ovaj put ga podignem. Jedva ga držim, nadljudskom snagom ga pribijam uz zid i tresem zahtevajući da se osvesti.

-Nema je Neva, nema je!

-O čemu govoriš!? Gde je!?

-Nema je Neva!

-Pa gde je!?

-Nema je!

Toliko glasno je zaurlao da sam morala da se vratim par koraka u nazad, a on je skliznuo niz zid i ponovo gorko zaplakao. Uzimam telefon i zovem Srnu, ali se ona ne javlja. Uporno okrećem broj i pozivam ponovo, ali ni jednom se nije javila.

-Poslednji put je sad zovem!-kažem besno i okrenem mu leđa.

Prislanjam telefon na uho, ali ga otac izvlači iz moje ruke. Samo je zamahnuo rukom i razbio ogledalo na toaletnom stočiću kao i moj telefon.

-Nema je!

Nisam stigla ni da se pobunim, a osetila sam šamar koji me oborio na pod. Vrisak mu je bio toliko glasan da mi je tišina koju sam začula nakon toga bila toliko neobična da sam pomislila da sam gluva.
Ono dete u meni koje je ostavljeno i zaboravljeno je toliko silno želelo da zaplače, ali nisam smela to dozvoliti sebi.
Moj otac sigurno nije osoba zbog koje ću plakati.
Moj otac nikada ne bi obrisao moje suze.

-Neva, nema je. Neće se javiti.

Kleknuo je ispred mene i krupnim šakama obuhvatio moje lice. Ukočena sam i gledam u njega bez treptaja dok polako naslanja svoje čelo na moje i sklapa oči. Moje oči su otvorene i jasno vidim suze koje mu se slivaju niz lice, vidim kako guta knedlu i vidim kako mu od bola drhte usne.
Želim da se pobunim, da se izvučem i uzvratim mu udarac, ali ovo je jedini momenat nežnosti koji sam ikada dobila od oca i ne usuđujem se da ga prekinem.

-Gde je Srna?-prekinem tišinu pitanjem koje me najviše interesuje. Polako se odvaja od mene i razočarano seda na pod.

-Nema je više, Neva. Mrtva je.