Budi me grozan zvuk alarma. Otvaram oči, ali zbog prejake svetlosti ih opet zatvaram. Bol u glavi koju trenutno osećam je nepodnošljiva. Okrenem se na drugu starnu i iz fioke izvadim tabletu i popijem je. Fioka mi je bukvalno prepuna tableta. Šta ću, moram.

Ustajem, jedva, i odlazim u kupatilo gde obavljam higijenu. Izlazim iz kupatila i odlazim do ormara. Uzimam crn krop-top, farmerke sa vojničkim dezenom i crne patike.

Kosu sam očešljala i pustila da mi pada nis leđa, imam dugu, smeđu kosu i crne oči. Kosa mi je na tatu, mama je riđa, a oči su mi na baku, nas dve smo jedine koje imamo crne oči u celom porodičnom stablu.

Kada se napokon očešljam, stavljam parfem i silazim dole na doručak.

"Jutro." Kažem promuklo, nemam ni volje ni snage za palačinke koje mama pravi pa samo uzimam jednu jabuku. "Dobro jutro zlato, kako si spavala?" Upita me majka. "Pa, znaš, okej, i dalje imam košmare od one noći." Rekla sam, ta prokleta noć me progoni zadnjih pet meseci. "Selidba nije ništa promenila?" Upita me, tata ovaj put. "Ne, odoh u školu." Rekla sam bacajući ostatak jabuke u kantu. Ranac stavljam na leđa i uzimam telefon, slušalice i pare sa komode u hodniku. Stavljajući slušalice u uši i izlazim iz kuće.

Doselili smo se ovde pre tri meseca, od kad je umro, nisam mogla više da podnesem da budem u Londonu, pa smo se preselili ovde, u Srbiju. Danas mi je prvi dan škole, u Londonu nisam imala prijatelje, sem njega. On mi je bio jedina podrška u životu, sem roditelja koji su bili prezauzeti poslom. Vrlo brzo smo postali nešto više od najboljih prijatelja, taj proklet dan. Sećam ga se kao da je juče bio.

Razmišljajući tako, zakucam se u nekoga. U neku devojku. "Izvini, nisam gledala kuda idem." Izvinila sam joj se, bila je moje visine. Plavuša sa zelenim očima.

Na sebi je imala farmerke, crne čizmice i bordo duks. "Nemoj da se izvinjavaš." Rekla je, "ni ja nisam gledala kuda hodam. Usput ja sam Elma." Predstavila se. "Alea." Predstavila sam se i ja njoj. "Nova si ovde?" Upitala me. "Da, doselila sam se pre tri meseca." Odgovorila sam joj. "Lepo, pa ako želiš mogu ti pokazati školu." Ponudila se, prihvatila sam ponudu, jer zašto da ne? Povela me u obilazak i odvela me do direktora po raspored časova. Ispostavilo se da idemo zajedno u razred, pa samim tim imamo i iste časove.

Zvonilo je pa smo požurile da nađemo kabinet za engleski jezik. Kontam, živela sam u Londonu, znači u Engleskoj, znam da pričam engleski znači petica mi je osigurana. "Hej, Elma." Okrenule smo se na dozivanje Elminog imena, nama u susret je trčala devojka malo viša od mene, smeđe kose i plavih očiju. "Hej, Kaja." Pozdravila ju je Elma kada nam je devojka, Kaja, prišla.

"Kaja, ovo je Alea. Nova je ovde." Predstavila me je Elma. "Zdravo, drago mi je, ja sam Kaja." Pozdravila me je uz blagi, prijateljski smešak. "Takođe." Rekla sam.

Kaja je takođe naše odeljenje, ona i Elma se poznaju od početka srednje. To je oko tri godine. Ušle smo u kabinet engleskog. Nastavnica još nije došla, ali smo zadnje ušle pa su svi pogledi bili na nama.

Sela sam u zadnju klupu do prozora, to je oduvek bilo moje mesto, zapravo bilo je naše mesto. Koliko mi samo nedostaje, svake sekunde sve više i više.

"Alea, ne bih ti preporučila da sedneš tu." Upozorila me Kaja pre nego što je sela u klupu ispred mene sa Elmom. "A zašto?" Upitala sam radozbalo. "Tu sede Bogdan i Kosta." Odgovorila mi je Kaja. "A to su?" Upitala sam zbunjeno.

"Mi smo elita škole, tako da šic sa našeg mesta." Rekao je glas iza mojih leđa. Okrenula sam se i videla dva najlepša smaragda ikada. "Šta ako neću?" Upitala sam sad gledajući u osobu pored njega. "Bogdane pusti je, ima još mesta." Rekao je dečko sa plavim očima.

Bogdan, kako ga je drugi dečko nazvao, ima crnu kosu i smaragdne oči. Razvijen je dosta. Mišići mu se ocrtavaju ispod bele uske majce.

Drugi dečko ima plave oči i prljavo plavu kosu. Isto je razvijen, ali manje od Bogdana.

"Ne, ja sedim ovde, ona to neće promeniti." Rekao je Bogdan drsko. "Ja odoh da sednem kod Marije, ti kako hoćeš." Rekao je plavooki i zaputio se ka nekoj devojci.

Bogdan je, na iznaneđenje svih, seo pored mene. Nisam mogla da ne osetim njegov parfem koji mi je ulazio u nosnice.

Ušla je nastavnica engleskog. Spustila je dnevnik na katedru i sela. Razgledala je po učionici, a pogled joj je stao na meni. "Ti," rekla je pokazajući prstom na mene, vrlo nekulturno moram priznati, "nova si. Ustani i predstavi nam se." Rekla je. Ustala sam i krenula sa predstavljanjem. "Ja sam Alea Winston. Imam 17 godina i doselila sam se iz Engleske." Kada sam završila sela sam nazad na stolicu. Svi su me gledali šokirano. "Winston? Kao Markus Winston?" Upitao je neki dečko iz druge klupe do zida. "Da, to je moj tata." Rekla sam. Svima je vilica bila do poda.

Moj tata drži lanac klubova. Klub "Sfera".

"Vidim da si iz Engleske, imaš taj naglasak dok pričaš." Rekla je profesorka, uz blagi smešak.

***

Čas je vrlo brzo prošao. Kad kad sam osetila poglede na sebi. Uzela sam knjige i zaputila se ka ormariću da ih zamenim. "A da nas sačekaš?" Upita Elma kada me sustigne. "Kad je doručak?" Upitam. "Sledeći odmor, posle hemije." Odgovori mi Kaja. "Hemija vam je drugi čas? To je mučenje." Kažem.

Klimnu glavom. Uzmem knjige iz hemije i vidim da Elma blene u nešto kao tele u šarena vrata. Pratim njen pogled i vidim da gleda u Kostu. "Kosta znači." Kažem sa pobedničkim smeškom na usnama. "Idu ka nama." Uspe da kaže pre nego što se zamalo onesvesti. Osetim taj parfem. Njegov parfem. Okrenem se i pogledom pokušavam da ga vidim. "Alea?" Upita Kaja kada vidi da tražim nekoga. "Da li si dobro?" Upita me sad Elma. Par suza mi se spuste niz obraz kada skontam da je to sve deo moje mašte. Odrično klimnem glavom na Elmino postavljeno pitanje. Ledjima skliznem niz ormar i zagrlim kolena ispuštajući jedan jecaj. "Mala, jel sve okej?" Upita muški glas, sa opijajućim parfemom. Pogledam u njega. "Kosta odvedi ih u učionicu." Kaže aludirajući na Elmu i Kaju.

Oni odu, a Bogdan čučne ispred mene. "Jel si okej?" Upita. Njegove hladne zelene oči dobiju nežnost. Odrično klimnem glavom i zagledam se u te smaragde. Podsećaju me na njega. On me ceo podseća na njega. Zagrli me. "Zar ti nisi onaj hladan dečko?" Upitam ga upijajući miris njegovog parfema. "Ovo neka bude naša mala tajna." Šapne na što se moj koža naježi. Smirim se i ustanem. "Idemo na čas." Kažem pa krenem. "Čekaj," uhvati me za ruku, "zašto si plakala?" Upita. "Nebo krije jednu tajnu." Kažem pa se okrenem i odem...

Evo nešto novo od mene, opet. Nadam se da vam se svidja. Ostavite neki komentar.