"Virpazar, gde je to?", zbunjeno je upitala Draganu, kad je videla naziv mesta na autobuskoj karti.

Dragana je slegnula ramenima. "Zaista ne znam, ali zamolila sam vozača da ti kaže kad bude vreme da siđeš i da povede računa o tebi. Ovde ti je dekina adresa. Grize me savest što te puštam samu, ali ti imaš sedamnaest i jednostavno..."

Mia se osmehnula, a onda je najednom zagrlila. "Hvala Vam na svemu, gospođice Dragana. Vi ste bili moj anđeo od kako se sve ovo dogodilo.", prošaputala je.

Dragana je uzdahnula i uzvratila joj zagrljaj. "Moj broj imaš. Bilo šta da pođe po zlu, slobodno me pozovi, naći ćemo neko rešenje."

U tom trenutku se autobus parkirao na peron i Mia se odvojila od Dragane. "Vidimo se kad budem dolazila." Vozač je izašao iz autobusa, pomogao joj da ubaci kofer u gepek i ona je ušla u bus. Sela je na sedište i pogledala van. Mahnula je Dragani, a onda je vozač ušao unutra, pokrenuo autobus i uz lagano ljuljanje su krenuli na put. Na radiju je išla neki tihi sentiš. Duboko je uzdahnula, sklopila oči i mislima odlutala u ne tako daleku prošlost. Pre samo par meseci je put Crne Gore krenula sa svojim milim roditeljima i još dve drugarice. Bože, koliko je samo tad bila srećna, a da toga nije bila ni svesna. Ponovo je uzdahnula, a onda prisilila sebe da zaspi. Probudila ju je nečija teška ruka na ramenu. Otvorila je oči i ugledala vozača. "Stigli smo u Virpazar, gospođice. Želite li da Vam pomognem da pronađete adresu, pošto ostajemo ovde sat vremena."

Nasmešila mu se, izvadila ceduljicu iz džepa i pokazala mu. "Samo mi objasnite kako da dođem do tamo."

Čovek je uzeo ceduljicu, pa se namrštio. "Ovo su Poseljani, ne možeš sad tamo."

Bledo ga je pogledala. "Zašto?"

"Prvo, nisam siguran da ćeš naći taksi u ovo doba da te vozi tamo. Ljudi su ovde, kako bih rekao, sujeverni."

Bledo ga je pogledala. "Sujeverni?"

"Mhm, to je šumski put, veštice, vile i karakondžule. Može se doći i čamcem, ali ista priča."

Mučenički je zacvilela. "Šta sad da radim?"

Uzdahnuo je. "Imam prijatelja ovde, verujem da ti nekako možemo pomoći. Možda bi on pristao da te odveze, ili bi bar mogao da ti pomogne da se snađeš za prenoćište.", promrmljao je i krenuo van.

Duboko je uzdahnula, pa krenula za njim. Šta je pa drugo i mogla? Par minuta kasnije su bili ispred male, lepe kamene kućice, sa malim, sređenim dvorištem. "Dragomire, otkuda ti, čovječe?", muškarac ga je raspoloženo upitao, pa se pozdravio sa njim.

Dragomir se nasmejao. "Treba nam tvoja pomoć."

Muškarac je tek u tom trenutku ugledao Miu. "Naravno, uđite. Ja sam Emir, drago mi je."

Mia mu se osmehnula. "Mia, takođe.", ljubazno je rekla.

"Sjedite. Kafa?"

Mia je odmahnula glavom, a i Dragomir. "Za pola sata moram da krenem dalje. Slušaj, Mia ima problem. Treba da stigne u Poseljane kod deke."

"U Poseljane? U ovo doba? Pa dobro, to i nije neki problem. Ko ti je đed?"

Pocrvenela je do korena kose, pa izvadila cedlju iz džepa. "Milo Vukmirović."

"Čika Milo? Nisam ni znao da ima đecu. Ovako ćemo, đevojko. Autom možemo skoro do samog sela, ali nekih kilometar i po ćemo morati pešice, tvoj đed izgleda nije bio baš neki ljubitelj ljudi, pa mu je kuća u samoj šumi."

Dragomir i Mia su se pogledali. "Možeš i sa mnom nazad u Beograd, nisam baš siguran da je to mesto za tebe."

Slegnula je ramenima. "I da se vratim u Beograd, gde ću? U dom ne želim, socijalna služba mi neće dozvoliti da ostanem sama u stanu, a drugi rođaci me ne žele. Idemo u Poseljane, Emire."

Čovek se radosno obema rukama lupio po butinama. "Taman da vidimo te vile. Pričaju ljudi da su mnogo lepe, samo ne smemo pristati da uđemo u kolo sa njima."

I Mia se najzad nasmejala, onako od srca. Dobro raspoloženje ovog čoveka je bilo zaista zarazno. "Svakako ne znam da igram kolo."

Emir je prevrnuo očima "Sve te one nauče. Idem da se presvučem i krećemo.", promrmljao je i povukao se.

Dragomir je pogledao u Miu. "Nije baš normalan, ali je dobar čovek i bićeš sigurna uz njega. Njegovo čojstvo je nadaleko poznato."

Klimnula je glavom. I sama je primetila da je taj ogromni div jedno dobro i nežno biće. Uskoro je bio tu, uzbuđen kao malo dete. "Ne zameri, nije da mi je život ovde uzbudljiv."

Mia se nasmejala i ustala. "Hajde onda da krenemo u tu avanturu."

Dragomir je i sam ustao i odmahnuo glavom. "Kao što sam već rekao, nije baš normalan."

Emir je prevrnuo očima i pogurao ga ka vratima. "Ne bi ni ti bio da živiš u ovoj vukojebini.", progunđao je.

Dragomir mu se zlobno iskezio. "Da nisi prokockao sve ono u Budvi, ne bi bio ovde. Sreća te ovo niko nije hteo."

Emir je prevrnuo očima. "Bar mi je u tom trenutku bilo lijepo. Hoćeš da te odbacimo do busa?"

Dragomir je odmahnuo glavom, pa pogledao u Miu. "Ukoliko išta pođe po zlu, obrati se Emiru, ja ovuda svaki drugi dan prolazim ka Beogradu."

Osmehnula mu se i pružila mu ruku. "Hvala, hoću."

Prihvatio je njenu ruku. "Nema na čemu. Vidimo se i srećno."

Klimnula je, a onda se on okrenuo i otišao. Emir je podigao Miin kofer, ubcio ga u gepek, zatvorio ga, pa joj otvorio suvozačeva vrata. "Odakle si?"

"Sa Karaburme.", promrmljala je.

"Šta tražiš ođe? Mislim, tolike godine poznajem čika Mila, nikad nije rekao da ima decu, a kamo li unuče. "

Uzdahnula je. "Mama i tata su mi pogunuli. Mamini baka i deka nisu hteli da me prihvate, iako žive u Beogradu. Nikad ih nisam ni upoznala. Ja sam dete nevernika, a njihova ćerka zalutala ovca."

"Nevjernika?"

Klimnula je. "Tata mi je bio pravoslavac, mama muslimanka, nikad joj to nisu oprostili, iako je ona do kraja svog života ostala istinska vernica."

"Budalaštine!", progunđao je. "Dragomir i ja smo se upoznali tokom onog suludog rata. Da budem iskren, nijednom nije bilo do puške, već do provoda, pića i žena."

Osmehnula se. "Dakle, bili ste jedni od retkih pametnih. Jel ljudi ovde stvarno veruju u vile, veštice i karakondžule?"

Nasmejao se i zaklimao glavom. "Vjeruju. Hiljadu puta sam prolazio noću tim šumskim putevima i nikad ništa nisam ni vidjeo ni čuo. U Poseljanima imaju čak i vešca."

Bledo ga je pogledala. "Kakvog bre vešca?"

Zabavljeno ju je pogledao. "Gore je naseljeno još tri kuće, pored kuće tvog đeda. I svi su preko sedamdeset godina. Prije pet godina se ni odakle pojavio mladić od nekih tridesetak godina. Vuk samotnjak, ni sa kim nije komunicirao, niko nije znao ni ko je, ni šta je. Tad su krenuli prvi tračevi, a kad su ga vidjeli da priča sam sa sobom, e tad je proglašen za vešca, meštani su sigurni da razgovara sa duhovima."

"Jadničak, sigurno mu nešto fali, dok priča sam sa sobom."

Emir se zacerekao. "U povjerenju?" Klimnula je glavom. "Samo ima blutut slušalicu."

Miu je uhvatio napad smeha. "Bože sveti...", progrcala je. "I, kako se zove naš veštac?"

Slegnuo je ramenima. "To ne bih znao da ti rečem. Nikad se niko nije usudio da ga pita, a ja rijetko idem gore. Mada, koliko sam primjetio, on i ne želi kontakt sa bilo kim."

Mia je klimnula glavom. "Pa, mislim da će to morati da promeni.", progunđala je.

"Ne razumem."

Bledo ga je pogledala. "Šta ja da radim gore sama sa sedamdesetogodišnjacima?"

"I ti misliš da će đed Milo da ti dopušti da se družiš sa vešcem?", posprdno je upitao.

Frknula je. "Šta mi sve tata i mama nisu dozvolili, pa sam radila."

Emir je prevrnuo očima. "A neka ti bude, đevojko, al ja da ti rečem, teško će to da ti prođe. Stigli smo.", promrmljao je, podigao nešto ispod sedišta i pokazao joj. "Ovdje nema uličnog osvetljenja."

Mučenički ga je pogledala. "Kako će i biti, ovo je kraj sveta."

Nasmejao se, izašao iz automobila, sačekao nju, uzeo njen kofer, upalio lampu pa je poveo jednom šumskom stazom. "Gledaj preda se, zmijurina ovde kolko hoćeš."

"Zmijurina?", zacičala je. "Nema šanse, ja se njih bojim!", promrmljala je i ukopala se u mestu.

Duboko je uzdahnuo, stao, pa se okrenuo ka njoj. "Zato ja idem ispred tebe. I jesen je, sad su se već sklonile."

Jače je stegla jaknu uz sebe, ovde je bilo bar pet stepeni hladnije nego u Virpazaru. "Siguran si?"

Klimnuo je. "Časna riječ."

Uzdahnula je i zaklimala glavom. "U redu, idemo. Kakav je deka?"

Bacio je pogled preko ramena, kako bi se uverio da ide za njim. "Čika Milo je častan čovjek, ponosit i pomalo tvrdoglav. Govorio sam mu da ću im ja donositi u selo sve što im je potrebno, ali on me je odbio. Svakog pazarnog dana, on se dotjera, uzjaše svog konja i siđe dolje."

"Pazarnog dana?"

"Mhm, u njihovo vrijeme petak je bio pazarni dan. Tad se okupljalo i staro i mlado, sređeni, doterani, dolazili su u Virpazar. Neki su dolazili kako bi prodali ono što proizvedu, neki kako bi kupili, al Boga mi, mnoge đevojke bi tih dana klisnule za svoje udvarače. Pogotovu one kojima je branjeno. Đe ćeš ih naći u ovoj vukojebini. Roditelji bi se kasnije smirili, pomirili se sa sudbinom i to bi se brzo zaboravljalo."

Nasmejala se. "Nije im bilo dosadno."

"I ja bih rekao. Sjutra je petak, čika Milo silazi u Virpazar." Ispred njih su se pojavili obrisi sela. Iako nije mogla ništa da vidi, čuo se žumor vode, pa je predpostavila da u selu ima rekla, ili bar potok. "Polako sad preko ovog mosta, ovaj prokleti kamen je klizav."

Uzdahnula je, pa korak po korak krenula za njim. Čim su prešli most našli su se ispred kapije. Emir ju je otvorio i ušli su unutra. Malo dvorište i na njegovom kraju kamena prizemna kuća. Doveo ju je do drvenih vrata i zakucao. Mia je pogledala na sat, jedva da je prošlo deset, a u kući je već vladao mrtvi mrak. "Ko je?"

"Emir, čika Milo."

Svetlo se upalilo i nekoliko sekundi kasnije su se vrata otvorila. Na vratima se pojavio visok i kršan čivek sede kose. Mia nikad ne bi rekla da on ima sedamdeset godina. Delovao je dosta mlađe. "Šta tražiš ođe u ovo nedoba, Bog te ne ubio?"

Emir se nasmejao. "Doveo sam ti unuku."

Tek u tom momentu čovek je ugledao devojku kraj njega. Toliko je ličila na njegovog sina, da bi je prepoznao među hiljadama drugih. Pomeo je Emira sa puta, prišao joj, pa ogromne šake spustio na njena ramena. "Viđe ti nje, već prava đevojka. Ja sam tvoj đed, Milo se zovem i drago mi je da si najzad ođe.", rekao je drhtavim glasom, a onda je zagrlio.

Neodlučno mu je uzvratila zagrljaj. Bila je pomalo zbunjena, nije očekivala ovakav doček, s' obzirom na to da je nikad nije video i da je očigledno bilo problema i nesuglasica između njega i njenog oca. "Hvala, deko. I meni je drago da sam dobila priliku da te upoznam.", tiho je rekla.

Odvojio je od sebe, pa je poljubio u čelo. "Dobro došla, sine. Hajde, ulazite unutra, zazimilo je lepo."

Emir je odmahnuo glavom. "Ja sad idem kući, čika Milo."

"Kakvoj kući u nedoba, grom te spalio? Znaš da se ovim putevima ne ide..."

Emir se jedva suzdržao da se ne nasmeje. "Ne brini ti za mene, čika Milo. Popićemo sjutra po rakijicu u konobi. Laku noć."

"Laku noć, Emire i hvala ti."

Klimnuo je glavom, okrenuo se i otišao, a Milo je pogledao u svoju unuku, nežno je pogurao u kuću, pa ušao i sam.