PRVO POGLAVLJE

Nemanja...

Jedva dočekam lepo vreme i da mi dupe vidi sunca! Ma, kako temperatura pređe dvadeset i dva stepena, tako se dokopam šorca i majice. Sad još da sačekam da pređe dvadeset i osam i da punim bazen. A pre toga, trčim u garažu i izvezem moj motor.

Ništa gore nema nego kad u toku zime kupiš opaku mašinu, a ne možeš da je voziš. Pošto se nađem napolju vidim da nisam jedini koji je jedva dočekao sunce. Marko me pretekao, mamu mu njegovu! Gledam ga kako je zajahao svoj plavi suzuki i piči u krug po našem kružnom toku.

E, nećeš!

Brzo zajašem moj suzuki, pa spičim i ja u kružni tok da probam ljutu guju sive boje. Pičimo nas dvojica kao kazaljke na satu. Kad ne prođe dugo, izleti Ivan na svom suzukiju i krene. Tačno smo dobili i sekundaru. Stiska ludak gas i ne popušta. Najbrži je!

Ludačimo se nas trojica i super nam je. Tad se setim kako Jakov i Matija umalo nisu zavrnuli očima i šlogirali se kad smo nas trojica u februaru kupili motore. Jebiga, bili su povoljni a nama potrebni.

„Aloooo breeeee!"

Kočim. Brzo svi stanemo i pogledamo u Jakovljevu kuću, a on otvorio prozor i dopola izvirio da nam ređa sve po spisku.

„Šta radite kog kurca!?", drekne.

„Probamo motore", Marko mu odgovori.

„Terajte se odavde dok vam nisam sišao dole!"

„Šta će da bude ako siđeš?", doviknem mu i popravim kačket.

„Rastaviću vas tako da vas niko nikad više neće sastaviti! Probudili ste me!"

„Rođače, deset je sati!", Ivan mu dobaci.

„Nedelja je, mater vam jebem nenormalnu!", Jakov stvarno popizdi.

„Nedelja je?", Marko pogleda u nas.

Slegnem ramenima. U poslednje vreme nije da znam koji dan osvane, bitno je da ja osvanem.

„Pa, pecanje!", Ivan se udari po čelu.

„Idemo da hvatamo ribe?", odmah protrljam dlanove, a dođe mi kitu da protrljam.

„Hoćeš sa nama na pecanje?", Marko me pita.

„Na pecanje ili u pecanje?" Sad nisam siguran o kom hvatanju pričaju.

„Ma, pravo pecanje. Ono sa štapovima kad izvlačiš ribe iz vode. Ribolov, bre!", ubi se Ivan objašnjavajući.

„A toooo", smrknem se. „Nemam nijedan štap", setim se i toga.

„Imamo mi sve", Marko se nakezi. „Sećaš se da smo kupili i brodić?"

„Jao jebote!", nasmejem se. Setim se da su njih dvojica nakon motora zajedno kupili i moderan brodić. „Onda idemo", kažem pošto nemam pametnija posla.

Lagano nas trojica poteramo motore da ih ostavimo, ali mene ispred garaže sačeka Matija i mimikom pokazuje da sjašem. Oslobodim mu motor koji on zajaše i pokazuje mi da ćutim.

Ćutim i gledam šta radi. Umesto da potera motor, on se rve sa njim. Gura ga nogama sve dok ne dođe pred Jakovljevu garažu. I sunce mu blesavo, tad krene da mu puni gas. Urla ljuta mašina, pa vrišti, a Jakov izleti iz garaže sa sve kofom vode i pljusne po Matiji.

„Neeeee!", dreknem i šakama se hvatam za glavu, jer mi kreten okupa motor.

Matija urla, valjda mu hladna voda, ali nagazi gas i skloni se.

„Jesi li i ti poludeo!?", Jakov stao i grdi. „Hajde što imamo tri slobodna umetnika ludaka, ali koji je tebi đavo?"

„Idi, bre, u vražiju mater", dobaci mu kad stane do mene.

Posmatram kako se sa Matije cedi voda na mog mezimca. „Siđi mi sa suzukija", zakukam od muke. „Vidi šta si uradio!"

„Sad ću da ga parkiram i obrišem ga", još ga i pomazi. „Nemoj mi se ti sekirati molim te."

Odmahnem glavom izbegavajući da pogledam šta radi. Sreća, pa se ispred mene zaustavi Marko sa džipom. Brzo sednem na zadnje sedište i namestim se na sredinu.

„Teraj, rođače! Samo se sklanjaj odavde!", viknem da me svi čuju.

„Idemoooo!", Ivan pojača muziku do maksimuma.

Bacim pogled na Jakova kako nam pokazuje srednjak. „Tata nam je nervozan!", to me navede da se setim kako je glumio tatu i sjebao nam zornjačke orgije svojevremeno.

„Tata, jebo li te otac", Marko podseti Ivana, pa se smejemo kao budale.

Odmah počnemo da pričamo kako je to onda bilo i vrištimo od smeha. Marko nagazio i piči li, piči. Kad se za milimetar mimoiđe sa kamionom, Ivan i ja kočimo i očima i nogama.

„Majmune!", Ivan zaurla. „Pa, popusti malo taj gas!"

„I volan malo popusti, ruke su ti poplavele koliko si ga stegnuo!", dodam. Kad Marko vozi i ateisti postaju vernici.

„Šta je? Prpa, a?", on se još i zajebava.

Ivan ga pogleda, kroz otvoren prozor izbaci ruku i hladno se uhvati za okvir vrata dlanom držeći šoferšajbnu. „Nešto se ljulja, brate?", ozbiljno kaže.

„Mora se ljuljati, ide džip po putu. Nismo u krevetu, sunce ti poljubim", otrese Mare, a onda krene da cilja ne bi li obišao automobil ispred nas dok nam u susret ide kombi.

„U šta nišaniš!? U šta gledaš!?", dreknem i za glavu se uhvatim kad nabije gas do daske. „Neeee!" I džabe, kreće ludak da obilazi.

„Gas! Gas! Pa, sad ga nabij! Aaaaa!", Ivan odupro nogama o patos do te mere da je guzicu odigao od sedišta.

„Frajeru, krv ti jebem, pa ovo je bilo blizu", Marko će opušteno.

A ja se za srce držim, na glavu sam i zaboravio.

„Daj, bre! Unormali se više!", Ivan poludi. „Jebo te onaj ko ti je dao dozvolu!"

„Meni nije jasno kako se još uvek nigde nije zakucao", nadovežem se. „Tačno da otvorimo vrata, poletećemo kao mlaznjak!"

Ništa Marko ne kaže. Krene po putu da mota levo-desno i da se zajebava, ja pozadi letim kao prokleti krompir. Usitnio kreten i jebe nas do sto jedan i nazad. Urlamo Ivan i ja, a on nas puni samo tako.

Kad se napokon zaustavi i kad nogama stanem na čvrsto tlo, odmah se prekrstim. „Ivane, ne daj mu da on vozi brod. Potopiće nas brže nego ona stena Titanik."

„Ja sam kapetan!", Ivan se isprsi.

Mare me opali šakom po ramenu i kaže: „Sad ćeš da vidiš kako se vozi podmornica."

„Marko, hoćeš li da te zabacim kao mamac nekoj somini da te celog proguta?", pitam.

„Ne moraš. Osećam da ću sam da iskačem kad Ivan potera brodić."

„Majci ti ga sateram!", Ivan se zasmeje.

Uzmemo potrebne stvari i pičimo pravo na brodić bele boje. Stvarno je najmoderniji na Dunavu. Ivan se parkirao za kormilo, Mare odveže kanap, a ja merkam neke ribe što šetaju u blizini. Gledaju i one u nas, isturaju sisice i smejulje se.

„Je l' ti reče da brod ima krevet?", pitam Marka kad stane do mene.

„Ima. Nećeš valjda da spavaš?"

„Ja bih da jebem", pokažem pogledom na dve drugarice.

Okrene se Marko i podigne naočare navrh glave. „Cure!", dovikne im, a one se odazovu. „Je li neka raspoložena za jebanje na vodi?"

Kao po komandi se okrenu i pobegnu.

„Jesi li ti normalan?", zinem u njega. „Pa...", rukama mlatim, jer nemam reči kojim bih ga adekvatno napušio.

„Sad smo u ribolovu, noćas ćemo u picolov. Jasno?"

„Jasno", otegnem i gledam kako isplovljavamo.

Obilazim brod i gledam šta sve ima. Pojma nemam kako je neko uspeo sve da upakuje u mali prostor, ali sve što čoveku treba ima u nekoliko kvadrata. Pa čak i mini kuhinjica ima. Onda začujem muziku i brzo izađem na zadnji deo koji je kao terasa.

Mare povadio štapove, pustio muziku i meša guzicom dok namešta plovak. Ivan zaustavi brod, a ja gledam kako svi manji brodići pobegnu od nas.

Pa... Ili tonemo ili smo zarazni, treće nema.

„Što beže ovi?", pokažem oko nas.

„Otkuda znam. Što se mene tiče, samo nek idu", Ivan odmahne rukom i uzme štap.

„Beže od muzike. Iskusni pecaroši pecaju u mrtvoj tišini", Marko mi da jedan štap.

„Zamisli, brate, da ćutimo ceo dan i gledamo u plovak", merkam moj plovak turbo narandžaste boje.

„Ne zamišljaj, nego zabacuj", Ivan mlatne njegovim štapom, a onaj njegov plovak ode u pičku materinu.

Pogledam u Marka, on šibne štapom toliko da fijuk propara vazduh. Pa, Bog bi znao gde odleti njegov plovak.

Ja i dalje držim štap i blenem u plovak. „Ljudi, pa ja nikad nisam pecao pravu ribu", kažem im. „Ne znam ni šta sa ovim da radim."

Priđe mi Marko, pokaže kako šta treba da držim i kako da zamahnem.

„Samo ga šibni iz sve snage", kaže.

„Dobro", skoncentrišem se. Držim čvrsto štap i naciljam gde hoću da zabacim, pa mlatnem štapom.

„AAAAAAA! Jebem ti mater!", Marko zakuka iza mene.

„Šta je?", okrenem se, a on čučnuo dok Ivan urla od smeha. „Pa, šta ti je?", pitam ga.

„Jebem te nenormalnog", zasikće Mare. „Ošinuo si me po ramenu", stvarno trlja rame.

„Što se nisi sklonio? Za koji moj stojiš iza mene?", pružim mu ruku i podignem ga na noge. „Lepo sam ti rekao da nikad nisam pecao. Skloni se od mene, vidiš da ne znam šta radim!", kažem u svoju odbranu.

„Radi kako misliš da treba", Marko se skloni do Ivana.

Ponovo se ja skoncentrišem i tek onda vidim kako se crvi koprcaju na udici. Pa, nije na odmet još malo zajebancije.

„Jebote, ja sam nekako uspeo crve da upecam", naglo se okrenem. „Vidite!"

„Nemanja, to je mamac! Zabaci više!", Ivan otrese.

Klimam glavom, pa ponovo nišanim neku zamišljenu tačku na vodi, zatim šibnem onim štapom uz zvižduk vazduha. Onda gledam gde je turbo narandžasta zverka...

„Gde mi je plovak?", pitam ih jer ga nigde ne vidim. „Da nisam dobacio do obale?", okrenem se.

Ivan i Marko zalegli, rukama sakrili glave kao da će negde bomba da pukne.

„Frajeru, zamalo nas da upecaš", Marko se oprezno uspravi i pipka nešto po vazduhu.

„Jebem ti budalu", Ivan odahne i obriše čelo. „Preznojio sam se od muke", kaže i strese se.

„Šta pipaš?", pitam Marka jer ne prestaje da baje kroz vazduh prstima.

„Silk pipam. Pokušavam da shvatim gde ti je odletela udica pošto je omašila Ivanovo uvo za milimetar."

„Sereš da sam zabacio iza sebe?", i sam se zapanjim. „Pa, ja sam prokleti genije."

„Zabaci geniju udicu da nas ne bi izbušio. Nisam raspoložen za pirsinge", Ivan se napokon nasmeje.

„Ih brate, pa kako to? Zar ne voliš da vidiš pirsing na pupku?", pitam i setim se cice sa opakim pirsingom koji sam grickao i lizao kao dete sladoled.

„Nemanja, te pirsinge volim, ali nisam raspoložen da mi ti praviš pirsinge udicom, kapiraš?"

„Aha, kapiram", namignem mu i zasmejem se.

Konačno mi Mare zabaci udicu gde mu kažem, onda mi i štap namesti da sam stoji. Moje je da izvučem ribu iz vode kad se upeca, a do tada opušteno jedemo sendviče, pijemo sokove i pričamo uz muziku.

Tema je moj spa centar. Pošto je fino nađena lokacija, stari objekat je srušen, novi je napravljen i skroz sređen. Sad ostaje da biram radnice i otvorim ga. Jebiga, red je da i ja nešto radim, do sada su sve drugi radili a ja sam išao kao u neke kontrole radova. I ne znam ni šta sam morao da kontrolišem kad je arhitekta sve lepo nacrtao i visio majstorima nad glavama i dan i noć.

„Znači sad treba da zavedeš spa centar, dobiješ dozvole i šta već još treba?", Ivan se zamisli.

„Sad mu ostaje da se jebava sa papirologijom i skuplja dokumentaciju kako bi otvorio firmu", Marko pojasni.

„Šta? Misliš da idem po ustanovama i ganjam papire?", skroz se skenjam.

„Pa, brate, ne možeš da otvoriš vrata spa centra i kažeš - Evo ga, radi! Moraš imati svašta nešto."

„Je li knjigovođe to rade?", pitam da se spasem bede.

„Rade", Ivan potvrdi. „Nama knjigovođa sve sredi oko stanova kad ih kupimo."

„Treba ti knjigovođa i kad stan kupuješ?", šlogiram se. Znam da njih dvojica kupuju nekretnine koje izdaju, ali da imaju knjigovođu, e to nisam znao.

„Violeta nama sve završi sa našim advokatom. Mi se nigde ne pojavljujemo", Marko se nasmeje.

„Koja Violeta?"

„Ona što je radila kod Matije i vodila mu teretane", Ivan pokušava da objasni.

„Jebote, ja ne znam koja je ta", počnem da prebiram po mozgu.

„Nije ni bitno. Uglavnom, ona je svima nama bila knjigovođa i dok je radila kod Matije. Skoro je otvorila svoju agenciju i ostala nam je svima knjigovođa."

„Onda će i meni da bude knjigovođa", kažem pošto je to sasvim logično.

„Otiđi lepo kod Matije i nek te upozna sa njom, pa se dogovorite", Marko zaključi.

„I to što kažeš", protrljam se po bradi i zagledam u reku. I dok se brod ljuljuška ja umesto da se opustim, smorim se. Ništa se ne dešava i postaje naporno.

„Jebote, kako je lep Dunav", Marko kaže, pa još i uzdahne.

„Brate, odmor za mozak i pluća", Ivan se udobnije zavali u svoju stolicu.

„Niti vidim šta lepo, niti mi se mozak odmara. Od dosade vazduh gubim", priznam im.

„Kako ti, bre, ne dosadi urbana zona, betončina i zagušljivi klubovi?", Mare se namršti.

„Pa od čega se on umorio da bi ovde odmarao?", Ivan se obrati Marku. „Niti to ima kakvih obaveza niti šta radi."

„Joj, frajeru kako ćeš da bežiš u prirodu kad te stisnu obaveze oko spa centra", Marko se zacereka.

„Dovoljno mi je što živim u prirodi. Mislim da mi više od toga ne treba. Ponekad sebi dupe jedem što sam morao da prodam stan", i sam se zamislim koliko mi gajba u centru nedostaje.

„Meni stvarno nije jasno šta ti radiš sa novcem", Ivan se zagleda u mene. „Svi isto zarađujemo, a tebi račun skoro presušio."

„On tek sad ulaže u biznis. Mi već tri godine imamo dodatni izvor prihoda pored plata. Nemanja sve vreme ima samo rashode", Marko me kao opravda.

„Tako je!", odmah ga podržim.

„Šta je tako?", Ivan se namršti. „Pa, mi svi od plata uklapamo troškove i svima nam zarada od biznisa ostaje netaknuta. Jedino si ti sve sjebao."

„Stvarno, na šta trošiš toliki novac?", Marko promeni stranu.

„Trošim na život", kažem kako i jeste.

„Frajeru i mi trošimo na život bez da štedimo na nečemu", vrati mi on baš fino.

„Pa..." Jebem ti, počnem da mislim gde uspevam da spiskam tolike pare. „Izlasci, devojke, ludila, provod i kuća koju sam ozidao, pa spa centar", nabrojim im.

„Nemanja, i mi ludujemo, kupujemo, zidamo, ali stanove nismo prodali. Ti si morao stan da prodaš kako bi završio spa centar", Ivan se uozbilji. „Daj, bre, mućni tom glavom i razmisli gde i na šta ti ide toliki novac. Svi od plata sve završavamo i još u posao ulažemo. Dakle?"

„Dakle, propast", kažem i obojica se nasmeju. „Izgleda da nemam sreće sa parama."

„Nemaš ti sreće sa mozgom", Ivan otrese.

Koliko imam sreće sa mojim mozgom, ne znam. Jedino znam da sam imao neviđenu sreću u životu da naletim na Crnog i da me spase bede. I dok tako piljim u plavi Dunav, razmišljam o životu koji je iza mene. Nije tu bilo lepih uspomena, nije bilo ničega čega bih se sa radošću prisetio. Samim tim, prestajem da preturam po nekadašnjem životu i usmeravam se na sadašnji trenutak. Tačnije na plovak koji igra. U jednom trenu nestane pod vodom, u drugom trenu je na površini. Zagledam i pojma nemam koji mu je vrag. Sad je dole, sad je gore.

„Ovaj moj plovak se pokvario", oglasim se pokazujući na narandžastog šta radi.

Marko pogleda i ustane prilazeći ogradi broda, pa zagleda. „Riba pipka mamac. Uzmi štap i budi spreman", ushićeno će.

„Riba, kažeš!", odmah skočim i uhvatim štap da budem u pripravnosti.

Napeto gledam kako neka riba drka moj plovak. Fokusiran sam. Kad potone narandžasti i krene kao gliser kroz vodu, Marko vikne: „Vuci, frajeru!"

Udarim mu ja kontru! Povučem iz sve snage. Motam mašinicu i gledam kako riba leti pravo na nas!

„Jeboteee!", vrisnem zatečen dok me adrenalin šiba.

„Polakoooo!", čujem Ivana.

Ali, ne vredi. Leti riba kroz vazduh kao metak. Ma, u jebenoj sekundi se čuje – pljas. Ribidžon pogodi Ivana posred lica, a on padne na guzicu tom silinom da se brod zaljulja.

„Jebo li te onaj ko ti je dao štap! Hoćeš da me ubiješ, morbilu prokleti?", briše jadan lice i pljucka.

„Koji pogodak, brateee!", Marko sav srećan grabi onu ribu i kad je uhvati, okrene se prema meni. „Štuka, frajeru!"

„Štuka?", ponovim. „Više volim one dvonožne štuke, ta mi i nije nešto interesantna."

„Baci je, bre!", Ivan drekne i napokon ustane.

„Čekaj da joj vidimo zube", Marko zapeo da joj otvori usta i kad uspe... Majko sveta, hladno ima zube!

„Vrati je u vodu!", zaurlam da napravim pometnju. „Vraćaj to odakle je i izletelo!"

„Samo da otkačim udicu i vraćam je", kaže dok jebava ribu koja neće mirna. Kako joj izvadi udicu, tako je ispusti iz ruku, a štuka počne da se bacaka kao luda i pravo na moju patiku. Hladno me ujede!

„Ne!", podignem nogu i mlatim levo-desno, ali lujka ne pušta deo patike. „Markoooo!", zakukam kad osetim njene zube kako probijaju sa strane prema mom malom prstu desne noge. „Skidaj jeeee!"

„Izuvaj se, odmah!", Ivan drekne.

Sreća, pa me Marko uhvati za nogu i skine mi patiku. Sva trojica gledamo kako mi podvodna zver uništi novu paćoticu.

„Ubiću je", kažem i rastežem prste dok je u mislima davim namrtvo. „Nema ni tri dana kako sam ih kupio! Sedamsto evra sam dao za njih."

„Sedamsto majki ti jebem!", Marko prasne na mene. „Je l' nisi mogao da uzmeš neke stare patike za pecanje?"

„Nisam!", otresem mu. Gledam kako štuka zgnječi ceo ćošak paćotice i probije je, udavila se dabogda! I sad se pitam, ko je koga ovde upecao? Ja nju ili ona mene? „Od toliko vrsta ribe, ja sam izvukao sarkastičnu štetočinu. Pa, to samo ja mogu!"

„Frajeru, tebe izgleda štetočine hoće", Ivan mi stavi ruku na rame.

Pogledam u njega i odjednom me pukne misao o ribama štetočinama! U glavi mi se odmotava film da moj novac najviše odlazi na ribe, ali one dvonožne ribe. Ova što je pojela deo desne paćotice i nije toliko skupa koliko one što jedu kavijar i nose lubutenke uz pravo krzno.

„Brate, sad sam ukapirao gde trošim novac", kažem i ponovo pogledam u štuku.

Hladno me je prava riba prosvetlila, i to u roku od dva minuta. Ne davim je više u mislima, zahvaljujem joj se. Jeste osećaj spoznaje bedan, ali sve se da ispraviti.